SPEKTAKL U PULSKOJ ARENI: I Srbi pevali uz Džibonija i Olivera

SPEKTAKL U PULSKOJ ARENI: I Srbi pevali uz Džibonija i Olivera

Foto: Milan Bečejić


Kad za 48 sati planu ulaznice za jedan događaj pomislio bi čovek, na prvu loptu, da je u pitanju derbi kalibra Zvezda:Partizan ili Dinamo:Hajduk. Međutim, ovaj rekordno brz napad na blagajne desio se povodom koncerta Olivera Dragojevića i Zlatana Stipišića Džibonija u pulskoj Areni prošle subote.

Među 11.000 posetilaca više od tri hiljade bilo ih je iz Srbije jer su ulaznice za ovaj koncert, za razliku od onog od pre devet godina, prodavane i u Beogradu. Obzirom da cene nisu bile predramatične (od 20 do 30 evra) ljubitelji muzike ovog dalmatinskog tandema su hodočasnički nekoliko sati strpljivo mileli ka ulazu u drevnu pulsku građevinu. Jedino gunđanje ticalo se neutažene želje da se ovaj koncert održi u dva dana. Nema sumnje da bi pulska Arena bila puna za oba koncerta.

Na skriveni divlji parking kilometar od Arene stiže minimoris s beogradskim tablicama. Iz njega iskače drajver, tv voditelj Ivan Ivanović sa društvom, očito dobro upućen gde se u prenapučenoj Puli može brzo i pouzdano parkirati. “Idemo da uživamo!”, bio je kratak. Kraj pulta za akreditacije zanimljiva scena. Stariji Splićanin muva devojku da mu stvori kartu: “Vi meni sad a ja vama za splitski festival”, pokušava uzalud da se nagodi. U diciplinovano formiranom redu mogu se čuti italijanski, nemački, slovenski, srpski, dalmatinski, istrijanski… Uzbuđenje je jezik koji ih povezuje, nema tenzija, nema provokacija, političko-medijska paljba koja prašti već mesecima ove ljude očito nije ni dotakla. Oni su u Pulu došli samo s namerom da uživaju, da posle devet godina na istom mestu slušaju najmoćniji muzički par u regionu. Na meniju novi album “Familija”, i to lajv za privilegovane, te mnoge stare i nezaboravne kompozicije koje su odavno pop klasika: „Cesarica”, „Kad mi dođeš ti”, „U ljubav vjere nemam”…

Mrak je kao poklopac naseo na Arenu, tek poneki zvižduk nestrpljenja, rekao bi čovek da se čeka početak baleta ili opere. U fan pitu cupkaju od umora oni koji su ušli međi prvima i koji su između drevnih kamenih tribina i ovovremenske rizle izabrali da budu što bliže svojim muzičkim idolima. Iz dokolice, ali i znatiželje, kao onako, pitam prijatelja Puljanina da li bi i Tompson okupio ovoliko ljudi. „Možda na nekoj njivi, ovde u Areni nema šta da traži!” Misliš li da će nekad zapevati ovde”, provociram. „Nikad, a možda ni tada!” Ne bih ga ni pitao za tog smešnog lika da tog dana u „Glasu Istre” ne pročitah ravnodušan tekst o tome da su vlasti nekog švicarskog grada zabranile Tompsonov koncert. Na mnogo većem prostoru, u istom listu, reportaža o minulom koncertu engleskog benda „Masiv atak”, takođe u Areni. Uz dobrzu muziku i posetu, najupečatljiviji detalj svakako je bio elektronski grafit koji je originalni proizvod ovog benda: „Hrvati i Srbi su sijamski blizanci koji se ne podnose”! Jebiga, čak su nas i Englezi provalili!

„Više od pola vas ovdje znam po imenu”, otvorio je Zlatan Stipišić Džiboni na prisan način ovaj spektakl, sugerišući da je atmosfera u potpunom skladu sa imenom albuma – familijarna.

Foto: Milan Bečejić

Foto: Milan Bečejić

“Da se može brodicom do Beograda… ne bih ni tad… Brod je za privatne trenutke, to mi je jedino utočište”, kaže Oliver Dragojević za Ekspres, a negde u dnu pogleda plovi malo sete

Za razliku od mnogih koji su u Areni nastupili prvi put, Gibo i Oli su veterani koji su već iskusili suočavanje s publikom u ovom magičnom prostoru. I svaki put su trijumfovali, bez bojazni da će ih se publika zasititi. Ipak, više od samih pesama i potonjih emocija, zanimalo me je kako će ispasti kombinacija dve ravnopravne zvezde na bini. Nije bilo sudaranja ega, Oliver i Džiboni samo na prvi pogled deluju kao otac i sin, više se doimaju kao dva brata koja se poštuju – međusobno, ali to poštovanje znalački prenose i na publiku. Bina je bila krcata, što opremom što muzičarima, čak 70 izvođača! Uprkos vrlo visokim organizacionim zahtevima sve je, bar što se tiče izvođačkog dela, prošlo glatko jer u više od tri sata nije bilo praznog hoda niti pukotine u zvuku. Gibo i njegov bend su se smenjivali sa Oliverom i njegovim „Dupinima”, što ni jednog trenutka nije uticalo na dinamiku koncerta. Čitav koncept bio je dobro osmišljen – malo Oliver, malo Gibo, pa malo zajedno i tako do trenutka kada su iskreno konstatovali da baš i ne znaju kako će privesti koncert kraju. Videlo se to po odjavi – Oliver je publici poželeo mirne i lepe snove, a Džiboni da noć nastave „praveći decu”!

Što se tiče samog repertoara, tu nije bilo puno iznenađenja, pogotovo ne što se tiče Džibonija. Došli su da promovišu novi album tako da nekoliko pesama s njega nije moglo izostati, ali izvan toga išlo se na sigurno, s proverenim hitovima koje je publika sa uživanjem otpevala. Čim je ostao sam na sceni Gibo je krenuo s “Činim pravu stvar” (koju je izveo i na bis), a nisu izostale “Ne odustajem”, “Dvije duše”, “Libar”, “Mirakul” i druge, a “Toleranca” i dalje zvuči moćno, zahvaljujući i pevačici Honey koja je dobila priliku da zablista i s “Amazing grace”. U tom nizanju aduta možda je malo stradala pesma “Zlatne godine”, koju Džiboni, po pravilu, na svojim koncertima čuva za veličanstveno, dugo finale u kojem mu se pridruži publika, ovaj put je ispala nekako zbrzana, kao da je odrađena bez duše.

Gibo je u Pulu doveo proverenu ekipu u kojoj su bili Teo Brajčić, Marko Ramljak, Nikša Bratoš i drugi. Oliver je došao s njegovim „Dupinima”, a bubnjar Jan Nivelić pobrinuo se i za jedan efektni bubnjarski solo, no kao pojačanje stigao je i legendarni Elvis Stanić, poznat prvenstveno kao džez gitarista pokazao je da zna da svira i harmoniku. Određenu grandioznost nekima od pesama dali su i horovi „Brodosplit” te „Izvor”, no najbolje čuvana tajna pulske subotnje večeri bilo je pojavljivanje svetski popularnog dvojca 2CELLOS. Stjepan Hauser i Luka Šulić pojavili su se na bini na oduševljenje publike kao pojačanje Oliveru u maestralnim izvedbama hitova “Što to bješe ljubav”, “Galeb i ja” te “Lipa moja”, kada im se priključio i Džiboni.

Oliver je ove subotnje večeri bio tu zbog onih koji vole sporije ritmove, koji preferiraju klasične pop balade s mirisom mora iako je i on znao ubaciti u žešću brzinu otprašivši “Morskog vuka”. Ipak, koliko publika voli njegove legendarne sentiše pokazala je kad ga je nadglasala u “Vjeruj u ljubav”. Oliver je i dalje u vrhunskoj formi, uglavnom prilično smiren i staložen, a zna kad i kako da pritisne pravu emotivnu tipku kod publike. Sinergija između njih dvojice nije česta scenska i umetnička pojava, a kad je eksplodirala u zajedničkim izvedbama baladične “Cesarice”, ili uvek emotivne “U ljubav vjere nemam”, Arena se tresla. Ipak, oni koji su ih slušali na istom mestu pre devet godina kažu da je njihov tadašnji nastup u muzičkom smilsu bio impresivniji i to potkrepljuju pre svega moćnom pratnjom Zagrebačke filharmonije.

Delom repertoara, kao što su „Udica”, „Nisi više moja bol”, „Sreća”… Džiboni će se predstaviti i beogradskoj publici, u novembru ove godine. Inače, on je napisao sve stihove i muziku za album „Familija” u protekle dve godine na ostrvu Korčula i u Splitu: „Hvala svim prijateljima koji su nam pružili ruku da ovo zvuči i izgleda kako smo zamislili. Posebno hvala vama koji ste se pronašli u ovim pesmama i svim onim dobrima od ranije. Da nema vas, Oliver bi bio ribar na koči, a Gibo klesar na groblju Lovrinac. Lipo od vas što ste pomogli da okrenemo provu u pravome smeru”. Album je inače posvećen Ljubi Stipišiću i Aljoši Dragojeviću (Džiboijevom ocu, poznatom etnomuzikologu i Oliverovom bratu).

Džiboni i Oliver su u jednom trenutku iskreno konstatovali da baš i ne znaju kako će privesti koncert kraju. Videlo se to po odjavi – Oliver je publici poželeo mirne i lepe snove, a Džiboni da noć nastave „praveći decu”!

O pulskom koncertu Džiboni za Ekspres kaže: „Bilo je super, Oliver i ja smo veliki prijatelji, imamo blagoslov da nas publika voli i podržava to što radimo. Dozvolili su nam da kroz svoje živote budemo hrabri, menjali smo stilove i znali smo se upuštati u neke neočekivane stvari. Ta hrabrost me veseli.”

„Kad se baviš ovim poslu, i kad ti na koncertu peva više od 10.000 ljudi, vole te, podržavaju… lep je to osećaj. Doći do publike je vrlo teško, ne smeš biti previše arogantan. Poznavajući Gibu znao sam da će album „Familija” biti dobar projekat. On odlično piše i veruje u to što radi”, kaže Oliver. „Sve što je puno nije dobro, moraju nas se malo zaželeti”, objašnjava Oliver pauzu od devet godina. „Mislim da je bilo sasvim dovoljno, dužina koncerta i pesme koje smo odabrali su pasale publici. Nama je na bini bilo odlično, imali smo hor, čeliste, Amerikanku koja je obožavana, moje Dupine, Džibin bend… a najviše mi je legla pesma „Nisi više moja bol”.

“Ne propuštam priliku da Oliveru postavim pitanje svih pitanja: zašto tvrdoglavo odbija da peva u Beogradu i kakvo osećanje kod njega izaziva saznanje da je toliko publike hodočasnički došlo iz Srbije u Pulu da ga sluša.
„Drago mi je čuti da ljudi prate što ja radim. Problem je što sam ja nekad izjavio da neću u Beograd, a oni dolaze na sve koncerte koji nisu u Beogradu. To su ljudi koji vole te pesme, pre svega vole more, ljude… Ma dajte, nije to nikakvo hodočašće, nemojmo pretjerivat!” Vidim da mu je neprijatno, ali ne odustajem, te mu pominjem šeretsko objašnjenje jednog našeg zajedničkog prijatelja: „Da se može brodicom do Beograda, možda bi Oliver i došao.”

„Ne bih ni tad… Brod je za privatne trenutke, to mi je jedino utočište”, odgovara kratko Oliver, a negde u dnu pogleda lovim malo sete.

Uhvativši nelagodnost u koju je upao Oliver, koleginica iz TV Istra svom snimatelju daje znak da ovaj deo razgovora ne snima. Valjda im ne treba. U duhu vremena koje oni što ne razumeju stvarnost izbegavaju tako što pokriju oči da ih niko ne vidi. A iz Pule pogled seže mnogo dalje na zapad no na istok.

PROČITAJTE JOŠ: 

EKSKLUZIVNI INTERVJU, RENE BITORAJAC: Kako sam preživeo medijski linč u Hrvatskoj

EKSKLUZIV, MILE KEKIN: Neće biti novih “Oluja”, ali presudiće nam rulja

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar