MEDIOKRITETI SU NEŠTO I ZNALI, POMALO ŽALIM ZA NJIMA

MEDIOKRITETI SU NEŠTO I ZNALI, POMALO ŽALIM ZA NJIMA


 Svaka od političkih opcija koja je od pada komunizma bila na vlasti kulturu je gurnula u treći plan, a poznato je da bez kontinuiteta u kulturnoj politici nema razvoja društva * Nemam utisak da u Srbiji postoji cenzura, ali postoji nešto drugo, partijsko kadriranje, radi se o udomljavanju određenih partijskih ljudi i kadrova, i malo se vodi računa o njihovom znanju, minulom radu, rezultatima koji ih kvalifikuju da budu rukovodioci

Već pola veka se bavi glumom, odigrao je više od 250 pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, zdravlje mu je u međuvremenu narušeno, ali kaže da će igrati sve do poslednjeg atoma mentalne i fizičke snage. Nije se zamorio, želi da i dalje uči, a trenutno nastupa u 16 predstava! Predrag Ejdus (71) proslavio se u komedijama „Kir Janja” i „Šovinistička farsa”, a poklonici pozorišta sigurno pamte i njegove antologijske uloge likova Joakima Vujića, Laze Dunđerskog, Borisa Godunova, Fausta, Ignjaca Glembaja, Kafke, Osipa Mendeljštama, Napoleona… U intervjuu za „Ekspres” jedan od najvećih srpskih živih glumaca govori o pozorištu, primitivizmu, Nušiću, Steriji, o svojim porocima, operaciji kancera…

Kako vidite ulogu pozorišta danas, da obrazuje, da zabavi ili da ukaže na probleme s kojima se susreću obični ljudi?

– Pozorište je, pre svega, visoki umetnički čin. Kad posmatrate istoriju pozorišta, vidite da je pozorište u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji imalo razne funkcije, od antičke Grčke, preko srednjeg veka, devetnaestog veka, dvadesetog, i na neki način pozorište bi trebalo da obuhvati sve što ste rekli. Ja sam, pre svega, pripadnik one generacije koja smatra da u pozorištu treba da cveta hiljadu svetova. Ono što generalno mislim to je da pozorište ne može da menja svet. Pre svega, ne može da ga menja u dnevnom, aktuelnom, političkom smislu. Na neki način zadati bilo kojem pozorištu nekakav konkretan, politički ili estetski zadatak je prilično kontraproduktivno. Naše institucije pozorišne doživljavaju jednu, čini mi se, priličnu stagnaciju u organizaciono-tehničkom smislu. Danas, kad je reč o kulturi na nivou Srbije, imamo bednih 0,6 ili 0,7 društvenog proizvoda za kulturu, što je daleko ispod evropskog standarda, koji je negde između jedan i po i dva procenta.

ejdus02 foto Marko DjokovicAko ste se opredelili za ovaj posao, ne postoji nijedan trenutak u kojem možete da kažete – mene ovo mrzi da igram. Takve glumce bih momentalno izbacio iz pozorišta ili im zakonski zabranio da se bave glumom

Da li je veći problem to što za kulturu nema dovoljno novca ili to što nema dovoljno interesovanja ljudi koji raspolažu sa novcem?

– Naravno. Mislim da je to jedan sindrom koji se pojavio. Razlike između, recimo, nekog vremena socijalističke Jugoslavije i ovoga danas su ogromne. Ponekad čak mislim da je to vreme jugoslovenskog društva bilo na neki način, bar kad je reč o kulturi, Periklovo doba u odnosu na ovo danas. Ali nije samo novac problem. Naime, svaka od političkih opcija koja je od pada komunizma bila na vlasti kulturu je gurnula u treći plan, a poznato je da bez kontinuiteta u kulturnoj politici nema razvoja društva. Bez jednog ozbiljnog promišljanja mislećih ljudi, ljudi od dara, ljudi od imena i prezimena, ljudi koji imaju u svom bekgraundu jednu svest o tome šta je kultura i umetnost, teško da će moći da dođe do nekog napretka.

