Sport
22.09.2019. 12:02
Zoran Šećerov
DEBAKL REPREZENTACIJE U KINI: Nemoćni Supermen iz moćne zemlje košarkaške
Debakl srpskih košarkaša u Kini nije pobeda. I ne postoji varijanta u kojoj bi ovaj rezultatski neuspeh mogao da se okarakteriše na bilo koji drugi način osim kao apsolutni fijasko. Utoliko pre jer je veliki favorit svetskog šampionata, koji još uvek nije završen, ličio u dvoranama velike i u mnogo čemu moćne zemlje na nemoćnog Supermena. Zašto, to još niko ne zna. Zato ne bi valjalo da se i ovog puta, a po dobrom starom običaju, od poraza pravi mit. I ishitreno reagujući ruši sve što je do sada napravljeno. Doduše, ako se uradi i suprotno, niko Srbima neće zameriti. Celom svetu je dobro znano da kao narod nisu laki za razumevanje. Čak ni kad je košarka u pitanju.
Jasno je i to da ako posle svega usledi kritika, da ni to neće valjati. Problem sa nama Srbima je da, kada nekoga kritikujete, onda se to shvata kao da ga napadate. Kritika se u Srbiji, jednako kao i u srpskoj košarci, ne doživljava kao smernica da nešto treba popraviti.
Niko, verovatno i baš zbog toga, o fijasku srpskih košarkaša u Kini i neće da priča. Ozbiljno i analitički. Bar ne pred kamerama. A istina je da je Srbija u Kini bila favorit. I da je po oceni ne samo subjektivnih srpskih ljubitelja košarke već i kompletne svetske košarkaške javnosti imala više nego respaktabilan tim za pretvaranje srebra sa prošlog Šampionata sveta u zlato na ovogodišnjem.
Ali...
Neposredno posle poraza od Španaca a uoči meča sa Argentincima proslavljeni košarkaški trener Dušan - Duda Ivković izjavio je u jednom TV intervjuu da je u karijeri vodio kvalitetnije reprezentacije nego što je ona koju predvodi Saša Đorđević, ali je i istakao da je Saletov sastav ubedljivo najkvalitetniji i najtalentovaniji nacionalni tim kad je reč o Srbiji. Zašto onda taj i takav skup sjajnih košarkaša, koji je morao da igra finale, nije uradio ono što se očekivalo od njega? Tim pre jer je svako pa i ovo svetsko prvenstvo čast karijere, trenutak kad se ne igra za pare već za slavu i besmrtnost. Ostaće otvoreno i pitanje da li je to ova generacija srpskih košarkaških asova uopšte ukapirala.
Pričom o vrednosti i tome da na prvenstvu u Kini drim tim nemaju Amerikanci već Srbi zapravo se srpskim košarkašima na leđa nije tovarilo breme koje nisu mogli da iznesu. Svet košarke im je tako na neki način odavao priznanje u smislu toga da imaju kvalitet i da uistinu jesu favoriti šampionata. Oni to nisu znali da iskoriste.
A ličilo je na to da sve mogu. Bar su tako počeli. Punili su na startu koševe svakog rivala do samog vrha a onda se dogodila utakmica sa Špancima i poraz koji je bio više od poraza. Trebalo bi se, praveći analizu, vratiti malo i unazad i konstatovati da je Srbija pripremajući se za Kinu odigrala veliki broj pripremnih prijateljskih utakmica (10) i da nijednu nije izgubila. U prvenstvo su, dakle, ušli bez informacije kako tim reaguje kad izgubi utakmicu. Takođe i kako izgleda posle poraza u sledećoj utakmici. Pokazalo se da je vrednost te i takve informacije zapravo bila dragocena. To se, uostalom, najbolje videlo na mečevima prvo sa Špancima a onda i sa Argentincima.
Pre toga sve je bilo, mora se priznati, med i mleko, niko se nikom nije zamerio ili zamerao, dobijali su srpski reprezentativci uz osmeh utakmice sa 30 ili 40 poena razlike, delili lopte koje su mamile aplauze... Harlemovci 21. veka. Bar je tako mislila Srbija. A onda se, još u toku utakmice sa Špancima, sve srušilo kao kula od karata.
Trebalo bi možda, opet u želji da analiza bude potpuna, zakoračiti i još nekoliko koraka unazad i vratiti se možda u Novi Sad 2005. godine. Zašto? Zato što je tada selektor Željko Obradović u sastavu koji se jednako obrukao kao i ovaj u Kini imao sedam NBA igrača (Jarić, Pavlović, Radmanović, Drobnjak, Krstić, Miličić, Rebrača) a Aleksandar Đorđević, ovog leta u Kini, šestoricu NBA asova.
Suština je, možda, u sledećem. Reč je o vrlo specifičnim karakterima čije se navike i sujete jako teško mogu uklopiti u neki drugi proces, u nešto čega su se odvikli odlaskom preko bare jer oni, hteli to ili ne da priznaju, imaju sada drugi način razmišljanja koji se zapravo svodi na to da se ponašaju onako kako se ponaša i razmišlja u NBA. A tamo trčiš i igraš, nije važno da li si dobio ili izgubio utakmicu, bitno je da si zaradio i da se nisi povredio. Kad je tako, a jeste, onda je gotovo nemoguće za 15 ili malo više dana promeniti nečiju svest i uvesti ga u tokove borbe za nacionalni prestiž.
Postoje još neke stvari koje su viđene i koje zaslužuju analizu. Takođe i odgovore. U poređenju nas i Španaca nije naodmet konstatovati da su Španci pripreme počeli 1. avgusta a mi 15. jula. Nameće se i pitanje zašto smo mi to uradili sa samo 11 igrača?
Takođe, zašto je na pripremama ili turnirima, odnosno pripremnim mečevima uvek neko nedostajao. Ili zašto su naši košarkaši igrali u pripremnom periodu utakmice sa jakim rivalima, koji su uzgred rečeno pobeđivani, kada su ih na početku šampionata u Kini očekivali košarkaški miševi poput selekcija Angole ili Filipina, odnosno Portorika. Da ne bude zabune. I ranije, u sličnim situacijama, itinerar priprema bio je isti. Međutim, tada je selekcija bila kompletna. Ovog puta to nije bio slučaj. Prvo je nedostajao Jokić, onda Bjelica i da ne nabrajamo dalje... U sve se uklopilo i ponašanje nekih srpskih asova. Čudno je, konkretno, da Jokić, uoči i za vreme šampionata nije sebi dozvolio ni jedan jedini razgovor sa srpskim košarkaškim novinarima. Zašto, čime su ga povredili ili uvredili, odnosno šta je razlog što je američkim kolegama na usluzi 24 sata dnevno a srpskim ni sekund. I da li je sve radio i uradio zato što je tako (ne)vaspitan ili što ga je neko na tako nešto nagovorio. Uskoro će se saznati i druge stvari, kad-tad izbiće na videlo sujete onih koji imaju obavezu da naciji upute izvinjenje, tim pre jer košaraka ako se pravilno koristi predstavlja i snagu jednog naroda. To je sa nama slučaj bio koliko juče, možda će tako biti i sutra.
U nekim prošlim vremenima Nikola Jokić ne bi dobio šansu koju mu je Đorđević, što mu se obilo o glavu, uprkos svojim principima, darovao. Košarkaškoj naciji ni danas nije jasno kako je moguće da najbolji centar sveta, a Jokić to uistinu jeste, igra za reprezentaciju sa, činilo se, možda samo 50 odsto svojih mogućnosti. Neki kažu da je iz samo njemu znanih razloga igrao pod ručnom i da je to razlog zašto je na najvažnijim utakmicama bio gotovo nevidljiv. On, od koga je nacija najviše očekivala i čiji je ponos. Jedino čime se može opravdati bledilo njegovih partija, ne i ono isključenje protiv Španaca, jeste podatak da za 14 dana, koliko je bio sa reprezentativcima i nije bilo moguće uigrati neke varijante kroz koje bi on, Nikola Jokić, kasnije na utakmicama a u interesu tima iskazao svoju veličinu i moć srpske košarke.
U analizi zašto je bilo ovo ili oni jedno od pitanje biće i ono oko kapitena. Jasno je i iz Srbije bilo da, uz sva uvažavanja lika i dela kao i istine da je učestvovao u svim akcijama reprezentacije na putu do Kine, Miroslav Raduljica nije pravi izbor. Prvo zato što po vokaciji nije lider, zatim što nije bio kapiten ni u onoj selekciji u kojoj je igrao a koja je u uzrastu do 19 godina bila prvak sveta, zato što kapiten ovako moćnog tima ne može biti košarkaš koji igra u Kini i zato što je samo jednom u istoriji naše košarke kapiten reprezentacije bio cenatar. A taj se zvao Krešimir Ćosić. Bio je ne samo lider u svemu i mogao je da igra na pozicijama od jedan do pet.
Ima i stručnjaka koji uslovno zameraju Đorđeviću što na nekoj od pripremnih utakmica, možda onoj posle četiri ili pet pobeda, nije napravio eksperiment da vidi kakva će biti reakcija njegovog tima posle izgubljene utakmice. Bez poraza sve je bilo toliko idealno da je intuitivno nagoveštavalo ono što se na kraju i dogodilo. Španci pre nas jedva da su nekog od onih (ne)moćnih rivala dobili sa 10 razlike, Tunis valjda jesu, da bi onda najveću razliku napravili na meču sa Srbijom. Vremešni Luis Skola (39), ne samo da je izdržao duele sa našim centrima već im je, ponizivši ih do bola, održao i lekciju kako se igra na toj poziciji.
Povezane vesti - Kapiten. Lider.
Treba takođe naglasiti i to da su se na početku šampionata i Amerikanci mučili sa Turcima... To se događalo i nama, ali pre četiri godine. Tada istina nismo bili favoriti, prve dve utakmice Srbija je izgubila, igralo se, setite se protiv Španaca i Brazila, razbucali su nas toliko da se sa strepnjom čekala čak i utakmica valjda sa Obalom Slonovače koju su Đorđevićevi izabranici hladno dobili, onda su dobili i Grke, posle u polufinalu i Francuze i ušli u finale... Ali, to je bilo tada. I tada je Saša Đorđević bio sjajan. Sada ima i onih, moguće je i da su isti, koji na društvenim mrežama konstatuju:
"Videlo se da Đorđević nema znanja ni autoriteta neophodnog za vođenje tima sa tako ozibljnim ambicijama".
Na adresu srpskog selektora je osim izliva besa uz neargumentovane činjenice upućena i sledeća opaska:
"Bio je veliki igrač, ali je kao trener neuporedivo veća neznalica. Taktički je jedna velika nula, Skariolo i Argentinac su mu očitali lekciju kako se vodi reprezentacija".
Da li je baš tako? Možda i jeste. Ili je zapravo istina samo to da Sale Đorđević kao trener još uvek nije dostigao Saleta Đorđevića kao igrača. Ili možda ni to nije tako. Onaj ko hoće da bude pošten prema sebi i drugima, a najviše prema aktuelnom selektoru Srbije, mora da konstatuje i ovo: u poslednjih pet godina Aleksandar Đorđević se zajedno sa svojim izabranicima tri puta penjao na drugi stepenik pobedničkog postolja na najvećim košarkaškim takmičenjima. Ono gore, dakle, nije dokaz da ne zna, ali zato malopređašnja konstatacija jeste pečat na diplomu kojom Saša Đorđević dokazuje znanje i u ulozi selektora. Kad bi oni koji ga sada kritikuju bar na minut obuli njegove patike, sigurno je da ne bi mislili što misle i ne bi govorili ono što govore.
Povezane vesti - Hvala ti Sale!
Tada bi izostale i dileme da li posle kineskog debakla treba tražiti glavu selektora ili mu omogućiti da na miru vodi ekipu na Olimpijske igre narednog leta. Do tada ga čekaju i nimalo lake kvalifikacije za taj turnir, ali i obaveza da neke stvari objasni i razjasni. Počev od toga zašto su sa spiska izostali Kalinić i Nedović, da li će dogodine računati na Teodosića i baš sve NBA asove, zašto je i u ime čega odstupio od nekih svojih pravila, da li je atmosfera u svlačionici i izvan nje bila prava, zašto na terenu puno toga nije štimalo, počev od toga da je u važnim utkamicama i u bitnim momentima mnogo lopti izgubljeno, da smo imalo problema u napada i kontranapadu, da šut nije funkcionisao, da je izostala željna sinergija između terena i klupe...
Činilo se takođe i da igrači nisu dovoljno fizički pripremljeni, da su neki igrali bez neophodne motivisanosti i da je sve to zajedno razlog zašto je doživljen neuspeh. Bog kao da nas je iz samo njemu znanih razloga kaznio. Visoko smo poleteli, a onda bolno tresnuli. Već ovo traži i odgovor i objašnjenje.
Do tada, košarkaška Srbija mora da nauči i poštuje pravilo da je pravo selektora da odabere tim i da treba da mu se da puna podrška. Čak i kada reprezentacija gubi jer ne može uvek da pobeđuje. Smak sveta nije bio ni posle šampionata Evrope u Novom Sadu i Beogradu kada su reprezentativci prodali veličanstvenog Željka Obradovića, neće biti ni sada posle neuspeha u Kini. Košarka će se i dalje igrati. A za neuspeh u Kini podjednako su zaslužni i stručni štab predvođen Đorđevićem, baš kao i sastav koji je kao kapiten predvodio Raduljica. Nikako samo selektor i nikako samo igrači. A da mogu puno dokazaće koliko dogodine na Olimpijskim igrama. Naravno, ukoliko se plasiramo. A trebalo bi.
Komentari
