PREDSTAVA JE INTIMNA POTRAGA ZA ISTINOM

PREDSTAVA JE INTIMNA POTRAGA ZA ISTINOM


Mislim da nacionalni teatar nije mesto u kojem bi trebalo da se zadovoljava osrednjost

Andraš Urban, 32. dobitnik nagrade „Bojan Stupica”, ne odustaje od potrage za rizikom, ne pristaje na osrednjost i ne priznaje da postoji recept za dobru predstavu.

U razgovoru za „Ekspres” kaže da čovek ne treba da se opterećuje nagradama, ali i da mu ovo priznanje posebno prija.

– Nagradu „Bojan Stupica” sam priželjkivao celog života. Iako me je zaobilazila, na kraju se ipak pojavila. Doživljavam je kao jugoslovensku nagradu, tim pre jer Stupicu posmatram kao utemeljitelja jugoslovenske režije.

Smatrate li da je možda bilo boljih predstava koje su zaslužile ovu nagradu ili je ipak Vaša došla u pravom trenutku?

– Delikatno je govoriti o tome. Ne volim da ocenjujem na takav način. Da se ne lažemo, jedno je raditi predstavu u nacionalnom teatru u glavnom gradu, a drugo je raditi u nezavisnoj produkciji. Kada to kažem, ne mislim na sam rad, već na to kako je tretirana predstava. Glumci s kojima radim su od početka pristali da budu otvoreni prema meni i bili su spremni da zakorače na put, bez obzira na to što moj rad možda nije uobičajen. Bili su spremni na određenu vrstu izazova, rizika, i to je ono što mi je bitno. Za mene je to svojevrsna pobeda koju sam ostvario sa ekipom „Rodoljubaca”.

Na šta mislite kad kažete da su glumci bili spremni na rizik?

– Tako je kada ulazite u nešto neutabano. Suočićete se s mnoštvom osrednjih predstava, koje su takve jer su rađene do granice koju publika može da prihvati. Slično je i sa autocenzurom. Pretpostavljate šta ne može da se kaže. Međutim, morate to reći. Morate da odete korak dalje. Morate verovati da je zemlja tamo kuda vaš brod plovi. Rizik u tom smislu. Međutim, svi imamo isti cilj, a to je da napravimo i gledamo dobru predstavu. A to se ne radi po određenom receptu.

Antras Urban 4

Sterijin komad „Rodoljupci” je star gotovo vek i po. Šta to što su rodoljupci i dalje živi govori o nama kao o društvu?

– Mislim da po pitanju umetnosti i društva na neki način živimo u podgrejanoj prošlosti. Iznova nam se prodaje navodno novo, koje čak i nije prava stvar, već podgrejana ideologija. Problem je u tome što je naš život pravi, nije virtuelna stvarnost, i on prolazi. Prolazi u čudnoj, izmanipulisanoj stvarnosti, sa problemima koji verovatno i nisu pravi problemi.

Kako birate predstave koje ćete raditi? Šta je to što Vas privuče u tekstu da odlučite da ga obradite?

– Retko biram predstave koje ću raditi. Tako je bilo i s „Rodoljupcima”, za koje sam dobio ponudu. Ispalo je dobro jer ne znam da li bih u nekoj drugoj situaciji došao na ideju da ih radim. Na kraju krajeva, nema ni veze. U trenutku kada vam ponude tekst, postoje dve faze. Prva je da dovedete sebe u stanje kao da ste sami izabrali tekst, a druga je da nađete razlog i motiv zbog kojeg ćete to raditi. Da li je taj razlog egzaktan ili vas stvar prosto provocira, nebitno je, ali mislim da bez toga ne ide. Takođe, kada ste reditelj, koji ulazi u sve segmente teatra, čak i ako niste pisac dolazite u stanje da se osećate kao da jeste. Toliko osećate to delo. Više se ne pozivate na to da je delo koje radite pisao neko drugi, vi ste. Kod takve vrste predstava me zanima i to da li ona može da utiče na mene i da li ja njome mogu da utičem na druge. Da li može da bude značajna? Značajna u društvenom, estetskom, pozorišnom kontekstu. Iako je moj pozorišni rad u nekim situacijama tvrđi ili eksplicitniji, i dalje tvrdim da to nije politički aktivizam, već da je to moja režija, koja je u okvirima pozorišta. Kakva to dejstva ima na društvo, to je druga stvar. Nemam volju da ljudi posle moje predstave uzmu motike i da ruše vladu. Radujem se ukoliko se posle moje predstave neko promeni kao kada pročita dobar roman ili poeziju. Gledanje pozorišnih predstava za mene je intimna stvar prilikom koje tragamo za istinom. Stvaraoci, glumci i reditelji ne suočavaju samo publiku sa istinom. U tom procesu su i sami. Suočavamo se s problemima kojima se bavimo. Nije to priča o nekom drugom. To je naša zajednička priča. Mislim da nacionalni teatar nisu pozorišta u kojima bi trebalo da se zadovoljava osrednjost. Smatram da to nije ispravno i da bi pozorišta trebalo da se bave problemima zajednice, građanstva, države…

Imamo centralistički odnos prema kulturi

Na čelu pozorišta „Deže Kostoljani” ste od 2006. godine. Koliko je teško pozorišta u manjim mestima otrgnuti od apatije?

– Veoma je teško jer, pre svega, imamo centralistički odnos prema kulturi, ali i prema svemu ostalom. S druge strane, mislim da je to varka. U velikim gradovima ima više dobrih glumaca, više publike. Međutim, posmatrano iz ugla društvene angažovanosti, da li možemo da se pohvalimo da u Beogradu imamo najbolje predstave ili su se one odigravale baš u manjim mestima? Da li baš u Beogradu možemo govoriti o najvećem stepenu glumačke, rediteljske etike ili ćemo se iznenaditi kada vidimo, na primer, Novosadsko pozorište i glumce koji gostuju sa svojim trupama? Iznenadićemo se kada vidimo da tim glumcima nije problem da rade po 12 sati samo u tom jednom pozorištu, a ne po tezgama. U velikim mestima se suočavamo s problemom zadovoljstva kod glumaca koji se zaposle, na primer, u Narodnom pozorištu. U glavnom gradu u nacionalnom teatru. To je ipak najveći stepen. Svi su samo zadovoljni, ali to nema veze sa umetnošću.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar