MAGIČNI ĆIRA: O Andriću, s ljubavlju

MAGIČNI ĆIRA: O Andriću, s ljubavlju


Osvajanje Nobelove nagrade nije samo potvrda Andrićeve internacionalne reputacije kod uticajnih žena, među kojima su i hronično nezadovoljene supruge članova Nobelovog komiteta koji nije Kominterna, kako reče pesnik Odn, već “Hominterna”

Dok ovih dana, po ustaljenom poluvekovnom običaju, traje polujavna poluprepirka među polukulturnim polusvetom o još jednom abortiranom kanonizovanju izvođača književnih radova u nimalo književnoj Srbijici, počastiću vas pričom o jednom slavnom liku koji je gotovo slučajno postao pisac, a koji je svoju nadaleko čuvenu mudrost pokazao i time što je uspeo da izbegne NIN-ovu nagradu, uprkos zastrašujućim masonskim pritiscima iz ondašnjeg Politbiroa.

I pored neukusnog, nekrofiličnog uvlakaštva koje elitističke sekte u Srbijici demonstriraju prema Fra Nobel Ivi, moram da primetim njihovu podlost i licemerje koji nisu u potpunosti plod beslovesnosti već i skorojevićke zlobivosti.

Ono što potomcima Džadžića najviše smeta jeste nepobitna, fiziološka koliko i estetska, činjenica da je Andrićeva najveća opsesija bila ženska pička, tj. snoširanje žena svih zanimanja, uzrasta i staleža. Kao i ništa manje neoboriva istina da je Andrić tu svoju opsesiju ostvario – zadovoljio u punom kapacitetu, prevazilazeći biološke limite. U tome je bio najveći majstor srpsko-jugoslovenske književnosti. Iako se nigde nije hvalisao svojim seksualnim uspesima i trofejima. Naprotiv, ostao je falusna sfinga, otmenost kakva se retko sreće ili dostiže.

Naprosto, Andrić je ćutao o svemu, pa i o svojim strastima koje je sistematično i hladnokrvno upražnjavao. To ćutanje davalo mu je dodatnu auru, ali ono je, zapravo, bilo mnogo više od penetracione strategije – radilo se o njegovom karakteru. Zalud su ga optuživali za “ketmanstvo”, “jezuitizam”, “mandarinstvo”, “makijavelizam” i uopšte tretirali ga kao univerzalnog oportunistu. Jer, ovde se ne radi o kalkulantstvu koje uspeh i karijeru znači. Ne, ovde se srećemo sa ljudskom naravi – a Andrićeva priroda beše takva da ju najbolje može opisati moto ovdašnje čaršije: “Nijedan dan bez kompromisa”. Ako iole zagrebete po površini Andrićeve biografije, biće vam jasno da on nije bio primoran da načini većinu kompromisa koje je načinio. On kompromise nije činio iz diplomatske nužde već zato što drugačije nije umeo da projebe svoj put do “dži tačke”.

Svakako, legendarno Andrićevo ćutanje u potpunosti je formiralo i njegovo pisanje. Eto zašto Andrićeve rečenice ćute! U njima nema pregrejanih emocija, nema konfuzije, nema unutrašnjeg preispitivanja – ima misaonosti, ali strogo “racionisane”. Jednostavno, to je bio njegov način komunikacije, njegov stil, koji je veoma malo cenio maštu, ideološki ili moralni rizik, humorističku dvosmislenost, zaumnu banalnost bez koje nema životnosti u tekstu.

Sve je kod Fra Ive uredno složeno u reči i rečenice, koje teku i teku ne u pripovedanje već u stanje neutralnosti i fatalističkog mirenja sa brutalnim nesporazumima između moćnih i istorijski ostvarenih civilizacija. Andrićev svet ostaje uređen kao i svaka institucija tih drevnih sistema koji zahtevaju da budu svečano i s poštovanjem prikazani u svojoj intelektualno razumljivoj nesavršenosti. Što samo dokazuje gvozdenu volju ovog, od permanentne kopulacije umornog, ispražnjenog ali ipak pedantnog pisca, koji nije krio da je oduvek bio željan slave i moći – jer je to najsigurniji put ka carstvu jebanja. Takva iskrenost probija svaki pojas nevinosti!

Osvajanje Nobelove nagrade nije samo potvrda Andrićeve internacionalne reputacije kod uticajnih žena, među kojima su i hronično nezadovoljene supruge članova Nobelovog komiteta koji nije Kominterna, kako reče pesnik Odn, već “Hominterna”. Naravno, zahvaljujući toj najsnobovskijoj književnoj kolajni, nedodirljive aristokratkinje “plave krvi” sa divljenjem su pred njim raširile noge.

Zoran Ciric (6)Uštogljeni ali na pravom mestu ukrućeni, Andrić doista beše od posebnog štofa skrojen. Zakleta pizda i pičkar, ali stvaran kao sultanova džamutka. Narcis kojem se ne diže na samog sebe. A to žene, koje uvek žive u nekom izmaštanom haremu, umeju da prepoznaju…

Ali ne sme se smetnuti s uma da je Fra Ivo uz mnoštvo jebačkih podviga – koji čine veličanstvenu počast muškosti, ne manju od Kazanovinog nasleđa! – stvorio i četiri antologijska književna dela: pripovetke “Put Alije Đerzeleza” i “Mustafa Madžar”, noveletu “Prokleta avlija” i roman “Gospođica”. Sa izuzetkom Hamsuna, Hemingveja i Singera, ne mogu se setiti još nekog nobelovca koji je ostvario toliko. Naravno, iz razloga seksualne adikcije, većina Andrićevog opusa ostala je nedovršena, ali ipak ne i skarabudžena. Svestan Floberovog upozorenja da je roman “mašina koju je teško konstruisati”, Andrić se, kao veliki poštovalac Tacita, priklonio Kaligulinom i Neronovom skiciranju istorijskih fantazama, fragmentarnih i neobavezno povezanih.

Uštogljeni ali na pravom mestu ukrućeni, Andrić doista beše od posebnog štofa skrojen. Zakleta pizda i pičkar, ali stvaran kao sultanova džamutka. Narcis kojem se ne diže na samog sebe. A to žene, koje uvek žive u nekom izmaštanom haremu, umeju da prepoznaju…

Andrićevi jedini štićenici i intimusi, Ljubiša Kozomara i Jaša Grobarov, pokušali su, u nekom trenutku napada senzacionalizma, da vode snošajnu evidenciju svog mentora, ali ubrzo su morali da odustanu od te bibliografske rabote.

Razlog je bio više nego ubedljiv: saznavši za njihovu statističku misiju, nepregledna kolona žena krenula je da im dosađuje, tvrdeći da su “spavale sa Ivom”, te želeći da njihova imena budu uklesana na tom “svetom spisku”.

Prava istina o tome zašto Andrić nije za života napisao nijedan dramski tekst leži u činjenici da je povalio sve viđenije glumice s jugoslovenskog pozorišnog prostora, te je tako spoznao histeriju iza kulisa, posle čega nije imao volju da napiše neku “papirnatu” dramu u kojoj bi glumile one iste primadone koje su njemu u lice glumile najuverljivije orgazme u svojim bogatim karijerama.

Još nešto je važno napomenuti: naš a svoj nobelovac nije bio sklon divanjenju posle kresanja, niti je bio ljubitelj predigre – smatrao je da krevet nije mesto za zavođenje već za ozbiljno teslačenje. Mada se krajnje koncetrisano bavio ženskim intimnim šupljinama, on nikada nije iskazao poriv da žene poseduje izvan seksualnog čina. Otuda njegova znamenita misao: “Volim udate žene, one se uvek negde žure.”

U životu njegovih podjednako slavnih saboraca ocrtavao se izvestan konflikt. I kod Bore Stankovića i kod Miloša Crnjanskog prisutan je konflikt između tela i duha, duha i ideja. Za Crnjanskog valjalo bi dodati: između ideja i politike. Mislim da su obojica, i Stanković i Crnjanski, tragali za oslobođenjem od patnji tela i sumnji intelekta, težeći postizanju unutrašnje harmonije, zvane vrlina. Mogli bismo je nazvati i pomirenjem sa samim sobom i svetom, ili nekako drugačije, u slučaju da se pojavi sumnja.

Andrić nije znao za ta preživljavanja. Bio je gluv za njih kao što je bio gluv i za muziku. Imao je svoje negativno uverenje o svetu i jednu pozitivnu pretpostavku, koju je veoma rano formulisao u nečijem tuđem krevetu, sa tuđom ženom ispod sebe: “Raditi pre svega ono što pričinjava zadovoljstvo.” Tu nije bilo mesta za unutrašnju rascepljenost. Iznenađuje da čovek kome nije padalo na pamet da živi drugačije nego što je živeo, kome bi se misao o poboljšanju sveta pomoću ideja činila besmislenom, da je upravo on našao ono za čim su dvojica većih umetnika od njega bezuspešno tragala. Da li je u pitanju harmonija? Nije. U pitanju je uverenje da je birajući čisti seks i književnost kao marginalnu zabavu u “igri prestola” – kao jedinu ljudsku istinu o sebi – upravo izvršio najbolji mogući izbor.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar