INTERVJU, VLATKO STEFANOVSKI: Makedonsko buđenje proleća

INTERVJU, VLATKO STEFANOVSKI: Makedonsko buđenje proleća

Foto: Nemanja Jovanović


Živimo u vreme kada je tehnologija zamenila ljudski talenat. Ali verujem da će doći vreme kada će se roditi nova humanistička i renesansna ideja koja će pobediti i tehnologiju, i lažne vesti, i korporacije i korupciju… Samo treba biti strpljiv i ne gubiti veru u mlade ljude

Insistirao je da ovo bude muzički, a ne politički intervju, iako se pitanje o političkoj krizi u Makedoniji kojoj se ne nazire kraj prirodno i logički nametalo. Legendarni makedonski muzičar i nekadašnji frontmen benda „Leb i sol” pravdao se da objašnjenje o gorućim prilikama u njegovoj zemlji ne bi stalo u jedan odgovor, te da bi njegova dublja analiza „previše konfliktne i zakuvane situacije u Makedoniji samo dodala ulje na vatru”. Zato s Vlatkom Stefanovskim, gitarskim magom koga ubrajaju u deset najboljih na svetu, razgovor počinjemo o novoj muzičkoj avanturi u koju se upustio s Big bend orkestrom Slovenske vojske, a kako u ovom neobičnom spoju zvuče čuvena Vlatkova „Gipsy Song”, „Stratus” Bilija Kobama, kultni „Superstition” Stivija Vondera, najpoznatije makedonske izvorne pesme i još mnogo fank, džez i soul standarda, beogradska publika imaće priliku da čuje 21. aprila na koncertu u Sava centru.

Poznati ste kao umetnik koji voli nove muzičke izazove, ali bili ste skeptični kada vas je dirigent Big benda Slovenske vojske Rudolf Gas pre dve godine pozvao da nastupate s njima?
– Moja skepsa je verovatno proizašla iz mojih predrasuda. Nisam očekivao da će armijski bend tako zvučati i tako svirati. Često oni koji sviraju za platu imaju običaj da se opuste, prestanu da vežbaju i na probama neretko igraju šah i pijuckaju kafu. Ali ovo je druga priča, to su relativno mladi, veoma talentovani i ambiciozni muzičari koji rade svoj posao s puno znanja i strasti. To nije klasični vojni orkestar, već se radi o Big bendu koji zvuči kao svaki veliki džez orkestar. Na našem repertoaru nisu koračnice ili paradna muzika, već ozbiljni aranžmani za džez standarde i, naravno, aranžmani inspirisani tradicionalnom muzikom.
U Beogradu je nedavno premijerno prikazan film „Oslobođenje Skoplja” u režiji Radeta i Danila Šerbedžije, za koji ste pisali muziku. Zanimljivo je da ste pre 40 godina radili muziku i za istoimenu predstavu, koju je 1977. režirao Ljubiša Ristić. Da li je muzika za film potpuno nova ili ste se oslanjali na numere iz predstave?
– Radio sam potpuno novu muziku i nisam koristio motive iz istoimene predstave. Tačnije, iskoristio sam nekoliko svojih tema koje sam godinama ljubomorno čuvao u svojim kompjuterima i malo sam poradio na njima. Film i teatar su različite stvari i treba im različit pristup. Šta god da radite, morate da budete veoma pažljivi, pogotovo u grupnoj umetnosti kao što su film ili teatar, gde niste sami. To nisu vaši koncerti, nije sva pažnja usmerena ka vama i treba da uzmete u obzir glumce i scenu, ne smete da prekrijete dijalog i da budete napadni, ne smete mnogo toga da uradite, a ipak se od vas očekuje da mnogo toga kažete. Svako iskustvo na filmu ili u teatru je različito, uvek je to nova avantura i stalno ste na početku. Ne možete da se oslanjate na staru slavu i da se vadite na neka prošla ostvarenja, to što sam, recimo, 1997. godine uradio odličnu muziku i dobio nagradu za jedan film, ne znači da ću i u sledećem filmu odgovoriti tako da svi budu zadovoljni. U ovom poslu morate da se prilagođavate, bar sam ja takav, spreman sam na kompromis, na rezanje i izbacivanje čak i onoga što mislim da sam genijalno uradio. Dobiti posao na filmu je bingo. Morate da čekate da vas se neko seti i da vam poveri posao kompozitora. Ne možete sami sebe nazvati filmskim kompozitorom, to možete postati nakon određenog iskustva i referenci.
Ljubiša Samardžić, Darko Bajić, Goran Paskaljević su samo neki od reditelja s kojima ste sarađivali na filmu. Koji Vam je pozorišni ili filmski zadatak zadao najviše muke?
– Sa autorima koje ste nabrojali bilo je zadovoljstvo i čast raditi. Najviše muke sam imao s rediteljima koji su odbijali da prihvate moje predloge. Dešava se da s jednim rediteljem imate odličnu saradnju na jednom projektu, ali na sledećem već nešto škripi i nije kako se očekuje. To mi se, na primer, dogodilo s turskom rediteljkom Ješim Ustaoglu za film „Put ka suncu” („Journey to the Sun”), za koji smo oboje dobili mnogo nagrada u celoj Evropi, ali za njen drugi film „Waiting for the Clouds” nismo uspeli da se dogovorimo. Jednostavno se nismo razumeli, ona i njeni producenti su odbili moje predloge, i to su bolna iskustva. Kada ne prihvate vaše ideje, tu nema dogovora i ubeđivanja. Imao sam i s Rajkom Grlićem nekih nesuglasica, ali smo ostali prijatelji i saradnici. Sve je to deo posla, ne možete u svemu biti prihvaćeni i genijalni.
Kada su Boba Dilana pitali kako to da je još aktivan u muzičkoj industriji, odgovorio je da je to zato što se „nekada davno pogodio sa Glavnim zapovednikom da mu da slavu”. Kako Vi objašnjavate svoje trajanje na muzičkoj sceni?
– Ne trudim se da objašnjavam fenomene te vrste… Verovatno sam za nijansu više voleo da sviram gitaru i da se bavim muzikom od ostatka svoje generacije i tako se desilo da postanem i ostanem muzičar koji ima dugu karijeru.
Govorili ste da je slava opasnija od heroina. Nikada niste bili opterećeni popularnošću, odoleli ste tim zamkama.
– Verovatno nisam ni dovoljno slavan, a nemam ni dovoljno vremena da budem bahat i da se baškarim. Ona deviza „seks, droga i rokenrol” može da važi, ali i ne mora. Imam previše poslovnih i porodičnih obaveza, nemam vremena da se bavim sopstvenom slavom i popularnošću, a to me i ne zanima. Nisam ni na jednoj društvenoj mreži, ne brojim lajkove na Fejsbuku, Instagramu… Imam fan-stranicu, ali nemam profil. Gledam da se bavim drugim stvarima. Prijatelji me nagovaraju da se uključim u tu igru i kažu da je to dobro za posao kojim se bavim, ali nekako sam skeptičan prema tome, želim da sačuvam bar malo privatnosti i vremena za neke pametnije stvari. Ne potcenjujem današnju tehnologiju, koristim sva elektronska i digitalna sredstva za komunikaciju, ali sam nepoverljiv prema ideji o virtuelnom druženju. Gledam svoju decu koja to koriste i nisam nimalo impresioniran. Neki su se pronašli u brojanju lajkova, neki rijaliti likovi prave karijere koristeći samo društvene mreže, ali ne vidim sebe tu, previše sam vremena posvetio muzici i gitari da bih se bavio brojanjem lajkova na Fejsbuku, za mene je to dekadentno.

Ja bih na Breginom mestu okupio bend kakav je bio i ne bih eksperimentisao ni sa postavom ni sa aranžmanima

Kao roditelj plašite li se uticaja koji društvene mreže i moderne tehnologije imaju na današnju decu?
– Mi smo bili analogna deca, odrastali smo na ulici, gde nije bilo toliko automobila kao danas, i mogli smo do mile volje da igramo fudbal, košarku, mogli smo da okupiramo čitavu ulicu dok se igramo, noću smo se pešice vraćali s koncerata… Danas je to nemoguće i današnjoj deci je to neshvatljivo. Oni su digitalna deca i neka im je sa srećom.
Slovite za virtuoza na gitari, nazivaju Vas balkanskim Santanom. Da li je gitara bila Vaš prvi izbor?
– Kao tinejdžer, u prvom svom bendu svirao sam i bubnjeve, gitara mi je u početku bila samo jedan od hobija, a trenirao sam i košarku i amaterski se bavio fotografijom. Tek sam pred kraj gimnazije shvatio da me najviše privlači gitara i tada sam odlučio da batalim sport i da se ozbiljnije posvetim muzici.
Šta ste prvo naučili da svirate? Niste išli u muzičku školu, kako ste naučili prve lekcije iz sviranja? Čije ste gitarske rifove provaljivali, od koga ste najviše krali zanat?
– To je bila pesma francuskog muzičara Mišela Polnarefa „Imam jednu lutku koja kaže ne, ne, ne”. To je bio veliki hit u to vreme, a pesma je imala samo tri akorda: E-dur, A-dur i B-dur. Nisam išao u muzičku školu iako sam u jednom periodu detinjstva to želeo. Učio sam gledajući starije od sebe, i upijao sam kao sunđer sve što bih video i čuo. Godine strasti, znatiželje i čežnje. A kad je u pitanju skidanje i provaljivanje, sve je tu dozvoljeno. Nisam imao učitelja gitare, gledao sam starije muzičare i pokušavao da nešto skinem. Ako naučite da svirate neku pesmu koju volite, to je odlična škola. Ako skinete rif od nekoga, i to je škola, ali ako smislite rif i komponujete pesmu, pa još napišete tekst, onda je to kreacija koja je veoma uzbudljiv proces.
Ko je, prema Vašem mišljenju, najveći gitarista svih vremena? Da li je to Džimi Hendriks, koji je zvanično nekoliko puta proglašen za najvećeg, ili Erik Klepton, koga zovu bogom gitare, ili pak Džon Maklaflin, koji je bio vaš uzor?
– Verovatno je Hendriks bio najveći od svih rok gitarista koji su držali „Stratocaster”. Ali to je samo mali segment onoga što ljudi rade na gitari. Ne treba potceniti džez, džipsi džez, flamenko, klasične gitariste, kantri pikere, šredere, sve one koje su dali i daju svoj doprinos toj ogromnoj bazi muzike, mreži gitarista, entuzijasta, zanesenjaka i frikova za koje je gitara najvažnija stvar na svetu.
Status legende imao je i Čak Beri, koji je preminuo prošle nedelje.
– Kada je objavljena vest da je preminuo, pregledao sam mnogo njegovih snimaka na „Jutjubu” i prosvirao neke njegove rifove. Beri se najviše može nazvati ocem rokenrola, on je izmislio rokenrol, prvi je odsvirao neke rifove i napisao jednostavne pesme i u muzičkom i u tekstualnom smislu, ali je to tako šmekerski radio da su gotovo svi kasnije pozajmljivali njegove trikove, uključujući „Bitlse” i „Stonse” koji su se hranili tom muzikom. Nisam uspeo da ga gledam i slušam uživo, ali bio je zaista fenomenalan i ostavio je ogromnu zaostavštinu.
Pratite li novu generaciju gitarista na regionalnoj muzičkoj sceni? Recimo, Ana Popović i Borko Mitić grade uspešne karijere na inostranoj muzičkoj sceni.
– Radujem se uspehu svih umetnika sa ovih naših prostora. Ponuda je ogromna, konkurencija surova i zato čestitam svima koji su se izborili za mesto pod reflektorima.

Neki rijaliti likovi prave karijere koristeći samo društvene mreže, ali ne vidim sebe tu, previše sam vremena posvetio muzici i gitari da bih se bavio brojanjem lajkova na Fejsbuku, za mene je to dekadentno

Bili ste deo projekta „Kings of Strings”, činili ste trio s Tomijem Emanuelom i Štokelom Rozenbergom. Emanuel je ove godine imao nastup na beogradskom Gitar art festivalu. Da li ste bili na njegovom nastupu?
– Rado bih došao, ali tog dana sam imao nastup u Štipu zajedno s makedonskim džez gitaristom i profesorom Tonijem Kitanovskim i njegovim studentima… Inače, sa Emanuelom se često čujem na Skajpu, ali se nismo odavno videli. Verujem da je imao uspešan nastup u Beogradu.
Smatrate da svaka generacija treba da se izbori „za svoju istinu i svog Hendriksa”. Ima li muzika uopšte danas takvu snagu? Zašto se posle „Bitlsa” i „Stonsa” nisu pojavili bendovi koji bi, kako ste i sami rekli, uplašili establišment i oduprli se današnjoj manipulaciji korporativnog kapitalizma u muzičkoj industriji?
– Živimo u vreme kada je tehnologija zamenila ljudski talenat. Ali verujem da će doći vreme kada će se roditi nova humanistička i renesansna ideja koja će pobediti i tehnologiju, i lažne vesti, i korporacije i korupciju… Samo treba biti strpljiv i ne gubiti veru u mlade ljude.
Davno ste izjavili da grupa „Leb i sol” nije prodavala filozofiju u svojim pesmama, već da je poruke izražavala muzikom. Ipak, pesmu „Kao kakao” mnogi doživljavaju kao utopističku. Kako vam izgleda svet 30 godina od objavljivanja tog hita?
– Zar nije ta pesma skromno proročanstvo o vremenima u kojima smo se našli?! Nesvesno ili intuitivno, mislim da sam neke stvari predvideo u svojim tekstovima…
S Radetom Šerbedžijom ste snimili duet „Superheroji”. Ko su bili vaši heroji, a imaju li generacije vaše dece svoje heroje, i ko su oni?
– Moji su bili junaci iz stripova, a danas su to verovatno ovi odmetnuti hakeri i pirati koji ukazuju i pokazuju kako svet funkcioniše…
Prošle godine, Karlos Santana je okupio originalnu postavu „Santana benda”. Tim povodom, slavni gitarista je rekao da su dobili drugu šansu i da je članovima benda trebalo 45 godina da obnove hemiju. Da li je slično moguće s postavkom benda „Leb i sol”?
– Santana je mogao i ranije da okupi svoj bend. A izjava da su dobili šansu deluje neskromno i šefovski. Pre desetak godina smo se okupili i okrenuli jedan krug… Tako nešto mi nije u planu, ali dok smo svi živi, nikad ne reci nikad…
Grupa „Leb i sol” je pre 40 godina unela etno u rok i džez muziku na ovim prostorima. U međuvremenu, etno je postao globalni trend, moda i potrošna roba, kako ste ironično rekli u jednom intervjuu. Zašto se ceo svet toliko primio na etno?
– Zato što su se drugi pravci i stilovi pomalo istrošili pa je tradicionalna muzika iz raznih krajeva sveta postala svež izvor ideja i rešenja. Naravno, neki su to radili spretno i sa ukusom, a neki nespretno i grubo.
Kažete da je bavljenje etno muzikom postalo manir, ali imate poseban respekt prema Goranu Bregoviću. Brega je mnoge fanove „Bijelog dugmeta” razočarao koncertima u novembru prošle godine jer je najveće hitove presvukao u taj svoj balkanski etno fazon na kojem je izgradio svetsku karijeru. Da li ste imali priliku da čujete kako to zvuči?
– Nisam to ni čuo ni video, jedino sam čitao tekstove o tome po portalima. Ja bih na njegovom mestu okupio bend kakav je bio i ne bih eksperimentisao ni sa postavom ni sa aranžmanima.
„Bijelo dugme” ste nazvali bendom koji je svima bio uzor na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije. Kako tumačite to što „Dugme” danas mnogi ne smatraju pravom rok grupom, već bendom koji je svirao pastirski rok?
– Kada ste mladi, učite od starijih, što je prirodno… Ali termin „pastirski rok” zvuči romantično, dok termin „čoban rok” zvuči kao inspiracija za sve što je dalje usledilo i transformisalo se u turbo-folk. Sve je dobro dok su stvari autentične. Kad krene citiranje, kloniranje i kopiranje, nastaje treš.
Bosansku sevdalinku ste nazvali posebnim balkanskim brendom i muzikom koja je veoma slična makedonskoj po emociji. Imate li omiljenu sevdalinku?
– Ima toliko dobrih pesama koje su čisti bluz. Ne znam koju bih izdvojio.
Kakav je Vaš utisak, čuvaju li narodi Balkana svoj kulturni identitet i mogu li da ga sačuvaju u novom svetskom poretku u kojem živimo?
– Kultura nisu samo muzejski eksponati i biblioteke, već i način života. Ne možete kulturu spasavati naoružanim obezbeđenjem. Za to su potrebna dela koja su vitalna, koja su relevantna i u svetskom kontekstu, i koja govore današnjim jezikom. U Makedoniji kažemo „so sila nema ubavina”.
A brine li Vas sudbina Makedonije, u kojoj se odvija dosad nezabeležena politička kriza, budući da analitičari kažu da Makedonija živi najteže trenutke u poslednjih 15 godina?
– Odavno se u proleće nisam obradovao buđenju prirode… Stalno je napeto i neizvesno. Naravno da me brine situacija u Makedoniji, ali iskreno se nadam da će se i ta kriza već nekako rešiti.
Komponovali ste muziku za „Oslobođenje Skoplja”, a od čega biste oslobodili Skoplje danas?
– Ne znam odakle da počnem. Od zagađenog vazduha, nekontrolisane izgradnje, preteranog kiča…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar