INTERVJU, DRAGOSLAV STEPANOVIĆ: Hitno nam treba nova eksjugoslovenska liga

INTERVJU, DRAGOSLAV STEPANOVIĆ: Hitno nam treba nova eksjugoslovenska liga

Photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)


Predsednik vlade pokrajine Hesen Folker Bufije i ja smo dobri prijatelji. Na promociji moje autobiografske knjige „Život ide dalje” rekao je da Frankfurt ima dva velika filozofa: „Jedan je Gete, a drugi Stepi.” 

Dragoslav Stepanović je od mladog proletera sa Zvezdare stigao do Getea u Frankfurtu na Majni. Fudbaler van konfekcije, kao najava modernih bekova s bočnim udarima i centaršutevima s tragom vatre, i igrač s pozivima za tim Evrope i sveta i ekskluzivno društvo Pelea, Gerda Milera i nadolazećeg Krojfa. I trener koji je u kruta pravila poslovne komunikacije, posebno u Nemačkoj, unosio dah i duh Bulbudera, napravivši brend s vlastitim imenom.
Za ilustraciju navedimo dva citata iz gastarbajterske zbirke anegdota i citata „Tako je govorio Stepi”, nikad objavljene, ali uvek otvorene.

Kakav Vam je ugovor sa Ajntrahtom?

– Mislim da je A4.

A šta će biti sledeće nedelje?

– Ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak…

Kao igrač, pisao je istoriju fudbala. Kad je postao trener, u korice je stavio svoju karijeru, u autobiografiji „Lebbe geht weider” (Život ide dalje). Naslovnu rečenicu izgovorio je u leto 1992, nakon gubitka titule šampiona Bundeslige s Ajntrahtom. Posle tog neverovatnog spleta okolnosti, sebi je dodelio indijansku verziju imena. Postao je duhovni vođa jednog drugačijeg fudbalskog plemena u kojem jedan sportski neuspeh nije smak sveta. I dok bi drugi zanemeli s knedlom nepravde i nesreće u grlu, Her Štepi je na novinarsko „ništa od trofeja”, odmahnuo rukom: „Život ide dalje.”

Pre tri godine, na promociji bestselera punog fudbala i života, Folker Bufije, predsednik vlade pokrajine Hesen, rekao je da Frankfurt ima dva velika filozofa: „Jedan je Gete, a drugi Život ide dalje.” Brkovi, frizura a la Stepi, cigarilos, fudbalska harizma i šarm činili su ga rado viđenim gostom, kako stručnih sportskih emisija, tako i zabavnih televizijskih programa. Zato, kad je nedavno visokotiražni „Bild” organizovao izbor najomiljenijeg trenera u istoriji Ajntrahta, nije se iščekivalo ko je to, nego kolika će biti razlika. Fudbalski plebs je otvorio srce: Stepi je drugoplasiranog rivala ostavio sa 37 procentnih poena. Uskoro je stiglo još jedno priznanje. Premijer Bufije uvrstio ga je u tim koji će krajem meseca posetiti Srbiju.

– Folker Bufije i ja smo dobri prijatelji. Poznajemo se sigurno šest-sedam godina. Drago mi je što sam u sastavu delegacije Hesena koja dolazi u Srbiju. Znam da je program isplaniran do poslednjeg detalja, ali ako se ukaže prilika, voleo bih Bufijea i njegovu ekipu da odvedem u Skadarliju da osete taj boemski duh Beograda.

Hesen je jedna od najrazvijenijih pokrajina u Nemačkoj?

– Ovde nema šta nema kad su industrija, usluge i finansije u pitanju. Jako je važno da Srbija jača ekonomsku i privrednu saradnju sa ovom regijom, koja broji nešto više od šest miliona stanovnika i koja je posle Bavarske, verujem, najrazvijenija u Nemačkoj. Koji će poslovi biti konkretni predmeti razgovora, ne znam, ali će gospoda Vučić i Bufije pronaći šta je najpotrebnije i u šta može najbrže da se investira u Srbiji.

Folker Bufije je deo detinjstva proveo u Sremu.

– Da, kao dečak bio je u Staroj Pazovi. Majka mu je folksdojčerka s tih prostora. Folker je do desete-jedanaeste godine živeo tamo. I oni su se onda iselili u Nemačku. Po vokaciji je advokat i jako je cenjen, ne samo u Hesenu nego u celoj Nemačkoj.

Kako je došao do ocene o Vašoj „filozofskoj” prirodi?

– Bio je 2014. na promociji moje knjige. Za njen naslov sam izabrao krilaticu koja je izletela u orbitu nakon što sam s Frankfurtom izgubio prvenstvo. Izašao sam pred sedmu silu i rekao „Život ide dalje”. To je mnogima ostalo urezano u sećanje pa u nekim gradovima pripadnici mlađe navijačke generacije i danas kad ne mogu da se sete kako se zovem kažu: Da, vi ste rekli da život teče dalje. I Bufije je na promociji istakao da pokrajina Hesen ima dva filozofa: „Jedan je Gete, za koga ceo svet zna, a drugi je Život teče dalje, odnosno Stepi.”

Kakvu ste poruku, zapravo, želeli da pošaljete objavljivanjem autobiografske knjige?

– Ostavio sam nešto iza sebe. „Život” je naišao na odličan prijem kod čitalaca i celokupne javnosti, ne samo sportske. Svi oni koji su gledali televiziju i mene kao igrača ili trenera, saznali su i neke stvari pomoću kojih bi mogli da upotpune sliku o meni.

Meč protiv Brazila ostaje za sva vremena. Igrali smo pred 182.000 navijača na staroj „Marakani” u Riju. Pre dve godine baš sam dobio ce-de s tog spektakla. Namestio sam drugi gol, koji je dao Džaja

Izbor za najomiljenijeg trenera Ajntrahta sigurno predstavlja veliko priznanje jer je u Frankfurtu radio veliki broj vrsnih stručnjaka.

– Najdraži sam trener u istoriji kluba. Ušao sam u društvo klupskih legendi, koje se uključuju u promociju kluba i njegovih aktivnosti, bilo u gradu, u pokrajini, ili u čitavoj Nemačkoj. Oni bi mogli da se nazovu klupski ambasadori.

Prošle godine su se navršile četiri decenije od Vašeg dolaska u Nemačku. Šta se od tada do danas promenilo u toj zemlji kad je fudbal u pitanju?

– Fudbal je u Nemačkoj, po pitanju organizacije, infrastrukture, omladinske akademije, igre i svega ostalog, dosegao vrhunski nivo. Bundesliga je šampionat s najvećom popunjenošću stadiona u Ligama petice. „Panceri” su svetski šampioni, selektor Joakim Lev sad ima 50 igrača s kojima može da učestvuje na raznoraznim takmičenjima. Ono što je posebno značajno jeste odluka da svaki klub iz Cvajte mora da ima internat za najmanje 15 dečaka. Ukoliko toga nema, nema ni licence za takmičenje. Do sada je to bila obaveza samo bundesligaša, ali sada je to uslov i za one klubove u stepenu niže. Znači, Nemci ne samo da kupuju najbolje strane igrače nego misle i na talentovanu decu iz svog dvorišta koja bi jednog dana mogla da dođu do Bundeslige i do „elfa”. Razvoj sopstvenog fudbalskog podmlatka i njegovo negovanje je na najvećem mogućem nivou.

Bajern je razbio Arsenal (5:1) u osmini finala Lige šampiona. Dok je Pep Gvardiola vodio Bavarce, rekli ste da je to rukopis Luja van Gala. Da li je i Karlo Ančeloti zagovornik iste škole?

– Van Gal je igračima kao što su Miler, Badštuber i Lam dao šansu kad su bili na vratima prvog tima. Videlo se da je imao puno pravo na takav potez. Međutim, Bajern je i s Gvardiolom imao tri nezaboravne godine. Sad je i Ančeloti na dobrom putu da napravi veliki uspeh. Bajern je kontinuitet. To je jedan od najboljih klubova ne samo Evrope nego i celog sveta. Uli Henes je pre tridesetak godina postavio bazu iz koje se napaja, mislim da je najispravnije reći – budućnost, kako tima, tako i kluba. Sada su u ekipi šestorica igrača iz omladinske škole. U Bajernu je u toku realizacija projekta koji podrazumeva ulaganje 60 miliona evra u terene i smeštajne kapacitete klupske akademije. Ona će u narednih deceniju-dve godina moći da izbacuje igrače kao što su Lam, Miler, Badštuber, Alaba i drugi.

Bili ste na korak da se nađete na mestu najčešće rezervisanom za Bajern. Sećanja na meč u Roštoku nikako da izblede.

– I neće! Ajntraht nije klub koji se svake godine bori za titulu prvaka. Šampion Nemačke bio je samo 1959. Istina, ima četiri trofeja kupa. Sezone 91/92, kad sam bio na klupi frankfurtskih „orlova”, bili smo praktično pred osvajanjem trona. Pred poslednju utakmicu šampionata, protiv Hanze, zajedno s Borusijom Dortmund i Štutgartom imali smo jednak broj bodova (50), ali naša gol-razlika bila je ubedljivo najbolja. U Roštoku smo stvorili brojne šanse, a nije nam sviran ni penal. Ono što treba često se ne dogodi na terenu. U 76. minutu imali smo penal koji sudija nije video. A znate kakav je bio prekršaj! Školski primer jedanaesterca. Taj snimak bi mogao da pomogne onima koji pohađaju i vode sudijske kurseve da vide šta je penal. Ajntraht je remizirao, a Štutgart je zahvaljujući pogotku Gvida Buhvalda u 90. minutu meča u Leverkuzenu došao do 2:1 i titule.

Bernd Šuster, Rudi Feler, Paolo Serđo, Entoni Jeboa, Manfred Binc, Džej-Džej Okoča samo su neki od igrača koje ste trenirali. Ko je na pijedestalu?

– Uve Bajn! Tipična desetka, dribler. Šekularac iz onih naših vremena. Skoro 80 odsto pobeda Frankfurta i svega dobrog što nam se dešavalo bilo je njegovo delo.

Kad smo kod Šekularca, bili ste s njim u ono „romantičarsko” doba OFK Beograda. Kako ste došli na Karaburmu?

– Počeo sam u Mladom proleteru. Bilo je jako zanimljivo i atipično. Klub je vodio Slobodan Inge Olarević, koji je imao devet sinova i ćerku. Mislim da se zvala Slobodanka i da je moje, 1948. godište. Ti moji počeci obeleženi su brojnim nezaboravnim momentima. Sećam se, krenemo na utakmicu, na nekom igralištu blizu rukavca Save, nas sedmorica, a Inge u tramvaju nađe još tri igrača kako bismo mogli da izađemo na teren i počnemo utakmicu.

Došli ste u OFK i pod nadzor Kike Popovića. Kako su izgledali treninzi u novoj sredini?

– Trener je bio Žarko Mihajlović. Kika je bio savetnik. Za vreme treninga se uvek nalazio pored igrališta, gledao kako vežbamo i kad on prekrsti ruke i kaže da je gotovo, onda su treneri završavali trening. Žarko je bio nominalno trener, ali Kika je vodio glavnu reč. Sve je to bilo simpatično i s mnogo entuzijazma.

Prvi susret s peharom trebalo je da se dogodi 1966. godine. Tada je OFK Beograd u finalu Kupa Jugoslavije savladao zagrebački Dinamo sa 6:2, a dvostruki strelci bili su Paja Samardžić, Josip Skoblar i Slobodan Santrač. Bilo je predviđeno da stojite pored trofeja. Zašto je plan promenjen?

– Jako sam se radovao toj utakmici, igranoj na stadionu Partizana. Bio sam određen da čuvam pehar, ali su drugi, iz meni nepoznatih razloga, dobili taj zadatak. Gledao sam meč s tribina i uživao. Već sledeće godine spustio sam se na teren.

Smena Aleksandra Rankovića zatekla Vas je u Nirnbergu. Da li vas je neko obavestio šta se događa u Jugoslaviji?

– Bio sam u Nemačkoj s reprezentacijom Beograda. Osetili smo da se nešto dešava. Nisu nama javili, nego vođstvu puta. Rečeno nam je da ne idemo u grad. Ukoliko ipak odlučimo da se malo prošetamo, trebalo je da budemo u grupi od po troje-četvoro. Držali su nas stalno na oku. Situacija je bila jako napeta. Moram reći da nismo imali razumevanje za te mere, niti smo se bojali. Nismo dobacivali kakve veze imaju fudbal i politika. Turnir je trajao dva-tri dana, tako da smo brzo pokupili naše prnje i vratili se u Beograd.

Nakon Brionskog plenuma, OFK Beograd je ostao bez para. Klupsko rukovodstvo je dalo odrešene ruke za čak 14 fudbalera prema kojima nije moglo da izmiri obaveze.

– Jedan kompletan tim je otišao. OFK je došao u situaciju da traži nove igrače. A ja sam dobio šansu da igram i da napravim karijeru koju sam napravio. Nekolicina omladinaca, među kojima Boca Turudija, Caca Radojčić i ja, dobila je šansu. Te godine ispali smo iz lige pa je onda došlo do proširenja lige. Igrali smo majstoricu s Trepčom, pobedili kod kuće sa 7:2, a u Mitrovici je bilo 3:2. Igrao je i Šeki. Sledeće godine postao sam reprezentativac.

Sem u OFK Beogradu, igrali ste i u Crvenoj zvezdi, Ajntrahtu, Vormatiji Vorms i Mančester sitiju. U dresu reprezentacije Jugoslavije upisali ste 34 utakmice. Brojka bi svakako bila veća da vas povreda kolena nije omela.

– I odigrao sam jedan meč za Tim Evrope u Parizu protiv Korintijansa. Bio sam pozvan za Tim sveta, ali zbog operacije nisam mogao da se odazovem. Zbog tog bolovanja imam znatno manji broj igara za „plave” od onog koji sam mogao da ostvarim. U Jugoslaviji sam 1971. godine bio fudbaler godine. Posebno mi je drago da sam to priznanje dobio od kapitena svih prvoligaša koji su učestvovali u glasanju.

Koja Vam je utakmica u plavom dresu ostala najduže u sećanju?

– Protiv Brazila, bez ikakve dileme. Igrali smo pred 182.000 navijača na staroj „Marakani” u Riju. Pre dve godine baš sam dobio ce-de s tog spektakla. Namestio sam drugi gol, koji je dao Džaja. Igrali smo 2:2 u jednoj nezaboravnoj utakmici. Pele, iako u poznim godinama karijere, odigrao je velemajstorski i pokazao zašto je najbolji fudbaler svih vremena.

Srpski „orlovi” su, nakon dugog propadanja, počeli da hvataju visinu. Pod vođstvom Slavoljuba Muslina, dobro su započeli kvalifikacije za Svetski šampionat u Rusiji. Koliko su „orlovi” blizu Mundijala 2018?

– Ima još da se leti i gine! Mnogo lošeg nam se dešavalo kao posledica kvazirešenja koja je donosio Karadžić. Gurajući po svaku svoje trenere sumnjivog kvaliteta i znanja, upisao je seriju neuspeha u kvalifikacijama za velika evropska i svetska takmičenja, skoro da je upropastio naš fudbal, o čemu govori konstantno propadanje na FIFA rang-listi. Na sreću, tome je došao kraj. Na pravom smo putu da se domognemo šampionata u Rusiji. Ali, bogami, ima još da se igra. Biće velika borba do kraja – Irci, Velšani i Austrijanci se sigurno neće lako predati. Bilo bi fantastično da se direktno kvalifikujemo, ali može i kroz baraž. U opasnoj smo grupi. Treba biti oprezan da se ne naleti na minu.

Niste uspeli da ostavite dublji trenerski trag u srpskom fudbalu vodeći Čukarički, Vojvodinu i Radnički iz Niša. Koji su razlozi za to?

– Kad se moja karijera približavala kraju, hteo sam da barem godinu-dve pomognem srpskom fudbalu. Nekako, sve ono što sam kasnije dobio, zasluga je srpskog dela karijere. Pre svega, OFK Beograda i trenera koji su me vodili. Na poziv Darka Ramovša, otišao sam u Čukarički, gde smo bili peti, na korak do Kupa UEFA. Taj Čukarički gospodina Mihajlovića nije imao ni plan ni strategiju, niti je bio organizovan na način kao ovaj iz poslednjih nekoliko godina koji je omogućio igračima da nesmetano obavljaju soj posao, ne misleći da li imaju za kiriju, telefon, gorivo… Istina, ove godine Čuka nije nešto u formi, ali utisak o organizovanom klubu se ne menja. Teško je biti trener bilo gde u Srbiji, nestrpljenje je ogromno, a odliv igrača ogroman.

Koji je najveći problem našeg klupskog fudbala?

– Rani odlazak talenata i finansiranje klubova od prodaje igrača. Kad se ogromna većina prihoda ostvaruje prodajom perspektivnih fudbalera, onda ne može biti govora o nekakvom kontinuitetu u nadgradnji igrača i tima. Trebalo bi bar na nekoliko sezona zadržati te glavne igrače na okupu, stvoriti okosnicu tima i napasti evropske kupove. Između dvadeset i trideset miliona evra od UEFA dobija klub na osnovu plasmana u grupnu fazu Lige šampiona. A koliko je puta to uspelo našim klubovima? U poslednjoj deceniji samo jedanput, Partizanu. I nikom više. Naš fudbal se svakog leta osipa u tako jakoj meri da su posledice neminovne.

Borba za mesto pod suncem u razvijenom delu fudbalske Evrope je sve teža.

– Nikada nije bilo lako pronaći dobar angažman u najjačim ligama, sada pogotovo. Konkurencija je paklena. Recimo, u Nemačku svake godine dođe tridesetak reprezentativaca! Sve su to bolji igrači od onih koji su otišli iz Bundeslige. Igrači iz Superlige Srbije teško stvaraju realnu šansu da naprave karijeru koju očekuju, kako oni sami, tako i njihova porodica i menadžeri.

Kako zaustaviti taj trend?

– Moramo povećati ugled koji naš fudbal ima u svetu. Jedan pravac za to je povratak reprezentacije na glavnu scenu i s mnogo značajnijom ulogom, a drugi je prestanak pravljenja afera. Smeštanje srpskog fudbala u krimi-kontekst i te kako odmaže njegovom ugledu u svetu.

Jedna jača liga s prostora eks Jugoslavije pozvala bi gledaoce na tribine. Kad je veća poseta, eto i oglašivača. Koji sponzor će doći kad je na utakmicama Superlige Srbije prosečno dve hiljade gledalaca?

Kako doći do većeg finansijskog kolača od UEFA?

– Moramo analizirati kako funkcionišu fudbalske institucije u zemljama koje su u rangu naših. Možda za početak da se upitamo kako to da jedan Kipar s našim trenerom Ivanom Jovanovićem ima klub (Apoel) koji igra četvrtfinale Lige šampiona protiv Reala? Kiprani, kad dovode igrače, znaju zašto ih plaćaju. U Srbiji se angažuju igrači koji su plaćeni daleko više nego što vrede. Oni na kraju krajeva, čast izuzecima, ne pokažu ni izbliza ono što se od njih isprva očekivalo. A novac koji je na njih potrošen nije jedini gubitak. Oni su zauzeli mesto nekog nadarenog dečaka iz omladinske škole. Da naši najveći klubovi, uz kadar koji će zadržati na okupu dve sezone, dovedu dva-tri prava igrača, mogli bi s pravom računati na grupnu fazu evropskih kupova. Talenti u Srbiji ne prestaju da pristižu.

Ipak, kompjuteri, tableti, video-igrice odvlače dečji fokus sa sporta?

– U ovo, informatičko doba moramo pronalaziti drugačije modele rada. Uz vreme, veliki problem za druženje dece s fudbalom jeste prostor. Mi smo na zvezdarskim ulicama, gde nije bilo automobila, igrali lopte od jutra do sutra. Sad se to više ne može. U blizini zgrada nisu izgrađeni tereni gde bi deca mogla da se igraju i tako se odlepe od kompjutera. Ovde u Nemačkoj, „Adidas” je po gradu napravio terene s veštačkom travom i ogradom na kojima može da se igra četiri na četiri. Mogu samo da zamislim koliko bi u Srbiji došlo igrača u fudbal s tih terena i iz takvih uslova.

Za brušenje igrača potrebno je kvalitetno takmičarsko svrdlo.

– Liga koju imamo u Srbiji nije po meri talenata i nije ono što im je potrebno u njihovim godinama. Zato oni vrlo mladi i nezreli odlaze u inostrane klubove i izgube se. Talenti propadaju jer nemaju pravu šansu da pokažu svoj talenat. Neki drugi kriterijum, a ne fudbalski potencijal, zastupljen je kod selektovanja igrača. Sve to se jako loše, gledano kroz dugoročnu prizmu, odražava i na sam klub.

Vi ste u Nemačku došli sa 28 godina. Naučili ste jezik, završili školu Sepa Herbergera, stekli fudbalsko ime i zaradili novac. Šta je ono glavno što ste naučili u pečalbi?

– Rad i red! Bez ta dva principa u pristupu životu, ništa ne može da funkcioniše na pravi način. Interesantan i za nas jako poučan način vođenja klubova. Ovde se svaki klub kontroliše negde između decembra i januara i ukoliko ne može da dokaže finansijsku likvidnost, gubi licencu. Da se tako nešto doslovno primeni kod nas, deset klubova ne bi moglo da igra u Superligi. Zvezda je sazidala dug od 50 miliona evra i čujem priču o njenom uspešnom poslovanju. Tih 50 miliona neće vratiti za 50 godina!

Da li bi privatizacija najvećih srpskih klubova bila spasonosno rešenje?

– U ovoj situaciji, promena vlasničke strukture se nameće kao imperativ. E sad, po kojem modelu će to biti urađeno, treba brzo raspraviti i dogovoriti jer svako dalje otaljavanje znači direktan gubitak ne smo vremena nego i novca. Kao drugo, vidim da bi jedna jača liga s prostora eks Jugoslavije pozvala gledaoce na tribine. Kad je veća poseta, eto i oglašivača. Koji sponzor će doći kad je na utakmicama Superlige Srbije prosečno dve hiljade gledalaca? Sponzori traže utakmice gde mogu da pokažu svoj proizvod, svoje ime i prezime, logo brenda. I da se to zapamti. A kad nema navijača, nema ni sponzora.

Ko će osvojiti Ligu šampiona?

– Verujem da bi Bajern mogao do pehara. Ali ne smemo zaboraviti Pari Sen Žermen. Ono što su oni pokazali u meču s Barselonom sigurno je njihova najbolja igra u poslednje četiri godine. Bili su snažni, kompaktni i ubojiti. Trener Unaj Emeri je nadgradio igru kojom je sa Seviljom pokoravao Evropu. Nije mala stvar Mesiju i ekipi dati četiri gola, a ne primiti nijedan. E sad, treba videti da li je to bio njihov dan ili je to njihov stalni nivo igre, koji ih onda svrstava u jako ozbiljnog kandidata za osvajanje Lige šampiona. Naravno, nikad se ne sme ispustiti iz tih kalkulacija ni Real s Ronaldom, Bejlom, Benzemom, Modrićem. Bundesliga i Primera su najjači šampionati po svim komponentama i garantovano najstabilniji šampionati u Evropi. I verovatno će odatle doći osvajač Lige šampiona, uz skidanje kape pariskim „svecima” za ono što su pokazali protiv Katalonaca.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar