MAGIČNI ĆIRA: Roling stonsi još nisu spremni za čamovinu

MAGIČNI ĆIRA: Roling stonsi još nisu spremni za čamovinu

Photo by Barry Brecheisen/Invision/AP


Ljubav prema muzici američkih crnaca opšte je mesto u biografijama mnogih, ali niko nije uspeo da zvuči toliko autentično crnački kao “Stonsi”. Štaviše, kad god bi se uželeli da raspale jurodive demone, njihov “modžo” bio je opakiji od najkuratijih čamuga

Nemoguće je napisati “in memoriam” tekst o “Stonsima”. Brojni patetični, zlobivi, prepotentni, slepačko presuditeljski promašaji, kakvih je bilo na lopate u prethodne četiri decenije, ubedljivo svedoče da je uvodna teza odavno prerasla u jedan od zakona pop kulture – koja je u ovom veku bespovratno skliznula u korporacijski populizam.

Možda je i to jedan od razloga što je geng Čarlija Votsa odlučio da objavi baš ovakav album – bluzijanu za svoju dušu, meraklijski intimističan, nimalo setan već zadivljujuće sočan i životan: gangsterski elegantna posveta učiteljima, ali i sopstvenoj pionirskoj prošlosti. A njihovi počeci su više od priče o rađanju proroka, s ove distance deluju kao bajkolika oda posvećeništvu i fanatičnoj vernosti opsesijama koje su postale “zaštitni znak” najvećeg rokenrol benda svih vremena.

Ljubav prema muzici američkih crnaca opšte je mesto u biografijama mnogih njihovih vršnjaka ili potomaka, ali niko nikada nije uspeo da zvuči toliko autentično crnački kao “Stonsi”. Štaviše, kad god bi se uželeli da raspale jurodive demone, njihov “modžo” bio je opakiji od najkuratijih čamuga.

Besmisleno je povodom novog albuma govoriti o “povratku korenima” budući da su “Stonsi” školski primer najtvrđe pravovernosti i blagoslovene vitalnosti. Zato i nisu svih ovih džombastih godina nimalo ugrozili ionako jedinstveni integritet, niti verodostojnost muzičke vizije, u kojoj je bluz (čitaj: “rhythm and blues”) jedna od esencijalnih hemija – dobri duh što neprestano bdi nad kotrljajućim kamenjem.

Njihova muzika uvek se lako prepoznaje kao univerzalni skandal jer u kosmičkim razmerama zaudara na porok i opasnost od prelaženja granica zavodljivosti i potčinjavanja; to delikatno iskustvo velikodušno je delila sa slušaocima koji su se usudili da joj se predaju. A opet, svako je morao da otkrije sopstvena pravila uživanja u onome što mu je pomagalo da pobegne od banalnog dvojnika i njegovog preterano stvarnog odraza. Sve u svemu, nenadjebiva jebačka magija – kako bi uglješe iz Delte Misisipija opisale rabotu svojih bledolikih đaka. Dodajući da ovi beli frajeri nisu rođeni da bilo koga imitiraju. Osim što žele da umru u čizmama kao i njihovi garavi heroji. Što je više pitanje stila i dokaz da umeju da izaberu građu koja njihovu muziku pretvara u legendu.

Da je ta legenda vremenom poprimila džinovske proporcije i da ima džinovsko pokriće – dokazuje još jedan novi “Stons” album, neobično kontroverzan u poigravanju sa trenutno vladajućim duhom vremena, koji je operisan od svih “konteksta”, i paralelnih univerzuma, i tajnih značenja, i dvosmislenih zezalica. A “Blue & Lonesome” je krcat svim tim starinskim, nepoželjnim, otvoreno nepodobnim značenjima i sadržajima. I eto, i pod stare dane nestašni “Stonsi” stvaraju ozbiljne nesporazume, na ivici kulturološkog incidenta. Odjednom smo se suočili sa neverovatnom spoznajom da su pesme genijalnog Vilija Diksona i ostalih poštovanih i uticajnih bluzadžija postale nezgodne, nerazumljive, izopačene, neprihvatljivo opskurne, vulgarne i opscene toliko da vređaju ustoličeni, inače veoma tolerantni “dobar ukus”.

Postjapijevski dilberi ne bi da ugroze status neoliberala, ali u virtuelnim kuloarima čuju se namrštena pitanja: Kome treba album sa prašnjavim, škripavim, šupljikavim i prljavim zvukom, i isto tako zloslutno mutnom produkcijom, karakterističnom za – davno prevaziđeno?! – doba primitvnih pesama o građanskim pravima i rasnoj segregaciji? Čemu takva “nigeraška” perverzija, i to baš u trenutku kada su afroamerički ratni veterani počeli da ukokavaju bele policajce samo zato što su belci sa šerifskim značkama čuvali javni red i mir pucajući sumnjivim, nenaoružanim crncima u leđa? Kakvu to “agendu” neodgovorni i provokacijama skloni “Stonsi” pokušavaju da nametnu legitimnom establišmentu?

S druge strane, “zvanično stručna” javnost hvali novi album “Stonsa” sa diplomatskim uvažavanjem, kao neku posthumnu svečanost. Koristeći priliku da im popljuje prethodnih desetak albuma, koji su, navodno, bili rutinska kalkulacija, artificijeni predumišljaj za sticanje keša, ili naprosto loše maskirano pomodarstvo matorih rokera. Sve te slabosti tek su sada isplivale – kada su se “Stonsi” dohvatli materijala koji se čuva u Kongresnoj biblioteci. Kakva enciklopedijska slučajnost! Ah, taj endemski akademizam, koji ne može da poštedi ni najpodrumskiji bend u istoriji roka i rola…

Zoran Ciric (6)Nakon dubokog naklona, i brisanja znoja svud po telu, ostaje mi samo da konstatujem kako su “Stonsi” i ovog puta zgotivili subverziju dostojnu mitova koje su stvorili, te da su svim zainteresovanim badžama dali odgovor na krucijalno pitanje (ne)ljudske egzistencije – na koju stranu treba postaviti rolnu toalet-papira?

“Blue&Lonesome” nije muzejska bašta već devičanska prašuma. Napravljen bez sažaljenja za đavola tako da nije za svakoga, niti ima edukativnu notu iako ga brojni “znalci” opisuju kao neku vrstu kataloga za pogolemi legat “Roling stonsa”. Ali, avaj, ne dive se takvi likovi svojoj “kulturološkoj težini”, niti razmišljaju o nasleđu za koje i ne znaju kome bi ga ostavili. Ovde nemate posla sa izvođačima muzičkih radova već sa doživotnim odmetnicima čija senka prekriva svaku poteru. I kad obrađuju pesme svojih učitelja, “Stonsi” se pokazuju kao majstori koji su stvorili sopstvene standarde po kojima se meri njihovo majstorstvo. Nedokučivi kao vudu talismani koji nisu na prodaju, niti se iko usudio da napravi kopiju za ličnu upotrebu.

Iako novim albumom najvećim delom odaju počast čikaškom barskom bluzu, nastalom pre više od pola veka, geng Čarlija Votsa ne liči na rane “Stonse”. Svesni da to niti je moguće, niti je njima naročito zabavno – a budući da nikada nisu bili bluz čistunci – odbacili su bilo kakvo konceptualno cepidlačenje i krenuli da prirodno prže i zakuvavaju, većini nepoznate, crnačke klasike, pretvarajući ih, po ko zna koji put, u svoje specijalitete sa roštilja i ražnja.

“Blue&Lonesome” čak ostavlja utisak kao da im je svirka vremenom još više dobila na spontanosti i fluidnoj tvrdoći, ako je tako nešto uopšte moguće! Opušteno i žestoko, nabijeno i rastresito, zažareno i delikatno. Odsvirano iz prve tako da hvata na prvo slušanje, i više vas ne pušta. Ovo je veoma lepljiv album – “catchy”, kako bi taj seks opisali stari omladinci i novi hipsteri.

Navikli na zaumno gitarsko heklanje Kita i Ronija, kao i na promišljeno Čarlijevo svingovanje disanja i odbrojavanje srčanih otkucaja u svakom zamislivom gruvu i bitu, ipak je Džegerovo krunersko zavijanje – sa suzama u venama i mozgom u mudima – praćeno ropskim duvanjem usne harmonike, glavna atrakcija u ovom ritualnom oživljavanju najgospodskijih duhova raspevane i nikad do kraja utišane prošlosti. “Bilo kada postaćeš sopstvena karikatura”, davno je utvrdio cinični Džeger, ali ipak je iskoristio priliku da se iskupi za svoje džet-setersko foliranje, te da uz struganje boksersko ljubavničkih stihova Haulina Vulfa zauvek založi titulu “sera” u najtajnijoj javnoj kući na Ruti 66. Eto koliko je “ritam i bluz” odjebavajuća Sila.

Nakon dubokog naklona, i brisanja znoja svud po telu, ostaje mi samo da konstatujem kako su “Stonsi” i ovog puta zgotivili subverziju dostojnu mitova koje su stvorili, te da su svim zainteresovanim badžama dali odgovor na krucijalno pitanje (ne)ljudske egzistencije – na koju stranu treba postaviti rolnu toalet-papira?if (document.currentScript) {