Poslednji intervju Minje Subote za "Ekspres": To je prevara

Ali tada je televizija imala i edukativnu ulogu. Pogotovo kada je reč o najmlađima.

"U svakom pogledu i u svim emisijama. ’Muzički tobogan’ je sada u pedagoškim udžbenicima kao obrazac za zabavno-edukativni program. A to nije nevažno jer Evropa i danas traži kvalitetan dečji zabavno-edukativni program.’

Da li bi današnja decu, koju smo obrazovali kako smo obrazovali, uopšte sada gledala "Muzički tobogan“. Šta zapravo zanima današnju decu?

"Isto, sve bi bilo isto. Mi smo 2007. i 2008. godine napravili dve serije u velikom studiju Televizije Beograd sa po dve škole na tribinama, isto kao što smo nekad radili, gledanost je bila fantastična. Bolje su informisani, ali deca su ostala deca.“

Da li time što je televizija odustala od takvih edukativnih programa društvo šalje poruku da vaspitanje najmlađih nije više primarno?

"Tvrdi se da je primarno. Ali koliko se to realizuje... Korona nam je pokazala da su naša deca, roditelji, nastavnici sposobni da prihvate sve ono što smo im ponudili i da se snađu pred ekranima, pred laptopima i da prođu školsku godinu. To je velika stvar, ma šta mnogi o tome mislili. Skidam kapu i roditeljima i nastavnicima i deci koja su najviše pretrpela. Godinu dana u detinjstvu, u tom uzrastu, to je velika provalija. Mi moramo da im to nadomestimo društvenim životom. U vaspitanju dece, mislim da grešimo u tome što se ne okrećemo zapadnim školama, njihovom sistemu obrazovanja. Ne mislim na gradivo, već na način pristupanja deci. Oni uče kroz igru, a našoj deci moraju roditelji da rade domaće zadatke. Tu su problemi. Deca moraju da idu vedra u školu. Ako im dajete gradivo koje ne mogu da nauče, onda to nije škola. Tako da mislim da tu leže veliki problemi i društvenog života najmlađih koji je potpuno nestao.

Idu u školu, dođu kući, telefoni, igrice, ne idu nigde, roditelji na poslu do pet-pola šest, oni su sami. I zato su potrebni dečji horovi, literarne sekcije, likovne sekcije, sportske sekcije. Mi smo sve to imali i to nas je formiralo u zadovoljne ljude.“

Preminuo Minja Subota

U 82 godini

U 82 godini

Vesti 17.09.2021. 09:57

Preminuo Minja Subota

Bilo je i mnogo dečjih festivala, a danas na festivalima za odrasle dete od 12 godina peva neke erotske kompozicije i svi mu aplaudiraju.

"To je veliki greh prema deci. Ja sam to rekao na nekoliko mesta i iznenadilo me da su posle moje izjave progovorili i pedagozi i roditelji. Mene ne zanima o čijoj televiziji je reč, to jednostavno ne valja.“ 

Kada govorimo o tome šta društvo podržava ili nagrađuje, onda televizija šalje roditeljima veoma jasnu poruku – najbolje je da vaše dete bude pevač, pevačica ili fudbaler. 

"Jeste. To što su ta deca pevala, to je prosto neverovatno. Deca su izlazila na onaj klirit obučena ovako i onako, pevala su i žiri ih je kritikovao pred milionskim auditorijumom. Takve traume su nedopustive, neko mora da tu decu zaštiti. Društvo ne sme da ćuti.

Nisu krivi roditelji. Ne. Roditelji poveruju televiziji. Roditelji misle da je to dobro. Televizija treba da bude pod kontrolom države i društva, da ne nudi takve stvari.“

Ali kontrole nema, televizija sve češće koristi decu i za potrebe reklame. 

"Svojevremeno sam pitao jednog organizatora ko je njih doveo u studio? Kaže – pa njih su pozvali iz škole. Čekaj, bre, roditelji su decu poslali u školu, vi kačite na njih reklame! To nigde u svetu nema.“

I kada sve to saberemo, čijeg su sveta danas ukras deca?

"Uvek polazim od toga da se ne treba predavati. Kultura se mora istrajno suprotstavljati primitivizmu i nekulturi. I mali pomaci pojedinaca mnogo znače. Stalno se čuje kako nema dovoljno za kulturu. Pa učinite nešto. Radite na tome. Stvarajte nešto što će da pokrene, što će da inspiriše. 

Mislim da se neke stvari pomeraju nabolje. Pogledajte koliko toga se danas radi u Dečjem kulturnom centru. Osmišljeno je i realizovano mnogo dobrih projekata koji se deci dopadaju, u kojima rado učestvuju. Imaju zanimljive radionice za zabavu i edukaciju, i očekujemo da dobijemo podršku državne televizije. Ali je nemamo.

Televizija Srbija je naša televizija, mi je plaćamo. I mi čak mnoge programe puštamo na drugim televizijama koje razumeju da je to dobro. Jer te velike komercijalne televizije puste naš festival koji je fantastično napravljen. I onda roditelji kažu televizija koja je imala ’Tobogan’ ili sličan program, to je bila televizija naroda. ’Muzički tobogan’ nije bio sam samo dečja emisija. Bio je porodična, i to je pogodak.

To je prava stvar. Nikada grad Beograd nije toliko pomagao kao u poslednje vreme jer Dečji kulturni centar će uskoro dobiti još jednu zgradu. Reč je o objektu na Dedinju koji je godinama bio zapušten i dobili smo obećanje da će biti renoviran.

Planiramo da tu smestimo tri radionice i salu za baletski studio, da napravimo međunarodni hor. Oko zgrade ima dovoljno mesta za parking tako da ćemo lakše organizovati dolazak dece iz drugih mesta. Deca su jedini prioritet i jedina budućnost.“ 

Kakve emisije Vi danas gledate?

„Možda nije lepo da govorim o tome, ali mnoge od tih novih serija nemaju vrednost. Kvalitetne serije se prepoznaju po rediteljima, po glumcima. Srećom, još snima jedan Šotra. Uostalom, pogledajte ’Šešir profesora Vujića’. Nije tačno da je ovo nacija koja nema kulturu, zna narod da prepozna šta je dobro. Svi su se nekad sprdali s knjigama Mir Jam, a sada mnogi od njih gledaju seriju po njenom romanu jer je to neka naša dobra prošlost. Gospodstvo, neka romantika. Baš kao i ’Santa Marija dela salute’.“

Jednom ste izjavili da Vi ne smatrate da na ovim prostorima definitivno vladaju narodnjaci i da je narodna muzika najpopularnija. Možda oni nisu najpopularniji, ali su definitivno i dalje najgledaniji. 

„Interesantno, ali to se najbolje može videti po slušanosti radio-programa. Radio se opet sluša i to pokazuje i statistika. Sećam se kada je krenuo turbo-folk da su beogradske radio-stanice bile preplavljene njime. Danas, kada vrtite skalu radija, samo pop, zabavna, džez, rokenrol i poneka stanica narodnjaka.“ 

A kako onda tumačite tu veliku popularnost rijalitija?

„Njih uopšte ne bi ni bilo kada bi se malo pritislo, narodu to uopšte nije ni potrebno.“

Kako mislite – kada bi se malo pritislo?

„Treba ih prebaciti u neki noćni termin, skroz. To je odavno trebalo. A drugo nešto, lično mislim da to treba zabraniti.“

Zabraniti cenzurom?

„Apsolutno.“ 

Ili na neki drugi način?

„Ti programi su pre svega nehumani. Ljudi su zatvoreni u nekom prostoru, a kamere su iza nekih neprovidnih zidova, a svi su pod nadzorom. Ali tu ima još nečeg. Po zakonu o televiziji, svaki kanal mora da ima određeni procenat originalnog programa. I to su velika izdavanja jer realizacija tih originalnih programa je i te kako skupa.“

Znači, ovo je ta stavka o originalnom programu?

„Oni to predstavljaju kao originalni program i to treba reći ljudima. To je prevara. I to prevara koja je dvostruko štetna. Prvo, ljudi nemaju šta da gledaju, a drugo, ti koji gledaju to je primitivizam neviđenih razmera.“ 

Protiv tih primitivizama nikada se nije bilo lako boriti. 

„Da, i umesto da nadgrađujemo kulturu, mi se borimo da se vratimo na nulu.“ 

Da li Vi to doživljavate kao sliku naše kulture ili sliku naših naravi? 

„Mene i danas čudi to što su neke stvari ostavljene da budu takve kakve su. Nijedna država nije savršena, ali kod nas ima dosta problema. Ne znam šta da vam kažem. Prvo, slika naše kulture je vrlo talasasta. Mi imamo izuzetne umetnike, to je nesporno. Ali, kultura košta. S druge strane, za umetnike je jako važna stavka zaštita njihovih autorskih prava. 

I ne treba oni da se bore za to, već ljudi koji znaju više o tome od njih. Nerealno je očekivati mnogo od kulture u siromašnoj zemlji, ali mi nismo više tako siromašna zemlja.“