EVROBASKET 2017: Bogdanović i Dončić najbolji u Evropi

EVROBASKET 2017: Bogdanović i Dončić najbolji u Evropi


Istina, Bogdanović i Dončić, kao i onaj treći veliki igrač Goran Dragić, nikada neće igrati za srpsku reprezentaciju, a kada bi igrali, uz mađioničara Teodosića, odučili bi od košarke sve ekipe na Evrobasketu, a posebno slabašne Italijane

Košarka ostaje – košarka. Magična igra bez premca. I baš onda kada pomislimo da je kraj, da se gubi čak i pravo na nadu, odnosno kad započne opšte ubeđenje da u ovoj čudesnoj igri između dva obruča „više nikada neće biti takvih asova”, dogodi se čudo. Za košarku ili u ime košarke, majke rode nekog novog talentovanog basketaša ili dečaka koji svojom košarkaškom virtuoznošću, baš na pravom mestu i u pravo vreme, nadmaši nenadmašne i otvori novu stranicu istorije sporta kojem nikada nisu nedostajali ASOVI.

Izostale glavne zvezde
Na ovoletošnje nadmetanje najboljih reprezentacije Evrope, iz ovog ili onog razloga nije došlo čak četrdesetak velikana tog sporta. Među njima i nekoliko naših šampiona. Neko je sve to nazvao egzodusom evropske košarke, uz (ne)ubedljivu priču da šampionat Starog kontinenta bez najvećih zvezda evropske i svetske košarke – a oni koji su izostali uistinu to jesu – neće biti ništa drugo do trećerazredna sportska priredba. Greška!
Braća Gasol, plus njihov zemljak Riki Rubio, Hrvat Šarić i Srbin Bogdanović, Slovenac Dragić i Nemac Šreder, Letonac Porzingis, Grk Papanikolau i da ne nabrajamo dalje, uprkos svemu, bar za one bolje poznavaoce košarke, bili su garancija s pečatom kvaliteta za šampionat, koji je, ruku na srce, u početku žestoko smarao čak i one košarci najprivrženije. Prvo zbog velikog broja ekipa koje su bile primorane da igraju samo onoliko koliko moraju i da taktiziraju tempirajući formu za drugu fazu takmičenja i samu zavšnicu, zatim zbog nedopustivo lošeg suđenja na pojedinim mečevima u tom grupnom delu nadmetanja i, na kraju, zarad polupraznih tribina, koje ne priliče jednoj ovako moćnoj košarkaškoj smotri… Saznanje o beskonačno dugom i organizaciono nedopustivo skupom takmičenju, između ostalog i zbog seoba ekipa, utisak je, nije na početku prijalo ni samim košarkašima, koji su na šampionat stigli posle naporne sezone i dugih priprema uz saznanje da ih tek čeka maratonska trka na putu do slave.
Dok ovo pišem, sve još traje. U prelepom Stambolu, na Bosforu ponosnom na istinu da konačno ima klupskog prvaka Evrope. Takođe, u ovom času još se ne zna ni ko će igrati istanbulsko veliko finale, šta se dogodilo u prvoj utakmici polufinala, da li su favorizovani Španci, kao jedina preostala reprezentacija s medaljom sa prošlog evropskog šampionata, i dalje u igri ili su posle duela s neverovatno košarkaški moćnim Slovencima i oni spakovali kofere, kao što su to, mnogo dana pre kraja EP, a na opšte iznenađenje, učinili i bronzani Litvanci i srebrni Francuzi. U igru su se vratili i Rusi, u koje pre početka niko nije verovao osim prvog čoveka ruske košarke Andreja Kirilenka. U polufinalu ih čeka duel s našom selekcijom. Onaj prvi u grupnoj fazi su dobili.
Ne zna se ni ko će biti MVP ovog šampionata. Ali zar je to i bitno? I ovo nadmetanje najboljih evropskih reprezentacija samo je potvrdilo da su braća Gasol i više od sjajnih asova, da su uistinu košarkaška institucija u mnogo čemu, da Srbija, ali i Evropa, u Bogdanu Bogdanoviću ima košarkaša kome će uskoro ljubitelji ovog sporta od srca aplaudirati i u NBA dvoranama, da je ovaj šampionat na pravi način afirmisao sve one vrednosti koje je do sada, čini se pritajeno, nosio Rus Aleksej Šved, da su Rusi s njim, Mozgovom i Kurbanovom apsolutno respektabilna košarkaška priča, odnosno „zbornaja”, koja sve manje igra „bezgrešnu košarku po zapovesti pukovnika”, a sve više onu s dušom, što i priliči ruskom biću, da Letonija polako izrasta u evropsku košarkašku silu, da se nešto čudno događa s Francuzima i Turcima, da su Hrvati konačno primili na znanje da nisu i ne mogu biti košarkaška sila, da Slovenci imaju što drugi u ovom času nemaju – fenomenalnog srpskog trenera Igora Kokoškova i dva moćna Srbina u svojim radovima: svima dobro znanog NBA asa Gorana Dragića, odnosno nestvarno moćnog 18-godišnjeg Luku Dončića.

Dončić je genije
Dečko je genije. Košarkaški genije. Madridski Real je na putu da baš u ovom malom Srbinu, koji sticajam okolnosti igra za slovenačku reprezentaciju, dobije igrača koga možda nikada nije imao u slavnoj istoriji. Njegova igra je košarka s maksimalnim uživanjem i osmehom, odnosno izrazom lica koji je nekada krasio, jednako među obručima magičnog Dražena Petrovića, upamćenog i po tome što je često nemoguće pretvarao u košarkaški moguće. Luka Dončić je već sada i magija i čarolija, momak koji je na ovom šampionatu trojke pogađao iz avlije Aja Sofije, asistirao kao da iza sebe ima milion godina i isto toliko velikih utakmica, uz egzibicije poput one protiv Letonije u četvrtfinalu, kada je u protivničkom reketu, opkoljen sa svih strana, dodavanjem iza leđa podigao dvoranu na noge, a ljubiteljima košarke vratio nadu da će se na košarkaškim terenima ponovo, umesto industrijske, igrati igra u kojoj će gospodariti improvizacija. Jer tek tada je košarka – košarka. Da li slučajno ili namerno, ali u ovom trenutku postoji nešto što je i zvanična potvrda talenta i apsolutne košarkaške vrednosti ovog dečaka, košarkaškog sultana s Bosfora: Dončićeva partija protiv Letonije je najbolje izdanje jednog 18-godišnjaka u istoriji Prvenstava Evrope.

Mogli su zajedno
A šta bi tek bilo da je na šampionatu u Istanbulu igrao Teodosić , tata-mata asistencije, s potezima koji su ga odavno inaugurisali u košarkaškog asa sa oreolom genija čije majstorstvo tek treba da upozna NBA liga. Zbog ovih genijalaca ponekad pomislim da su onih davnih devedesetih prošlog veka Amerikanci svojim suludom politikom, s naglašenom ostrašćenošću da u svemu vladaju svetom ne birajući sredstva, rasparčali Jugoslaviju, između ostalog, i zbog košarke. Oni stariji možda i ne znaju da je tadašnja Juga imala čudesno moćnu reprezentaciju, jedinu na svetu koja je mogla uistinu ne samo da parira američkom „drim timu” već i da ga porazi. Znali su Amerikanci da bi se na OI u Barseloni 1992, kada je pukla i košarkaška Jugoslavija, možda i provukli na iskustvo, ali su, siguran sam, bili i sami ubeđeni da bi u finalu olimpijskog turnira u Atlanti 1996, odnosno četiri godine kasnije, prosuli hektolitre znoja da možda pobede ondašnje „plave” sa u svemu moćnim Divcem, Đorđevićem, Danilovićem, Kukočem, Rađom, Savićem, Bodirogom, Rebračom, Vrankovićem, Zdovcom, Alihodžićem… Lakše im je očigledno bilo da unište Jugoslaviju nego da izazivaju u ovoj priči košarkašku sudbinu.

Turkey Basketball Europeans'Đorđević kao trener ima tajnu, možda i čaroliju, uz pomoć koje uspeva da nađe put do svakog igrača, da mu objasni kako da postane slavan i da život ima smisla samo ako si slavan

A kad smo već kod egzibicija, onda uistinu treba žaliti što je ovaj šampionat ostao siromašniji za košarkaško umeće jednog Nikole Jokića, NBA asa koji svojim poimanjem košarke tu igru ponekad pretvara u bajku. Šteta je i to što on i Luka Dončić, iako Srbi, jedan iz Sombora, a drugi iz Kraljeva, nikada neće zaigrati u istoj reprezentaciji. Dončić će ostati doživotni Slovenac, a Jokić, naravno, srpski reprezentativac. Moguće je da zaigraju jednom i nekada u istom klubu. Bilo bi to dobro zbog košarke, a i zbog onih koji još uvek nisu shvatili da ona prava košarka, uprkos izletima drugih, ipak stanuje u Srbiji. Uostalom, kazuju to i rezultati reprezentacije. Od nas je na evropskim šampionatima po broju medalja uspešnija samo Rusija, koja je u odnosu na naših 18 (8-6-4), osvojila 22 (15-3-4) medalje. Istina je i to da nam ovu statistiku Turci nisu priznali. Zašto i u ime čega ili koga su rezultate koji ceo svet priznaje pretvorili u lažni falsifikat minimizirajući vrednost srpske košarke, to samo oni znaju.
Istina, u Istanbulu smo, zahvaljujući sportskom prijateljstvu Turaka, bili hendikepirani i na nekim drugim poljima. Konkretno na tribinama, jer su Turci, verovali ili ne, kao domaćini zabranili nekolicini nadasve simpatičnih srpskih navijača, fotoreporterima iz sveta neverovatno atraktivnim i zanimljivim, da u dvoranu dolaze sa ŠAJKAČOM. Čudno, baš čudno. Posle svega ostaje i hipotetičko pitanje šta bi bilo da su se na ovaj šampionat plasirali Škoti?! Da li bi možda njima bilo zabranjeno da u dvoranu uđu u neizostavnim kiltovima. Ili je Turcima zabranjeno da na tribinama dvorane, ili ispred hale, imaju fes na glavi? Sve ovo je utoliko čudnije jer tim istim organizatorima šajkača nije smetala pre par godina, na onom Prvenstvu sveta kada su baš nas Turci, uz pomoć sudija, eliminisali u polufinalu neregularnim košem postignutim sekund pre kraja.

Bez osmorice
Sada smo opet tu gde jesmo. Među četiri najbolje reprezentacije Starog kontinenta. Poslednji trijumf na šampionatima Evrope zabeležen je, podsećamo, 2001. Dres s nacionalnim obeležjem tada su, predvođeni s klupe Karijem Pešićem, nosili: Predrag Stojaković, Dejan Bodiroga, Milan Gurović, Marko Jarić, Vlade Divac, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević, Dejan Koturović, Predrag Drobnjak, Igor Rakočević, Vlada Radmanović, Žarko Čabarkapa… Na Prvenstvu Evrope, pod Đorđevićevom komandom 2015, osvojeno je četvrto mesto. Igrali su: Teodosić, Simonović, Kuzmić, Bogdanović, Bjelica, Marković, Kalinić, Nedović, Milosavljević, Raduljica, Erceg, Milutinov…
Prošle godine je riznica medalja obogaćena olimpijskim srebrom. U odnosu na ekipu koja je bila u Riju, Đorđević se za šampionat u Turskoj morao odreći čak sedmorice, plus Markovića, koji je rekao zbogom reprezentaciji. Na prvom okupljanju, 20. jula u Beogradu, pojavilo se 18 pozvanih reprezentativaca: Miloš Teodosić, Marko Gudurić, Branko Lazić, Marko Simonović, Ognjen Kuzmić, Stefan Jović, Stefan Birčević, Vladimir Lučić, Bogdan Bogdanović, Nikola Kalinić, Vladimir Štimac, Miroslav Raduljica, Milan Mačvan, Dragan Milosavljević, Nemanja Nedović, Vasilije Micić, Boban Marjanović, Milan Mačvan… A onda…
Đorđević se nije rasplakao. Jedan po jedan su napuštali tim. Prihvatio je Đorđević ono što se prihvatiti mora. Povrede i neki drugi razlozi uslovno su desetkovali njegov tim. Nikada, međutim, nije rekao šta bi bilo da u Istanbulu ima na raspolaganju možda Nedovića, Teodosića, Bjelicu, Simonovića, Jokića, Kalinića, Raduljicu… Znala je to srpska košarkaška javnost i bez njegove izjave. Umesto praznih priča i suvišnog lelekanja, operaciju zvanu „zlato na Bosforu” započeo je uz opsesivnu želju za perfekcijom i uspehom, ne tražeći ni u jednom jedinom momentu alibi za eventualni neuspeh. Znao je i pre početka koliko uistinu njegov tim vredi, ali i to da iz tog istog tima može da izvuče i više nego što oni i pojedinačno i kao ekipa mogu.

Možemo u finale
U grupnoj fazi su se ređale pobede. Izgubljen je samo meč protiv Rusa, a da zapravo ni tada nismo bili načisto koliko ovaj i ovakav Saletov sastav može. U eliminacinoj fazi duel s Mađarima je bio samo nešto lakši trening, da bi tek meč sa Italijanima, u četvrtfinalu, uslovno pokazao sve vrline i tek poneku sitnu manu tima u koji srpski ljubitelji košarke, i pored harizme Đorđevića, baš i nisu verovali.
I pre ovog šampionata Đorđević je pokazao da kao trener ima svoju tajnu, možda i čaroliju, uz pomoć koje uspeva da nađe put do svakog igrača, da mu objasni kako čovek danas živi za to da postane slavan i da život ima smisla samo ako si slavan. U nekim prethodnim takmičenjima, zahvaljujući baš ovoj priči, neke otpisane igrače pretvorio je u moćne košarkaše, pre svih Raduljicu, zatim i Kuzmića, Simonovića… Pružio je šansu i Joviću. Kod njega, bar igrači tako pričaju, nema moranja. Celu priču postavlja na aksiom „ako hoćeš – hoćeš, ako nećeš – nećeš”. Međutim, ako sve prihvatiš, onda ulaziš u fazu kada testiraš pre svega sebe, koliko si košarkaški jak i koliko si u krajnjoj instanci sposoban da budeš deo Saletove mašinerije. Završna rečenica njegove filozofije stratega bila je i ostala: osmeh na lice, mir u glavi, vatra u srcu. Mnogi su na tome profitirali. Naravno, pod jedan igrači, ali i srpska košarka generalno. Sa Saletom Đorđevićem kao selektorom vratila se na staze uspeha. Definitivno!
Na šampionatu u Turskoj, u ovom času, „orlovi” su stigli do polufinala. Na putu do kvarteta najboljih, razbili su u četvrtfinalu staru mušteriju – ovog puta i još jednom (ne)moćnu Italiju. Istina, u Srbiji se pred deul sa „azurima” strahovalo. Marko Belineli, Điđi Datome, Meli i posebno Etore Mesina kao strateg s klupe zasluživali su respekt. Svih, pa i naših reprezentativaca. Ali avaj… U Istanbulu niko nije strahovao od Italijana. Visina naših igrača, posebno Bobija Marjanovića, bila je za Italijane nepremostiva prepreka.
Sad je pred Saletom i njegovom reprezentacijom, koju je sastavio uz pomoć lekara, novo iskušenje – zahuktala Rusija. Istina, retko se događa da se na istom takmičenju isti protivnik pobedi dva puta. Dakle, red je da 15. septembra slave Srbi. I Bog bi morao da bude na njihovoj strani. Takođe i sreća, jer sreća prati hrabre. Finale, odnosno zlato ili srebro, bilo bi ostvarenje po meri za selekciju i selektora koji je srpsku sportsku javnost naučio da, uprkos nedaćama, postoje greške (iz prošlosti) koje se mogu ispraviti. Ili trenutak kada se za sve izgubljena utakmica može pretvoriti u trijumf. Saša Đorđević je to nebrojeno puta kao igrač dokazao. Red je da košarkaški svet zadivi i kao trener.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar