SRPSKOM FILMU NEDOSTAJE KVALITET

SRPSKOM FILMU NEDOSTAJE KVALITET


Kroz svet pokretnih slika Javnog medijskog servisa Srbije, Sandra Perović, urednica i filmska kritičarka, vodi nas više od dve decenije – od najprestižnijih međunarodnih filmskih festivala do najvažnijih filmskih događaja u zemlji i regionu. One koje mi gledamo preko ekrana ili na filmskom platnu, ona susreće i intervjuiše i nekoliko puta godišnje, poput filmskih veličina kao što su šarmantni Kolin Farel, brižni Hju Džekman, britanski džentlmen ser Majkl Kejn, čovek izvrsne memorije Entoni Hopkins, Džeremi Ajrons, elokventni sagovornik koji se udubljuje u suštinu pitanja…

Nedavno je po treći put izabrana za člana Međunarodnog žirija kritike FIPRESCI, koji će ocenjivati filmove na predstojećem 68. Filmskom festivalu u Berlinu. Sa Sandrom za „Ekspres” uoči Festa, Berlinala i dodele Oskara pričamo o ostvarenjima koje ćemo biti u prilici da gledamo, stanju u svetskoj filmskoj industriji, aferi Vajnstin, kao i o ugledu srpskog filma u svetu.

Do sada ste u dva navrata žirirali, 2005. u Kanu i 2006. u Veneciji. Šta očekujete ove godine u Berlinu?
– Pored zvaničnog, oficijelnog žirija koji ocenjuje filmove takmičarskog programa pomenutih festivala, postoji žiri kritičara, koji takođe daje svoj sud, a bira ga Međunarodna federacija filmskih kritičara FIPRESCI. Na osnovu iskustva mogu da kažem da autorima posebno znači kada je njihov film vrednovan od kritičara. Tu nema lobiranja producentskih kuća ili nekih drugih interesnih grupa. Moj konkretan zadatak u Berlinu, kao i kolega iz Brazila, Španije, Nemačke, Velike Britanije, biće da ocenjujem filmove iz glavnog takmičarskog programa Berlinala koji konkurišu za glavnu festivalsku nagradu „Zlatni medved”. Berlinale je najangažovaniji među festivalima A kategorije jer se selekcija filmova bavi socijalnim i političkim problemima današnjice. Promoviše uglavnom mlađe, ne toliko afirmisane reditelje i otkriva manje poznate kinematografije, često egzotične. Takmičarski program je uvek začinjen s nekoliko zvučnih autorskih imena. Praksa je pokazala da pretežno pobeđuju manje poznati autori, koji nakon osvajanja neke od nagrada dobijaju ulaznicu i za druge prestižne festivalske događaje.

Digitalno restaurisan film „Kad budem mrtav i beo” uvršten je u zvanični program Festivala u Berlinu. Budući da ste prošle godine prisustvovali projekciji filma „Skupljači perja” i ovacijama publike u Kanu, kakav Vam je osećaj sada s kultnim filmom Živojina – Žike Pavlovića?
– Za Berlinale se vežu mnoga imena srpskog filma, od Dušana Makavejeva, preko Želimira Žilnika, Gorana Paskaljevića, Ljubiše Samardžića, do mlađih autora Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića. Od prošle godine i Bojana Vuletića. Crno-beli igrani film „Kad budem mrtav i beo”, snimljen po scenariju Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića, berlinskoj publici ukazaće na eksplicitan politički angažman i ironično poigravanje s mitovima komunističke Jugoslavije. Sigurna sam da će im podjednako biti zanimljiv lik legendarnog Džimija Barke, tragičnog gubitnika koga je maestralno otelotvorio Dragan Nikolić. Kultno delo Živojina Pavlovića, sigurna sam, biće pravi reprezent jugoslovenskog crnog talasa, nastalog u vreme prividne liberalizacije javnog života u SFRJ, koji je uspeo da stvarnost prikaže u realističnijem obliku.

Koliko se ti filmski festivali međusobno razlikuju i koji je Vašem senzibilitetu najbliži?
– Berlinski festival je politički i socijalno najangažovaniji u odnosu na konkurenciju i najviše je okrenut otkrivanju novih imena. Poznat je i kao mesto s empatijom gde se izražava nezadovoljstvo svih naroda i nacija, udruženja, pojedinaca. Kanski festival u najvećoj meri ima regrutovane etablirane autore miljenike koji, kakav god film da snime, imaju zagarantovano mesto u nekom od programa. Zbog uticaja prvenstveno besprekornog funkcionisanja, ali i Francuzima naročito važne sofisticiranosti i elegancije kao imperativa, ovaj festival nosi opravdano epitet najprestižnijeg. A venecijanska Mostra je, po tradiciji, nepogrešivi vesnik nagrada Američke filmske akademije, poligon za filmove koji se nakon premijere na Lidu otisnu među oskarovske kandidate. Dobrim delom to diktiraju i uticajne američke kompanije kojima je kalendarski i strateški važno da kampanju započnu baš iz tog dela Evrope. Ako bih morala da se opredelim, Kan je na pijedestalu.

U autorskoj emisiji „Velika iluzija” ste najavili zimu u znaku nezavisne evropske scene, jedinstvenih kinematografskih iskustava, ali i potencijalnih jurišnika na Oskara, uzburkanog skandalima pod okriljem Holivuda. Šta nas očekuje u filmskoj 2018?
– Filmsku politiku i ove godine diktiraju veliki festivali, najvećim delom oslonjeni upravo na nezavisnu grupaciju filmova. Berlinale donosi nova dela s potpisom Stivena Soderberga, Gasa van Senta, Vesa Andersona, Benoa Žakoa, Alekseja Germana mlađeg, Malgoržate Šumovske, kao i autora koji su još uvek neznanci u širim krugovima. Holivudski studiji već su bukirali termine za premijere novih filmova. I nemojte da pomislite da će, za razliku od prethodne godine, 2018. biti mnogo inventivnija kada je komercijalni film u pitanju. Ponovo nas čekaju brojni nastavci, spin-ofovi, obrade poznatih filmova. Kada je reč o srpskom filmu, ovo je godina velikog preispitivanja domaće kinematografije, koja bi trebalo odlučnije da krene s periferije Evrope u centar.

Sandra Perovic- RTS

Filmska godina za nama je obeležena aferom Vajnstin, koja ne jenjava. Šta mislite o toj nezaustavljivoj lavini odasvud?
– U čitavoj situaciji me čudi zašto su žrtve seksualnog uznemiravanja toliko dugo ćutale. Zbog čega su, od slučaja do slučaja, u dužem ili kraćem vremenskom rasponu gurale traumatična iskustva pod tepih, posebno one starije? Zašto ranije nisu podigle glas i da li su zarad karijere, slave i novca svesno godinama gutale gorke pilule i trpele torturu jednog čoveka ili više njih? Rekla bih da je ovo zakasnela ili čak izazvana reakcija iz nekog centra moći, inicirana baš u ovom trenutku, baš iz određenog razloga i baš s konkretnim ciljem. Zanimljivo mi je i sučeljavanje Starog kontinenta s drugom stranom bare, koje nameće kontroverzno pitanje: da li su, sudeći po iznesenom, Francuskinje predvođene Katrin Denev slobodoumne, ili su Amerikanke tvrdokorne puritanke? Lično nisam pristalica ekstremnih stavova, koji jesu ekstremni na obe strane. Istina je, kao i uvek, na sredini.

Hoće li se ta atmosfera odraziti na ceremoniju i dodelu Oskara?
– Autorski timovi zaduženi za pisanje scenarija za dodelu Oskara imaće posebno nadahnuće i inspiraciju. Krajnje je predvidivo u kojem će verbalnom tonu teći jubilarna, 90. oskarovska filmska noć u „Dolbi teatru”.

Smatra se da ko ne dobije Zlatni globus, ne može se nadati ni Oskaru. Šta mislite o tome, kao i o nagrađenim ostvarenjima?
– Ne mogu da kažem da sam preterano iznenađena, s obzirom na to da je za mene „Skrivena ljubav” (Call me by your na me), kako je nespretno preveden film Luke Gvadanjina za naše tržište, koji je ostao bez „Globusa”, prosečno ostvarenje, bleda kopija „Ukradene lepote” velikog Bernarda Bertolučija. Armi Hemer ima daleko jaču ulogu u briljantnom filmu Stenlija Tučija „Poslednji portret”. U slučaju „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju”, sasvim je zaslužen. Jer reč je o briljantnoj studiji o tananim nitima koje prožimaju ljudski karakter, na diskretan način provlačeći elemente koji daju realni osvrt na stanje današnjeg američkog društva – od rasizma i homofobije, policijskog nasilja, stavova crkve kao institucije iskazane kroz pojedinca, do neravnopravnog položaja osoba s hendikepom u jednoj zajednici.

Za koje filmove verujete da će trijumfovati na dodeli Oskara?
– Najveće šanse da osvoji Oskara za najbolji film ima ostvarenje „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju”. U odnosu na broj nominacija, a ima ih 13, najveći gubitnik po osvojenim Oskarima, sigurna sam, biće „Oblik vode”. Izvesno je da će dobiti nagrade u tehničkim kategorijama. Možda postoji šansa da titulu najboljeg reditelja ponese Giljermo del Toro. Za najbolje adaptirani scenario kao potencijalni dobitnik viđen je film „Skrivena ljubav”. Kao najbolji epizodista sigurna sam da će biti proglašen Sem Rokvel, za glavnu žensku ulogu Frensis Mekdormand. Najbolji glumac u kategoriji glavne muške uloge mogao bi ponovo da bude Danijel Dej-Luis. Najbolja sporedna ženska uloga verovatno će biti Alison Dženi u filmu „Ja, Tonja”.

„Senke” najjači utisak u srpskoj produkciji u 2017.
Poslednji primer s lošim reakcijama publike su „Nemanjići”, dok su „Ubice mog oca” i „Senke nad Balkanom” okarakterisane kao pozitivan iskorak. Gledajući sve te strane vrhunske serije, koje su to slabe tačke kod naših autora i njihovih ostvarenja?
– Krajnje je neodgovorno iznositi kritike o bilo kojem serijskom projektu, pa i o „Nemanjićima”, nakon samo jedne prikazane epizode. To nikako ne može biti reprezentativan uzorak za objektivnu, serioznu analizu i ocenu jednog televizijskog proizvoda. Što se tiče „Senki nad Balkanom”, posle deset prikazanih epizoda maske su konačno pale i sasvim je jasno zašto je misteriozni triler epohe serija koja je i tematski i produkciono donela jedan potpuno novi kvalitet i zaokret. Za mene je to bio najjači utisak u srpskoj produkciji u 2017.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar