GENIJE KOJI NE TREBA SRBIJI

GENIJE KOJI NE TREBA SRBIJI

Foto: Srđan Stevanović/Starsportphoto


Velibor – Bora Milutinović ili „grande genie para poko posos“. U prevodu – veliki genije za malo para. Tako su ga, posle svega što je učinio i za njih i oni za njega, opisali u jednoj rečenici njegovi Meksikanci. Da li su možda pogrešili?

– Sticaj okolnosti je učinio da se u jednom trenutku nađem u Meksiku. Kasnije je to postala vrlo bitna zemlja za mene. Sad znam da je sve to bila i malo sudbinska priča, odnosno da sam u pravom trenutku bio na pravom mestu. Tamo su se pojavili ljudi koji su verovali u mene, zahvaljujući kojima sam postao trener. Prvo u klubu, onda i u reprezentaciji. Bio sam prvi selektor stranac u istoriji te zemlje – kazuje Velibor – Bora Milutinović.

I rad u klubu i onaj kasnije s reprezentacijom bio je ukrašen vedrim bojama, sjajnom atmosferom i izuzetno vrednim rezultatima. Najboljim koje je u istoriji imao i klub a, ispostavilo se, i reprezentacija Meksika.

– Jedna od mojih najvećih trenerskih radosti u karijeri svodi se na to da je za reprezentaciju Meksika nastupalo čak sedam fudbalera koji su počeli profesionalno da igraju fudbal u klubu gde sam radio kao trener – kazuje Bora Milutinović.

U tom istom Meksiku Bori Milutinoviću se dogodilo još mnogo lepih stvari. Ono čime se, pre svega kao čovek, najviše ponosi jeste to što je danas muž Meksikanke Marije, otac Darinke-Elene i deda Lusijani i Aleksandri. Onima koje uvažava s radošću i širokim osmehom pokazuje porodične fotografije.

Racionalni emotivac

Velibor – Bora Milutinović je neobičan čovek još neobične biografije. Gde god da je radio, a radio je s puno uspeha i još više strasti, uz prepoznatljiv osmeh kojim je otvarao sva vrata i osvajao sva srca sveta, o njemu su se pričale lepe priče.

– I ja sam lep čovek – kaže u šali uz širok osmeh. – Lepo je zapravo kad ljudi o vama lepo pričaju. Lep je to osećaj, ali je i dokaz da čovek ima porodično vaspitanje. To je vrednost koja se ne gubi, koja vas prati ma gde da radite, na bilo kojem meridijanu. I ljudi to, tu vrednost, verujete na reč, prepoznaju. Hvala mojoj sestri Milunki, koja je, kad smo ostali bez roditelja, vaspitavala Miloša, Milorada i mene.

Posle Meksikanaca, zaludeo je i Amerikance. Toliko da ih je naterao da zavole fudbal. Ako je u Meksiko stigao slučajno, u Ameriku nije… Ostala je priča iz 1991, kada je Henri Kisindžer, predsednik nacionalnog fudbalskog saveza i u to vreme jedan od najuticajnijih ljudi sveta, preklinjao legendarnog Franca Bekenbauera da preuzme reprezentaciju SAD i da s njom kao selektor napravi rezultat na SP 1994, kojem je Amerika bila domaćin. Kajzer se zahvalio, ali je usput objasnio ko jedini može da ispuni ono što su Amerikanci tražili. Uputio ih je na Srbina Boru Milutinovića.

– Posle uspeha s Kostarikom, porastao mi je i trenerski rejting. Da bih postao selektor SAD, morao sam da otkažem unosan ugovor s francuskim Monakom. Nisam se pokajao – govorio je posle svega Bora Milutinović.

Nije pogrešio. Čovek sa zapuštenom kosom, kako su ga nazvali američki mediji kad je pristigao u njihovu domovinu, i u (ne)fudbalskoj Americi napravio je više nego što je iko mogao da pretpostavi. Amerikanci su bili u osmini finala svetskog šampionata. Na trijumfalnom putu zaustavio ih je tada moćni Brazil (0:1).

Racionalni emotivac, kako ga opisuju oni što su ga dobro upoznali, danas neće, osim osmehom, ni da komentariše to što su ga Amerikanci nazvali tvorcem modernog fudbala u SAD. Smehom se brani i kad sluša šta su o njemu govorili američki reprezentativci. Konkretno, kapiten Aleksis Lalas, koji je zahvaljujući Bori osetio svu slast (i gorčinu) fudbalskog sveta, ali i trasirao svoj životni put. Upitan šta misli o selektoru, ne krijući oduševljenje je govorio: „Stalno se smeje, izigrava da ništa ne čuje, ali nas je vrlo brzo uverio da je kao pravi evropski trener sposoban da sve vidi“.

U SAD su ga zvali i „fudbalski kralj dva američka kontinenta“. Valjda zbog toga što je, pored Meksika i Sjedinjenih Država, kao selektor predvodio i selekcije Jamajke i Hondurasa. Znao je svoje izabranike da zbuni njihovom karakteru i kulturi nedokučivim gestom.

„Umeo je da nas ubije na treninzima, a onda odvede u bar na piće, timsko piće. Nije nas učio samo taktici i tehnici nego i kako da trčimo, vezujemo pertle, jedemo špagete“, pričao je Kobi Džons, jedan od reprezentativaca SAD.

„Stalno smo bili na putu, 250 dana u godini. Bili smo u SSSR pre pada Mihaila Gorbačova, poslednji smo igrali s Istočnom Nemačkom i Jugoslavijom pre nego što su nestale s mape, igrali smo u Engleskoj pred prepunim tribinama, ali i na Kajmanskim ostrvima pred samo nekoliko ljudi“, priseća se dana s Borom golman reprezentacije SAD Toni Meola.

Budući selektor UN

Već tada je fudbalski svet znao da ovaj neobični čovek razbarušene kose i čudesnog osmeha uistinu može što drugi ne mogu. U visokotiražnom „Njujork tajmsu“, koji svoje strane ne daruje baš svakome, osvanula je i priča o u to vreme planetarnoj trenerskoj megazvezdi Bori Milutinoviću, uz rečenicu koja se ne zaboravlja. Pisalo je: „Ako bi Ujedinjene nacije napravile fudbalski tim, Bora bi bio njegov trener“.

– Da, da, podsetili ste me sada na to, ali bih više voleo da tako nešto ne komentarišem – izgovorio je nekako stidljivo ovaj trener svih reprezentacija sveta, a onda je, posle kraće dramske pauze, dodao:

– Ne volim, zaista ne volim da pričam o sebi, ali svakom čoveku, pa i meni, prija kada čuje lepe reči. Bez obzira na to koliko komplimenti te vrste bili moćni, mene zapravo ne čine posebno srećnim. Konkretno, mnogo više me kao čoveka fudbala raduje što sam kroz karijeru predvodio pet reprezentacija na pet različitih svetskih šampionata i što sam stigao u drugi krug sa četiri selekcije koje nisu imale veliku reputaciju u svetu fudbala.

Ne voli ni politiku, priču o politici. Bombardovanje Srbije 1999. novinaru „Njujork posta“ predstavio je kao „najveću tragediju čovečanstva“.

– Ja neke stvari vidim na svoj način i ne volim o njima da pričam. Žao mi je što svet danas živi tako kako živi. Bez politike, život bi bio mnogo lepši – kazuje ovaj apsolutno dokazani kosmopolita.

Ovacije je doživeo i u Kini, sa čijom reprezentacijom jedino nije uspeo da prođe prvi krug na SP. Uprkos svemu, Kinezi su Boru Milutinovića uvrstili na prestižnu listu od 200 stranaca s nemerljivim uticajem na razvoj Kine u svim oblastima. Da ne bude zabune, reč je o izboru Akademije društvenih nauka Kine.

– Kina je neobična zemlja. Ne znam kako i na čiju preporuku se sve dogodilo, ali imao sam sreću da su i u toj zemlji ljudi prepoznali da sam neko ko u fudbalu vidi ono što drugi ne vide. Tamo sam radio s kvalitetnim kadrom, koji mi je nesebično pomogao svojim ponašanjem i vizijom – govori s naglašenim uvažavanjem prema zemlji u kojoj je radio kao selektor.

Jedan je od najoriginalnijih stručnjaka u istoriji ovog sporta. Biografi i poštovaoci s ponosom ističu njegove sportske rezultate, ali i ljudske vrline, jednako kao što to čine i oni za koje je i s kojima je radio. Jedinstven u mnogo čemu, profesionalac do koske, mnogo više pripada svetskom nego srpskom fudbalu. Trenirao je nacionalne selekcije osam zemalja, ali ne i srpsku. Zašto?

– Ne znam, zaista ne znam kaže uz širok osmeh, iza kojeg je teško naslutiti pravu istinu. Miloš je bio selektor Jugoslavije, to je valjda sasvim dovoljno od naše porodice.

Čovek koji tvrdi da je fudbal strast s jednakom strašću trenutno radi kao promoter, odnosno ambasador narednog SP u Kataru…

– Sticaj okolnosti je učinio da prihvatim taj zadatak – govori srpski stručnjak. – Ništa specijalno. Kad su me zvali, ljudi iz Katara su imali ideju u koju su se uklapali moje fudbalsko znanje i iskustvo. Sarađujemo lepo i na obostrano zadovoljstvo. Uostalom, uvek sam i u svakoj prilici bio raspoložen da pomognem.

 

 

Nismo se sreli

Na nedavno završenom šampionatu sveta u Rusiji, Bora Milutinović je bio u prestižnom petočlanom žiriju fudbaskih magova koji je odlučivao o najboljim pojedincima. Kako je moguće da to srpski mediji nisu na sva zvona objavili…
-Ne znam, možda i jesu, nisam čitao srpske novine – kazuje uz više nego zagonetan osmeh.

Stiže i odgovor iz prve ruke zašto su Bora Milutinović, Mario Van Basten i ostali iz žirija glasali za Luku Modrića
-Jenostavno zato jer je bio najbolji, apsolutno najbolji. Igrao je u sjanoj formi, veliki je kvalitet, stigao je do finala. Kažete da postoje i oni koji misle da je Eden Azar bio bolji. Azar je sjajan igrač, ali njegova reprezentacija nije učestvovala u završnom meču šampionata – kategoričan je Bora Milutinović.

Uz najdobronamernije pitanje kako ocenjuje ušeće srpske reprezentaciej na SP više nego dobronamerno odgovara:
-Ne, ne želim da komentarišem ušeće srpske reprezentacije na šampionatu sveta. To međutim ne znači da srpskoj reprezentaciji ne želim u budućnosti sve najlepše. Naprotiv.

U svom stilu odgovra i na pitanje da li je moguće da se u Rusiji nije sreo sa srpskim reprezentativcima, rukovodstvom “Orlova”, možda selektorom Krstajićem kome bi u tom trenutku iskustva i razmišljanje Bore Milutinovića bilo više nego dragoceno…
– Ne, nismo, putevi su nam se razilazili.

Kazujemo Milutinoviću da su bili, on i ljudi is FSS, na istom stadionu, podsećamo ga da je gledao utakmicu naše reprezentacije u Moskvi…
-Da, gledao sam utakmicu u Moskvi o kojoj pričate ali se nismo videli….

Na pitanje kakav je bio kvalitet fudbala na SP u Rusiji, da li se možda fudbal i koliko promenio, šta je karakteristika prikazanog, stručnjak od imena i respekta odgovara:
-Ono što je nekad bilo lepo danas nije. Nisu istini ni kriterijumi. Fudbal se nije promenio, promenili su se ljudi. Nekadašnje vrednosti više nisu bitne. Traži se samo rezultat, na fudbalskoj sceni je ideja ljudi koji idu samo za novcem. Na SP u Rusiji najviše se pričalo o organizaciji, stadionima, o broju ljudi koji su došli u Rusiju i na tribine, prihodima od šampionata, TV prenosima…Najmanje se rezgovaralo i debatovalo o kvalitetu fudbala…

Svet je razočaran onim što je video, ponajviše onim što je pokazao višestruki šampion Brazil, njegova vedeta Nejmar…
-Od Brzila se, s pravom, mnogo očekivala a onda je izostao rezultat. Koji su razlozi zašto je Brazil pokazao tako malo utvrdiće kroz analizu šampionata ljudi koji su u stručnom štabu Brazila za to zaduženi. Odnos prema igri, ponašanje igrača i još puno toga, mora se priznati, nije bilo na nivou brazilskih fudbalera odcnosno generacija is prošlih vremena. A Nejmar? Priču o njemu najbolje je možda početi pitanjem šta je to dobar igrač – odgovara pitanjem, sasvim namerno, Bora Milutinović.

Opet uz dosta muke, nalik na ceđenje drenovine, od Bore dobijamo i ovaj odgovor:
-Još jedan podatak bi trebalo da brine. U Rusiji smo videli mnogo manje talentovanih mladih igrača nego što je to slučaj bio nekada. I ovo pravilo ima izuzetak. Jedan od onih koji bi u perspektivi mogli da budu zvezda a mlađi je od 20 godina jeste Francuz Mbape. Izuzetna je kvalitet, naručito su moćne njegove fizičke karakteristike ali jedan Mbape je malo za budućnost velikog fudbalskog sveta.

Ima još jedan ilustrativan podatak koji Bora kao čovek koji bezgranično voli fudbal saopštava s gorčinom i setom u glasu.
– Fudbal se nekada igrao napadački. Danas je u opticaju neka druga priča. Pazite, na utakmici Španija-Rusija pedantni statističari su zabeležili da je lopta čak 65 puta vraćana unazad. Na ovo, pretpostavljam, nije potreban komentar.

Da li je u pitanju opšti trend odnosno samo novac koji trenutno gospodri fudbalskim arenama i događajima ili je možda u pitanju i filozofija trenera, opredeljenje fudbalskih stručnjaka. Na pitanje koga od kolega izdvaja i ceni odgovara pitanjem i molbom da nabrojimo nekoliko, po sopstvenom izboru, trenera koji su uslovno vrednost. Pominjemo Murinja, Gvardiolu…
-U priči ko je najboji trener najbitnije je koje paramtere upotrebljavate. Ono što sam naučio jeste da zapravo nije bitno koliko znaš, već koliko si sposoban da ono što znaš preneseš igračima. Moraš da gledaš trening, da pratiš, da znaš ko si, gde si, kako da dođeš do rezultata. Dijego Simeone, je trener koji stvara igrače, rezultat, koji ima odnos prema treningu, igraču.I Gvardiola je talentovan stručnjak, neko ko zna kog igrača treba da kupi. Dopada mi se i kako radi Poketino, puno obećava i trener Maroka, Francuz Erve Renar.

Bajina Bašta
Kad god dođe u Beograd, a dolazi rado i sve češće, obavezno poseti ljude koje voli a onda, kažu njegovi prijatelji, odlazi do Bajine Bašte da se vidi sa sestrom Milenom…Na konstataciju da je BB klekovača najbolja rakija, da je brend, Bora kazuje:
-I ja sam to čuo ali ne mogu da Vam potvrdim. Ja ne pijem ali bezgranično volim Bajinu Baštu koju hvalim na sav glas gde god stignem. Srećan sam što sam iz Bajine Bašte i to mi je najvažnije. I kad me tamo negde u svetu pitaju kako mi polazi za rukom da budem tako uspešan u svom poslu ja ih malo zbunim kada odgovorim da je to zato što sam iz Bajine Bašte. A kad zbog svega zaneme ja im onda,sasvim ozbiljno, ispričam bajku o trojstvu koje Bajnu Baštu čini apsolutno posebnom. Mislim na vodu, vazduh i vatru. I još pojasnim da je voda zapravo čudesna Drina, vazduh veličanstvena Tara a vatra mentalitet ljudi koji su u njoj rođeni i koji u njoj žive.

U Bajnoj Bašti je odrastao, naočio da s puno strasti igra fudbal. Ostali su rano bez roditelja, majčinsku brigu o braći preuzela je sestra Milena. Svi su postali ljudi od imena i poštovanja. Tu u Bajnoj Bašti je do besvesti s bratom Milošem (po mnogima jednim od najboljih fudbalera svih vremena koje je Jugslavija imala) jurio krpenjaču.
– Bila je to ljubav prema lopti, igri, strast, velika strast. Znao sam možda već i tada da sudbinski pripadam fudbalu i da će fudbal biti za sva vremena deo mene. I danas se sećam da je neka nevidljiva energija prolazila kroz moje telo dok sam slušao legendarnog Radivoja Markovića i radio prenos finala Olimoiskih igra u Rimu u kome su se sastali Rusija i Jugoslavija. Bilo je 5:1, na kraju i 5:5, Boobrov je postigao četiri gola…

Iz Bajne Bašte je stigao u Partizan, bio deo one čudesne priče i moćnog tima crno-belih zvanog “partizanove bebe”. Oni su stigli na korak od vrha Evrope, a on se sam, u potrazi za fudbalskim snom, otisnuo u tu istu Evropu. Danas kaže:
-Moj život je velika avantura.

Avantura koja nija završena. I dalje korača onako kako od svojih fudbalera traži da igraju fudbal – samo napred. I uz osmeh. Primećujem i kažem mu da se rodio kao Indijanac varovatno bi ga zvali “Poglavica Veliki Osmeh”. Opet se smeje…
-Svi ljudi su dobri – kazuje s gramom sete u glasu. -Radio sam sa mnogo mnogo ljudi i imao sreću da skoro uvek budem u kontaktu s onima koji su mi svojim vizijom i nesebičnom gestovima pomogli da budem to što jesam…
I na pitanje da li sebe s obzirom na rezultate vidi kao jednog od najvećih trenera u istoriji fudbala, kratko odgovara:
-Ne, nisam najveći trener i ne znam šta to znanči. Ne znam da li se to zvanje dobija tako što se broje trofeji koje ste osvojili u karijeri ili je u pitanju nešto drugo. Zaista ne znam.

Zna, međutim, da bude ono što jeste. Autentičan i svoj. Gradom ne šete u brenidranim odelima, ne jurca ni kroz Beograd a ni kroz Bajinu Baštu moćnim automobilima, ne provocira lovce na senzacije…Svoju velični iskazuje tako što kad dođe u Beograd obavezno odjuri kod Šekija (Šelkularca) na partiju šaha, zatim i na Karaburmu da se vidi s Milutinom Šoškićem a onda pravac Bajna Bašta uz konstataciju da je najsrećniji kad tamo, na Drini, odigra tablić sa sestrom Milenom u četiri ruke. Nije tajna da su srećni ljudi koji ga poznaju. Baš oni i tvrde da će kad me bolje upozna dobiti i odgovor šta ga je u fudbalu najviše usrećilo. Odgovor glasi:
-Najsrećniji je zato što mu se Ugo Sančez i danas redovno javlja.

Treba zato i verovato u ono s početka teksta:Grande genie…

 

 

Lekcije

Ovo su neka od razmišljanja trenera Bore Milutinovića, koji uživa nemerljiv autoritet.

  • Primopredaja lopte je najvažnija u fudbalu. Primopredaja u trku. To je čudesno dobro radio Miloš (Milutinović) još u Bajnoj Bašti, kad smo igrali krpenjačom. Za njega se lopta lepila…

  • Kako oduzeti loptu? Moraš da gledaš u rivala, da pročitaš šta misli, da mu uzmeš loptu pre nego što on realizuje zamišljeni potez. To je nešto što sam naučio u Partizanu kod Atanaskovića…

  • Kao mali gledao sam kako mačka hvata miša. Natera ga u ćošak. Isto sam tražio i od mojih odbrambenih fudbalera

  • Koja je akcija najvažnija na utakmici? Uvek ona sledeća…

  • I semafor je bio moje nastavno sredstvo. Objašnjavao sam igračima iz napadačke linije šta to znači. Kad je zeleno, znači da u jurišu na protivnički gol imaš višak igrača, i tada maksimalno brzo ideš u realizaciju. Kad je žuto, kada imaš poziciju tri na tri, staješ, razmišljaš i tražiš najbolje rešenje. A kad je crveno? Tada protivnik ima u odbrani igrača ili dva više. Tada se ne ide u juriš…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar