POVREMENO PISMENI SU GORI OD NEPISMENIH

 Sve je ovde postalo ravnopravno i vi više nemate ljude od autoriteta koji mogu da kažu: ovo je ozbiljna stvar, a ovo je đubre. To smo izgubili. U svetu toga ipak ima

Internet je otvorio Pandorinu kutiju, a društvene mreže su svima dale mogućnost da kažu sve što hoće i kako hoće. Stvoreni su uslovi da svako potpuno legitimno kvari jezik. Jezik više nije predmet razgovora.
„U srpskom jeziku je 90 posto pozajmljenica iz raznih vremena i sa raznih strana. Više i ne znate da su to pozajmljenice, a onda se neko doseti da naviru tuđice. Pa, one naviru već 1.000 godina", objašnjava Vlado Đukanović, lingvista.

Koji mi jezik zapravo sada govorimo u Srbiji?

- Na vaše pitanje odgovaram kontrapitanjem: šta je srpski jezik sada. Objašnjenje da srpski jezik govore pripadnici srpskog naroda, kao i pripadnici drugih naroda koji oponašaju pripadnost srpskom narodu je kilava definicija. Postavlja se pitanje ko su ti pripadnici srpskog naroda. Pa oni koji su do trećeg kolena Srbi. Druga stvar je koji srpski jezik govore, standardni ili onaj koji čujete kad odete u Sjenicu ili u selo pored Negotina. Ne postoji definicija jer morate da kaže o kojem i kakvom srpskom jezikom govorite. Hoćemo li da govorimo o standardnom jeziku ili, kako se to kaže, književnom jeziku ili hoćemo da govorimo o narodnom jeziku, mislim na dijalekte... Mora se priznati i da televizija, radio, novine i sve čemu su ljudi izloženi vrši povratni uticaj na taj narodni jezik i vi dobijate mešavinu, za koju više ne znate koliko je narodna, a koliko je rezultat školskog obrazovanja. E sad, da li da pričamo o tom svakodnevnom jeziku, koji je pod uticajem televizije i škole, ili o ovom nekom hipotetičkom standardnom jeziku?

Jesmo li sačuvali taj standardni srpski jezik?

- Svaki lingvista će bez dileme potvrditi da se jezik menja. Ljudi žive u društvu u kojem se dešavaju  društvene, ali i ozbiljne jezičke promene. Mi se uglavnom fokusiramo na ono što je upadljivo i što je možda interesantno, ali nikada ne diskutujemo o promenama u sintaksi i o tome koliko strani jezici utiču na sintaksu srpskog jezika.

Danas kažemo „dobije batine od tog i tog" iako je u duhu našeg jezika „istukao ga je taj i taj". Kako smo stekli taj germanizam i izgubili padeže?

- Nije to germanizam. To je balkanizam. To dolazi s juga, iz grčkog, makedonskog. Makedonski i bugarski su zapravo naša budućnost. Padeži su se izgubili i u germanskim jezicima, u engleskom su nestali potpuno. To nam govori da je to nekakav opšti proces. Teško je naučiti sve te stvari koje su se u ovih hiljadu godina izgubile, i vi shvatite da se sistemi, ali i rečenice zapravo uprošćavaju u tom strukturnom smislu. Uprošćava se i akcenatski sistem, koji je bio veoma složen. Naši obični jednotomni rečnici imaju 90.000 reči. Rečnik Matice srpske imaće 350.000 do 400.000 reči. Najveći štampani rečnik do sada je Oksfordski rečnik, koji ima 600.000 zabeleženih reči. Licitacija koliko ima reči u engleskom jeziku kreće se od nekoliko miliona do 20 miliona i više. Kako se materijalna kultura širi, dobijate nove proizvode, dobijate i neke nove reči. Vi sad imate desetine hiljada reči koje su se koristile u srpskom jeziku svakodnevno, a nikada nisu ušle u rečnike.

Kad govorimo o uticaju stranih jezika na naš, pre svega mislimo na engleski, a sada i na ruski. Primetan je u poslednjih desetak godina i veliki uticaj takozvanog birokratskog jezika.

- Zato što se ne možete boriti protiv toga, to je takođe jedna od stvari koje vode ka uprošćavanju jezika. Postoji jedan problem kod ljudi koji pišu birokratskim jezikom ovde kod nas i svuda u svetu. Niko se ne pita zašto oni koriste te konstrukcije. Zašto su im potrebne? Zato što konstrukcije iz običnog jezika ne funkcionišu iz raznih razloga u njihovim komplikovanim pravničkim i ekonomskim kontekstima. Ne možete zakon o đubrivu napisati u stilu Ive Andrića ili kao pesmu. Kad krenu u detalje, oni krče nove puteve u jeziku i ponešto od toga, na nesreću, pronađe put u običan jezik. Tako sam na radiju jednom čuo nešto o nekoj nagradnoj igri, a voditelj kaže „i bićete kontaktirani od strane našeg organizatora". Ja razmišljam, čoveče, koji um moraš biti da, umesto „pozvaće vas naš organizator", kažeš „bićete kontaktirani od strane našeg organizatora". Dakle, negde je to njemu ušlo u mozak, obrisalo ono potpuno prirodno, normalno „pozvaće vas". Da, zaista tu čovek može da se zapita gde nestade iz mozga ono obično. Nemam odgovor na to. Odgovori su uvek lični.

Možda je odgovor na to taj što u medijima radi sve manje lektora i što su na snazi tri ili četiri pravopisa koji sve to dopuštaju.

- Sad sve može. Pre 20 godina nisu mogli u novine da idu ovi današnji naslovi. Sve se promenilo. Pogubile su se sve društvene kočnice.

Možete li da napravite paralelu kako su sve te civilizacijske promene uticale na francuski ili nemački jezik?

- Srpski jezik se ni po čemu ne razlikuje od francuskog ili nemačkog, ali mi oduvek na raznim nivoima pravimo istu grešku. Poredimo se s Nemcima, Francuzima, Englezima, Amerikancima, Rusima, zaboravljajući da smo mi mali narod, a da su oni ogromni narodi i da „iz grmena velikoga lafu izać' trudno nije", ali iz malih to se ne dešava lako. Vi u Francuskoj imate kulturnu elitu, koja je takođe pala u određenom smislu, ali je ima toliko da može da drži u mnogo većem broju jedan nivo nego u ovim malim i nesrećnim elitama gde je sve tanko, pa i intelektualne elite.

Da li je onda iskvarenost jezika posledica nedostatka kulturne elite i građanskog društva?

- Ne mislim na to, nego kad neko napiše knjigu u Francuskoj, on će možda imati 10.000-20.000 čitalaca, što je za zemlju od 60 ili 70 miliona stanovnika mnogo. Ne morate da pročitate tu knjigu, ali imate potrebu da je prelistate, vidite, i to će stići na neki način do 20.000 ljudi. Kad kod nas neko napiše debelu knjigu, od 500 strana, to ne stigne ni do par stotina ljudi. Da danas u Srbiji pročita knjigu od 500 strana iz neke oblasti koja nije baš njegova struka ili možda baš jeste, vi ne možete da računate na više od 50 ili 100 ljudi. Tamo je to ipak 20.000 njih, koji će u širem krugu od 40.000 ili 50.000 proneti glas o toj knjizi ili je prepričati. Čuće se za knjigu, a ovde će to ostati u krugu koji nije ni statistička greška. U ovom vremenu je sve postalo ravnopravno i vi više nemate autoritet ili ljude od autoriteta koji mogu da kažu: ljudi, ovo je ozbiljna stvar, a ovo je đubre. Nema nikoga ko će reći: alo, vas 500, tišina, ne znate ništa o tome. To smo izgubili, a u svetu toga ipak ima.

Zašto smo izgubili ćirilicu, zašto se Srbi stide ćirilice?

- Ne bih znao da vam kažem. Meni one priče o Vatikanu i komunistima ne piju vodu. Dakle, sve do pedesetih godina ćirilica je ozbiljno prevlađivala. I onda se šezdesetih kod nas desio ključni prelaz u obrazovanju, kad je prestalo ono posleratno izbegavanje škole, završiš dva razreda pa napustiš školu. Od šezdesetih naovamo, 85 do 90 odsto rođenih ipak završi osnovnu školu. To je bilo vreme, kako bih rekao, najpogodnije za jugoslovenstvo iz perspektive pisma. U osnovnoj školi smo učili i ćirilicu i latinicu, a već u srednjoj, negde 1975. ili 1976, nas četvoro je znalo da napiše ćirilično slovo Đ. Taj period nema veze s Hrvatima i Slovencima, nego je došao verovatno sa onom liberalizacijom kada su došli američki filmovi, kad je počela zapadna muzika da stiže, farmerke da se nose, vijetnamke, odvajanje od sela... U tom paketu latinica je preuzela svoj deo kolača. Subjektivan je utisak da latinica uglavnom prevlađuje. Imate katalog Narodne biblioteke Srbije i u njemu možete uredno da filtrirate po jeziku i pismu knjige i časopise. Ja sam to radio prošle godine za neku TV analizu i shvatio da je u poslednjih 10 godina 60 odsto štampanih publikacija pisano na ćirilici, a do 40 odsto na latinici. Ćirilica prevlađuje. Vi nemate taj utisak kad idete ulicom i gledate nazive na prodavnicama koji nisu na ćirilici. Međutim, kad analizirate podatke, vi shvatite da to nije baš tako.

Kakav titl čitamo na televiziji?

- Na RTS-u ćirilični, na svim drugim kanalima latinični. E sad, meni je tu zanimljivo pitanje kako država ne može da zahteva da svi filmovi budu titlovani na ćirilici. Ne zanima me da li je u pitanju privatna ili nacionalna televizija, titl mora biti na ćirilici.

Da li čitaju ćirilicu oni koji imaju manje od 40 godina?

- Znate, važi ono da 99 odsto ljudi, kad pročita nešto, ne ume da odgovori na pitanje na kojem pismu je to bilo napisano jer ga to ne zanima. E sad, šta mi možemo da uradimo? Možemo da napravimo akciju pa da prve rezultate očekujemo za dve decenije, što bi značilo da svaka vlada od danas pa u narednih 10 godina taj problem ne dovodi u pitanje. Da li možete da zamislite da se promeni pet vlada u narednih 10 godina i da nijedna ne dovede u pitanje taj neki program očuvanja ćirilice?

Vas su kritikovali zbog stihova pesme Marine Tucaković koju peva Ceca?

- To je stih ,,Lepi grome moj". Ostala četiri su iz lepe književnosti, tri iz pop i rok muzike, a ovaj je iz folka. „Zar na stihovima žene ratnog zločinca deca da uče gramatiku?" Meni na pamet nije pala žena ratnog zločinca. Da je stvar malo slobodnija, ja bih mnogo više primera iz života koristio. Prirodnije mi je da deca uče jezik svoga vremena, a ne iz vremena Ive Andrića, koji je poslednje delo napisao pre 50 godina, a toliko je star i jezik njegovog pisanja. Kad nauče na primerima koji su im bliski, onda u srednjoj školi mogu preći na složeniju literaturu. Nakon što su to objavili mediji, ministar je u roku od osam sati izašao u javnost i rekao da će zabraniti taj udžbenik. On je svojim potpisom mesec dana ranije odobrio istu tu knjigu. Ne može da zabrani nešto što je on i odobrio. U petak, tri dana posle toga, žena mi je rekla da je na RTS-u ministar rekao da svi profesori rade po toj knjizi jer je aktuelna. I profesori su mi rekli da žele decu da zainteresuju nečim što im je blisko. Nema to veze sa Cecom i napadima na mene. A suštinsku stvar je da niko nije spreman da se suoči s tim da mi već 150 godina jezik u školi učimo onako kakav je on bio tada. Malo se toga promenilo. Osnova je i dalje Maretićeva gramatika srpsko-hrvatskog jezika iz 1899. godine.Ništa se u metodologiji nije promenilo.

Kakva je budućnost srpskog jezika? Ko ga kvari, a ko čuva?

- On se hiljadu godina menja. Nemamo baš previše pisanih dokumenata kako je on izgledao pre 18.
veka. Postojao je 800 godina pre nego što se pojavila bilo kakva gramatika našeg jezika. To što se
nama čini da imamo neku normu, to ne poravnava jezik, niti ga oblikuje. On se oblikuje u divljini kao jedna beskrajna livada na Zlatiboru, a onda neko iz aviona baci otrov da ubije korov, što je u našem slučaju Rečnik srpskog jezika. Tako u jednom naletu pobije pravopisni korov, a na kraju nadleti i nad gramatikom. Norma postoji za jedno malo parče livade, ali naravno da vetrovi nanose korov, koji povremeno neko čupka. Ljudi pri kucanju SMS-ova obično ne koriste veliko slovo i znakove interpunkcije jer kažu da to nije zvanična komunikacija. Uvek me je zanimalo kako mogu sebe da dele na dve ličnosti: jednu zvaničnu i drugu nezvaničnu. Pismen sam kad pišem sporo. Polupismen sam kad pišem u brzini. Stvar je vrlo jasna, ili si pismen ili nisi. Bilo da koristiš društvene mreže ili da pišeš poslovni mejl. Većini ljudi to nije jasno. Vrlo često se upire prstom na birokrate i novinare. Jezik kvari svako. Svaki put kada napišete nešto što nije u skladu s normom, vi opravdavate takav jezik. Pravopis srpskog jezika izlazi u tiražu od 2.000 primeraka na sedam miliona stanovnika. Isto je i s Rečnikom. Čak ni oni koji sebe smatraju intelektualcima nemaju te knjige.

Šta lingvisti misle o rodnoj ravnopravnosti u jeziku, da li ga nove kovanice čine složenijim ili jasnijim?

- To nije pitanje jezika. Jezik je podložan mnogim pritiscima i služi kao sredstvo za neke više ciljeve. Postoji otpor društva prema rodnoj ravnopravnosti. Promenio se svet, društvo. Žena koja je završila pedagogiju i osvešćena je ne želi da se zove pedagog, nego pedagoškinja. Kada nastaju ovakvi problemi, teži se najboljem mogućem rešenju, pa smo tako od „pisca" došli do „spisateljice". Nađete mehanizam u jeziku da preko posredne reči stignete do rešenja. Na hrvatskom je „tužitelj", a na srpskom „tužilac". Pomoću hrvatske reči smo došli do ,,tužiteljke". Meni ,,tužiteljica" zvuči rogobatno, a „učiteljica" ne, jer tu reč slušamo odmalena. Za ,,tužiteljicu" znamo tek otkad se pojavila Karla del Ponte. S pojavom Olbrajtove postalo je normalno da se kaže ,,sekretarka". Ni „premijerka", „kancelarka", „sekretarka" nisu problematični izrazi jer se naviknete. Tako su i „pedagoškinje" uletele u jezik. Naš jezik se sastoji od izuzetaka. Niko ne može zabraniti nikome da koristi neku reč. Ako neko želi da piše „pedagoškinja", neka piše. Ja ne želim, jer meni to nije u redu. Dešava se da u istom tekstu osobu ženskog pola navode kao „arhitekta", a kasnije kao „urbanista". Od 2007. godine u rečniku postoje „arhitektkinja" i „arhitektica". Naš jezik je pun gramatičkih nepravilnosti priznatih kao norme. Kada Odbor za standardizaciju kaže da to gramatički nije prihvatljivo, to je tačno, ali naš jezik je prepun gramatičkih nepravilnosti koje su priznate kao norme.

Kako smo stigli od supruge i supruga do partnera?

- Kao što smo i kod „oženiti" pobrkali lončiće pa se sada žene i žene. Isti je mehanizam, imate društvenu promenu. Imate toliko evropskih jezika u kojima je isti glagol za oba smera. Polako se gubi taj osećaj kod žena. Ne uzimaš ti mene, ne daju mene tebi, ja sam ličnost kao i ti.

Koliko su ostali jezici pretrpeli promena?

- Neki su jezici napredniji. Kada razmišljate o jeziku, to je nešto što morate da imate na umu. Danas u svetu nemate tih zatvorenih zajednica. Govore ljudi anglosrpski. To nije izmišljeno ovde, to je došlo od onog „Frangle". To su Francuzi smislili, svesni povratnog uticaja engleskog. Godine 1100. su doneli Englezima 60 odsto leksičkog fonda, a sada im imperija uzvraća udarac. To i velike jezike pogađa. Podjednako engleski i nemački i ruski.

U srpskom je sve više ruskih tuđica, ali one imaju potpuno drugo značenje nego u Rusiji.

- Sve je to potpuno normalno. Pogrešno ljudi zamišljaju da reči imaju fiksno značenje. Vi imate paket, reč koja vam dođe sa atačmentom, prikačenim značenjem. Ako ona u izvornom jeziku ima tri ili pet atačmenata, vi ih primite u paketu. Međutim, vi najčešće primenjujete jedno značenje i vaši ljudi njega prihvate jer im to treba. Možda im trebaju dva. Jedan zadrže u originalu, a drugi malo izvrnu. To čini proučavanje jezika veoma zanimljivim.

A ambasador je li Skat ili Skot?

- Ne sećam se kada je situacija bila čistija. Čovek je objavio video-snimak kada je došao. Objavio je na prilično dobrom srpskom da je Skat. Vrlo čisto kaže da je Skat. Naravno, kod nas je to prezime poznatije kao Skot. Nije bitno što je poznatije, već im je dobro došlo, kao i kod austrijskog premijera, jer tako mogu da plasiraju fore „Skot rekao, Skot uradio". Na tom primeru se dobro videla polarizacija jer „N1" i još nekoliko proameričkih medija insistiraju na Skat, a ostali govore Skot. Radi se o onome što je i Tvrtko Prćić rekao, mi se tradicionalno oslanjamo na britanski izgovor. Skat je američki izgovor tog prezimena, i ambasador je Amerikanac. Našim ljudima je engleski - engleski i oni ne razmišljaju o tome da li je izgovor britanski, kanadski, američki... Elvis Prisli bi trebalo da bude Presli, ali šta ih briga.

Hrvati se bave inženjeringom jezika

Šta mislite o kreiranju crnogorskog i hrvatskog jezika?
- Hrvati se bave jezičkim inženjeringom, mada su to i ranije radili da bi svoj jezik odaljili od srpskog. Osnovica je ista pa to ne ide po planu inženjera. To su dugoročni procesi. Uključite HRT i videćete da nema teme koju nećete razumeti. Ni u srpskom ne razumemo etimološki sve reči koje se unose iz engleskog jezika, ali shvatamo njihovo značenje iz konteksta. Većina ljudi ima fond reči od hiljadu-dve, intelektualci mogu imati do 5.000, a retki su oni sa 10.000 izraza u vokabularu. Ne možete nekome kome je limit 2.000 reči da sipate u mozak 3.000, ali možete deci od najranijeg doba postepeno dodavati nove izraze. Tek kod hiljadu reči se javlja prva razlika između našeg i hrvatskog jezika. Ne mogu izmisliti nove brojeve, zamenice... Postoje kulturološke razlike „kruh" i „hleb". Potrebno je mnogo vremena da bi hrvatski došao u položaj kakav slovenački ima u odnosu na srpski. Kad odete u Mađarsku, a ne govorite mađarski, ni apoteku ne možete da prepoznate ako nema simbola na izlogu.