NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Poguzija i sin

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Poguzija i sin


Nadimak Poguzija doneo je iz svog sela iz zapadne Bosne. Najstariji sin vrednog domaćina. Imanje u njega beše veliko, dobro obrađeno.
Nikad niko u kući nije bio gladan. Osim njega, Poguzije.

Kad bi seli da ručaju, gledajući ga kako jede otac bi rekao:

„Aman, Poguzija, uzmi vazduha, neće ti niko otet!”

Od detinjstva nikad u tanjiru nije ostavio stidak.

Stidak je poslednji komad hrane koji se ostavlja u tanjiru da domaćica ne bi pomislila kako nije bilo dovoljno.

Muku je mučio Poguzija da stidak ostavi, ali nikad nije uspeo. Pogledao bi desno i levo, a onda stidak smotao.

Uprkos ljubavi ka hrani koju nije mogao da sakrije, Poguzija je bio visok, štrkljast dečak, zelenih žabljih očiju i niska čela.

U školi je bio dobar đak. Umiljat i poslušan. Naročito prema nastavniku koji je bio predsednik ćelije Saveza komunista.

Kad je nastavnik postao sekretar Komiteta, Poguzija mu je uputio pismo čestitke, što mu nikad nije zaboravljeno.

Kao dobrog đaka i lošeg radnika, odlučili su da ga školuju.

Bio je na drugoj godini fakulteta kad je na njegovu adresu u Studentskom gradu stigla plava koverta s pismom iz Komiteta kojom ga, kao pouzdan kadar, preporučuju nadležnim institucijama. Posle je sve išlo lako, kao podmazano.

Postao je najmlađi član ekipe koja nas je vodila u srećnu budućnost. Kad je postao direktor, ništa ga nije više odobrovoljilo od „reprezanticje”.

Poručnik u „jagnjećoj brigadi”.

Obožavao je službene ručkove i sve je najbolje restorane u prestonici i okolini poznavao. Dobio je i stan u bloku.

Prvo što je naručio bila je njegova slika u prirodnoj veličini u uniformi.

Oženio se i dobio sina.

Sin je bio isti on.

Ali brljiv i loš đak.

U bloku ga pamte po tome što ih je prijavljivao učiteljici što puše.

Voleo je da bude u ekipi iz bloka, ali mu to nije polazilo za rukom. Zalud je „čivas” iz tatinog bifea krao i donosio na klupe pored reke.

Debeljuca u soknicama i sandalama nepotkupljivim ajducima blokovskim ničim nije mogao da se učepi.

Vremena su se menjala. Ali Poguzija je uvek nepogrešivo birao pobedničku stranu.

Jednoga dana, posle tri bačene godine na raznim fakultetima, imao je ozbiljan razgovor sa sinom.

„Od sutra postaješ biznismen. Otvaraš firmu. Vreme socijalizma je prošlo!”

Sin je uvek slušao svog mudrog tatu.

Poguzijin sin je dobio kod banke kredit od milion maraka.

Oni koji nekad nisu hteli da se druže s Poguzijinim sinom sad su radili za njega. Pretvarali su dinare u marke…

„Devize …ize …ize!”, ponavljali su na pijaci.

Naveče ih je Poguzija junior vodio na večerinke. U noćne barove. Našli su mu i devojku. Ne jednu, više njih. Kupio je besan auto, zaposlio šofera.

Navukli su ga na belo. Pio je „viskozu” i šmrkao belo.

Dan pred kraj inflacije, Poguzija mu je rekao da vrati dug banci.

Umesto milion, vratio je dvadeset hiljada maraka.

Poguzija junior je živeo život raskalašnih sinova uspešnih ljudi. Prohtelo se njegovoj devojci da letuje u Dubaiju.

Novac je nestajao, ali je Poguzija imao moć.

Nepogrešivo je seljačkom njuhom prepoznavao pobednika i pobedničku stranu. Bio je obdaren onim petparačkim razumom koji omogućava priglupim ljudima da se dočepaju vlasti i da tamo dugo opstanu.

Poguzija junior je kupovao zemlju po tatinom savetu zahvaljujući tatinim informacijama na mestima gde niko još nije ni sanjao most.
Po močvarama i ritovima.

A jednog dana čitav svet se srušio. Smenjen je, a na njegovo mesto je došao partijski kadar i neki drugi ljudi.

Poguzijino srce nije izdržalo.

Eksplodiralo je.

Poguzija junior, bez očeve podrške nespreman na ono šta ga čeka, prvi put se susreo sa svetom oko sebe.

Davao ga mu je po nosu toliko da nije više znao ni kad je dan ni kad je noć.

Kitio je starlete evrima, a na kraju se toliko upetljao u poslove sa građevinskom mafijom da je ostao kratak za skoro sav keš.

Jer Poguzija junior o poslu ništa nije znao.

Uzeo je lovu od kamataša, a založio zemlju.

Uskoro je ostao i bez para i bez zemlje. Ostavši i bez zemlje i bez para, ukrcao se na avion za Peru bežeći od bruke.

I tu mu se gubi svaki trag.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar