ŽIKINA UNUKA MOĆNOG GLASA

ŽIKINA UNUKA MOĆNOG GLASA


Moji roditelji su di vno pevali, a ako ste čuli za Žikino k olo, reč je o mom dedi Živojinu J ovanoviću Žiki, k oji je oslepeo na Solu nskom frontu i koji je tako slep na fruli k o mponovao Žikino kolo. Mi smo najstarija uži čka porodica. Muzika nam je u krvi, a bavljenje njome je porodi čna tradicija

Prvakinju Beogradske opere Anu Rupčić znamo po glavnim ulogama u „Toski“, „Aidi“, „Kavaleriji Rustikani“, „Moći sudbine“, „Letećem Holanđaninu“, a od subote, 23. juna, gledaćemo je i u operi „Andre Šenije“ Umbe­ rta Đordana. Ana je spinto sopran, rođena je u Užicu, gde je završila nižu muzičku školu, odsek klavir. Srednju muzi čku školu „Stevan Mokranjac“ završila je u Beogradu, odsek solo pevanje. Studirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Skoplju, u klasi prof. Milke Eftimove. Stalni solistički angažman u ansamblu Narodnog pozorišta u Beogradu dobija 1994. Dve godine kasnije je magistrirala.

Godine 2006. dobija Pohvalu Narodnog pozorišta za rezu­ ltate u radu od izuzetnog i posebnog značaja, i to pre svega zbog ostvarenog uspeha u „Salomi“. Sa ansa mblom Narodnog pozorišta u Beogradu 2008. gostuje u Italiji (Rovigo i Ravena), gde ostvaruje i internacionalni uspeh ulogom Salome. Tada je već proglašena za na jmlađu Salomu na svetu. Na poziv Teatra Koblenc u Nema­ čkoj, ostvaruje još jednu u nizu Štrausovih opera – „Arijadna na Naksosu“. Samo u sezoni 2008/2009. je nastupila više desetina puta u istoimenoj ulozi i imala isto toliko koncertnih nastupa. Godine 2010. proglašena je za najboljeg stranog solistu u sezoni. Nastupala je u Italiji, Nemačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Makedoniji, Bugarskoj, Poljskoj, Rumuniji, Mađa­rskoj, Švedskoj, Izraelu… Dobila je nagradu Narodnog pozorišta za najbolje individualno premije rno ume tni čko ostvarenje za sezonu 2013/2014. za ulogu Sente u predstavi „Leteći Holanđanin“ i ulogu Toske u istoimenoj predstavi.

Ana Rupcic, marko djokovic (3)Iz Narodnog pozorišta bi trebalo izmestiti Dramu. Neka mi ne zamere moji dragi glumci, ali u toj zgradi treba da ostanu orkestar, Opera i Balet

Da li se sećate, kada ste prvi put gledali operu, da li ste verovali da ćete jednog dana postati operska diva?

– Apsolutno, uvek sam u to verovala. Sećam se da je to bila „Pikova dama“, ali rekla bih da ni pre nje nije bilo nikakve su­ mnje da će mi se jednog dana ta želja ostvariti. Znate kako, ja sam iz Užica, odmalena sam svirala klavir i ubeđena sam da je mene pevanje izabralo, a ne ja njega. Nisam ja birala pevanje. Svirala sam klavir tako što sam uvek pevala gornju melodijsku liniju. Nisam imala klavir u kući pa sam vežbala u školi dok čistačica čisti, tih pola sata. Sa 12 godina sam pobedila na međunarodnom takmičenju na Milni na Braču. Sa 13 i po godina sam upisala Srednju muzičku školu „Mokranjac“ kao najveći talenat. Naravno da sam osvojila sve prve nagrade, republičke i savezne, naravno da sam uvek bila favorit i naravno da sam se uvek osećala vrlo superiorno u pogledu pevanja, ali nisam se nikada bahato ponašala jer to je jedan dar koji sam ja dobila i ja sam se s njim osećala vrlo komotno.

Ana Rupcic, marko djokovic (2)Proslavila me je uloga pri nceze Salome u istoimenoj operi Riha rda Štrausa. Još uvek sam najmlađa Saloma na svetu

Je l’ to možda nasledan dar?

– Svakako. Moji roditelji su divno pevali, a ako ste čuli za Žikino kolo, reč je o mom dedi Živojinu Jovanoviću Žiki, koji je oslepeo na Solu nskom frontu i koji je tako slep na fruli komponovao Žikino kolo. Mi smo najstarija užička porodica. Muzika nam je u krvi, a bavljenje njome je porodična tradicija. Po završetku srednje muzičke škole završila sam i muzičku akademiju, a naposletku i magistrirala. Onda se desila audicija za operske studije u Beogradskoj operi. Od 150 kandidata, ja sam bila prva. Na samom početku mi je bilo ponuđeno da pevam „Rinalda“ i „Tosku“. Zamislite, tad. Ali sam vrlo dobro znala da nisam dorasla tom zadatku. Jesam talentovana, ali smatrala sam da to mora da nosi sa sobom određenu zrelost, jedno veliko znanje i iskustvo. Naravno, zahvalila sam se za te uloge i krenula postupno, što je bio u stvari najbolji izbor.

U toku su poslednje probe za premijeru „Andre Šenije“. Vi igrate glavnu žensku ulogu, Madalenu de Konji.

– Opera „Andre Šenije“ je u Beogradu bila na repertoaru 1978. godine, tako da, eto, posle dužeg vremenskog perioda imamo čast da obnovimo tako jednu divnu operu koja je nepravedno bila zapostavljena. Ništa se nije promenilo i možemo je doživeti jednako dobro kao i tada. Praktično, kao našeg Nušića.

Drama je iz vremena Francuske revolucije. Andre Šenije je francuski pesnik i revolucionar, a Madalena mlada grofica.

– Madalena je devojka iz bogate porodice koja se, eto, zaljubljuje u Šenijea.

Šenije, u međuvremenu, od revolucionara postaje kontrarevolucionar.

– I zatvorenik.

Zbog čega? Šta se prelomilo?

– Upravo njegova ubeđenja. Andre Šenije je romantik, pesnik koji se zaljubljuje u Madalenu, koja nije ni razmišljala o državi, kralju, niti o ljubavi prema zemlji, ni o ljubavi uopšte. Naprosto se zaljubljuje u njega kao pesnika. Međutim, on je već duboko zagazio u svoja ubeđenja prema domovini, prema crkvi. Zbog patriotizma on biva odveden u zatvor i osuđen na smrt giljotinom. Madalena je imala priliku da se spase, kao i svi bogati, međutim, otišla je u smrt zajedno sa Šenijeom.

Pred odlazak na giljotinu, Madalena kaže: „U času naše smrti počinje večni život, kroz našu smrt trijumfuje ljubav“. Kakva je to poruka?

– Večna, epska, ljubavna, životna. Prava!

Šta očekujete od premijere, na kakve ćete reakcije naići kod publike?

– Radosna sam što ćemo postaviti ovu operu i mislim da će se veoma dopasti publici. To je nešto što je sada pametno odlučeno tako da očekujem da će duže vremena biti na repertoaru.

Vas je proslavila uloga princeze Salome u istoimenoj operi Riharda Štrausa. Bili ste najmlađa Saloma na svetu. Kako sa ove vremenske distance gledate na tu ulogu?

– Neobično je to bilo. Nisam mogla da prisustvujem audiciji za Salomu jer mi se u to vreme desila jedna tragična životna okolnost. Srećom po mene, osoba koja je odlučivala kome bi eventualno ponudila tu ulogu nije se odlučila ni za jednu koleginicu sa audicije. U međuvremenu je videla jedan snimak s mog koncerta i tada je odlučeno da se uloga Salome ponudi meni. Videla sam da je to jedna strahota od nota, da je to meni potpuno nerazumljivo da tu nema nikakve logične pevljivosti, ali u tom momentu je meni trebalo spasenje i ja sam ga našla upravo u toj ulozi. To je bilo 2003.

Vama najviše odgovaraju opere Riharda Štrausa.

– Ispostavilo se da je tako. Salomu sam pevala i u Italiji. Rikardo Muti je pozvao celu našu Operu. Otišli smo na festival u Italiju i doživeli ogroman uspeh. To je vrlo važno da se kaže. Nakon toga sam otišla u Nemačku, radila sam opet Štrausa, „Arijadna na Naksosu“. Tako da, eto, prati me taj nemački repertoar, izgleda da imam sklonosti ka tome. Ali važno je da kažem da su se nakon Salome moji vidici po pitanju muzike potpuno promenili.

U kom smislu?

– U shvatanju muzike. Shvatila sam da ima nešto izvan Verdija i Pučinija, premda Pučinija tek sada nekako shvatam. Ja nisam pevačica koji mnogo voli Verdija, ali zato su Štraus, Vagner i Pučini moji miljenici.

Vaš glas je spinto sopran. Koje uloge najviše odgovaraju Vašem glasu?

– Evo upravo ove koje pevam.

A koje su to?

– Mi ga zovemo gvozdenim repertoarom. To je sopran koji je u mogućnosti da otpeva skoro ceo sopranski opus, s tim da zavisi od sklonosti, senzibiliteta i temperamenta. Recimo, u ovom momentu moja uloga u kojoj se ja najkomotnije osećam je Toska.

Koliko ste puta pevali Tosku?

– Od mogućih, na primer, trideset izvedbi, ja sam izvela dvadeset pet. Ona je postavljena tek pre tri godine. Ja sam je otpevala bez probe i dobila sam nagradu pozorišta kao najbolji umetnik u sezoni. Moram da spomenem da sam prerežirala drugi čin, koji je, u stvari, najvažniji i suština opere „Toske“.

Šta je Vama veći izazov, dramatika ili pevanje?

– To ne može da se razdvoji, ali moram da vam objasnim nešto što zastupam i skoro niko to ovde nije ni pokušao da razgraniči. Naime, teatar je za umetnike. Filharmonije i koncertne sale su za pevače. Ovde se pevanje podrazumeva. Potrebno je biti operski umetnik. I molim vas, ovo podvucite, operski umetnik, a ne operski pevač. To je za teatar. Ako vi niste u stanju da sve učinite u jednom trenutku za tu ulogu, onda vi nemate šta da tražite u operi.

I da pevate i da glumite i da plešete?

– Sve. Apsolutno sve. Sinkretizam. Ako to niste u stanju, ako imate bilo kakvu rezervu po tom pitanju, ne osećate se komotno ili vam je jednostavno pevanje na prvom mestu, vi niste za taj posao.

U svetu postoji trend da se opera modernizuje, pogotovo kad su u pitanju kostimografija, ples, scenografija… Kako Vi gledate na te trendove?

– Evo, lepo ste to spomenuli. „Saloma?“ je prva opera kod nas koja je bila modernizovana. Vrlo interesantno. S pametnim režijskim rešenjima i scenografijom moguće je da se premoste sve razlike, sve nedorečenosti, tako da nemam loše mišljenje o tome.

Ana Rupcic, marko djokovic (1)Opera „Andre Šenije“ Umberta Đordana se vraća na repertoar posle tačno 40 godina. Premijera je u subotu, 23. juna, u Narodnom pozorištu i nosi večnu, epsku, ljubavnu, pravu životnu poruku

Možete li da podsetite čitaoce kako je „Saloma“ modernizovana?

– Recimo, Jovan Krstitelj je glavni lik u nekom šahtu. Na gajbicama sede vojnici koji ga hrane picom. Saloma nije u onom egzotičnom kostimu iz dva dela, kako je zamišljamo iz Biblije, već je to jedna svedena haljina. Istini za volju, tu se ne mogu menjati note, to je u stvari okosnica svega i sve ostalo je mašta ili dobra volja reditelja da napravi kompromis da bi pevač mogao da pokaže što više. Tu ima i plesa. Muzika je ista kakva je i onda bila, Oskar Vajld je napisao libreto, tako da je „Saloma“ prva opera kod nas koja je modernizovana u smislu režije.

Koliko ste imali uloga u Beogradskoj operi?

– Da biste postali prvak, morate da imate spisak prvačkih uloga gvozdenog repertoara. Reč je o onim ulogama koje nose repertoar. Ne možete postati prvak ako imate dve ili tri uloge na repertoaru koje su prvog faha. I morate da trajete. Uslov za umetnika u operi, kao i za ljubav, jeste trajanje.

Publiku ste osvojili i ulogom Toske u istoimenoj operi Pučinija.

– Nadam se.

U kojim ulogama se bolje snalazite, tamo gde prevlada ljubav ili tragedija?

– Svakako su ljubav i strast na ivici tragedije, tako da je to jedan miks. Zavisi kako doživljavate odnos.

Hoćete da kažete da se svaka velika ljubav završava tragedijom?

– Ne mora da bude. To bi bila tragedija pod navodnicima, prava velika ljubav bi trebalo da traje večno, baš kao i tradicija. Želim da verujem da ono što vredi i traje. Tako je i kada je reč o ljubavi.

Šta mislite o tome da Opera malo češće zađe i u unutrašnjost. Da pored nastupa po inostranstvu gostujete i u Užicu, Kruševcu, Somboru…

– Nemam ništa protiv, to je i praksa. Nebrojeno puta se to desilo, što u Pančevu, što u Nišu, što na jugu.

Kada ste poslednji put nastupali u Vašem rodnom gradu?

– U Užicu je to bilo možda pre četiri-pet godina. Znate kako, uvek je problem smestiti orkestar. Puno je aktera. Samo u horu ima 50-60 ljudi. Nije bitno, može to čak da bude i neka livada, kao što je bilo u Viminacijumu. „Aida“ je izvođena na improvizovanoj pozornici.

Često nastupate po inostranstvu. S kakvim utiscima se vraćate u Beograd?

– Vrlo sam vezana za moju opersku kuću, Narodno pozorište. U stvari, moja operska kuća je moja jedina porodica. To je moj dom. Uvek rado odem, ali se još radije vratim.

Je l’ možete da napravite poređenje kvaliteta naše opere sa operama u evropskim metropolama?

– Da vam kažem, sve zavisi od operskih umetnika. Recimo, postoje operske kuće koje su ruinirane, stare, neobnovljene, ali su pevači predivni. Opet, postoje divne, moderne operske kuće u Nemačkoj, ali verujte mi, ništa posebno. Mi imamo izvanredan operski kadar i mladih pevača koji nose repertoar.

Mi imamo nekoliko značajnih operskih kompozitora, kao što su Petar Konjović, Štatkić…

– Hristić…

… Nastasijević i tako dalje. Zašto se njihova dela češće ne izvode?

– Lepo pitanje ste postavili. Iduće sezone, u toku obeležavanja 150 godina Narodnog pozorišta, biće postavljena opera „Otadžbina“ Petra Konjovića i najverovatnije „Lenka“ Miroslava Štatkića.

Šta je bio najveći izazov u Vašoj karijeri? Koja uloga?

Saloma. Saloma je izazov u svakom smislu, u pevačkom, muzičkom i glumačkom. Imate 17 minuta plesa. Posle toga 28 minuta pevate ariju, koja je izuzetno teška. Sve što postoji u vašem organizmu, u vašim mislima, u vašem biću je na sceni… Strašno je ukoliko dirigent ili reditelj pokuša da vas obuzda ili vam nekako ne dozvoli da ispoljite taj umetnički izraz. To se meni, srećom, nije desilo. Uvek sam bila miljenica reditelja.

Šta karakteriše Vaše pevanje? Jesu li to emocije, iskrenost?

– Strast. Ja ne pijem ni vodu bez strasti, bez jedne strašne, duboke, iskonske želje. Sve može da se oprosti, pogrešna reč ili nota, da vam odleti ton ne znam gde, ali ako pevate bez strasti, ništa niste uradili. To je ona priča s početka, operski umetnik, a ne samo pevač. To su dve kategorije. Žarko želim da vi prvi put to spomenete zato što ljudi to još nisu rasvetlili. To je najvažnije. Biti pevač i biti operski umetnik su dva različita sveta.

Možete li da prokomentarišete muzičke trendove u Srbiji, ovaj kič i šund koji je preovladao i narod proseljačio.

– Moram da budem iskrena. Smatram da je to zaglupljivanje za više ciljeve. Ne smatram da bi trebalo svako da voli operu. Ne. Ali za iole kvalitetniju muziku, umetnost, slikarstvo, glumu, vi morate da imate predznanje, morate da imate obrazovanje. Ovo je surogat svega. Tužno je što je tako. Ljudi se olako zadovoljavaju nekim odnosima, a stanite, šta je s papilarnim linijama. Vi i ne znate kako nečija papilarna linija izgleda, a već ste stigli ne znam gde. Tako je sa svim. Volim i izvornu narodnu muziku. U svemu ima nešto lepo, ali u ovolikom beznađu… Vidite devojke, sve liče jedna na drugu. Nema posebnosti, nema čak ni radosti. Potpuno se promenio sistem vrednosti. Smišljeno.

Na kojim vrednostima ste Vi vaspitani?

– Na velikoj ljubavi. Moja sestra i ja smo odgajane od same ljubavi. Materijalno je bilo zanemarljivo u odnosu na izobilje duhovne i emotivne nadgradnje. Da moji roditelji nisu bili uz mene sa ogromnom požrtvovanošću i velikim poverenjem, teško da bi mi se sve ovo lepo dogodilo.

S kojim problemima se susreće Beogradska opera? Znamo da se deli prostor s Baletom i Dramom.

– Moram da kažem da bih veoma volela kada bi, pošto već u Beogradu postoji 12-13 dramskih teatara, ova naša drama mogla da se pridruži nekom drugom teatru, a u ovoj kući da ostanu Balet i Opera sa orkestrom. To je moj topli predlog, odnosno moje viđenje stvari. Ne doživljavam kao dobar potez pomeranje naše operske kuće.

A glumci i Drama?

– Nek mi ne zamere moji dragi glumci, moje drage kolege, ali to je moje mišljenje.

NE PROPUSTITE:

GROFICA IZ OPOVA

INTERVJU, DŽEMIL REDŽEPI – OPERSKI PEVAČ

 

Primadona se povredila u Knez Mihailovoj

Mi smo se za ovaj razgovor dogovorili pre desetak dana, pa je došlo do incidenta, povredili ste se…

– Spotakla sam se u Knez Mihailovoj na kockama koje nisu dobro urađene i povredila deo rebara. Na svu sreću, sada sam dobro, ali ja to shvatam kao iskušenje. Pred odlazak u Italiju sa „Salomom“ doživela sam pad pri kojem sam polomila desnu nogu, i u tom stanju ipak sam odigrala svoju najznačajniju ulogu. Tada sam dobila koreografa iz Milanske skale, koji je dva dana radio sa mnom zbog specifičnosti situacije. Tako je i ovog puta bilo, shvatila sam da je to opet iskušenje, popila sam lek protiv bolova i otišla na probu nasmejana.

Sve je manje radoznalih

Koliko naš narod zaista voli operu?

– Ne može da se voli ono što se ne poznaje! Da biste nešto upoznali, morate da imate žeđ za znanjem. Osobe koje imaju želju za obrazovanjem, čitanjem, napredovanjem, ne moraju da vole ni operu, ni balet, ni dramu. Nije nužno. Ali verujte mi, neće ih ni zaobići. Naprosto, to ide jedno s drugim. Sve se nosi iz kuće. Najbitnije je domaće vaspitanje. Tako je i sa obrazovanjem, tako je i sa posetom operi. Mene samo zabrinjava jedna stvar, kako nema radoznalosti. Čak i da ne vole, treba da dođu iz radoznalosti, iz znatiželje, možda im se dopadne… Unifomisanost je postala jako uočljiva u ponašanju, mišljenju, odevanju. Ja to ne mogu da razumem. Skup posebnosti je nešto najlepše. To vam je opera, to vam je drama. To vam je Nušić. Pročitajte jedno Nušićevo delo i sve će vam biti jasno. Tu nema uniformisanosti. Različitost je božanstvena, kao i sama priroda. Ne znam odakle poriv da se bude u stadu.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar