RECENZIJA, MUHAREM BAZDULJ: “Dubrovnik” menja srpsku književnost

RECENZIJA, MUHAREM BAZDULJ: “Dubrovnik” menja srpsku književnost


U jednoj pesmi Aleksandar Blok koristi interval od dvadeset i pet godina kao metaforu za vreme tokom koga bi se nešto moralo promeniti, a ipak neće. Dobro je što je posle četvrt veka Ivan Radovanović ispričao ovu priču. S njom se u srpskoj književnosti ipak nešto menja 

Savremena književnost opsednuta je autentičnošću. Izvan zabrana epske fantastike i sličnih žanrovskih niša, današnji pisci skloni su po svaku cenu ubeđivati čitaoca da se ono o čemu im pripovedaju zaista tako i desilo, u stvarnom životu. Fantazija je, što bi rekao Ivo Andrić u jednom davnom zapisu, ugašena kao dimljiva lampa, barem naizgled. A u potrazi za autentičnošću pisci se, kako je u kratkom mladalačkom eseju Generali i pesnici naslutio Danilo Kiš, uglavnom oslanjaju na dve stvari: na sećanje i na dokumente.

Na samom početku svog romana “Dubrovnik”, Ivan Radovanović kaže: „U Dubrovnik sam ušao u novembru, 1991. godine, bio u njemu desetak dana, i izašao. Dvadeset pet godina kasnije odlučio sam da napišem sve ono čega nema u izveštajima koje sam, tada, slao “Borbi”. Izmenio sam, da ne bih nikoga uvredio, imena svih likova koji se u knjizi pojavljuju, kao i imena redakcija, činove vojnih lica, i namerno ih smestio u fikciju. Moj doživljaj ne mora da bude i njihov, a sasvim je jasno da danas nikoga od njih ne bih mogao precizno da citiram. Opet, trudio sam se da zadržim suštinu svih dijaloga kojima sam prisustvovao, ili u njima učestvovao. Nijedan događaj nisam izmislio, nije za tim bilo nikakve potrebe.“

_NMN5395Ovo je važan odlomak, što bi se reklo autopoetički. Pisac poziva svoju memoriju kao svedoka, ali ipak eksplicitno odustaje od memoarskog modusa pripovedanja. Ne samo da je izmenio imena svih likova, nego ih je, kako doslovce kaže „smestio u fikciju“. U kontekstu žanrovskog određenja, fikcija (fiction) koja „prebaci“ stotinjak strana uobičajeno se naziva romanom i otud nam i “Dubrovnik” valja tako čitati. Kad je reč o čitalačkom poverenju u istinitost osnovne situacije iz pripovednog okvira, Radovanović ima saveznika i u svojoj javnoj poziciji. Najveći deo pretpostavljene publike, barem prvog izdanja, zna ga kao novinara, dok ga oni iole stariji povezuju sa “Borbom” koju pominje u citiranom odlomku, tako da je u autentičnost zapamćenog lako poverovati čak i ako ne znate (kao što ja nisam znao) da je Radovanović u ratnim danima izveštavao iz Dubrovnika. Osim insistiranja na sećanju, Radovanović ne može da se, makar i ironično, ne poigra sa konvencijom oslanjanja na dokumente, pa na kraju uvodnog poglavlja veli:

„Propusnicu koju mi je gradonačelnik Dubrovnika dao, i koja je jedan od glavnih junaka priče, vukao sam godinama sa sobom i izgubio je tokom neke od mnogobrojnih selidbi. Molim da se pronađe i da mi se vrati.”

Naslov “Dubrovnik” je izuzetno samosvestan. Dubrovnik je valjda kroz istoriju bio najslavniji južnoslovenski grad i bio je takođe grad koji je kroz celu istoriju bio (i) srpski. Radovanović se fokusira na vreme kad Dubrovnik po prvi put prestaje da bude srpski grad. To ne znači da njegova prošlost nije (i) srpska kao što ne znači ni da u njemu i danas ne živi signifikantna srpska manjina ili da ga zaobilaze srpski turisti. To jednostavno znači da se dubrovačke elite ne identifikuju više ni na kakav način sa srpstvom, Srbima i Srbijom te da ne postoji potencijal da se to promeni, barem u dogledno vreme. Džordž Štajner je negde rekao da se moderna umetnost voli fokusirati na krajeve epoha i da mu moderni romani liče na brzinsku šetnju kroz veliki muzej deset minuta pre zatvaranja. Radovanović nas, dakle, u svom romanu vodi u turističku posetu jednom gradu koga više nema.

I nije valjda slučajno što već u prvom poglavlju zavirujemo u hotel “Argentina” („Možeš u restoran hotela Argentina, jedini prostor u kojem ima struje, iz agregata. Uzmeš viski, izađeš na terasu, među sitne čemprese i agave, i mirno nastaviš da posmatraš. Nebo, grmljavinu i veliki blesak, tamo, na Srđu.“) u kome je onomad odsedao Danilo Kiš i koji je svojevrstan imenjak gradića po imenu Srebrenica u kome će na izvestan način da završi ono što je započelo u Dubrovniku. Kaže dalje Radovanović: „Smrt, i rat, izbrišu svako očekivanje, nadu, pa čak i strepnju.” Zatim roman zaista počinje.

Stojeći na plaži u Cavtatu u novembru mesecu 1991. godine narator se priseća davnih detinjskih letovanja na istoj lokaciji. Poziva se i na fotografije (ponovo dokument!). Na sugestivan način Radovanović jukstapozicionira idilični Cavtat njegovih detinjskih letovanja i onaj ratni s jeseni 1991.

Radovanovićeva naracija teče u prvom licu sa mnoštvom reportažnih zapažanja i sa nizom detalja nenametljive erudicije („Zato su i danas, sve slike koje imam iz rata, u mojoj glavi – crno-bele. Nema boje u toj faktografiji. Kao kad pregledaš enciklopediju. Rovovi na Somi, Kajmakčalan, Staljingrad, oslobađanje Beograda, Berlin, Cavtat, Dubrovnik, Sarajevo… sve slike su iste. I pomešane, crno-bele.”).

bazdulj

I “Dubrovnik” je, kao svaki roman pisan u prvom licu, po nezaboravnoj frazi Margaret Jursenar, „portret jednog glasa“. Cela radnja i percepcija istorijskih događaja isposredovana nam je tim glasom. To, međutim, ne znači da su svi ostali protagonisti trivijalni i papirnati.

Kad se ubrzo radnja prebaci u sam Dubrovnik sledi neobično važan odlomak: „Koliko je star Dubrovnik? Godinama kasnije, nekoliko puta mi je ruka poletela da na Guglu napiše ime kamenog grada i proveri taj podatak, što bi za mene, u svim drugim okolnostima, bilo uobičajeno.

Opterećen sam podacima, zaljubljen u njih, željan svake vrste saznanja, nove činjenice, otkrivanja nečeg što do tada nisam znao, pukog podsećanja… A, opet, nikada nisam to uradio. U mom “Guglu”, Dubrovnik ne postoji. Neki put pomislim da je, bar što se mene tiče, on nastao baš tada, krajem novembra ’91. godine, kada sam ga video, opkoljenog, s mora. I da je nestao desetak dana kasnije, kada sam ga napustio, ponovo morem. I nikada više nisam otišao. Niti sam želeo da odem. U metafizičkom smislu, to me, možda, oslobađa odgovornosti. Samo se ubice vraćaju na mesto zločina.”

Citirani fragment funkcioniše skoro kao idejni moto. Radovanović se u svom “Dubrovniku” programski odriče “Gugla”. Tamo gde bi neki drugi pisac raspisivao partiture i partiture digitalne erudicije, on samo ovlašno pomene istorijsku ličnost bio to Mehmed II Osvajač ili Marlon Brando. Osim skoro reportažnog izveštavanja o tome šta rat radi ljudima i kako različiti ljudi na rat reaguju, Radovanovića u romanu najviše zanima naratorov unutrašnji život, njegove dileme i previranja. Na takvim stranicama se poziva i na Zaratustru i na ledi Magbet. Jer taj je rat polomio nešto u njemu pa je ovaj roman u jednom svom sloju i zakašnjela rekapitulacija tog loma.

I “Dubrovnik” je, kao svaki roman pisan u prvom licu, po nezaboravnoj frazi Margaret Jursenar, „portret jednog glasa“. Cela radnja i cela percepcija istorijskih događaja isposredovana nam je tim glasom. To, međutim, ne znači da su svi ostali protagonisti trivijalni i papirnati. Gerhard i Marijana su likovi koji posle čitanja dugo ostaju u pamćenju.

Poglavlja su kratka; trideset ih je na oko stotinu i dvadeset stranica. Roman je dinamičan, čita se brzo i lako. Pitak je, ali nipošto i plitak. To je jedna od knjiga koje uznemiravaju, a to je često odlika ozbiljne književnosti. Paradoksalno je zapravo, ali ovo je, koliko mi je poznato, prva ovakva knjiga o dubrovačkom „ratu za mir“ iz srpske perspektive, knjiga u kojoj krivicu i odgovornost oseća čovek koji nema nikakve veze sa onima koji rat vode. (Kad smo kod „rata za mir“, pozvaće se Radovanović i eksplicitno na tu orvelovsku frazu u kojoj ondašnji huškači nisu pronalazili ni aluziju ni ironiju: „Sve o ludačkoj mudrosti i velikom, bezgraničnom geniju rata, geniju besmisla, naučio sam danima ranije, kada sam, u Herceg Novom, kupio specijalno izdanje crnogorskog lista “Pobjeda”, objavljeno pod naslovom ‘Rat, za mir’.”

I mada u romanu ne pominje Milana Milišića, velikog srpskog pesnika koga je u Dubrovniku ubio srpski projektil, teško je čitajući ovaj roman ne setiti se Dubrovčanina koji je napisao stihove:

Opijeni
Dubokim nerazumijevanjem
Svojih mrtvih pjesnika
Gordi na mrak u svom podrumu.

Pesma se inače zove „(Nacija)“, a naslov je baš takav, među zagradama, kao da se pesnik ograđuje od ovih gordih na mrak. I Radovanović se svojim “Dubrovnikom” od takvih ogradio. U tom smislu iz romana se naslućuje duboko lično nadahnuće, skoro iz „Rekoh i spasih dušu svoju“ registra.

U jednoj pesmi Aleksandar Blok koristi interval od dvadeset i pet godina kao metaforu za vreme tokom koga bi se nešto moralo promeniti, a ipak neće. (Živeo ti još i četvrt veka/ Biće isto bez izlaza sve). Dobro je što je posle četvrt veka Ivan Radovanović ispričao ovu priču. S njom se u srpskoj književnosti ipak nešto menja.if (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar