Miris poljskog cveća (smeća)

Kaja Malanovska našla se u vilinskom kolu Vislave Šimborske, Olge Tokarčuk, Barbare Kosmovske, Joane Bator, Ane Svirščinjske i Sofije Nalkovske, što poetesa, što prozaista. Potonjoj poljskoj književnici nije odoleo ni mladi Krleža, uprkos svom zapečaćenom bračnom statusu.

Rođena 1974, spada u stvaraoce srednje generacije, mada po vitalnom izgledu i mladalačkoj frizuri može da se uvrsti i u mlađu generaciju pisaca. Svojim delima nominovana je za dve najvažnije poljske nagrade – „Nike“ i „Politika“. 

Objavila je zbirku priča „Imigracije“, koju ovde predstavljamo, i tri romana, od kojih je „Magla“, triler po žanru, prva prevedena na engleski. Takođe, Malanovska sarađuje u prestižnom levičarskom časopisu „Politička kritika“ i ima doktorat iz biogenetike. Trenutno radi na prološkom romanu, koji bi prethodio romanu „Magla“.

Svoje priče u zbirci „Imigracije“ Malanovska je podelila na one koje su se dogodile i na one koje su se mogle dogoditi.

Njene junakinje su osobe sa mentalnim problemima, neurotične, neprilagođene, depresivne i nefunkcionalne. Kao više od polovine čovečanstva.

Egzotična putovanja mešaju se sa onima u mestu i mislima, ali stepen njihove stvarnosti isti je kod ostvarenih i neostvarenih. Američka nedođija, univerzitetsko naselje okruženo pustarom, poljski imigranti, dinamični Bombaj, indijska svadba koja se sistematski priprema danima, religiozni festivali, francuska provincija, žena starija od muža i ćerka starija od oca, obilazak Istanbula prikazan je kroz putovanje oca i odrasle kćeri, čija obostrana regresija, vratolomni skok u prošlost, zasenjuje grandiozno vizantijsko nasleđe i islamsku kulturu nadograđenu na njemu kao krunica na zubu.

U jednom varšavskom klubu upoznaje dreg kraljicu, muškarca koji je u tajnom depou pohranio trezor od pedesetak raskošnih večernjih haljina i kompletnu toaletu usklađenu sa njima, od donjeg veša do aksesoara, šalova, šešira i ogrtača, sakrivši ga od znatiželjnih očiju. Ima pseudonime za svaku životnu ulogu. Za svog ljubavnika. Personal. Roditelje. Decu. Suprugu. Publiku. Javne nastupe.

Junakinja priče koja intervjuiše dreg kraljicu ubrzo se sprijatelji s njom. Ima i ona svojih problema, mada više psihičkih, mentalnih, nego seksualnih, u vezi sa polom. Terapija njene anksioznosti i neuroze je medikamentozna, pilule ove ili one boje, popijene ili zaboravljene utiču na njeno raspoloženje, pojačavaju anksioznost ili smiruju prenapregnute živce. Javna je tajna da je cela Amerika na prozaku, hormonu sreće i da mnogi ljudi piju antidepresive.

Na kraju, Malanovska piše realnije u pričama za koje tvrdi da su izmišljene, odnosno da su se mogle dogoditi, nego u onima koje su se dogodile. One koje su realno egzistirale opisivale su egzotične kulture, pripadnike koji su se uklapali, ali i retke koji su štrčali.

U jednoj priči opisala je sudbinu osobe kojoj je izvesna spisateljica uzor. Zato je prvo izdaleka, a potom danonoćno prati i nadzire, kako na internetu tako i u stvarnosti. Godinama. Dok opsesija ne postane dijagnoza bolesti.

Izmaštana putovanja nisu manje interesantna. Jer šta je sećanje, percepcija prošlosti? Dim. Apsurdno ili ne, kao pustinjska fatamorgana, ono što sadrži potencijal, a nije se dogodilo, izgleda življe, realnije, stvarnije od upecanog u perfektu. Zato što je priroda sećanja varljiva. Neuhvatljiva. I nestabilna kao hemijsko jedinjenje – koje čine čovek i ono nasuprot njemu – vasceli svet.