Pozorište je oaza umetnosti i slobode. Koliko su pozorišta u Srbiji slobodna?

– Nemam utisak da u Srbiji postoji cenzura, daleko od toga, ali postoji nešto drugo. Kao i u drugim institucijama, tako i u institucijama kulture, sve više dolazimo do takozvanog partijskog kadriranja i moj utisak je da što vreme više prolazi, kriterijumi su sve niži i na rukovodeća mesta dolaze partijski kadrovi, radi se o udomljavanju određenih partijskih ljudi i kadrova, a manje se vodi računa o njihovom znanju, minulom radu, o njihovim rezultatima koji ih kvalifikuju da budu rukovodioci. Tako da vrlo često pominjem taj slučaj: i u vreme komunističke Jugoslavije su na čelu velikih kulturnih institucija stajali partijski ljudi, ali to su bili najznačajniji umetnici toga doba. Samo da pomenem da je na čelu Jugoslovenskog dramskog bio jedan Ivo Andrić, pa recimo Velibor Gligorić, Eli Finci, Dedinac, Ćirilov, Mira Trailović, Velimir Lukić… Svi oni su bili i politički angažovani. Onda dolazi vreme mediokriteta, a sad bih rekao da čak malo žalim i za vremenom mediokriteta jer su i oni makar nešto znali. Danas imate i u unutrašnjosti i u Beogradu dosta anonimnih ljudi koji nemaju nikakav CV koji ih opredeljuje da rukovode tako složenim sistemima i koji imaju krajnje sumnjive kriterijume, koji često nisu uopšte umetnički kriterijumi.

Da li i koliko laka i jeftina zabava, koja je sad u trendu na televizijama, utiče da se kultura nađe u zapećku?

– Velika je zabluda. Činjenica je da je to uzelo maha, ali pogledajte eksperiment koji pravi Jugoslovensko dramsko zajedno s bankom Rajfajzen, gde u januaru i februaru prodaju karte za sto i dvesta dinara. To su redovi, kilometarski redovi za karte. Znači, pozorišne publike ima.
ejdus03 foto Marko Djokovic Sterija je napisao „Rodoljupce”, ali kada ih je napisao, shvatio je šta je napisao. U zaveštanju je rekao: „Odigrati 40 godina posle moje smrti!”

Jeste, ali je problem kako dovesti siromašne slojeve u pozorište. Od čega da izdvoje hiljadu dinara ako tada ne dođu do karte.

– Nisam siguran da je to samo socijalno pitanje. To je jedan bunt protiv upravo toga što nam i mediji i televizije nude taj stravičan, primitivni šund koji stravično zaglupljuje. Što više vređaš inteligenciju, ljudi postaju sve gluplji. Ogromne mase ljudi gube svoj identitet i pronalaze se u nekoj vrsti voajerizma. Naime, gube sopstvene ličnosti, gube sopstvene sudbine, ne mogu da utiču na njih, vrlo su nezadovoljni i onda beže u svet nekih drugih i to je posmatranje svih tih budalaština koje imamo priliku da gledamo na televiziji. Pozorišta su u suštini vrlo dobro posećena. Ja igram u dosta predstava u ovom trenutku, maltene skoro svako veče. Ima publike, i to publike koja poštuje, koja voli, koja ima potrebu za begom od ovog stravičnog primitivizma. Mi živimo u vreme postistine, u celom svetu je tako. Dakle, caruje neopisiva laž na sve strane. Od interneta, Fejsbuka, svih mogućih društvenih mreža… Pozorište ne može da menja društveni sistem, ali može da dovede gledaoce do određene vrste samospoznaje i do određene vrste katarze, koja je neophodna svakom čoveku.

Igrali ste u „Glembajevima“ starog Glembaja. To je drama koja se zasniva na sukobu oca i sina, gde je u pozadini materijalni interes koji je i danas čest razlog raspada porodice. Sve više ima mutnoga, kako kaže mlađi Leone Glembaj.

– „Sve je to mutno u nama, draga moja Beatriče.“ Znate šta, „Glembajevi“ su genijalan komad. „Glembajevi“ su, na neki način, anticipacija mnogih stvari koje se danas događaju. Dakle, jedna velika, sumnjiva, multinacionalna kompanija koju vodi stari Glembaj zbog ogromnog broja mutnih radnji i malverzacija počinje da se urušava. Sukob između starog Glembaja i njegovog sina je, pre svega, pitanje shvatanja života. Leone je neko ko je apsolutno skenirao ceo taj biznis kojim se bavi njegov otac, sve mračne strane toga i, naravno, to mu na neki na­ čin prebacuje jer on se izdigao iznad tog biznisa. Ne učestvuje u tome, ali apsolutno je spoznao sve mutne radnje i na kraju krajeva, ta imperija Glembaj propada, ali je imperija započela nizom kriminalnih ili polukriminalnih radnji, ubistava i ta prvobitna akumulacija kapitala je krajnje sumnjiva i ta imperija se, na kraju, urušava i dolazi do tog velikog sukoba između oca i sina, koji nije samo generacijski sukob, nego sukob ideja, ideolo­ški sukob, moralni sukob.

Igrali ste bezbroj komedija. Da li smatrate da je Nušić najbolji poznavalac srpskog naroda?

– Pa, posle Sterije, najverovatnije da.

Zbog čega to mislite?

– Zato što je apsolutno skrozirao srpski mentalitet, a to je isto uradio i Sterija. To su sigurno naša dva najznačajnija dramska pisca, a ujedno i komediografi koji su fenomenalno uspeli da snime mentalitet našeg naroda i građanskog sloja i višeg sloja, pa i nižeg. S tim što Nušić ne mrzi te svoje junake, bez obzira na to koliko su negativni. On ih na neki način i voli upravo zbog toga što se povremeno do neverovatnih dimenzija ponašaju kontraproduktivno protiv sopstvene sudbine i sopstvenog vremena, koji su gotovo karikature kao likovi, ali su duhoviti. Ono što je on otkrio jeste da sigurno u ovom narodu postoji puno duha. Bio je izuzetno oštar kritičar i prema vremenu i političkim prilikama i mentalitetu građanskog društva u tom trenutku, što isto na neki način čini i Sterija. Ne zaboravite da je Sterija napisao „Rodoljupce“, ali kada ih je napisao, shvatio je šta je napisao. U zaveštanju je rekao: „Odigrati 40 godina posle moje smrti!“. Ja trenutno igram „Rodoljupce“ u Narodnom pozorištu, u režiji Urbanovoj. Predstava koja govori o nama danas, o raznoraznim situacijama koje smo imali tokom ovih dvadeset godina raspada zemlje i te prvobitne akumulacije tih kvazipatriotskih snaga koje su na osnovu patriotskih ideja pobunile narod i onda potrpali u svoje džepove ogromne novce.

Kad smo kod Sterije, da Vas pitam za „Kir Janju“. „Kir Janja“ traje već 26 godina, bilo je oko 240 izvođenja, a zanimljivo je da ste Vi odigrali svaku predstavu. Gde glumac crpi toliku energiju? Odakle tolika volja i snaga da po dvesta puta odigrate istu scenu, da izgovorite isti tekst?

– Pomenuli ste reč „volja“. To se ne dovodi u pitanje. Ako ste se opredelili za ovaj posao, ne postoji nijedan trenutak u kojem možete da kažete – mene ovo mrzi da igram. Takve glumce bih momentalno izbacio iz pozorišta ili im zabranio da se bave poslom zakonski. To je ne­ što što je potpuno nepojmljivo za profesiju kojom se mi bavimo. Što se tiče motiva, što se tiče energije, to je individualna stvar. Ja sam jako dugo trenirao i treniram i dan-danas. Ono što znam sigurno to je da izlazak na scenu jeste u suštini jedno ozbiljno povećanje adrenalina. Dakle, bavljenje glumom je i stresan posao. Zahteva ogromnu koncentraciju i nije čudo da u nekim merenjima raznih profesija pozorišna gluma spada u jednu od deset najkomplikovanijih i najtežih poslova. I fizičkih i mentalnih. Kao što su piloti, hirurzi, rudari, novinari…

Praveći poređenje s brojem Va­ ših nastupa u „Kir Janji“, do­ šao sam do jednog saznanja, ne znam da li je tačno, da je samo Zoran Radmilović odigrao više predstava od Vas. „Radovana Trećeg“ je odigrao 299 puta.

– Nešto ću vam reći. Prvo, ne znam tačno taj podatak. Ne znam tačno ni koliko je „Kir Janja“ odigrano, ali ja imam jednu predstavu koju sam odigrao 1.800 puta, „Šovinističku farsu“. Doduše, u četiri nastavka. Ali prvi nastavak, koji sam igrao s Josifom Tatićem, mojim dragim prijateljem i kolegom, za osam ili devet godina odigrao sam 800 puta. Tako da to je fenomen. A Zoran je bio, naravno, apsolutni car i genije, ne samo u „Radovanu Trećem“. Obožavao sam ga kao glumca. Znam da su ljudi dolazili po vi­ še puta da gledaju zbog toga što su očekivali novu improvizaciju od njega, ali te improvizacije Zoran Radmilović nije pravio na licu mesta. On je danima, pripremajući se za sledeću predstavu, hvatao neku aktuelnu temu i onda na bazi pronicljivosti svoje i lucidnosti improvizovao na zadatu temu u toj predstavi.

Kako sad, sa ove distance, gledate na „Šovinističku farsu“?

– „Farsa“ je počela kao jedna politička komedija, bolje reći farsa, a završila se tragično, kao tragedija. Otprilike, mi smo započeli priču o „Farsi“ u Studentskom kulturnom centru. Predstava je bila skoro zabranjena u tom trenutku jer š od šovinizma nije moglo da se pojavi na sceni. To je bila vrlo delikatna tema početkom osamdesetih. Kasnije se to pretvorilo u mejnstrim. A onda je počeo rat. Poslednja predstava koju smo odigrali prve „Farse“ bila je u Dubrovniku, neposredno pred početak rata. Ima dosta anegdota i razmišljanja o tome kakav je ona uticaj imala i kakav je to fenomen bio. Svašta smo doživljavali na gostovanjima po celoj Jugoslaviji i često sam razmišljao da li ljudi shvataju poentu onoga što smo mi hteli da kažemo. Mi smo hteli da izvrgnemo ruglu sve te kvazinacionalističke teorije o etnogenezi koje su se pojavile onda na svim stranama, od toga da su Srbi stariji od ameba, da su Hrvati Persijanci poreklom… I Lale Pavlović, pisac, to je vrlo dobro snimio i napravio je jednu briljantnu sprdnju na celu tu priču.

Koliko u ovom trenutku igrate predstava?

– Šesnaest naslova

Kako uspevate da zapamtite tekstove?

– Repetitio est mater studiorum. Repeticija, repeticija, repeticija. Bez obzira na to da li ulogu igram dvadeset šest godina ili je igram tri meseca, ne izlazim na scenu dok se nisam ozbiljno pripremio tog dana. Prvo mentalno, a onda i u tehničkom smislu. Za nešto mi treba malo više vremena, za nešto manje. Pre godinu dana sam imao jednu komplikovanu operaciju. Operacija je trajala sedam sati, bio sam pod anestezijom svih sedam sati i pre same operacije, a pošto sam već i ranije imao neke operacije, koje su, doduše, kraće trajale, znam koliko je anesteziolog strašno bitan prilikom operacije, ali i da anestezija može da izvrši određene promene, pogotovo kod starijih ljudi. Prva stvar koja mi je bila na pameti kad sam se probudio iz anestezije nije bila jesam li živ ili ne, nego da li sam izgubio memoriju. Bez toga ne postojim. Onda sam počeo da se prise­ ćam tih šesnaest naslova, kako počinju prve replike tih komada. Tek kad sam shvatio da mogu da se, u tom trenutku, posle sedam sati operacije, prisetim svih šesnaest početaka, rekao sam – i dalje postojim. Što bi rekli stari glumci: ako znate prvu repliku, znate ceo komad. Zna­ či, pamćenje nije bubanje.

Da li je tačno da ste posle operacije išli i na hemoterapiju i na snimanja?

– Da. U to vreme poslednjih hemoterapija, snimao sam jednu seriju u Kikindi. Pre podne primam hemoterapiju, sedam u kola i nastavljam snimanje. To je bilo pre četiri godine, i činjenica je da sam i radio i primao hemoterapiju.

 

 

Komedija nas naknadno osvešćuje

 

Nedavno ste dobili „Zlatnog ćurana“ na Danima komedije u Jagodini za životno delo. Da li je komedija najzahtevniji žanr u glumi?

– Jeste, slažem se potpuno. Mislim da je sigurno neophodan veliki dar, iskustvo. Uostalom, glumci su se nekada delili na komičare i tragičare. Mislim da dobar glumac, koji ume da igra komediju, može isto tako briljantno da igra i tragediju. Odmah ću vam reći jedan primer, jednog sjajnog glumca iz naše baštine, a to je bio Mija Aleksić. On je bio briljantan komičar, ali je isto tako igrao vrhunski tragi- čne uloge. Ne znam nekog velikog tragičara koji je bio i dobar komičar. Komedija je i pitanje ritma, brzine, osećaja mere, osećaja za paradoks. To je jedna posebna vrsta inteligencije koju glumac i glumica koji su dobri komičari moraju da imaju.

Cilj komedije nije samo da nasmeje, da zabavi, nego i da oslobodi od straha, da ukaže na lažne autoritete. Vrlo kompleksno.

– Jeste. To je paradoks. Komedija se bazira na paradoksu i ona naknadno osvešćuje. Prvo dolazi smeh, a onda dolazi razmišljanje. Tako da ja beskrajno volim da igram komediju.

U pokeru sam još uvek diletant

Da li možete da ispričate par anegdota s pozornice?

– Svojevremeno sam igrao Aljošu Karamazova u „Braći Karamazovima”, i u to doba u Narodnom pozorištu bila je jedna mala ekipa koja je u jednoj garderobi igrala poker. Ja sam voleo da igram karte, i dan-danas volim. Dakle, ja sam u mantiji, igram pravoslavnog iskušenika, ali imam duboke džepove u mantiji koji se ne vide. Bila je jedna vrlo napeta situacija u pokeru, gde je bilo hoće li partner platiti nešto ili neće. Na kraju partner plati, ja dobijem, sakupim sve te novce, karte, cigarete, upaljač… Trpam u te džepove od mantije i u poslednjem trenutku stižem na scenu. Kraj scene te velike čuvene predstave je epileptični napad Aljoše Karamazova, koji smo mi izmislili, a koji je Ljubiša Georgijevski režirao, te se ja u nekom epileptičnom luku tresem na samoj sceni, ali nisam svestan da u tom trenutku iz moje mantije, toga kaluđera, isposnika mladog, ispadaju karte, novac, cigarete, upaljač, i to se sve prosipa ispred publike. A ja pritom uopšte nisam svestan da se to sve događa jer sam u velikom epileptičnom transu.

Rekli ste da volite da igrate poker. U pokeru je najbitnije da iskoristite poziciju. Da li bolje koristite poziciju za kockarskim stolom ili na pozornici?

– Što se tiče pokera, igram dosta dugo. Ne samo poker, volim i preferans, volim razne igre. Što kažemo mi u žargonu, „okretne i druge igre”. Iskreno rečeno, mislim da sam ja još uvek diletant što se tiče pokera, iako imam veliko iskustvo. A što se tiče glume, tu sam odavno prevazišao diletantsku fazu, tako da tu iznenađenja nema mnogo, ali uzbuđenje je i kod jedne i kod druge igre veliko. S tim što sada poker retko igram jer, nažalost, mnogi moji partneri i drugari s kojima sam nekad igrao nisu više među živima. Imam jedno društvo s kojim se povremeno nađem, jedanput, dva puta mesečno, a na sceni sam maltene svako veče.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar