PU, SPAS ZA SVE NAS, ILI MONODRAMA O DIJANI BUDISAVLJEVIĆ

PU, SPAS ZA SVE NAS, ILI MONODRAMA O DIJANI BUDISAVLJEVIĆ

Foto: Ekspres/ Marko Đoković


Neki od vas su je gledali u filmovima „Pored mene”, „Otvorena”, „Vlažnost” i predstavama „Ćelava pevačica”, „Velika drama”, „Odlazni terminal”, i tek ćete je gledati jer njeno vreme dolazi. No, njen podvig za koji svi treba da znamo je monodrama „Pu spas za sve nas” o heroini Drugog svetskog rata Dijani Budisavljević, koja je već godinu dana na repertoaru Scene „Kult” UK Vuk Karadžić, a u aprilu će biti igrana u Centru za kulturu u Rakovici povodom 73. godišnjice proboja logoraša Jasenovca 1945. Reč je o autorskom projektu glumice Jelene Puzić. Zatečena činjenicom da prvi put u svojoj trećoj deceniji saznaje za Dijanu i njenu hrabrost, žrtvu i čovekoljublje, Jelena je sve preduzela kako bi otelotvorila tu nesvakidašnju i od našeg naroda prećutanu ženu, otrgla je zaboravu i podsetila nas na sve što je Dijana učinila za spas na hiljade srpske dece u logorima NDH. O Dijani Budisavljević, njenom herojstvu za vreme Drugog svetskog rata i našem nedostojnom ćutanju o njoj, o tome šta smo i ko smo, Jelena bez zadrške priča za „Ekspres”.

Šta Vas je motivisalo da uradite monodramu „Pu spas za sve nas”?
-Gledala sam emisiju o Dijani. Imala sam 26 godina, a nikada ranije nisam čula za nju, i ostala sam zatečena onim što sam saznala. Iskreno, bilo me je i sramota pa sam počela da istražujem o toj ženi. I kad sam razgovarala s ljudima u svom okruženju, malo ko je znao ko je ona, što mi je bilo dodatno poražavajuće. Zato sam rešila da učinim sve što je u mojoj moći da tu nepravdu ispravim, neke da podsetim, a mnogima da predstavim ko je bila Dijana Budisavljević, i tako je došlo do monodrame o njoj.

Reč je o Vašem autorskom projektu?
-Da. Nabavila sam Dijanin dnevnik, po kojem je tekst za monodramu pisala Nina Džuver, a ja sam je režirala i igram Dijanu. No dnevnik je bio tek početak istraživanja, koje je trajalo godinu dana, a u koje je ušlo i svedočenje pojedinih preživelih logoraša.

Dijana u dnevniku nije mnogo pisala o konkretnim zločinima, već se beleške uglavnom sastoje od statističkih podataka, brojki, datuma, imena, tu su sabrani utisci o deci, o logoru i raznim ličnostima s kojima se ona susreće tokom rata, činjenice koji su nama bile značajne. Ali se onda u moru tih brojeva izdvoji neki opis koji ostavi potresan utisak na čitaoca i to su bile te neuralgične tačke koje su ušle u monodramu. Na primer kada piše kako su odvodili decu čamcima na sredinu reke i onda potapali te čamce da bi se deca udavila. Ili opisi dece, kako su izgledala, izgladnjivana, bolesna i mučena. Kako je izgledao taj smeštaj u kojem su se oni nalazili. Sve te činjenice smo uzimali u obzir. Zatim najznačajnije ličnosti koje ona pominje, Pavelića, Luburića… ili one koji su joj bili od pomoći, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, prof. Kamil Bresler, Marko Vidaković… I njih smo uvrstili u predstavu, kao i neki hronološki sled događaja koji smo mogli da ispratimo, pošto je ona 1941. počela da vodi dnevnik, a završava ga 1945. Poslednje stranice napisane su neposredno pre nego što joj Ozna oduzima kartoteku u koju je zavela svu spasenu decu, opisom, izgledom, imenom, prezimenom, šta je već o kome tada znala. Ozna je Dijani tim oduzimanjem dokumentacije onemogućila da radi na identifikaciji velikog broja dece, što je tu hrabru ženu potpuno porazilo. Tada je počela da biva svesna nove tragedije te dece, koja nikada neće saznati čija su.

Na osnovu čega ste gradili Dijanin lik?
-Njoj je od stresa opadala kosa, a imala je i drugih psihofizičkih problema. I te fakte smo koristili u predstavi jer upravo oni govore o tome šta je zapravo ona preživljavala. I u Muzeju žrtava genocida smo se konsultovali s istoričarima, od kojih smo dobili dragocene podatke o posledicama tih trauma koje je Dijana doživela, a koje se u njenom dnevniku nisu mogle iščitati. To nam je bila polazna osnova, kao i nekoliko njenih fotografija od pre i posle rata, koje opet mnogo govore o tome kroz šta je prolazila. U predstavi imamo reminiscencije na period rata iako se radnja dešava u godini neposredno posle rata, u trenutku kada Ozna dolazi da pokupi te kartoteke. Dok ih ona čeka, priseća se, planira šta će im reći i kroz te planove naviru joj sećanja.

Kako ste je Vi doživeli?
-Dijana je bila nesvakidašnje jaka, hrabra i požrtvovana ličnost. Retki su ljudi koji su spremni tako bespoštedno da se žrtvuju, da i svoje najbliže izlažu konstantoj smrtnoj opasnosti zarad višeg cilja. Ona je hrabro odolevala svim teškoćama i strahotama tokom rata, a bivala je izložena stalnim pretnjama, pretresima stana, ubijali su joj saradnike… To je bila stalna borba. Dok sam čitala njen dnevnik, stekla sam utisak da je bila potpuno sama u toj svojoj misiji, uz nekolicinu saradnika, i da se nadljudskim snagama borila protiv celog sveta. To ne može svako. Nju je vodilo čisto čovekoljublje.

Kakav ste utisak nakon svega stekli o sistemu koji je vladao posle rata?
-Ja nemam dilemu o Dijani iako su priče o njoj različite. Za vreme rata su je neki ljudi optuživali da je u stvari prikupljala decu da budu ustaški regruti ili da ih je slala katoličkoj crkvi da bi se pokatoličila sva ta deca. Mi smo se vodili faktima, fotografijama, kartotekom i delom koji je sačuvan u muzeju. Međutim, ono što je poražavajuće jeste da su posle rata mnogi relativizovali Dijanine podvige, tačnije država SFRJ je zataškala tu herojsku priču o njenom spasavanju srpske dece. Smatram da je to krivica KPJ i svih ljudi pojedinačno koji su tada bili u vlasti. Znalo se šta je u NDH rađeno, dizane su neke optužnice, bilo je sporadičnih sudskih procesa, ali glavni ljudi iz vrha NDH su mahom završili u emigraciji po Argentini i ostatku Južne Amerike i dočekali duboku starost bez kazne i ikakve odgovornosti za sva zverstva koja su počinili.

Šta saznavajući o Dijani saznajemo o sebi samima?
-U predstavi imamo song koji u četiri strofe govori upravo o tome. Prva strofa je o ustaškoj vlasti i njihovoj krivici, druga o sudbini Dijanine dece, a treća i četvrta govore o krivici tadašnjih jugoslovenskih vlasti i o našoj sadašnjoj krivici u ovom modernom dobu. Tim ove monodrame veruje da je SFRJ završila tako tragično zato što je izgrađena na prisilnom pomirenju, bez dijaloga o zločinima i odgovornosti za krivce. O obeštećenju žrtvama da i ne govorim. Verujem i da je rat devedesetih posledica tih nikad raščišćenih srpsko-hrvatskih odnosa. Kao što je jasno da ni dan-danas to pitanje nije dobrodošlo ni na jednoj strani -i dalje se ta jeziva istina o NDH zataškava, a Srbi u velikoj meri ćute o svojim stradanjima. Što mi je nepojmljivo.

Foto: Ekspres/ Marko Đoković

Foto: Ekspres/ Marko Đoković

Kakve su reakcije publike na Vašu monodramu?
-Publika je vidno potresena, niko ne odlazi ravnodušan. Boli ih želudac, plaču, imaju potrebu da pričaju sa mnom posle predstave, i sve je to razumljivo jer je priča autentično strašna. Mi iznosimo Dijanino viđenje svih tih događaja. Dobrim delom su ljudi šokirani što ne znaju o Dijani ili što nedovoljno saznanja imaju. I to bez razlike u godinama, od srednjoškolaca do veoma starih sugrađana. A i odakle da znaju?! O Dijani Budisavljević se do pre 15 godina, dok nije izdat njen dnevnik, tek minimalno znalo, i to u usko stručnim krugovima. O njoj nije bilo, a ni sada nema, niti slova u školskim udžbenicima, kao ni neke serije, filma, ničeg javnog i deklarativnog o njenoj veličini u tim NDH pogromima. Aplicirali smo u Ministarstvu prosvete da dobijemo njihovu preporuku da se naša predstava uvrsti u školski fakultativni program, i odbijeni smo. Dijani može da se da ulica i podigne spomenik, i sve te pompezne stvari koje političari vole, ali suštinsko interesovanje za tu temu ne postoji jer u suprotnom bi ministarstvo vrlo rado dalo preporuku. Toliko o tome kakvi smo.

Da li negde gostujete sa ovom predstavom?
-Do sada smo gostovali na pojedinim scenama u Beogradu, Kragujevcu i Obrenovcu. Imamo i poziv za Insbruk na jesen. A stigao mi je i mejl preko Jevrejske opštine, koja je napravila prilog o predstavi, od čoveka iz Australije koji je zainteresovan za naše gostovanje. On pregovara s nadležnima u okviru njihove jevrejske organizacije da predstavu dovede u Australiju, što bi bilo fantastično. U Australiji prave izložbu o ljudima koji su se bavili humanitarnim radom za vreme Drugog svetskog rata i spasavali Jevreje. Iako Dijana nije spasavala jevrejsku decu, sarađivala je s Jevrejskom opštinom, koja je radila na spasavanju jevrejske dece. I Slovenci su imali svoje organizacije. Svako je imao svoju organizaciju, osim nas Srba, izgleda.

Opet je do nas. Koje su to greške koje ponavljamo?
-Ne znam da li naš narod može niže da padne. Definitivno je problem u nama, bez obzira na to što je evidentno da tu postoje stalno i strani interesi, ali to ne može biti naše glavno opravdanje. Problem je i naše nedostojanstvo, licemerje, sebičluk, podložnost zaboravu i, naravno, korupciji. U manjoj ili većoj meri je to sve ono što nama kroz istoriju stvara problem da znamo ko smo i šta smo i da ne damo na sebe. Brojne značajne ličnosti su kod nas bile nipodaštavane, živele su u bedi i ostale zaboravljene. Nije Dijana jedina. To pokazuje kako se mi odnosimo prema našem čoveku, narodu i istoriji. Bitno je samo preživeti dan, kao da sutra ne postoji. I tako se svodimo na sve uži pašaluk. Da ne kažem i na suženu svest, ali je tako. Kada ljudi nemaju para, njih je baš briga za sve, a za kulturu najmanje, i to se samo vrti ukrug.

Kako se ta situaciju reflektuje na našu kulturu?
-Ljudi koji se bave umetnošću, kao i oni koji su zaposleni u kulturi i prosveti, moraju da budu upućeni na svoju misiju i na svoju profesiju. Mi smo se odabirom svog poziva obavezali na to. I nemamo izgovora, kao što ni lekari ne bi smeli da imaju niska primanja kao izgovor za nesavestan rad. Svi smo na neki način odgovorni za zdravlje nacije. A mnogi od nas su posustali i poklekli i svi drugi su im krivi za situaciju u kojoj živimo. Stalno krivimo vlast i sistem. I da, taj sistem mora da se menja jer je užasan. Nijedna država sa ovakvim sistemom ne bi opstala, ali to je upravo tako zbog korupcije i onih koji grade taj sistem, i sitnih duša koje se žale na njega, a koje rade isto to, samo u svojim branšama.

Da li u Vašoj profesiji ima sluha za mlade?
-Nikakvog, i to je strašno. Ne znam kojim rečima bih to opisala. Nama svi govore „neka vam je bog u pomoć”, to je jedina rečenica koju čujemo od starijih kolega. No, glumci su jako licemerni. Svi se smeškaju jedni drugima, a sve najgore misle jedni o drugima, što je za nas u startu poražavajuće. Suština je da svi u tim umetničkim krugovima znaju ko vredi, a ko ne. Ipak, većina iz svojih interesa prećutkuje pravo stanje stvari i igra po zadatim pravilima, gura nekog svog, bez obzira na to što su te neke loše stvari očite i što netalentovani s vezom i preporukom bodu oči.

Koji su to interesi?
-To su nepotizam, novac, pratioci na Instragramu, reklama… I kao da sve nabrojano više radi u korist netalentovanog nego talentovanog. Kad gledam neku predstavu i vidim tu lošu igru i glumca koji se ne trudi da prebaci rampu, osećam se prevareno. Ne pristajem na tu laž sa scene. Ne primećujem ja to zato što sam glumica, to vidi svako u publici.

Prvobitno ste završili istoriju umetnosti i bili u Dadovu. Već ste upoznali taj svet o kojem govorite, a ipak ste težište stavili na glumu. Ništa Vas nije pokolebalo?
-Niko ko ima najdublju potrebu da se bavi glumom ili umetnošću uopšte neće zastati kod bojazni da od toga neće moći da živi ili da možda neće uspeti u toj profesiji, što je najveći strah, mnogo veći od toga da neće imati para. To su stvari koje vam ljudi stalno govore, ali koje nisu dovoljno jake da vas u tome zaustave. Ne umem to da objasnim. Kada sam završila Akademiju, imala sam sreće da prve dve godine konstantno radim. Ali mi je prošla sezona bila strašna, bez ijednog poziva i ponude neke uloge. Osim Dijane, nisam radila ništa. Na ličnom usavršavanju jesam, ali mimo toga je bio tajac. To je najstrašnija situacija i najveći strah koji glumca može da zadesi. I u tom slučaju su glumci u goroj poziciji od ostalih umetnika jer zavise od toga da ih neko pozove u predstavu, na film… Možemo mi uvek da pokušamo da radimo i samostalne projekte, ja imam punu svesku toga šta ću raditi čim ne budem imala druga posla, ali glumac -da bi ostao utreniran -mora da radi s drugim kolegama. Potrebno je da radi s nekim ko neće samo pratiti njegovu zamisao, da bude deo tima.

Pozorište ili film?
-Volim i jedno i drugo, mada imam utisak da mi za film i televiziju treba još iskustva. Radila sam dosta toga i imam solidno pozorišno iskustvo, ali mi pred kamerama nedostaje da uhvatim kontinuitet kada snimam. Evo, sada snimam seriju „Urgentni centar”, i to je jedan maratonski projekat gde ja ulažem mnogo napora i koncentracije da shvatim gde sam bila i u kakvom raspoloženju, šta sam radila u prethodnoj sceni, jer je ona snimana pre mesec dana. S druge strane, moj osećaj u pozorištu je potpuno drugačiji, tu osećam da sve držim pod kontrolom i nemam nikakvih nedoumica, straha. Naprotiv, na sceni se osećam komotno.

Kakav je onda Vaš pozorišni san?
-Super bi bilo zaposliti se u nekom pozorištu, sigurnije svakako. Zasad igram četiri predstave, ali se sve igraju jednom mesečno pa bih volela da u narednom periodu dobijem još neki naslov u teatru. Ovako, slatke su mi te moje predstave zato što ih iščekujem i srećna sam kada ih igram, ali bih bila još ispunjenija kada bi bile češće ili kada bih igrala i neke nove uloge. Samo to priželjkujem, da radim više i u kontinuitetu, da trajem na duge staze.

Ni Atelje nije što je nekad bio
Rekli ste da Vam je Atelje 212 bio omiljen. Zašto?
– Da, ali Atelje iz onog slavnog perioda, ne ovaj sada. Kod mene u porodici nema nijednog glumca, a opet sam kao mala znala šta predstavlja Atelje. Mama me je vodila u pozorište više puta nedeljno. Danju Pozorištance Puž, a uveče Atelje. Nisam, naravno, tada ni bila svesna šta to sve znači, ali sam već u osnovnoj školi znala ko su Muci Draškić i Mira Trailović, i slušala sam sve te priče koje se prepričavaju iz njihovog čuvenog bifea, te urbane legende u Beograde, što će reći da Atelje jeste institucija koja je učestvovala u zasnivanju urbanog i alternativnog duha Beograda. To je ono što me je privlačilo. Nekih divnih glumaca više nema, repertoar je bitno drugačiji, atmosfera takođe… Žao mi je, kao da nije postojala želja da se u dobroj meri očuva duh onoga što je nekada to pozorište bilo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar