NIJE PROBLEM U PARAMA, VEĆ U ONOM KO IH DAJE

NIJE PROBLEM U PARAMA, VEĆ U ONOM KO IH DAJE


Dokle god kultura ne bude bila čvrst deo sistema, u pravnoj državi, tako će nam biti. Umetnici su sada van sistema, i kao na šahovskoj tabli nas pomeraju kako je zgodno trenutnoj političkoj situaciji, a ne kulturnom miljeu. Kultura jeste skupa, ali je zato nekultura najskuplja, uvek na kraju balade ispostavi neprijatne račune i posledice koji se jasno vide

Još jedna pozorišna sezona je gotova, počinju letnji filmski festivali, a o tome kakva je kulturna politika na delu i koliko se razlikuje od vremena kada je ona kao glumica sazrevala, priča nam Mira Banjac, rodonačelnica moderne glume, oličene u jednostavnosti, šarmu i inteligenciji, kao i bezrezervnoj veri u ljude.

Mira pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu 1950. Od tada do danas ona neprekidno glumi i s oduševljenjem prihvata nove uloge uspe­šno i dostojanstveno kročeći ka 90. godini. Na sceni i platnu jedinstvena, prirodna i iskrena, sa svetom predusretljiva, čestita i draga žena, koju život nije mazio, ali s kojim se ona oberučke hvatala u koštac, oduvek vrcavog duha, Mira Banjac zrači energijom koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim dok govori o Sterijinom pozorju, predstojećem Palićkom festivalu, kulturnoj klimi na srpskoj sceni, kao i o svojim sećanjima kako se nekada radilo.

Upravo je završeno 63. Sterijino pozorje, gde je predstava „Jami distrikt“ po tekstu Minje Bogavac i u režiji Kokana Mladenovića dobila sedam nagrada. Koja je konceptualna razlika između ovogodišnjeg i prošlogodišnjeg Pozorja?

– Mislim da je „Jami distrikt“ s pravom dobila sve te nagrade. Selektor Boško Milin je usvojio zamisao da to bude festival mladih pisaca, mladih glumaca, mladih dramaturga… I to je u redu, ali jedan veliki festival poput Pozorja ne mo­že i ne treba da zapostavi velika pozorišta s velikim predstavama. Mladi imaju mogućnosti da se na nekim manjim festivalima dokažu, pa i da budu izuzetni. Ove godine je to bila jedna šarena produkcija. Selektor je realizovao do kraja ono što je hteo, ali to je neodrživo. Sterijino pozorje ne može da bude koncipirano samo od ideje da je to festival mladih, kao što se ove godine desilo. Mladi mogu da budu jako uspešni, što su neki od njih i dokazali. I nagrađeni su. Ali su neki i prosto tu zalutali. Ipak, važno je da festival postoji jer je pro­šlogodišnje iskustvo za nas bilo tragično.

Sterijino pozorje često je bilo kritika društvenih okolnosti i ogledalo političkih previranja. Kako Vi tumačite prošlogodišnji epilog da se ne dodeli nijedna nagrada?

– Bila sam zatečena i iznenađena tim postupkom Mikija Manojlovića, koji je ozbiljan glumac i čovek. Razumela sam šta on hoće i to jeste ne­ što o čemu treba razgovarati, ali je njegova poruka na pogrešnu adresu poslata. Nisu glumci i publika adresa. Adresa je tamo gore. Zatim, ako si ti u žiriju, ti ranije dobiješ selekciju i ako se s njom ne sla­žeš, kažeš, ja ovu selekciju ne potpisujem, i obratiš se gore, tamo gde je prava adresa, a ne da odgledaš festival, ispljuješ i glumce i publiku, i napraviš problem. Ako su ovi gore rekli, ako je to tako, onda ne treba ni da vam dajemo pare, ni festival vam ne treba. To je zaista za jednu veliku raspravu. Pro­šlo je začuđujuće za sve nas. Prošlogodišnja odluka je i pitanje jednog ličnog morala. Miki je bio predsednik žirija iako nije bio usamljen. Verovatno je bio toliko jak da je mogao da utiče na žiri. Ili su se dogovorili, nećemo ove godine nikoga nagraditi, i naravno svi su legli na rudu jer su mislili da je taj čin velika stvar i velika poruka. A bio je ćorak, pucanje iz prazne puške. Ništa se nije dogodilo, osim jedne velike neprijatnosti po celu našu teatarsku politiku.

Mira Banjac by nemanja (1)Shvatila sam da svi ljudi imaju pravo na mene, čim sam pristala da budem glumca, pristala sam da budem u izlogu. Mi radimo samo za ljude i, ako oni imaju potrebu da sa mnom razgovaraju, imaju pravo na to jer im ja pripadam. Ja sam velika ulizica svojoj publici jer ako mene publika ne voli, ja više ne postojim

Da li je taj postupak upozoravajući žuti karton za stanje u našem teatru?

– To je bio crveni karton. Ne za glumce, ne za reditelje i ne za publiku, nego za adresu gore. Mi stalno govorimo da nema para za kulturu, ali nije stvar u parama, već u onome ko ih daje. Stvar je u glavi onoga ko odlučuje da li treba i koliko dati. Znači, zavisi od ne­ čega sasvim drugog. Para nema pa nema. Pozorišta počinju predstavu i ne znaju da li će da je završi, ali se dogodi i dobra predstava, i dobar film, i dobra knjiga. Znači, nije samo do novca. Negde zalegnu ljudi i s toliko para koliko imaju nate­ žu, ali ne odustaju. Ne odustaju ni od kvaliteta. Znači, iza toga stoje ljudi. Kad god je nešto dobro, znam da iza toga stoji čovek. Kad ne valja, takođe iza toga stoji čovek. Naravno da mi imamo pogrešne ljude na pogrešnom mestu. E, to već nije naš problem, već problem sistema. Mi u okviru toga što imamo pokušavamo da održavamo kulturu da ne devalvira, da je ne unizimo. Sličan problem je bio i s Palićkim festivalom, koji je jedan od najve­ ćih evropskih filmskih festivala. Bilo je pitanje hoće li opstati. Međutim, opstao je. Opet su zalegli ljudi i jubilarnog, 25. Palićkog festvala će ipak biti.

Koliko se ljudi iz Vaše branše drže zajedno i šta može pojedinac kod nas da uradi usred opšte okupacije zdravog razuma?

– Pojedinac može da misli, da brani svoje mišljenje na poslu, u životu, pred drugima. Pojedinac je dobar onda kad u kolektivu može da zrači, kad oseća ljude oko sebe, koji takođe misle. Onda može ne­ što da uradi. Sam za sebe – ni­ šta. Pogotovo ne u umetnosti, osim možda u likovnoj. A kolektivne umetnosti zavise od mi­ šljenja mnogo ljudi, kao i od vremena i situacije u kojoj živimo, od države, koja je takva kakva je. Bilo bi lepo da ne moramo da se prilagođavamo i da možemo slobodno da kreiramo. Ali dok kultura ne bude bila čvrst deo sistema, u pravnoj državi, tako će nam biti. Umetnici su sada van sistema, i kao na šahovskoj tabli nas pomeraju kako je zgodno trenutnoj političkoj situaciji, a ne kulturnom miljeu. Bez jake privrede nema jake kulture. Međutim, kod nas je privreda oslabila, a kultura je zaostala zato što je verovatno tendencija da se zemlja socijalno i ekonomski stabilizuje. Naravno, u jednom tako nedovoljno dobrom mi­ šljenju, kultura ispada, jer kultura ne privređuje i ne zara­đuje. A zna se da kultura daje identitet i duhovnu stabilnost jedne zemlje. Međutim, mi smo baš identitet izgubili. To je prosto neverovatno! To nama kažu i ljudi sa strane, koji dolaze, koji su znali i pamte kakvi smo nekada bili, kakvu filmsku i pozorišnu produkciju smo imali. Ali još uvek ćete u Evropi čuti da su naši glumci najbolji. Oni nas i dalje prepoznaju.

Kakva je ranije bila kulturna politika u odnosu na dana­šnju?

– Mi smo radili, nismo razmišljali. Neko je drugi razmi­šljao i, na našu sreću, dobro je razmišljao. Iako smo bili siromašni i sve je bilo vrlo skromno, znalo se da je to opšta situacija. Svi su tada imali svest da je reč o podizanju zemlje. Da se izvlačimo iz nemaštine, te teške socijalne krize koju je nametnuo rat. Radilo se u jednoj lepoj dokolici, bilo je prijateljstava. Nije se trčalo. Zašto? Jer nije bilo televizije. Imali smo samo pozorište i radio. Za mene je najzaslužniji medij radio, koji nikada neću zaboraviti. Radio je bio i ostao crveno slovo u mojoj karijeri. On me je naučio da govorim i da mislim. Hranio me je. Kad dobijete tih deset ili dvadeset dinara u toj plavoj koverti, vi imate da jedete. A to dobijete odmah. Ne razmišljate kada će to neko da vam da. Sada, recimo, meni budu dužni godinu i po, dve-tri, i to po par hiljada evra.

Kao i u pozorištu, na filmu ste od starta radili s najboljima.

– Moj prvi film je bio sa Sojom Jovanović. Naravno, odmah sam se srela s Mijom Aleksićem, koji je za mene bio pojam, kao i ostali veliki glumci. Ja sam kao tele u magli išla za Sojom. Nisam imala svest o tome šta i kako, samo sam znala da moram da ispunjavam zadatke i da moram da se setim šta sam u toj svojoj školi nau­ čila od zanata. Ali je bilo lepote. Ti veliki glumci su nas do­ čekivali s radošću i pomagali nam. Bio je to divan period. Naravno, kad sam došla u situaciju da snimam velike filmove, imala sam sreću da radim prvo sa češkom školom, od Kusturice i njegovog prvog ostvarenja do skoro svih filmova Gorana Paskaljevića, zatim sa Goranom Markovićem i Đi­ đom Karanovićem, ali i sa Živkom Nikolićem. To su moji kultni filmovi, u kojima je apsolutno vladala kreativna atmosfera.

Opširniji intervju sa našom proslavljenom glumicom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se u petal naću u prodaji na kisocima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar