SLOBA I MIRA, OD LJUBAVNE MELODRAME DO ISTORIJSKE TRAGEDIJE

SLOBA I MIRA, OD LJUBAVNE MELODRAME DO ISTORIJSKE TRAGEDIJE


Miloševićeva politička biografija na Kosovu počinje i tu završava. Poslednji veliki lomovi Kosova vezani su za njega. Njegov zeman. Kosovski je usud fascinantan. Bio je hladni hartiokrata koji je branio Zakon o zaštiti Titovog lika i dela, te sve surfujući talasima nacionalizma završio u holandskoj ćeliji obešen o Gazimestan

U svom najnovijem projektu „LIFT – Slobodan šou”, mjuziklu o životu predsednika Slobodana Miloševića i njegove supruge Mire Marković, Jelena Bogavac, pozorišna rediteljka po vokaciji, u ovom slučaju autorka tekstova i songova, bavi se periodom devedesetih. Tačnije, kako je iz prvobitnog kiča nastala antička tragedija cele nacije koju smo doživeli u Hagu.

S Jelenom za „Ekspres” razgovaramo između proba njene nove predstave, koja će krajem februara premijerno biti odigrana u pozorištu na Kosovu, a potom i u beogradskom Narodnom pozorištu, ali i o tome da je taj projekt peti u nizu njene saradnje s rediteljem Nenadom Todorovićem i Srpskim narodnim pozorištem u Prištini, sa sedištem u Gračanici, te o njenim doživljajima i utiscima koje odatle nosi.

Ova predstava se bavi, rekli ste, identitetom kroz različite okolnosti uslovljene samim balkanskim prostorom, i to ne samo za našeg života.

– „LIFT – Slobodan šou” nije klasičan mjuzikl, već koristi elemente mjuzikla u najboljem maniru postdramskog teatra. Pre bih rekla da je dokumentarna drama s pevanjem. Ovaj komad su moji lirsko-dramski tekstovi nastali na osnovu ozbiljnog proučavanja literature koja okružuje fenomen zvani Milošević. Motive sam preuzimala iz knjiga, stručne literature, dokumenata, memoarskih beležaka, dokumentarnih emisija, transkripata telefonskih razgovora, transkripata iz Haga, intervjua, političkih biltena… Tekst je pokušaj poetizacije dokumentarnog materijala. Uzbudljiv spisateljski rad. Ideju za rad na predstavi inicirao je reditelj Nenad Todorović. Njega su zanimale priče ljudi koji su devedesetih živeli na Kosovu jer deli sudbinu tih ljudi, to je deo njegove biografije. A to su i sudbine glumaca ovog ansambla, uostalom. Miloševićeva politička biografija na Kosovu počinje i na Kosovu se završava. Pokušaj da reši problem Kosova ubrzao je njegovo razrešenje. Poslednji veliki lomovi Kosova vezani su za njega. Njegov zeman. Bio je hladni hartiokrata koji je branio Zakon o zaštiti Titovog lika i dela, te sve surfujući talasima nacionalizma završio u holandskoj ćeliji obešen o Gazimestan.

Kako ste tokom devedesetih gledali par Milošević-Marković, a kako ga vidite danas dok radite ovaj komad?

– Oni su kontroverza. Kraj srpske bajke, početak haškog horora. Bajka nikad nije ni počela, horor ne završava. Tekst iz ljubavne melodrame prerasta u istorijsku tragediju. Na melodramskom temelju njihove ljubavi izrasta autizam i samodovoljnost vlastodršca, iz zajedničke volje za moć – autokratija kosmičkih razmera. Taj strašni lokalni vlastodržac u šakama svetske vojne diplomatije biva iskorišten, nasankan, prevaren, upotrebljen i kažnjen. Srpski narod ponižen i satanizovan. Duplo izmanipulisan. Žrtva tiranina malog manevra i njegove bezdušne supruge na lokalnom nivou i NATO propagande na globalnom nivou.

Opišite nam iz Vaše vizure taj period njihove vladavine u društveno-političkom, ali i u kulturnom smislu u odnosu na sve ovo što živimo od 2000?

– Na kulturnom nivou, hvala na pitanju, i dalje potpuno nekulturno! Jer to kad uvati, ne pušća! Naša kulturna bara, kultna po svojoj učmalosti, tavori okoštale autistične praistorijske umetničke forme, srednjovekovne strategije i žabokrečinu proceduralne birokracije. Nije se promenilo ništa suštinski u estetskim i ostalim stavovima formiranim devedesetih godina. Živimo šatro demokratiju uz gistro ljudska prava na kvazi teritoriji u malo sutrenjaku.
Zanimljivo je i to da „LIFT – Slobodan šou” radite takođe u saradnji s rediteljem Todorovićem, gde ste Vi autor teksta i pisac songova, a Marko Grubić („Vroom”) kompozitor. Premijera će biti u Gračanici.

Kakve su reakcije našeg tamošnjeg stanovništva na mjuzikl s tom temom?

– Skupe se oko ognjišta i frkću? Je l’ to pravi odgovor? Jer šta bi „živalj sa ognjišta”? Pre neki dan gledam na televiziji, okupili „živalj Lapljeg Sela” da im se pomogne. Gledala sam i plakala. I psovala. Bilo mi je mnogo žao i mnogo odvratno što to gledam na televiziji. Čemu onda služi Kancelarija za Kosovo? Da li je moguće da predsednik rešava komunalne probleme po enklavama? Socijalnih slučajeva s Kosova? Znate šta kažu moje koleginice glumice s Kosova? Kažu: Strašno! Sramota! Pa ispade da smo svi takvi tamo, bez zuba! A znate kakve su to lepotice? I kakve glumice? Široki osmesi, uspravan stav, humor, karmin, frizura, dostojanstvo, sulude sudbine, intelektualke. To su naše Kosovke devojke! To je lepo lice tog našeg Kosova. A sirotinja je sirotinja. Bilo gde u Srbiji. Bilo gde na Terazijama. Socijalne službe sprovode programe i sve to rešavaju, zar ne? Zar to ne treba tako? Zar ne postoje ljudi koji za to primaju platu? Da li to stvarno treba na televiziju i da li je jedini način da četvoročlana porodica na Kosovu dobije stan dobrotvorni TV šou? Srce mi se cepalo. Zbog svih nas. Igrali smo naše predstave na Kosovu. Baš u tim enklavama. U Goraždevcu kad smo igrali „Gama čas”. Bila je zima. U fiskulturnoj sali škole bilo je hladno. U prvih pet redova sedelo je tridesetoro prelepe, čiste, očešljane i nasmejane dečice. Budno su pratili komad. Dugo su pljeskali. Prelepa deca. Eto takvi su ljudi s Kosova. Mnogo lepi. Majke mi, nisu svi socijalni slučajevi bez zuba!
Rekli ste da je sudbina Kosova, početak i kraj, direktno povezana s periodom Miloševićeve vladavine i da se često smatra da je on glavni junak tragedije rastakanja srpske nacije, te da je u političkom smislu ostalo otvoreno pitanje da li je on bio balkanski kasapin ili žrtveno jagnje, a da će odgovor dati istorija.

Kakvo je Vaše mišljenje o Slobodanu Miloševiću u tom kontekstu?

– Početak i kraj kraja Kosova. Poslednja epizoda. Šah-mat. Bombardovanje, ulazak stranih trupa. Tog finala srpske tragedije junak je Milošević. Njegov hibris je njegova „olako obećana brzina” rešenja kosovskog pitanja. Buca je ipak imao pravo.

Ovom, petom zajedničkom projektu s rediteljem Todorovićem prethodio je projekat „Bajpas” (tekst i režija Minja Bogavac), koji u središte pažnje stavlja trenutnu društvenopolitičku situaciju na Kosovu i njene posledice na život običnog čoveka, koga muci s kojim pasošem i gde putuje, zdravstvena i socijalna zaštita… Kakvu ste sliku o Kosovu do tada imali i šta ste potom činili?

– Epsko-lirsku sliku sam imala do tada. Medijska slika podržava kontekst „živalj sa ognjišta”. Shvatiti kosovsku administraciju gotovo je nemoguće. Minja Bogavac kaže: „Za Srbe iz Beograda, Srbi s Kosova su veći tabu i od Albanaca i od NATO pakta.” Zanimalo nas je da srušimo taj tabu. Zato smo pitali, čitali, razgovarali… Godinu dana, ekipa nas desetak, pod vođstvom Minje Bogavac, istraživala je sve segmente života srpskog stanovništva na Kosovu. Zatim smo kreirali scenske pasaže. To je jako dinamična doku-drama, koja nadrasta taj žanr. Predstava uspostavlja dijalog, izaziva empatiju i otrežnjenje. Ona je dirljiva mogućnost susreta Srba sa Srbima. Bajpas operacija premošćenja na otvorenom srcu.

Vaše četiri predstave bave se nacionalnim pitanjem i našim identitetom. Reč je o komadima „Ujedinjenje ili smrt 1918″, „Sestre 999″, „Audijencija” i „Bajpas Srbija”. U „Sestrama 999″ govorite o sudbini žena na Kosovu od 1999. do danas. Među njima su i one koje su se poudavale za strane vojnike stacionirane na Kosovu. Šta Vas je podstaklo da se bavite tim osetljivim pitanjima?

– „Sestre 999″ nastale su na istinitim biografskim pričama glumica ansambla Narodnog pozorišta Priština, sa sedištem u Gračanici. One govore o svojim sudbinama nakon 1999. na spaljenom Kosovu. Jeste, one su se udale za strance. Iz ljubavi, fascinacije, mržnje, potrebe, drugarstva… Normalno, naravno. To su lepi momci, vojna ili civilna služba, mala mesta… Sve potpuno logično u raspletu. Mundijalizam postkonfliktnih zona. Predstava je neverovatno vredna i hrabra. Najveća njena vrednost je brutalna iskrenost koleginica koje su hrabro tresnule svoje životne priče na scenu. Jako volim tu predstavu. Osećam veliku odgovornost i ponos za nju. Dok one igraju, pevaju i smeju se nad svojim sudbinama, ironične a ipak jednostavne, moćne i preživele – scena puca, nervi pucaju. Ta predstava je jedan od najdirljivijih pozorišnih događaja u čitavoj mojoj karijeri. Sudbina žene u ratu je uvek pobednička ako rat preživi. Jer pobeda je preživeti, je l’? Interesantna stvar, na svim tim primerima iz mešanih brakova sa Srpkinjama, deca su po pravilu krštena u pravoslavnoj crkvi i zovu se srpskim imenima. To je zanimljiva sudbina nacije. Neumitna kao neminovnost, a priznaćete, čudna i gotovo romantična.

S kojim se sve problemima suočavaju mladi, a s kojima stari na Kosovu, kakva se slika nama predstavlja, a kakva je ona zapravo?

– Srbi su izbrisani iz gradova. Žive sabijeni u sela, od kojih pokušavaju da naprave mesta. Seoska sirotinja posle rata postala je docimer s gradskom srednjom klasom izbeglom iz Prištine. Znate da oni imaju 064 mrežu koja nestane kad izađete iz njihovog geta. Pobedničke slike iz Brisela urlaju o slobodi kretanja van torova u koje su ih smestili. Ali bez dometa mreže. Putuj, igumane, al’ telefon ostavi u manastiru. Da ne trošiš bateriju bez razloga. Kraj citata sporazuma.

Koje ste sve gradove obišli sa svojim predstavama i da li se reakcija publike u Srbiji i na Kosovu razlikuje?

– Ne postoje druge reakcije na Kosovu. Nisu to drugi ljudi! Ne žive u pećini, ne jedu kamenje, imaju internet. Sve tabuizacije podnose na nogama. Čitavu predstavu „Bajpas” posvetili smo pokušaju da uspostavimo dijalog Srba sa Srbima. Da se, što se kaže, upoznamo. Da razbijemo taj zid lažne manipulativne medijske propagande. Ta grozna predrasuda o pećinskom življu s Kosmeta je katastrofalna i duboko ukorenjena u krug dvojke. Ona je sramotna. A medijski se podgreva, nemam pojma za čije babe zdravlje? Postoji ta teza i akcija naći dušebrižnika u kulturi da za Srbe s Kosova treba nešto prikladnije, gluplje i tradicionalnije na repertoaru nego za pametnjakoviće s Vračara. Ma, ajte molim vas!

Naše predstave su pre svega zabavne. I ne potcenjuju gledaoca. Tiču ga se. Jer nastaju iz dijaloga s njima i konkretne empatije, bez nadmenog sažaljenja. Ili nas vešto lažu ovi Kosovci kada kažu da baš vole naše predstave? Nego se u sebi mole za „Pop Ćiru i pop Spiru” ili Ivkovu večeru na piru? Hm? A zašto bi kad bolje razmisliš…

Kakve reakcije publike očekujete za „LIFT – Slobodan šou”?

– Reakcije imaju neku svoju reaktivnu narav. Evo, samo pomeneš Slo i Mir i već si bacio napalm na oronulo srpsko društvo. I ne samo srpsko. Postali smo agencijska vest pre prve klape, što se kaže. Postoji neki problem izgleda? Nešto se nije čulo u državi Danskoj? U društvu razrušenih stubova identiteta uvek postoji tabu tema. Ne pravimo mi predstavu o Miri i Slobi, nego o survavanju i rastakanju – teritorijalnom, ideološkom, klasnom, nacionalnom, etičkom, internacionalnom u krajnjoj liniji. Kad smo pravili predstavu „Ujedinjenje ili smrt 1918″, novobjelaška struja savetovala nas je da obavezno odemo po blagoslov kod vladike. A novozelenaši su pretili da će nas pobiti. Doduše, po forumima. Na kraju, bez blagoslova (jer tražiti blagoslov za temu predstave!), nego više na svoju ruku, i bez batina mi smo predstavu igrali srećnih 13 puta prošle sezone u „Zlatnoj moruni”, koja više nije ono što je bila i nema u njoj ni P od Principa Gavrila. Renovirana služiće drugoj svrsi. Hoću da kažem, desi se da ta društvena paranoična pretpostavka da će neka predstava tako nepovratno uticati na poluobesvešćeno društvance baš zagusla. Ali društvo je lenjo. Nema nijednu autentičnu reakciju. Svaka je spinovana da bi služila nekoj svrsi na tržištu. Takve reakcije očekujemo.
Kako vidite sebe u budućnosti?
– Mene Srbija mahnito inspiriše, inače bih odavno zapalila.

Ničim izazvana disidentkinja

Smatra se da su Vaše predstave, kao i predstave Vaše sestre Minje, među onima koje se najviše zabranjuju u Srbiji zbog Vašeg angažovanog rada. Zar nije upravo to zadatak umetnika?

– Eto, i vi ste žrtva medijske manipulacije. Pre par meseci neko je u NIN-u napisao tekst o cenzuri i zabranjivanim autorima. Deset fotografija, deset progonjenih. Moja fotka ispod Kokanove. U tekstu piše potpuno pogrešna informacija o tome kako sam ja radila „Jami distrikt” s Minjom i Kokanom i kako je on zabranjen. I tako ti počne moja disidentska karijera! „Jami distrikt” je pisala Minja Bogavac i dobila nagrada za tu predstavu verovatno više od ikoga u regionu ove godine, a predstava se igra u Bitef teatru. Dakle, nit luk mirisala nit učestvovala, nit pokude nit zabrane trpela. Ali fotka moja lepa izabrana. I baš onako delujem briljantno. Svako bi me požalio. Ili pomrzeo.
Na moju ogromnu žalost, nijedna moja predstava nikada nije bila zabranjena. Moje predstave umiru mlade tako što se šutnu s repertoara nakon premijernih igranja da im se zatre svaki trag. Često na mesečnom repertoaru u Srbiji nema nijedne moje predstave, a režirala sam ih dosta. I što je najčudnije, mnoge od njih dobile su dobre kritike, poneka čak nagrade i oduševljenje publike. Koje to ćate i poznavaoci umetnosti i tržišta odlučuju o tome šta volite da gledate u pozorištu? Šta vas hrani, a ne deblja? Ko vam kroji repertoare, taj vam ga je usko skrojio, gospodo!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar