TEATAR MORA BITI HRABAR KAO DVORSKA LUDA

TEATAR MORA BITI HRABAR KAO DVORSKA LUDA


 Živimo u društvenoj i političkoj paranoji, u svakodnevnoj proizvodnji neprijatelja, i to je dovedeno do apsurda koji plaši. Politika proizvodnje neprijatelja putem medijske mašinerije je opasna indukcija ostrašćenosti, poremećaja u mišljenju i logici gledanja na stvarnost. Zaslepljuje i oslepljuje. Veliki je tragizam svih likova u Kovačevićevoj drami, bez obzira na to što im se smejemo. A taj smeh nije naivan i zabavan

Tanja Mandić Rigonat jedna je od naših najtalentovanijih pozorišnih umetnica. Svoj put je krčila još kao srednjoškolka osamdesetih godina, dok je oko nje sve pulsiralo, svet je bio široka staza, a ona je kao filmofil pohodila filmske maratone u Domu omladine, odlazila u Kinoteku i na Fest, pasionirano pratila predstave na Bitefu i Dubrovačkim letnjim igrama, dok su se ljudi prepoznavali po tome šta čitaju, slušaju i gledaju. Sa 18 godina, posle maštanja o novinarstvu, filozofiji i svetskoj književnosti, opredelila se za pozorišnu režiju na FDU i završila na klasi prof. Dejana Mijača. Tim njenim izborom je naša pozorišna scena obogaćena za izvanrednu rediteljku i poznavaoca ljudskih duša, koja je britkim, intrigantnim, čežnjivim, opominjućim i neponovljivim komadima u svom rediteljskom opusu s pravom stekla poštovanje kolega i umetnika, a kako se po aplauzu publike i energiji koja se razmenjuje između glumaca i gledalaca tokom predstave meri vrednost predstave, osvojila je značajnu pažnju i priznanja auditorijuma kod nas i u regionu.
Tanjine aktuelne i uvek rasprodate predstave u Narodnom pozorištu jesu „Zli dusi”, „Ivanov”, „Seksualne neuroze naših roditelja” i „Naši sinovi”, potom sjajna „Gospođa ministarka” i „Uspavana lepotica”, koje je režirala u angažmanu Pozorišta „Boško Buha”, a igraju se na kartu više na sceni UK Vuk, baš kao i „Iluzije”, a od proleća i „Šuplji kamen”. Sezonu je završila probama „Balkanskog špijuna”, čiju premijeru s nestrpljenjem očekujemo u oktobru u nacionalnom teatru. O njenim novim predstavama, pozorišnoj i kulturnoj sceni i uticaju umetnosti na društvo pričamo s Tanjom za „Ekspres”.

Pozorišnu sezonu za nama uspešno ste priveli kraju nedavnom premijerom komada „Šuplji kamen” Nikolaja Koljade, jednog od najizvođenijih ruskih savremenih pisaca. Šta Vas je privuklo tom tekstu?

– Koljada je živi klasik. Rodonačelnik nove ruske drame. Napisao je 120 komada. Volim savremenu rusku dramu, njenu modernost, tematsku raznorodnost, duhovitost i kritičnost, kao i to što spaja velika moralna pitanja koja je postavljao roman 19. veka sa eksperimentalnošću sovjetske avangarde. Zahvaljujući prevodiocu, Novici Antiću, imamo dobar uvid u to šta je sve ruska drama danas. Dobar deo moje rediteljske biografije čine upravo komadi savremenih ruskih pisaca. Dve drame Ivana Viripajeva – „Kiseonik” i „Iluzije”, pa „Hitler i Hitler” I. Kostjenka, „Mrtve uše” O. Bogajeva. Novica mi je prijatelj, i kad god nešto novo prevede, pošalje mi, uz obaveznu rečenicu: Tanjuša, imam nešto za tebe. I tako već 15 godina. U istom danu sam dobila tri njegova prevoda. Jedan od njih bio je „Šuplji kamen”. Naglas sam se smejala čitajući dramu. Dopala mi se priča, likovi, dijalozi, meandri komedije, ljudsko prostranstvo te drame. „Šuplji kamen” sam doživela kao dramu čežnje, neprolazne čežnje za čudesnim koje se krije u ljubavi, u potrebi da volimo i budemo voljeni.

Ruski pisac je prisustvovao Vašoj premijeri. Kakav je njegov doživljaj Vašeg čitanja i postavke „Šupljeg kamena”?

– Koljada je apsolutni čovek pozorišta: pisac, glumac, reditelj. Ima svoje pozorište i festival. Od takvog čoveka prirodno je očekivati stav da je tekst polazište za nastanak predstave, da jedna drama može imati različita scenska čitanja. Kad sam već poodmakla s probama, gledala sam snimak predstave „Šuplji kamen” koju je on režirao. Naše režije su apsolutno različite. Njegova je više okrenuta ka burleski, a ja sam krenula Čehovljevim tragom. Posle premijere je rekao: „Ovo je jedan od tri trenutka u mom životu kada su se umetnost i život spojili u jednoj tački, a za takve trenutke se živi. Pozvani smo na njegov festival u Jekaterinburg. Premijera je snimljena pa se vidi kad on izlazi na scenu, poljupci i zagrljaji. Čuju se ovacije. On je topao, jednostavan, nasmejan čovek. Na torbi koju sam dobila od njega na poklon, a koja ima oznaku Koljada teatra, piše: „Zapamti, mili, zapamti: najvažnija na svetu je reč – nežnost”.

Kako biste okarakterisali likove tog komada, snalaze li se oni u savremenom svetu?

– Drama ima pet likova. Tri prijateljice Galina, Vera i Larisa su bivši pedagozi. Dve su predavale književnost, a treća fiziku. Četvrti lik je Igor Petrovič, bivša prva violina u Operi, zavodnik i maštar koji im priča razne priče pa i tu metaforičnu o šupljem kamenu koji ispunjava želje. Peti lik je Natalija, tridesetogodišnjakinja, profesorka književnosti koja radi na buvljaku i bivša je snaha Galine Sergejevne. Drama se događa u jednom danu Miholjskog leta. Gruba podela likova bila bi na one koji veruju u čuda i na one koji ne veruju ili se opiru tome. Na one koji sanjaju i na trezvenjake. Zajedničko im je da su bivši i prognani na marginu surovog života. Drama vrvi od aluzija na Čehovljeve „Tri sestre” i puna je duhovitih komentara na rusku književnost. Urnebesno duhovita i tužna istovremeno. Čehov završava „Tri sestre” rečima: „Muzika svira tako veselo, vedro, i čoveku se tako živi! O, bože moj! Proći će vreme, i mi ćemo otići zauvek, bićemo zaboravljeni, biće zaboravljena naša lica, glasovi. … O, mile sestre, život naš još nije završen. Živećemo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini se, još samo malo i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Kad bismo znali, kad bismo znali…” Posle sto godina ta pitanja postavljaju i likovi „Šupljeg kamena”. Samo što nisu u mladim godinama Čehovljevih likova. Ali, za čudo života, za Eros mogućeg i Eros nemogućeg, oni su i dalje neispevana pesma, neispričana priča.

U predstavi ste okupili doajene našeg glumišta. Čime ste se vodili sastavljajući takav glumački ansambl?

– Glumačka podela je DNK predstave. Probe „Šupljeg kamena” su nezaboravno i jedinstveno ljudsko i umetničko iskustvo. Prvi put sam radila s Ljiljom Stjepanović, s Lanetom Gutovićem i Radom Đuričin, a peti put s Brankom Petrić I Katarinom Marković. Koljada je napisao komad za svoje glumce koji su otišli u penziju sa 60 i 65 godina. I ovaj komad je dramski biser jer su velike karakterne uloge namenjene onima koji obično u penzionerskim danima igraju manje ili srednje uloge. Ovo su gromadne uloge u kojima sam videla naše istinske glumačke bardove, namerno pomerajući starosni okvir naznačen u drami.

Radeći na ovom komadu, do kakvih ste zaključaka došli, šta nam donosi treće doba, u čemu treba pronalaziti zadovoljstvo, iskru života i sreće, i kako se nositi s „terorom” mladosti?

– Glumci u ovoj predstavi pozorištu daju neprocenjivost svog umetničkog i životnog iskustva, majstorstvo i čaroliju igre koja ne postoji kod mnogo mlađih. U umetnosti, dakle, mladost nije garant ni modernosti ni žara. Mislim da je prostor umetnosti prostor večne mladosti duha. Dok smo radili predstavu, setili smo se i Markesovih reči da je čovek mlad dok se zaljubljuje. Zaljubljenost u čudo života, zaljubljenost u ljubav je možda ta iskra uz koju je, dok postoji, i duša mlada. Kako u pozorištu, tako i u životu. Život u trećem dobu je tabu tema ili polje predrasuda. Umetnost je tu da ruši te tabue. Galina Sergejevna postavlja pitanje: Zar i u penziji nije moguće živeti punim životom? Pred premijeru smo se smejali ideji da reklamiramo predstavu kao zabranjenu za mlađe od 65.

Drama Narodnog pozorišta ove godine slavi jubilej, 150 postojanja, izvođenjem dela domaćih autora. Vi ste odabrali „Balkanskog špijuna” Duška Kovačevića. Zašto?

– „Balkanski špijun” je antologijska drama. Strašan je i tragičan realizam te drame danas. Njena dubinska savremenost. Kontekst. Mi živimo u rečenici Ilije Čvorovića: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste”. Živimo u društvenoj i političkoj paranoji, u svakodnevnoj proizvodnji neprijatelja, i to je dovedeno do apsurda koji plaši. Politika proizvodnje neprijatelja putem medijske mašinerije je opasna indukcija ostrašćenosti, poremećaja u mišljenju u logici gledanja na stvarnost. Zaslepljuje i oslepljuje. Veliki je tragizam svih tih likova u drami, bez obzira na to što im se smejemo. Taj smeh nije naivan i zabavan. Zanimljivo je analizirati kako se strah uvlači u jednu porodicu, razara je, šta sve čovek radi kad podlegne strahu i sumanutim idejama.

Za razliku od originalnog teksta, Ilija nema brata, već bliznakinju Đuru. Koji je razlog da muški lik zamenite ženskim?

– To je pitanje koncepta i odnosa prema temi. Takvom podelom se pojačavaju dimenzije problema kojim se bavimo. Društvena i politička paranoja i proganjanje ideoloških neprijatelja nije specifično muški problem. Uzima pod svoje i muškarce i žene. Osim toga, takva podela otvara nove prostore za igru, i za komično i za tragično, a Ljuba Bandović i Dušanka Stojanović Glid su snažan scenski par. Ljubomir Bandović je za mene Ilija Čvorović od prvog trenutka razmišljanja i maštanja o predstavi, kao što je to bio i Nikola Ristanovski za ulogu Ivanova, a Goran Jevtić za Gospođu Živanu – Živku Ministarku. U „Špijunu” Ilijinu ženu Danicu glumi Nela Mihajlović, ćerku Katarina Marković, podstanar je Milutin Milošević, a Vanja Milačić je dijabolični glas medija. Ovo je podela snažnih, raskošnih glumaca, s podjednakom dramskom i komičarskom snagom. Sa svima iz podele sam do sada radila više predstava, jedino prvi put radim s Nelom, i fascinirana sam njenom mirnoćom u procesu, a snagom u izrazu.

Prilike u društvu su se promenile u odnosu na 1983. Koje pak sličnosti vidite između vremena kada je Kovačević pisao delo i sadašnjeg trenutka?

– Rat, razvaljivanje SFRJ, destrukcija socijalizma, omalovažavanje velike ideje jugoslovenstva u ime nacionalnih ideja, uspostavljanje kriminokapitalizma i pseudodemokratije, uspostavljanje novca kao merila i cilja u neprestanoj konkurentskoj utakmici na život i smrt, život u nekoliko paralelnih stvarnosti, onoj koju konstruišu i pospešuju mediji, i onoj ogoljenoj… Sve to utiče na one koji su svedoci tih promena i koji se njima na različite načine prilagođavaju ili opiru. Ovo je vreme postistine i odbrane golog života. Socijalne razlike su ogromne. Mnogo istorije je prešlo preko ovih prostora, mnogo se nepravde nataložilo, nesreće, nasilja, tragedije. A i svet se promenio. Mnogi se osećaju kao žrtve istorije, pogrešnih politika. U predstavi koju radim nema Golog otoka i Staljina. Ali ima straha i osećaja ugroženosti i nepravde. Ilija Čvorović je neko ko se identifikuje sa zemljom i narodom, koje doživljava kao žrtve, i iz pozicije žrtve, proganjajući podstanara za koga veruje da je špijun na zadatku, misli da čini dobro; podstanar je opet mlad čovek koji je pre bombardovanja otišao na zapad, sumnjiv je i što je otišao, a još sumnjiviji što se vratio. U njega Čvorović upisuje sve frustracije i nesreće. Ilija Čvorović prati, proganja, ali ne za novac i zbog novca, već iz straha i prozvanosti višeg cilja. Publici je, naravno, poznat film, ali drama i film se razlikuju. Nedvosmisleno je radimo uronjenu u današnji trenutak.

U Vašem rediteljskom rukopisu prisutna je društvena angažovanost. Komade koje postavljate na scenu povezujete s vremenom u kojem živimo i aktuelizujete ih. Da li je to svojstveno Vašem karakteru ili to smatrate zadatkom jednog umetnika?

– Angažman u umetnosti doživljavam šire od slanja SMS-a sa scene. Pozorište je misaona i čulna igra, i nije prosta kopija stvarnosti. Ne mislim da sam angažovanija ili hrabrija kad režiram „Gospođu ministarku”, „Hitlera”, „Špijuna” nego, recimo, „Ivanova”, „Iluzije”, „Šuplji kamen”. Za mene je svaki pozorišni čin angažovan ako proširuje neko polje spoznaje, osvetljava nešto u čovekovoj prirodi, društvo s neke druge strane, i ako je u estetskom smislu, polju igre, samosvojan oblik. Ako u „Ivanovu” pričamo o duši kao muzejskoj kategoriji u današnjem svetu, o pitanjima smisla života, da li sam manje angažovana nego ako se bavim fenomenom vlastohleplja, vlasti i njenih mehanizama, što je inače velika tema pozorišta od kada postoji. Razlikujem građanski angažman i aktivizam od umetničke hrabrosti. Pozorište ne doživljavam kao mesto komentara onoga što živimo ili mislimo da živimo, već kao mesto na kojem možemo naglas da mislimo, da osećamo, raspravljamo, da postavljamo pitanja mimo šablona i matrica poželjnog. I zato vlast oduvek nastoji da pozorište kroti na razne načine, a aktuelni način je materijalno iznurivanje.

 Da li ste nekada zbog svojih javno iznošenih stavova imali profesionalnih problema?

– Imala sam ih i imam ih. Po savesti biram da pričam ono što mislim, svesna mogućih posledica. Ne mogu predstave da režiram po jednom aršinu a da se u svakodnevnom životu ponašam po drugom.

Koliko aktuelizovanje društvenih problema kroz pozorište, film, muziku ima uticaja na naše društvo i društvo uopšte?

– Umetnost utiče na pojedinca. Budi duh, hrani dušu. Utiče na formiranje mišljenja, stavova. Šta bih ja bila i ko bih bila bez svih pročitanih knjiga, pogledanih filmova, odslušane muzike… Pozorište nije naivna umetnost, mislim da je u suštini subverzivna. Kad sedimo u gledalištu, mi se kao publika povezujemo u društvo u malom, i u interakciji smo sa onim što je na sceni. A na sceni život se vidi sublimno, jarko. Reči imaju snagu. Pozorište je i savest i podsvest sveta i čoveka. Mora biti hrabro kao dvorska luda koja kralju govori istinu.

Kako Vama izgleda naša kulturna, a kako pozorišna scena?

– Ko prati šta se dešava u regionu, primetiće da umetnici iz različitih sredina govore iste rečenice kada kritikuju finansiranje kulture i ukupan odnos vlasti prema kulturi i pozorištu. Uprkos tom odnosu, pozorišna umetnost nije zanemela, ima dobrih predstava, ali budućnost i dalje više miriše na junački entuzijazam posvećenih i prkosnih umetnika nego na savesno i plansko ulaganje. Odnos jedne zemlje prema pozorištu je ogledalo te zemlje. Nažalost, to ogledalo je regionalno mutno. Odnos naše države prema kulturi i umetnosti je sraman. Dovoljno je upoznati se s problemima samostalnih umetnika.

Šta mislite da može da se uradi da se poboljša stanje u kulturi?

– Da na političkoj sceni dođe do prosvetljenja i da neko uzvikne: „Eureka! Kultura i umetnost, to je lična karta jedne države i naroda, i u skladu s tim ćemo se i ponašati!“ Pa ćemo, umesto da podržavamo produkciju kiča i rijalitija, to oporezovati ili ukinuti, oduzećemo nacionalnu frekvenciju promoterima nekulture i onima koji masivno krše novinarski kodeks, povećaćemo budžet, poštovati umetnike, nećemo ih daviti i cediti im dušu kroz sito loših zakona, nećemo ih omalovažavati, nećemo na čelo institucija postavljati stranačke neznalice, nećemo neistomišljenike prozivati za neprijatelje naroda, nećemo u komisije za dodelu sredstava, na recimo gradskom konkursu, postavljati one kojima se esnaf smeje zbog ambicije i neznanja, nećemo ni pomisliti da smo, kao političari, samo zato što ne silazimo s malih ekrana i novinskih strana egal sa umetnicima u smislu poznavanja onoga čime se oni bave itd. Pa ćemo uvažavati mišljenja strukovnih udruženja, nećemo klevetati znanje i obrazovanje, izjednačavati estradu i vrhunsku umetnost, deliti umetnike na naše i njihove, pa forsirati naše samo zato što su naši, razumeti da je ulaganje u kulturu i umetnost neprocenjivo. Da li je realno ovako nešto očekivati? Mislim da nije, i zato bih usmerila pažnju na nas u kulturi i postavila pitanje zašto većinski pristajemo na to da nam se glas ne čuje, zašto nema više solidarnosti, zašto dilujemo s vlašću onda kad jasno moramo da kažemo ne, zašto se ponašamo po matrici: i ova pošast će proći… Da, sve će vlasti proći, ali i naš život. I zato je neophodna veća esnafska solidarnost, više pameti i profesionalnog poštenja.

Rumunski filozof i esejista Emil Sioran je rekao da je sve pitanje vere. U šta Vi verujete na profesionalnom i ličnom planu?

– Verujem da život u pozorištu ima smisao, i da je igra jedan od puteva spoznaje sveta i samospoznaje. Verujem intuiciji i u pozorištu i u životu, i u ljubav kao prapočetak i suštinu svega. U snagu dobra, koja će nadjačati zlo kao u bajkama. Ovo je, naravno, infantilno, dečje stanovište, ali ja nikad nisam ni želela da pripadam svetu odraslih, onih kojima je sve jasno i sve znaj.

 

Biti savremen je, pre svega, pitanje hrabrosti

Već osam godina ste selektor Međunarodnog festivala mediteranskog pozorišta u Tivtu Purgatorije. Od čega zavisi Vaš izbor predstava i čime ste se vodili ovog leta?

– Purgatorije su ponos Tivta i primer kako jedna sredina visoko vrednuje pozorište. Od ovog leta Tivat pored pozorišnog i džez festivala ima i međunarodni plesni festival. Uporedite to s programom Belefa pa će vam biti jasno koliko je Tivatsko leto superiorno u odnosu na Beogradski letnji festival. Moj selektorski kredo je: ne biraj predstave da bi sebi ugodila, afirmisala samo ono što je tvoj ukus, već znanjem i iskustvom biraj predstave koje će publici pružiti mogućnost da o suštinskim pitanjima egzistencije razmišlja kroz punoću, lepotu različitih poetika, pristupa pozorišnom izrazu. Ovogodišnji festival problematizuje pojam savremenosti. Sve ono što je napisano ili je nastalo u današnjem trenutku ne znači i da je savremeno, baš kao što u delima klasika, u davno nastalim delima, otkrivamo savremenost, počev od Homerove „Ilijade“ u režiji J. Lorencija pa nadalje. Biti savremen je, pre svega, pitanje hrabrosti jer ne znači samo sposobnost za uprt pogled u mrak epohe, nego i opažanje svetlosti u tom mraku, piše filozof Đ. Agamben. Ova misao je moto ovogodišnjeg festivala.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar