TEATAR MLADOSTI: Ponovo radi “Krsmanac”

TEATAR MLADOSTI: Ponovo radi “Krsmanac”

Foto: Nemanja Jovanović


Univerzalna bogomolja za mlade stvaraoce, kako je o Akademskom pozorištu svojevremeno zapisao jedan od njegovih najpoznatijih upravnika, reditelj Miroslav Belović, mesto je održavanja humanitarnog festivala koji je ovog meseca organizovan kako bi se prikupila sredstva za njegovu obnovu

Na korak od hotela „Moskva”, iz uvučenog pasaža u Balkanskoj ulici, stepenice vode do najstarijeg studentskog teatra na svetu, Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović”, u kojem su od njegovog osnivanja, 1922. godine, generacije mladih kreativaca osvajale teatarske slobode, a koje se godinama bori za opstanak.
Teško je poverovati da su na zapuštenoj, a nekada avangardnoj sceni kao amateri prve glumačke korake napravili velikani našeg glumišta poput Olivere Marković, Đuze Stojiljkovića, Predraga Lakovića, Taška Načića, Miodraga Radovanovića Mrguda, Bekima Fehmijua, Dragana Nikolića, da je čuvena Soja Jovanović baš tu postavila nezaboravno „Sumnjivo lice”, da su rediteljski opus počinjali Bora Drašković, Muci Draškić, Jovan Ćirilov, Ljubiša Ristić… Jedino hol čiji je svod prekriven fotografijama pomenutih, ali i slikama drugih značajnih pozorišnih umetnika, podseća na bogatu istoriju zaboravljene i učmale teatarske scene, koja je ovog meseca konačno počela da daje znake života.
Povratak na kulturnu mapu
Univerzalna bogomolja za mlade stvaraoce, kako je o Akademskom pozorištu svojevremeno zapisao jedan od njegovih najpoznatijih upravnika, reditelj Miroslav Belović, ovog aprila mesto je održavanja festivala „HUMANiTHEATERian”, koji je organizovan kako bi se prikupila sredstva za njegovu obnovu. Zamisao zaposlenih, predvođenih umetničkim direktorom Filipom Grinvaldom, jeste da oživi džepno pozorište u srcu prestonice i učini ga atraktivnim mestom za sve koji žele da se, amaterski ili profesionalno, bave glumom, režijom… Prvi i najznačajniji korak u vraćanju popularnog „Krsmanca” na kulturnu mapu prestonice, kako kaže Grinvald za „Ekspres”, jeste stvaranje stalnog repertoara.

U „Krsmancu” sam odrastala i kao osoba i kao glumica. Na fakultetu sam stekla sistematsko obrazovanje, ali u amaterskim pozorištima sam zapravo istraživala granice svog emotivnog angažovanja, kaže glumica Mirjana Karanović

– Poslednjih meseci smo radili na tome da upristojimo i osvežimo prostor koliko možemo. Okrečili smo salu, zamenili sijalice, uramili plakate stare i po 60-70 godina koji su bili zatureni po ćoškovima, i malo smo oplemenili ambijent. Materijalna kriza u kojoj je ovo pozorište poslužila je i kao opravdanje za druge stvari. Nema izgovora za to što pozorište godinama nema stalni repertoar i što zvrji prazno, dok se mnogo mladih žali da nema gde da radi jer su razne pozorišne scene jednostavno prebukirane. Ova scena ima neku čudnu ambivalentnu energiju, ima veliki potencijal, ali i velike prepreke da ga iskoristi. „Krsmanac” je pao u zaborav, nije dovoljno podržan od grada, a ima idealnu poziciju i trebalo bi da okuplja one koji žele da upišu Akademiju, studente i apsolvente. Ovde mogu da naprave prve korake i uvide šta u stvari znači baviti se pozorištem – objašnjava Grinvald kako je nastala ideja da se napravi festival koji su podržali brojni umetnici.
– Pomislili smo da bi bilo lepo da neko humanitarno odigra nešto na ovoj sceni, a na naše iznenađenje, svi koje smo pozvali rado su se odazvali, tako da smo bez dinara uspeli da napravimo program koji pokriva čitav mesec. Novac je sporedna stvar, a najlepše u celoj priči jeste to što su ljudi ponovo počeli da dolaze u ovaj prostor. Energija onih koji dolaze da ovde nešto odigraju i energija publike oplemenjuju ovaj prostor iz večeri u veče. Imali smo veče poezije Milene Marković, glumac Nebojša Milovanović je imao svoj stenddaun nastup, organizovali smo i promociju knjige o Radetu Markoviću „Poslednja decenija”, a naša mlada rediteljka Ana Popović je održala predavanje o lutkarskom pozorištu senki – nabraja umetnički direktor pozorišta i najavljuje sadržaj do kraja meseca.
– Radimo punom parom, imali smo premijeru Beketove jednočinke pod naslovom „Ne ja, igra”, koju režira Aleksa Mijailović, drugo izvođenje je 20. aprila, a druga predstava našeg repertoara je „Egzistencija” (24. april) Edvarda Bonda, čiju režiju ja potpisujem. Maja Nikolić igra svoju master predstavu „Lilika” po tekstu Dragoslava Mihailovića. Glumac Zijah Sokolović održaće 19. aprila majstorsku glumačku radionicu, a istog dana pripremamo i zanimljivo veče „Dijalog”, u kojem učestvuju Ana Sofrenović i Jovan Stamatović Karić. Imaćemo i nastup Akademskog hora „Kolegijum muzikum”, s Draganom Jovanovićem na čelu, kao i pop hor „Krsmanac”, a Milena Živanović igra predstavu o Edit Pjaf pod naslovom „Edit” u režiji Ane Popović (15. april). Na zatvaranju festivala, 30. aprila, ugostićemo kolege iz zagrebačkog Akademskog kazališta „Ivan Goran Kovačić” koje će izvesti diptih „Sektor 24″ u režiji Lovra Krsnika – kaže Grinvald.
Teatar mladosti
Na listu slavnih „akademičara”, upisala je se i glumica Mirjana Karanović, koja je sredinom 70-ih godina iz „Dadova” prešla u teatar u Balkanskoj ulici.
– To je bio novi prostor za mene, u kojem nismo samo pravili predstave nego se i družili i provodili slobodno vreme. Jedna od najuspešnijih predstava u kojima sam tamo igrala bila je „Kate Kapuralica”, koja je tada prvi put izvedena kod nas i u kojoj sam uživala da igram. Ta mala scena je bila idealan prostor za igranje te predstave. Tada nije bilo ni kafića ni interneta, tako da je to bio prostor u kojem sam odrastala i kao osoba i kao glumica. Na fakultetu sam, kasnije, stekla sistematsko obrazovanje za ono čime želim da se bavim, kako da upotrebim telo ili glas, ali amaterska pozorišta, kao što su „Dadov” ili „Krsmanac”, kasnije i Teatar „Levo”, bili su prostori gde sam sa onima koji su takođe voleli scenu zapravo istraživala granice svog emotivnog angažovanja i probala da to prenesem u neki prostor i obogatim maštom, ali i, što je najvažnije za glumca, da sve to suočim pred nekom publikom. Mi, naša publika i predstave koje smo radili bili su jedna celina – kaže Mirjana Karanović za „Ekspres”.
Glumica veruje da Akademsko pozorište danas treba da se prilagodi vremenu.
– Mladima treba dati mogućnost da s nekim drugim ljudima kvalitetno provedu vreme i pronađu način da komuniciraju. Taj prostor treba pre svega predstaviti jer mnogi i ne znaju da u Beogradu postoji akademsko pozorište. Toliko je mladih koji danas žele da se bave pozorištem i nemaju priliku jer ne znaju da postoji mogućnost da se oprobaju i da nešto naprave na sceni kakav je „Krsmanac”. Ljudi koji vode ovo pozorište trebalo bi da se aktivnije povežu s fakultetima, da raspisuju audicije, prave atraktivnije projekte, organizuju radionice. Na primer, zašto ne bi radili Nušića ili Kovačevića na nov način, zar ne bi bilo zanimljivo raditi „Balkanskog špijuna” i pozvati ljude da se prijave na neku audiciju pa napraviti tri verzije ovog komada? Bez interakcije se u današnjem vremenu ne može mnogo uraditi, i zato mislim da program treba povezati s nečim što je trenutna sfera interesovanja – smatra glumica.
Teatar mladosti, kako su zvali Akademsko pozorište, svoj život započeo je 1923. godine premijerom Čehovljevog „Galeba” u režiji Jurija Rakitina, koja je bila zapažena i od publike i od tadašnje kritike, a o glumi Mate Miloševića, koji je igrao glavnu ulogu, pisao je pesnik Rade Drainac. Značaj postojanja teatra priznavao je i kralj Aleksandar Karađorđević, koji je kao lični prilog poslao „akademičarima” 10.000 dinara, što im je uručeno posle premijere predstave „Ekvinocio” održane 1927. godine u „Manježu”.

Zabranjeno „Sumnjivo lice”
U dugoj istoriji Akademskog pozorišta zabeležen je i uspeh predstava kao što je „Sumnjivo lice” u režiji Soje Jovanović, što je ušlo u pozorišne udžbenike, ali je zbog inovativnog pristupa podelilo kulturnu javnost i izazvalo polemike u političkim krugovima. Glumac Mića Tomić, za koga je rad u Akademskom pozorištu, kako je govorio, bio svetinja, prisetio se u jednom intervjuu afere koju je izazvala premijera Nušićeve komedije.
– Tada je predstava „Sumnjivo lice” prvi put igrana na neki drugi način nego što je propisano u svesti vlasti. Mi smo ulogom Đoke Promincle aludirali na tadašnju vlast jer se morao naći krivac iako ga nije bilo. Bilo je tu velikog neslaganja s vlašću, ali mi smo bili borbeni i jedinstveni – govorio je Tomić.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar