SVETOM VLADAJU GOSPODARI LAŽNIH VESTI

SVETOM VLADAJU GOSPODARI LAŽNIH VESTI


Mislim da je afera „Valdhajm“ veoma važno poglavlje u istoriji Austrije i da predstavlja prekretnicu, jer pre toga je Austrija celom svetu slala poruku da je bila žrtva nacističkog režima, a nikako saučesnik l U Valdhajmovoj predizbornoj kampanji bilo je antisemitizma. Danas su to ksenofobija i rasizam. Izbeglice iz Sirije ili susednih država

Austrijska rediteljka Rut Bekerman, gošća i učesnica festivala dokumentarnog filma Beldoks s radom „Valdhajmov valcer“, najboljim dugometražnim dokumentarnim filmom na 68. Berlinalu, nagrađena Zlatnim medvedom, razotkrila je nacističku prošlost Kurta Valdhajma, četvrtog generalnog sekretara Ujedinjenih nacija u dva mandata i devetog austrijskog predsednika. Ispostavilo se da je Valdhajm, kao oficir Hitlerovog Vermahta, pomagao ratne zločine nad srpskim civilima, učestvovao u borbama na Kozari 1942, kada je nekoliko hiljada srpskih civila, žena i dece oterano u Jasenovac, i bio odgovoran za deportaciju Jevreja iz logora NDH u Solun, sve vreme lažući o prirodi svoje vojne službe i članstva u Nacističkoj partiji.

Koristeći arhivske snimke iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, uklju­ čujući i svoje, koje je napravila kao aktivistkinja na protestima, Rut je do detalja predstavila hronologiju razotkrivanja njegove nacističke pro­ šlosti, koja i pored svega toga nije smetala većini Austrijanaca da ga 1986. godine izglasa za predsednika.

Tim povodom za „Ekspres“ razgovaramo sa Rut o motivima da snimi ovaj intrigantni dokumentarac, o tome koliko taj film kompromituje Austriju, kakvo je raspolo­ ženje naroda u njenoj zemlji zbog toga, da li je imala nekih problema baveći se ovom temom, kakve reakcije želi da izazove kod gledalaca „Valdhajmovog valcera“, ali i o tome koliko je aktuelna svetska situacija i njeni moćnici podsećaju na vreme od pre tri decenije.

rut foto nemanjaMi i dalje ne znamo zašto Kurta Valdhajma niko nije proverio pre nego što je postavljen za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija

Koji je bio motiv da baš sada snimite ovaj film? Prošlo je tri decenije od kada ste protestovali protiv Valdhajma!

– Pregledala sam snimke s tih protesta s nekim mladim ljudima i ostala sam zate­čena time što je većina njih bila šokirana onim što je videla.

Pojma nisu imali o našoj istoriji i bili su zainteresovani da saznaju šta se tu sve dešavalo. Mislim da je ovo veoma važno poglavlje u istoriji Austrije i da predstavlja prekretnicu, jer pre toga je Austrija celom svetu slala poruku da je bila žrtva nacističkog režima, a nikako saučesnik. Ali od tog momenta se u Austriji stvari menjaju. Želim da verujem – nabolje. Barem do sada. I sama sam se zainteresovala za širu sliku i počela sam da kopam po istorijskim i vojnim arhivima. Jer kad si aktivista i deluješ kao takav, vidiš samo mali deo onoga što se dešava oko tebe, i ličan si. Sada verujem da sam se dovoljno i prostorno i vremenski udaljila od tog događaja, prošlo je mnogo godina, zrelija sam, i spremna sam da pokušam stvari da predstavim objektivno ili barem nepristrasno.

Ko je publika kojoj je posve­ćen film „Valdhajmov valcer“? Da li su to njegovi savremenici ili nove generacije, milenijalci, ili pak buduće generacije?

– Film je posvećen svakome ko je zainteresovan da ga pogleda i razume. Bolje reći, prihvati. Naravno, za austrijsku publiku je najbitniji, ali mislim da je u današnje vreme veoma bitan i za druge zemlje i druge ljude, za ceo svet. Populizam, nacionalizam i lažne vesti prisutni su širom planete. Nisam imala specifičnu ciljnu grupu.

Kakve emocije publike očekujete?

– Ne znam. Ne mogu da govorim u ime publike. I ne smem. Ako vas interesuje reakcija publike, morate da pitate ljude koji su pogledali film. Ili možda sebe. Fokus filma je na čoveku koji je čitavog svog života lagao i uspeo da napravi svetsku političku karijeru. Prema toj činjenici se ne može ostati ravnodušan. Za istinu (samo) neko mora da se zainteresuje.

Da li ste hteli da izazovete neku konkretnu reakciju?

– Nadala sam se da ću navesti ljude, gledaoce, na diskusiju i razmišljanje o istini. Kao i naterati ih da stvore sopstveno mišljenje, kako o Kurtu Valdhajmu, tako i o filmu.

Da li ste upoznati sa činjenicom da je srpski novinar Danko Vasović 1986. prvi otkrio istinu o Kurtu Valdhajmu i njegovim zlodelima tokom Drugog svetskog rata?

– Jesam. To je opštepoznato. Ko god se ovom temom bavio i istraživao je, došao je do njegovog imena. Snimio je i film o tom događaju, koji sam pogledala.

Da li ste ga ikada upoznali ili sa njim kontaktirali?

– Nisam imala prilike za to, nažalost. Ali znam ljude koji jesu, i njegovo istraživanje je svima koji su se bavili slučajem Valdhajm bilo značajno, barem kao smernica. Posle njegovih objava početkom 1986. ljudi su počeli da istražuju, da kopaju. Pojedini istoričari iz Austrije odlazili su u arhive u Srbiju, Solun, Zagreb i tada su upoznali Danka.

Kako korespondira taj doga­ đaj od pre 30 godina s trenutnom geopolitičkom situacijom u svetu? Šta Vaš film čini aktuelnim?

– Okruženi smo populistima. Istoriju prepravljamo u skladu s potrebama. Uvek je ista taktika kada je podela društva u pitanju. Mi i/ili oni. U Valdhajmovoj predizbornoj kampanji bilo je antisemitizma. Danas su to ksenofobija i rasizam. Izbeglice iz Sirije ili susednih država. Populizam predstavlja danas najveću pretnju, zajedno s konzumerizmom i nespremnošću ljudi na razmišljanje.

Šta se to desilo sa svetom 30 godina kasnije što je opet napravilo atmosferu za rast nacionalizma i populizma?

– Danas je drugačija situacija, ali nesigurnost postoji kod ljudi oduvek, oni strahuju od mnogih stvari, promena pre svega, i zato čeznu za velikim vođama, liderima, diktatorima. Skoro da je isto. Populizam uvek ima isti mehanizam – mi protiv ostalih. Lako je. Danas su migranti ili doseljenici, ko god, ti ostali. A tada, za vreme Valdhajma, to su bili Jevreji. Uvek je isto. Dugo vremena ljudi su se osećali sigurno u Evropi. Barem u Zapadnoj Evropi. Danas, u neoliberalizmu, ljudi su zbog globalizacije postali manje povezani, manje komuniciraju s mestom u kojem žive i rade jer industrijski rad više nije tako uobičajen, ljudi sve češće rade od kuće za svojim računarima i zbog toga su skloniji individualizmu nego solidarnosti. Opšti interes je danas manje važan ljudima, i to je problem.

Mislite da ljudi samo žele da imaju osećaj pripadnosti, a moderni svet nas čini otuđenima?

Nov način poslovanja koji je donela digitalizacija je jedan razlog. Jedan sloj ljudi se otuđi od svoje prirodne okoline, sveta oko sebe. Drugi, koji nemaju tu mogućnost ili kasne u tehnološkom razvoju, osećaju se nesigurno i uplašeno i žele da se vrate nazad ne- čemu što predstavlja sigurnost. Traže zaštitu. I nju pronalaze u populizmu.

Film ste snimali od 2013, kada nije bilo Trampa, Orbana, Kurca, Štrahea… Mislite li da ti likovi, kako ih vi nazivate gospodari alternativnih istina i populizma, pokazuju da svet ništa nije naučio iz sopstvene istorije? Niste znali da će oni danas biti jake političke ličnosti u Evropi i svetu. Kada ste završili film, oni su došli na vlast. Da li to čini Vaš film značajnijim?

– Nažalost, da. Sada je film zanimljiv većem broju ljudi. Za mene i film to je dobro. Za čovečanstvo plašim se da nije.

Kako se osećate povodom toga?

– Iskreno, čudno. Veoma su mi podeljena osećanja. Volela bih da verujem da sam podstakla ili da ću podstaći neke ljude na razmišljanje, promenu. Ali u isto vreme se i plašim jer, znate, iluzija je da učimo od istorije.

Verujem da niste očekivali da Vaš film ne bude samo o Valdhajmu već i o današnjoj političkoj situaciji?

– U pravu ste.

Da li su pravda i istina onakve kako se moćni dogovore da jesu umesto kakve su zaista?

– Verovatno, nažalost. Ali verujem da neminovno dođe taj dan kada se sazna prava istina. I ko je, šta i kada lagao.

Da li mislite da u 21. veku takve stvari mogu da se dešavaju više ili manje? Nekada je sve stajalo u arhivima, na papirima, a danas je sve digitalizovano i čini se da se time može mnogo lakše manipulisati!

– Tako je. Ali mislim da i dalje može sve da se sazna. Da će istina kad-tad izaći na videlo. Ubeđena sam u to. Želim da verujem da je tako.

Kako možemo da verujemo bilo čemu i bilo kome posle, pa ako ništa drugo, celokupnog dvadesetog veka?

– Verujem u istinu. Znate, na početku mog filma je citat Abrahama Linkolna: „Možeš da prevariš mnogo ljudi ili sve ljude neko vreme, neke ljude možeš da varaš sve vreme, ali ne možeš da varaš sve ljude sve vreme“. Jednog dana stvari će izaći na videlo ako su ljudi zainteresovani da saznaju istinu. Mi i dalje ne znamo za- što Kurta Valdhajma niko nije proverio pre nego što je postavljen za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Ne znamo ni zašto nije rekao ništa o svojoj prošlosti. Možemo samo da imamo neke ideje o tome.

Mislite da mu je bilo pametnije da se klonio politike? To mi se čini razumnim, da ne kažem časnim, jer nelogič­ no je da veruje da se njegova istorija može sakriti!

– On je mislio da će moći to da sakrije zauvek. I uspevalo mu je punih 40 godina. Mnogi nacisti nikada nisu uhvaćeni. Otišli su u Argentinu, Siriju i na druga mesta i tamo živeli mirno do kraja života.

Ali Kurt se nije krio u Argentini ili drugim zabitima. Nije se ni plašio. Naprotiv, bio je javna i priznata ličnost. Na kraju i predsednik Austrije.

– Tako je. Ali on nije bio nacista. Bio je surovi oportunista. Bio je veoma pametan i sposoban da se progura. Pretpostavljam da znate neku takvu ličnost.

Naravno, imamo i mi takve pojedince. Uvek nađu priliku da ispadnu najpametniji i da prežive.

– I da se prilagode vlasti. To većina ljudi radi, infiltrira se puzeći pred moćnim ljudima.

Rekli ste da je moguće da je Valdhajma možda neko ucenjivao, držao u šaci. Da li ste to negde čuli, pročitali ili ste sami zaključili?

Ljudi su me uvek pitali šta mislim o tome kako je on uopšte postao generalni sekretar Ujedinjenih nacija i zar nisu Tito i Rusi znali ko je on, šta je bio u prošlosti. Logično mi je da su lideri Istočnog bloka imali ta saznanja i prećutali istinu kako bi Kurta držali u šaci i koristili ga za svoje ciljeve u politici. Možda to i nije tačno, već je samo neko naslućivanje ili ideja.

Znači, mislite da je Istočni blok nešto znao o njemu, ali je ćutao?

– Može biti. Ili ih nije interesovala činjenica ko je on zaista bio. U to vreme, početkom sedamdesetih, to možda i nije bilo važno. I to je moguća verzija. Svet se tek sredinom osamdesetih godina prošlog veka zainteresovao za nacizam i holokaust, kada je komunizam došao do svog kraja, a nove generacije počele da postavljaju pitanja u vezi sa prošlošću.

Kakvu štetu mislite da je to nanelo Austriji?

– Politička situacija u Austriji je veoma loša. I do mene su već došle negativne reakcije na film jer u Austriji još uvek ima onih koji brane Valdhajma. A „Valdhajmov valcer“ govori zapravo o urgentnosti i oglašava uzbunu zbog politič- kih pokreta ne samo u Austriji već i u Poljskoj i Mađarskoj. U ovom trenutku moj film, verovatno po mišljenju mnogih, čini veliku štetu Austriji jer je Valdhajm prozvan, raskrinkan, označen kao saradnik nacista u najmanju ruku.

Ali na duže staze mislim da je dobro da se upoznajemo i suočavamo sa svojom prošlo- šću. Počeo je da se menja pogled na prošlost. Zato sam čak zahvalna Kurtu Valdhajmu. Njegov slučaj je razbio tabu i probio led.

Koliko se razlikuje vreme Valdhajmove vladavine od dana­ šnjeg vremena? Kako gledate na aktuelne međunarodne odnose i političku klimu, pri­ ču o trećem svetskom ratu?

– Uh! Nećemo o tome. Ne želim. Ja se bavim umetnošću, a ne politikom.

Kako je teklo i koliko je trajalo snimanje filma?

– Dugo je trajalo jer sam u međuvremenu radila još jedan film i gledala sam ogromne količine materijala. Montirali smo više od 200 sati. Teško je raditi s materijalom s televizije jer su ti klipovi jako kratki i primorani ste da koristite ostatke video-materijala jer originalni zapisi nisu sa- čuvani. U arhivu su čuvali samo ono što je bilo emitovano. Ponekad bi nam se u tim istraživanjima i posrećilo pa smo jednom našli saslušanje Valdhajma u Kongresu SAD-a. Bio je sačuvan ceo materijal. To je važan deo filma: sin koji brani svog oca u toj teatralnoj situaciji, gde se obe strane nalaze u istoj prostoriji i sin je u Vašingtonu na saslušanju. Bila je čista sreća pronaći taj materijal. Druga srećna okolnost je bilo to što je jedan novinar sačuvao kasete na kojima je snimljen Valdhajmov prvi govor i na kraju filma se vidi kako se on priprema za taj govor. Šminkaju ga, tu je i čistačica koja čisti pod, obučena u žuto. Nadrealna scena koja nije bila sačuvana u arhivu. Novinar je dao arhivu ono što je montirao kod kuće, a sa- čuvao originalni zapis. Bilo je, dakle, i tih momenata kada smo imali sreće. Mogla sam da nabavim sav materijal koji mi je bio potreban i bilo je samo pitanje novca jer su američki i britanski arhivi veoma skupi, ali ni to nije bio prevelik problem.

Kakve ste sve probleme imali baveći se ovom temom? Mislim na reakcije određenih interesnih grupa i pojedinaca koji, po pravilu, ni u jednom društvu ne vole da se kopa po prošlosti, posebno ako ih ona ne prikazuje u najboljem svetlu.

– Ah to. Pa, naravno, dobijali smo mnogo pisama od takvih. Videćemo šta će se desiti kada filmna jesen izađe pred austrijsku publiku. Do sada ljudi još nisu ni pogledali film u Austriji, a već su nam pojedinci slali pisma u kojima se bune jer su čuli za film. To su ljudi koji ne preispituju i ne proveravaju ono što čuju, već veruju u glasine i imaju unapred oformljeno mišljenje.

Koje su bile najveće poteško­ će, a šta smatrate najvećim otkrovenjem pri realizaciji ovog Vašeg filma?

– Izazov je bio pronaći pravu formu. Estetika uvek predstavlja najveći izazov. Mislim da je hronološki prikaz za koji sam se odlučila dobar način da se ispriča priča jer vam dopušta da izađete van hronologije i postavite neka duboka konkretna pitanja, a zatim se vratite nazad u hronološki prikaz. Ceo film prikazuje četiri meseca neposredno pre izbora Valdhajma za predsednika Austrije i daje uvid u raspoloženje tadašnjeg javnog mnjenja.

Šta mislite, kakva bi bila reakcija Kurta Valdhajma da je pogledao film?

– Ne znam i ne zanima me. Nisam ni razmišljala o tome.

 

Htela sam da se prošetam Skadarlijom

Rut je ovih nekoliko dana u Beogradu provela rastrzana između obaveza promovisanja filma, predavanja, ali i želje da obiđe Beograd.

– Bilo mi je drago da se vratim u Beograd jer sam ovde već bila 2002. Ljudi su dragi, neposredni i gostoljubivi, hrana je odlična, a opšti utisak fantastičan. Nažalost, ovaj put nisam stigla da obiđem ceo grad i sve što sam želela, pa ni da pogledam sve filmove. Kako sam bila smeštena u hotelu u centru Beograda, stigla sam iz Beča pravo na premijeru svog filma na Beldoksu u Domu omladine, nakon čega sam imala razgovor s publikom, potom šetnju Skadarlijom, što mi je bila velika želja, obilazak Zemuna..

  1. 1
    poznavalac istorije

    Hajde sad napiši nešta i o jevrejima koji drže sve poluge vlasti u SAD,pa kako su organizovali masovno preseljenje arapa u evropu.Činjenica je da sveopšte poluge vlasti u SAD drže jevreji,pa da čujemo koji su stvarni motivi nasilnog preseljenja arapa u evropu.

+ Ostavite komentar