INTERVJU, IVICA KRALJ: Muslin zna šta treba činiti, treba ga podržati

INTERVJU, IVICA KRALJ: Muslin zna šta treba činiti, treba ga podržati


Neophodno je da svi igrači imaju izgrađen kult reprezentacije. To je najbitnija stvar. I dalje mislim da mi imamo kvalitet, ali nama uvek fali to nešto, a do rešenja nikako da dođemo. Uz kvalitetan rad, mora se graditi stav da predstavljaš svoju državu i da je to najveći domet u karijeri

Kad je pre sedam godina otišao u golmansku penziju, mnogi su očekivali da će sportsku karijeru nastaviti u nekom holandskom, ruskom, portugalskom klubu ili će ga prihvatiti matični Partizan. Međutim, Ivica Kralj je napravio nesvakidašnju paradu i obreo se u šabačkoj Mačvi, koju je s mesta predsednika kluba za godinu dana odveo u prvu ligu.

Kralj za Ekspres priča o porodici, propuštenim stvarima iz mladosti, o huliganima, privatizaciji, stanju u našem fudbalu, ali i o jednom svetskom kuriozitetu: golmanu koji je najčešće bio uhvaćen u ofsajdu, čak tri puta…

Iza vas su Portugal, Rusija, Holandija, Slovačka i Partizan… Šta radite u Šapcu?
– Ja sam poprilično vezan za Šabac, moja supruga je iz ovog kraja, tako da sam ovde, na neki način, prisutan poslednjih dvadesetak godina. Naravno, imam i mnogo prijatelja, a evo sad se otvorila kao interesantna sportska priča vezana za Mačvu.
FK “Mačva”, osim zanimljive i bogate tradicije u trenutku kada ste se počeli baviti njome i nije baš bila neki izazov.
– Moram priznati, meni je bio izazov. Kad sam završio fudbalsku karijeru, ima sedam godina od tada, iskoristio sam jedan period da se s porodicom malo družim i putujem, da provodimo malo više vremena zajedno. Dok se baviš profesionalno sportom, malo vremena se nađe za tako nešto. Kad sam malo došao k sebi, pokrenuti su neki razgovori u vezi s Partizanom, ali to je bilo i prošlo. Ponuda Mačve, koja, istina je, nije kao što je nekada bila, meni se učinila kao dobar i ozbiljan izazov. Preispitivao sam se da li sam sposoban da sam i uz pomoć saradnika napravimo uspeh makar blizu onoga što je Mačva bila kao “provincijski Urugvaj”.
Šta ste zatekli?
– Kad smo počeli, poprilično je bilo posla da se postavi škola za mlađe kategorije jer baza svakog kluba jeste omladinska škola. U tom momentu je u školi bio minimalan broj dece, uz prilično lošu perspektivu. Dakle, trebalo je od temelja graditi klub. Mačva u tom momentu nije imala u saveznom rangu nijednu selekciju. Omladinci su te sezone igrali baraž, koji su s uspehom prošli i plasirali se u kvalitetnu ligu Srbije, znači s Partizanom, Zvezdom, Vojvodinom, što je bio ogroman stimulans kako za te momke, tako i za klub, jer čim si prisutan u saveznom rangu, onda je to druga priča. U ovom momentu u školi trenira 250 dečaka, a bilo ih je pedesetak. Imamo neki plan, korak po korak. U prvom timu smo se oslonili na domaće snage i mislim da smo jedini klub, možda u celoj Prvoj ligi, koji ima 60-70 odsto igrača iz sopstvene škole, tj. iz Šapca i okoline. I, eto, napravili smo poprilično dobar rezultat, ponovo smo u prvoj ligi Srbije, gde, po mom mišljenju, Mačva mora uvek da bude.
Kakvi su apetiti?
– Za tri godine navršava se 100 godina od osnivanja kluba, a imamo ne samo želje već i planove da za taj jubilej doguramo i do Superlige. Trebalo bi mnogo stvari da se poklopi do tog cilja, ali ako se bude radilo temeljito, korak po korak, sve je moguće. Ako čovek ima jasan cilj i plan kako da do njega dođe – uspeće! Verujem u to.
Koliko je bilo dovoljno to što ste “šabački zet” da vas prihvate, s obzirom na to da je sredina takva kao i većina provincijalnih, da kad dođe čovek sa strane, odmah se svi nakostreše?
– Rekoh, ja sam mnogo vremena provodio u Šapcu i ranije, ovde sam služio i vojsku, ali istina je da kad se dođe sa strane, onda se to gleda nekim drugim, raširenim očima. Međutim, meni je važno da svojim trudom i svakodnevnim boravkom u klubu pokažem da imam ambiciju, želju i na kraju krajeva i znanja da od kluba napravim nešto više nego što je bio. Mislim da ljudi to prepoznaju. Bilo je puno skeptika, merkanja i priča šta ću ja ovde, ali ljude možeš razuveriti samo očiglednom posvećenošću i stalnim prisustvom. Meni nije teško da dan-dva prespavam u Šapcu, uostalom ta relacija Beograd-Šabac nije prepreka. Pa još kad stignu i rezultati, onda svi nađu satisfakciju. Na svu sreću, šabačka publika zna da prepozna šta je šta i koga god sretnem u gradu, uglavnom ima pozitivne kritike. Naročito im prija kad čuju da nećemo na ovome da se zaustavimo.
Bitno je da su vas prihvatili i građani, i igrači, i ljudi iz kluba. Kako su vas prihvatili ljudi iz politike, i sami znate, kad god neko treba u nekoj kampanji da se podiči, on povuče fudbalski klub?
– S te strane, nismo imali ni jedan jedini problem. Bar koliko sam ja pratio poslednje izbore, Mačve u ovoj političkoj kampanji nije bilo. Mi se trudimo da ovaj klub približimo svim ljudima bez obzira na to kojoj stranci pripadaju i kako su politički obojeni. Mislim stvarno da smo uspeli da izvučemo klub iz politike i da niko ne može da kaže da je neko uticao na nas. S druge strane, šabački političari su svi bili korektni, nije bilo pritiska bilo koje vrste. Šta više, s ljudima koji su zaduženi za sport u Šapcu imamo više nego kvalitetnu saradnju, s njima smo češće i u kontaktu, gledaju svaku našu utakmicu, tu su naši gosti, tako da mislim da smo klub totalno izvukli iz politike. Međutim, kad god gostujemo van Šapca, slušamo političke doskočice i o nama, što samo govori koliko je politika svuda ušla u sport.
Šta su vam rekli vaši prijatelji i kolege iz Partizana kad ste doneli odluku da odete 85 km na zapad? Da li je bilo čuđenja: “Šta ti to treba? Gde ćeš sad tamo? Sačekaj, ima kod nas prostora?”
– Pa jeste, ali slušajte, ja sam u Partizanu od 13. godine, navikao sam da se za svoje mesto borim. Neko ima sreću da prečicom dođe do nekog cilja, ja nisam, a da li je to sreća ili nesreća, kako kome. Išao sam na pozajmice u Zvezdaru i u Jastrebac iz Niša, tada sam dolazio nekim okolnim putem do nečega što sam smatrao da mi možda pripada. Tako je i sada, mnogi su bili iznenađeni. Moja razmišljanja i odluka su se dešavali u jeku Partizanove kampanje oko novog rukovodstva, što bi mnogi na mom mestu verovatno i iskoristili. Međutim, ja sam se dogovorio s ljudima iz Šapca i preuzeo na sebe rizik, a i da proverim da li sam sposoban za tako nešto. Prijatelji su ostali iznenađeni: “Pa treba ovde da ostaneš, to je tvoj klub!” Kažem im: “Sve je to OK, ali Šabac je, po mom mišljenju, jedna dobra sredina, gde mogu da se dokažem kao sportski radnik, naravno, videćemo u nekoj skorijoj ili daljoj budućnosti da li ću biti u Partizanu, Savezu ili već na nekom drugom mestu, ali ovo je dobra škola za mene. Učim ja i, naravno, grešim, znam sad da neke stvari koje sam uradio pre šest meseci nikada ne bih ponovo uradio. Takve greške u Partizanu ne bih mogao sebi da dozvolim niti bi mi ih dozvolili i dali mi nove prilike. Napravili smo dobru saradnju s Partizanom, Zvezdom, Čukaričkim, Savezom, da svi imamo koristi. Na kraju krajeva, pokazalo se da smo krenuli uzlaznom linijom.

ivica kralj2Roditelji su najveći “problem” jer vide rešenje svih svojih nedaća u uspehu svog deteta, a onda su spremni da ih olako prepuste u ruke menadžera

Vi znate šta možete da pružite Mačvi, ali šta očekujete od kluba, od ovoga grada, šta očekujete od ljudi koje ste sada odabrali za saradnike?
– Očekujem samo podršku. Realno, ovde čovek ne može da se obogati, ni igrači koji dolaze u Šabac ne dolaze da zarade velike pare. Međutim, mi tim igračima gradimo dobru afirmaciju u dobro organizovanom klubu, a kroz njihove dobre igre to je dobro i za klub i za njih same. Što se tiče mojih saradnika, reč je o malom aparatu koji funkcioniše poprilično dobro. Ono što je najbitnije, u našem klubu ne vlada jednoumlje, mi sednemo nekoliko puta nedeljno i iznosimo probleme. Naravno da ne mislimo isto, pa ima različitih razmišljanja o istom problemu, što je dobro da bi se došlo do pravog rešenja. Kompromise pravimo u interesu kluba.
Od koga vam je stigla prva čestitka kad ste otišli u viši rang, koja vam je značila?
– Ne računajući porodicu i najbliže, prva čestitka je stigla od ljudi iz grada. Još smo bili s igračima u svlačionici kad je stigla poruka od ljudi iz grada da čestitaju ulazak u viši rang. Znači, ipak smo napravili dobru priču, značajnu pre svega za klubu, ali i za Šabac kao grad.
Da li je stigla čestitka iz starog kluba?
– Jeste, jeste. S njima sam svakodnevno na vezi, a kad god se pojavi potreba, pokušavam da njihovo iskustvo malo prenesem ovde. Naravno, ne mogu da se porede ta dva kluba, ali daće bog da se približe ako ništa drugo.
Zašto u Srbiji više nema dobrih golmana?
– Ne mislim da nema dobrih golmana, nego nema strpljenja da se izgrade. Pre svega mislim da se omalovažava rad trenera golmana, da klubovi ne posvećuju dovoljno pažnje i značaja tom radu, počevši od same selekcije golmana. Interesantno mi je kako u Holandiji, na primer, gde provodim mnogo vremena, u selekciji PSV ili Ajaksa tretiraju golmane. Prvo, taj golman mora da zna da igra, da bude kao i ovi ostali, a onda da procene da li ima talenta za branjenje. To je bitno jer se vreme promenilo poprilično i golmani sve više uče igru i manje klasično branjenje. U toku jedne utakmice današnji golman možda ima dve ili tri intervencije rukama, sve ostalo je nogama. Koliko nedostaje strpljenje, vidi se i po tome kakav je odnos prema njima i u našim najvećim klubovima. Napravi grešku-dve i može da se pakuje, a klub već traži novo rešenje. Možda taj golman ne može da podnese toliki pritisak i gubi se. Ali ako mu se da neko vreme, od jedne, dve, pet ili deset utakmica, on će steći samopouzdanje i sigurnost. Sećate li se Kasiljasa i početka njegove karijere u Realu? Primao je takve golove da su mu se svi smejali. Oni su ga istrpeli godinu dana i od tada imaju 10-15 godina rešeno pitanje golmana, što u klubu, što u reprezentaciji.
Pre sedam godina ste rešili da prestanete da se bavite aktivno sportom. Kakvo je to osećanje kad mladom čoveku kažu: “Šta, otišao si u penziju?” Da li to osećanje deluje depresivno ili čovek kaže: “Pa šta?!”
– Bar meni to nije delovalo tako strašno, s obzirom na to da mi rano počinjemo, ali i rano završavamo. Kao što sam rekao, od 13. godine sam u Partizanu i uz prvi tim sam od ’89, od čuvene utakmice u Glazgovu, kad smo protiv Seltika izgubili 5:4, tada sam bio na klupi sa 16 godina i od tada je moja karijera išla uz prvi tim. To je popriličan broj godina, a prestao sam u 36. zato što je već došlo do zasićenja, moram da priznam. Mada sam imao nekih povreda ramena, kolena, i to je već postalo mučenje bez zadovoljstva. Iz ove perspektive, mislim da golman treba da brani što duže jer dok igraš, to je najlepši period. OK, nosiš se s pritiskom rezultata, ali to je sastavni deo tog posla kojim se baviš. Tako da to meni nije palo preteško, ali je nezgodno odlučiti posle toga da li ostati u sportu ili se okrenuti nekim drugim stvarima. Igrati je jedno, a rukovoditi i biti sportski radnik potpuno je neka drukčija i nova priča.
Da ste selektor reprezentacije Srbije, koji su prvi potezi koje biste uradili?
– Au, kod nas ima šest miliona selektora! Poslednjih ne znam koliko godina promenjeno je ne znam koliko trenera, a rezultata jednostavno nije bilo. Neki su trajali kraće nego garnitura štucni! Ali, po mom mišljenju, nije problem u selektoru. Naša je sreća da imamo generacije koje su bile svetski i evropski prvaci, što omladinci, što mlada reprezentacija. Ja bih uz taj kostur kvalitetnih sadašnjih igrača obavezno priključio mlađu reprezentaciju. Pogledajte, imate primere koliko reprezentacija jednostavno namerno preskoči jedno ili dva velika takmičenja da bi formirale jaku selekciju. Mi smo preskočili već koliko velikih takmičenja, a nismo ponovo napravili neku dobru selekciju i sistem koji bi nas držao i garantovao neko učešće na velikim takmičenjima narednih desetak godina. Pre bih se oslonio na mlađe igrače zato što imaju kvalitet i zadržao nekoliko starijih jer godine nisu najbitnije, što se pokazalo na ovom evropskom prvenstvu, gde imate mnogo igrača preko 35, 36 godina, pa su nosioci igre u svojim reprezentacijama. Ove mlađe igrače bi trebalo vezati uz njih s dobrim trenerom. Mislim da je Muslin čovek s mnogo iskustva koji zna šta treba činiti, ali mu treba i podrška. Naravno, selektor mora da zasluži podršku cele nacije, navijača jer svi očekuju dobre rezultate. Bilo je promena u Savezu i nadam se da će to pomeriti stvari napred. Teško je podneti to da smo poslednji put učestvovali na Evropskom prvenstvu pre 16 godina. Prosto je nezamislivo, ali mi i dalje mislimo, gledajući ovo prvenstvo, da smo bolji od pola reprezentacija.
Za vođenje reprezentacije neophodna je podrška. Vi ste u Šapcu dobili blanko podršku bez rezultata, Muslin će morati prvo da napravi rezultat da bi dobio podršku.
– Muslin može vrlo brzo da dobije podršku, a podrška jesu i rezultati. Mada, mislim da on u ovom momentu ima podršku cele nacije, Saveza i nas koji smo u sportu. U stanju je da napravi rezultat, ali ključne su te dve utakmice na jesen. Nažalost, treba nam vremena da nešto napravimo, a začas se sve uruši. Gledam Islanđane koji su pre dve godine u baražu za Svetsko prvenstvo izgubili od Hrvata. Međutim, imaju sistem, kontinuitet i strpljenje, pa rezultat nije mogao da izostane. Belgijanci su pre sedam, osam godina bili prvaci sveta i Evrope u mlađim kategorijama, nešto slično kao mi što sada imamo, žrtvovali su prvenstvo, dva, i napravili dobru reprezentaciju.
Koliko se kod nas radi na kvalitetnoj motivaciji?
– Pre svega, neophodno je da svi igrači imaju izgrađen kult reprezentacije. To je najbitnija stvar. I dalje mislim da mi imamo kvalitet, ali nama uvek fali to nešto, a do rešenja nikako da dođemo. Uz kvalitetan rad, mora se graditi stav da predstavljaš svoju državu i da je to najveći domet u karijeri.

ivica kralj3Desilo se više puta tokom karijere kad sam se zapitao: “Ma daj, šta meni ovo treba?” To se dešava i na nekim utakmicama dok si još aktivan – loš rezultat, ceo stadion misli da si ti kriv… Primiš gol, dva, tri, nije bitno, publika protiv tebe, pomisliš: “Daj da idem kući!”

Iz ove zemlje odlazi mnogo mladih ljudi, izgleda da su fudbaleri među najmlađima. Nije reč o odlivu mozgova, ali jeste odliv zdravih, mladih sportista koji idu prerano. Postoji li neki način da se to drugačije organizuje ili zaustavi?
– Mislim da je situacija takva da je to sada teško zaustaviti jer živimo u teškim vremenima, i to nije slučaj samo u fudbalu. Tako je i u košarci, i u rukometu, i u tenisu. Možda su roditelji najveći “problem”, što vide rešenje svih svojih nedaća u toj deci, a onda su spremni da ih olako prepuste u ruke menadžera. Imamo puno dobrih menadžera, ali ima i onih drugih, lakih na obećanjima. Čitajući novine, vidiš ovaj vredi 50 miliona, 80, 100 miliona, ali tih koji vrede toliko ima, ajde da kažemo, desetak, a ovi ostali? Kada mlad igrač odlazi, ide u drugu sredinu, drugu kulturu, drugačiji način treninga. E sad, da li je on spreman da uđe u sve to, a s razmišljanjima koja nosi odavde i s pritiskom što menadžera, što roditelja. A jednostavno mora to da uspe iako možda nema kvalitet. Nažalost, mi funkcionišemo od prodaje igrača, i Partizan i Crvena zvezda, a sve bi bilo drukčije kad bismo mogli da zadržimo igrače da ne odlaze sa 17-18, već sa 22-23 godine, što bi bilo mnogo bolje i za klub i za samog igrača. On bi sa određenim iskustvom i znanjem lakše ušao spreman za nešto veliko.
Mlada i nezrela osoba se nalazi u trouglu između roditelje sa njihovim ambicijama i planovima, menadžera sa njihovim potrebama i interesima i klubova sa njihovim interesima. Da li je grubo reći da su oni moderan oblik belog roblja?
– Mislim da je grubo rečeno, ali da je, nažalost, tačno. Slažem se s vama. Verujem da će se mnogo toga promeniti nakon privatizacije klubova, kad se bude znalo ko je gazda, ko je titular jer on neće biti primoran da proda to dete, sam će ga platiti ako vredi i kad dođe pravi trenutak dobro unovčiti na zadovoljstvo svih. Da možda i roditeljima izađe u susret, obezbedi kvalitetan život toj porodici i tako smanji pritisak. Ali s obzirom na to da smo mi prilično daleko od svega toga, mislim da će ovo da traje i da je ovo realno stanje kod nas i ne vidim način da to može da stane. Pomerile su se granice pošto veliki klubovi za relativno male pare kupuju igrače kod nas, a čim on odigra dve, tri, pet, deset utakmica u tom klubu vredi mnogostruko više.
Da nam je pred vratima privatizacija klubova i da imate mogućnost da kupite Partizan, Bokelj ili Mačvu, za šta biste se opredelili?
– Zavisi koliko novca imate…
Govorim o željama, pitanje nema finansijsku nego emotivnu pozadinu.
– Naravno, naravno. Samo da znate, i moj Grbalj ima dobru ekipu, koja igra crnogorsku ligu! Partizan je uvek bio moj, u njemu sam od 13. godine i naravno da sam vezan za taj klub. To je klub koji je meni mnogo dao i veći deo života sam proveo u njemu. U Šapcu sam godinu i po dana i imam nameru da budem još nekoliko godina ako sve bude išlo kako planiramo. A što se Crne Gore tiče, u Bokelju nisam igrao nikad, ali da sam Grbljanin, ističem ponosno i na svaki način kako mogu ja dole pomognem. Ipak je to moj kraj, kog se ne odričem nikada.
Kao dečak ste ušli u fudbalsku mašinu. Kako se osećate kad podvučete crtu i konstatujete da ste propustili makar jedan važan deo detinjstva i odrastanja i koji je to period?
– To je period od 16,17. godine, pa praktično do kraja karijere. Kad se gleda sa strane, znam i kad sam počeo da branim za Partizan, mnogi su rekli, i to ljudi koji me dobro poznaju: “Brzo se desilo.” Pa nije se to brzo desilo, to je trajalo poprilično, najbolje ja znam koliko sam se odricao i čega sve u tom periodu. Kad svi idu na odmor, na skijanje, na plivanje, mi smo na pripremama, a taj period je poprilično zgusnut. Bilo je godina kada sam imao po dva, tri dana godišnjeg odmora. Sada se malo promenio kalendar takmičenja, pa je mnogo lakše. Što se tiče putovanja, OK, imaš mogućnost da obiđeš ceo svet, međutim, u tim utakmicama po Evropi, po svetu ti vidiš stadion, hotel, aerodrom, i to je praktično sve od tog velikog sveta, samo sa strane gledano čini se bajkovito i idealno. Ja se, naravno, ne žalim, svesno sam ušao u taj sport znajući šta može da mi donese i sad sam ubeđen da imam vremena da mnogo toga nadoknadim. Daleko od toga da sam ispaštao, ali gledajući neke vršnjake koji su imali mnogo, mnogo više vremena za neke stvari, vidim i šta sam propustio.
Da apstrahujemo novac kao nadoknadu za sva ta odricanja. Šta čovek u mladim godinama i nezrelosti može da pronađe kao satisfakciju?
– Svi smo mi verovatno počeli da se bavimo fudbalom zato što smo ga voleli. U vreme kad sam počinjao, bila je poprilično drukčija situacija nego sada, mi mlađi igrači nismo dobijali tako lako šansu kao što se sada dešava. Danas dobiješ šansu sa 16-17 godina, odigraš dve, tri utakmice, to se medijski proprati i odjednom si “zvezda”. Nekad je bilo mnogo teže, ali sigurno si, kad uđeš u tu priču, pogotovo kad si u velikom klubu, svestan da dobrim igrama možeš sebi da obezbediš neku mirniju i sigurniju budućnost. S godinama, kako si zreliji, shvataš da je taj novac jedna normalna stvar koja dolazi kad si u nekom velikom klubu i da ti samo daje neku sigurnost da opuštenije živiš s porodicom, ništa posebno. Naravno, ima i onih drugih koji razmišljaju o nekim stvarima koje su meni čudne, ali ja sam uvek tako gledao kad sam počinjao i dan-danas tako gledam.
Koji je to trenutak kad čovek, baveći se sportom, kaže sebi – “dosta je”? Kad dođe do zasićenja, zbog niza povreda, do nezadovoljstva primanjima ili samo kaže – imam dovoljno ili previše godina?
– Desilo se više puta tokom karijere kad sam se zapitao: “Ma daj, šta meni ovo treba?” To se dešava i na nekim utakmicama dok si još aktivan – loš rezultat, ceo stadion misli da si ti kriv… Primiš gol, dva, tri, nije bitno, publika protiv tebe, pomisliš: “Daj da idem kući!” Na kraju i meni se skupilo: “Ne mogu, nije mi to više zadovoljstvo, nemam više snage da idem da treniram dvaput dnevno, da obuvam kopačke, da padam, boli rame, koleno posle toliko godina…” Ali to su neke normalne stvari. Ima igrača koji se manje troše, pa ostaju duže zdravi, ali za nas golmane nije isto. Imamo, recimo, tokom golmanskog treninga i po 700 padova, pa čovek samo da sedne na stolicu i da ustane 700 puta, to je muka. Stigne te to jednog dana. Nisam više bio fizički spreman da nastavim, mada da sam napravio pauzu jedno godinu dana, da to tako može, pa da sam nastavio… Ovako, jednom kad završiš, onda je to gotova priča. U principu, zadovoljan sam svojom karijerom.
Šta očekujete od ovog novog, menadžerskog iskustva? Da li je to zagrevanje za nešto ozbiljnije što u sebi imate već definisano kao ideju ili postoji neka skrivena ideja za kasnije?
– Svi mi imamo ambicije, bar pretpostavljam, za nešto više. Ovde radim kao da ću ostati narednih 10-15 godina, verujte da tako gledam i mislim da je to jedini pravi put da bi se napravilo nešto, da li u Mačvi, da li u nekom drugom klubu. Naravno, imam ambicije i za nešto više, ali uopšte ne jurim za tim. Ako čovek kvalitetno radi i ako je posvećen poslu, pre ili kasnije doći će nagrada za to, ali bitno je da čovek ima cilj jer ako imaš cilj, naći ćeš i put. Time se vodim celog svog života.
Oni koji vas bolje poznaju kažu: “Ivica je direktan, ima neki put i pogan jezik.” Koja je cena toga?
– Ovde je najpopularnije da ideš negde po svoje mišljenje. Za mene je to neprihvatljivo, jeste da sam sada stariji i iskusniji, međutim, mislim da je prava stvar reći pravo mišljenje da ne bih sutra razmišljao šta sam rekao. S druge strane, ljudi ne vole da čuju drugačije mišljenje od svog. Koštalo me je to poprilično, mogu vam reći, neki su čak rekli da sam težak za saradnju. Ako je tako, onda je to kompliment za mene, pogotovo od nekih ljudi koji su to kazali. Takav sam kakav sam i nemam nameru od toga da odstupam. Daleko od toga da nisam za dogovore, ali ako se bavim nekim poslom, a taj posao ide dobro, hoću da budem nagrađen. Ako ide loše, spremam sam da snosim posledice. Nažalost, vremena su takva, za dogovor sam uvek, ali za jednoumlje nisam. Jedna je stvar ako vi možete da prepoznate da sam ja dao sve od sebe, a da li je to dovoljno bilo toga dana ili ne, e to je sad druga stvar.
Da li su vas zbog te direktnosti u komunikaciji izbegli da pozovu iz Partizana, tamo je očigledno potpuni haos?
– Sa mnom oni uvek znaju na čemu su, tako je bilo prvog dana, tako je i dan-danas. Ko god da je u toj upravi, nema nikakvu obavezu da mene pozove. To je klub koji volim i uvek će tako biti, a klub ne čine ljudi koji su trenutno u njemu ili su bili pre godinu, dve. To je klub u kom sam proveo veći deo života i za mene će uvek biti Partizan najbolji i klub koji najviše volim. A ko je u upravi, manje više, na kraju krajeva, bitno je da mi pobeđujemo, da budemo šampioni – to je jedino čime se vodim. Uopšte ne sumnjam da će doći i taj dan kad ću ja naći mesto u tom klubu, a tamo uvek znaju što se mene tiče na čemu su. Nikada nisam menjao ni priče ni strane.
Kakav je vaš odnos prema onome što se zove strani trener i strani igrač? Vi ste radili, ako se ne varam, sa stranim trenerom.
– Da bio je Mateus, bio je Reber i bio je Štork, koji je sad selektor mađarske reprezentacije.
Postoje ozbiljno podeljena mišljenja o tome trebaju li stranci srpskom fudbalu?
– Ako je dobar trener, zašto da ne. I naši treneri odlaze u inostranstvo i imaju dobre rezultate. Zašto bismo samo mi odlazili negde, a ne bi neko mogao da dođe kod nas? Ako dolazi, treba da bude dobar trener. Što se tiče samog Mateusa, mislim da je to bio pun pogodak Partizana. Em se pokazao kao dobar trener, em je bio najbolji marketinški potez kad pričamo o Partizanu u poslednjih 20 godina. Ipak je to čovek, najbolji igrač sveta, legenda fudbalska u svetu i pojavljivanje Mateusa bilo gde – to je stvarno izazivalo neviđenu pažnju. A s njim smo imali dobre rezultate, imali smo Ligu šampiona. Ako je pravi trener, zašto da ne. Smatram da sada imamo mlađu generaciju trenera koja obećava, ali njima jednostavno treba da se da šansa i strpljenje.
Kažete Mateus je marketinški potez, osećate li se vi kao dobar marketinški potez Šapca?
– Za to pitanje morate tražiti odgovor na drugoj strani. Mogu da pričam o sebi, a za sve drugo morate da pitate Šapčane i ljude u gradu.
Iz klubova u kojima ste igrali koji sistem i recept biste preuzeli kao uzor?
– Kad sam završio karijeru i putovanja sa porodicom, nije mi bilo teško da idem u klubove gde sam igrao da vidim kako funkcionišu iznutra. Ostao sam iznenađen shvativši kako to funkcioniše mnogo lakše nego što sam mislio dok sam bio fudbaler. Po mom mišljenju, PSV je klub doveden do perfekcije što se tiče organizacije, sistema. Dobro, to je privatni klub stotinak godina. Do pre nekoliko godina, u devedesetoj, sada pokojni Fric Filips, vlasnik “Filipsa”, bio je prvi koji bi poželeo sreću na početku utakmice igračima i prvi na izlasku s terena bez obzira na to kako se ta utakmica završila. Njegov rezon je bio – uradimo šta je do nas, uvek može da ima i boljih. I to je nešto što je funkcionisalo 80 godina, koliko je on vodio klub. Sistemom upravlja bord direktora, ali odlaskom jednog trenera, jednog čoveka, ne urušava se sistem niti funkcionisanje kluba. A kod nas je situacija – posle mene, potop!
Rekli ste da planirate da ostanete u Mačvi još nekoliko godina.
– Radim kao da ću ovde biti ceo život. Možda zbog jubileja, možda zbog ulaska u viši rang, sve je moguće.
Zašto kažu za golmane i bubnjare da su mimo sveta, da su malo otkačeni? Zašto se očekuje od golmana da ima viška sportske drskosti i viška strasti?
– Igrači mogu da se rotiraju, onaj s beka može da igra centra, međutim, golman je jedan jedini i svaka greška se vidi, nažalost. Sami smo birali taj posao, u nekim momentima moraš da budeš hrabar i uđeš u noge u punoj brzini, možeš da povrediš i ruku, i nogu, i glavu. S druge strane, golman, pre svega, mora da bude psihički jak. I sve je lepo dok pobeđuješ i dok braniš dobro, međutim, naiđe taj period kad to ne ide kako valja, pogotovo kad si u velikom klubu, u reprezentaciji, i onda kreće pritisak s tribina. Nije jednostavno primiti gol, dva, tri, četiri i nastaviti dalje i tu se vidi ta snaga, tu golman mora da bude poseban. Svaka se greška vidi i svaka se dobra odbrana vidi, ali jedan kiks ruši svih onih desetak odbrana. Golman se rađa, ne možeš da se probudiš i kažeš: “E, od danas hoću da budem golman.”
Koliko se mešate u golmanske treninge u Mačvi?
– Golmani su moj fah i mogu poprilično dobro da procenim talenat. Međutim, imamo trenera golmana koji je posvećen svom poslu, a ja gledam svakodnevno treninge i onda komuniciramo šta popraviti kod kog golmana, nisu svi isti. Mada bih, pravo da vam kažem, voleo da se uključim malo više na terenu, ali ima toliko obaveza. Jedva čekam pripreme kad odemo negde na desetak dana, pa mogu sebi da dam malo oduška i više vremena provedem na terenu koji me, moram priznati, vuče.
Protiv koje ekipe i protiv koje publike vam je bilo najteže da branite. Gde ste se najlošije osećali?
– Možda na toj utakmici u Zagrebu 1998, gde je, možda, bila najnegativnija atmosfera što se tiče tribina, jednostavno, nismo bili dobrodošli. To su bila vremena odmah posle rata, sve je bilo još poprilično vruće, prva utakmica srpskih i hrvatskih klubova u fudbalu. Velika, velika tenzija i nije bilo nimalo prijatno. Na terenu se ništa ne dešava, naravno, ali sve okolo, od samog dolaska, hotela, stadiona – strašno. To su neka vremena davno iza nas i mislim da je sada mnogo toga dovedeno u neku normalu. A i utakmice u Turskoj su poprilično nezgodne, recimo, protiv Galatasaraja, tu je poprilično negostoljubiva publika.
Ko stvara lošu atmosferu iz koje eskaliraju posle razne gluposti i incidenti, povrede, tuče… Ko tu nosi najveći deo odgovornosti: igrači, treneri, rukovodstvo kluba, mediji, sami navijači?
– Ovo je najteže pitanje. Ti problemi na tribinama traju i mi smo mnogo ispaštali plaćajući kazne, što klubovi, što reprezentacija, što igrajući na gostujućim terenima van Srbije. Ta negativna priča se vuče još od vremena rata, iako je rat bio davno, a ta priča traje. Čini mi se da je za nijansu popravljena situacija na tribinama kako je bilo prethodnih godina. Opet i samo rukovodstvo svakog kluba, igrači, moraju da predstavljaju klub na najbolji način ne samo na terenu već da budu promoteri svog kluba gde god da se pojave, ali oni sami nekim izjavama ili postupcima iritiraju nekog da napravi kakvu glupost. To je lančano vezano, a koje je rešenje…
Kako je moguće da smo došli u situaciju da navijači ili navijačke vođe učestvuju u upravljanju klubovima. Ko je popustio u tom lancu rukovođenja?
– U svakom klubu u svetu navijači imaju neke privilegije, ali to je u granicama kako je propisano pravilima kluba. Za ovo što se kod nas dešava ne znam šta da kažem, nisam u sistemu, pa da objasnim zašto je to tako. Najbolje bi bilo da ljudi koji vode klub ili Savez daju odgovore jer su svakodnevno u kontaktu sa tim ljudima.
Da li je moguće rešenje privatizacija?
– Mislim da bi privatizacija bila idealno rešenje. Vidim da je, recimo, što se privatizovanja tiče Čukarički iz Beograda jedna dobra priča, klub super funkcioniše, bez tenzija sa svim stvarima bitnim za klub. Njihov primer pokazao je da je mnogo toga moguće. E sad, kako privatizovati Partizan i Crvenu zvezdu, naša dva najveća kluba, ne znam kako taj model napraviti.
Jeste li ikada bili u prilici da razgovarate u ime kluba s navijačima, da li to radite u Mačvi?
– Imamo organizovanu grupu, to su sasvim OK mladi momci, među njima ima i sportista, i s njima nismo imali nijedan problem. Jedino traže da im pomognemo oko putovanja, mada ne putuju često s nama tokom godine. Nadam se da će odnosi sa šabačkim “Šanerima” ostati i ubuduće korektni. Dok se zna granica i ko šta radi, verujem da neće biti problema.
Za Ivicu Kralja, u knjizi neobičnih rekorda, zapisano je da je to golman koji je najčešće bio uhvaćen u ofsajdu, čak tri puta! Neverovatno! Da li su to oni golmanski izleti pred protivnički gol iz očaja, nemoći, drskosti, bezobrazluka…?
– Moram priznati da sam i sam bio iznenađen tom statistikom. A bilo je slučajeva kada gubimo, pa pokušavaš da uradiš nešto nemoguće. A statistika je čudo!
Da li je tačno da se plašite aviona?
– Da, da. Ceo život sam u avionu, međutim, imao sam sa porodicom pre četiri, pet godina jedan, dva leta nedajbože… Bilo je užasno, od tada sve do 1.000 kilometara idem kolima. Moja porodica nema taj problem, oni se ne boje. Ja u auto, lagano, i stižem na vreme, uglavnom.
Sreća pa je Beograd blizu Šapca!
– Nedajbože da se ide avionom!
Odlazite li u rodni grad?
– Bio sam pre jedno dva, tri meseca. Rođen sam u Kotoru, a odrastao sam u Tivtu. Iako nisam živeo u Grblju, kažem ponosno da sam Grbljanin. Uvek kad imam vremena, odem dole, pogotovo leti, ali u periodu kad nije gužva.
Kako uopšte funkcioniše porodični život dok sportski nomad ide sa jedne na drugu stranu Evrope i sveta?
– Kad ste pomenuli porodicu, divim se svojim roditeljima koji su me pustili s nepunih 14 godina da dođem u Partizan. To mi je uvek bilo fascinantno i uvek me je oduševljavalo. Mislim da sada ne bih imao hrabrosti da pustim dete negde da ode samo. A što se tiče moje porodice, istina, koferi su bili uvek spakovani. U nekom klubu se zadržiš godinu dana, negde tri. U principu, porodica me je pratila uz mnogo razumevanja. Sreća, Sara je bila mala dok sam više putovao i menjao zemlje, tako da je kao dete to lakše podnosila. Vidim da je povukla na mene, često bi da putuje, da menja zemlje, planira školovanje u inostranstvu…
Pa i supruga je zbog vaših obaveza napustila novinarski posao.
– Jeste, jeste. Bila je vaša koleginica, radila je u “Demokratiji”, posle u “Žurnalu”, a igrala i je košarku u Crvenoj zvezdi. Ponekad se našalimo da je “batalila svoju karijeru zbog mene”.
Da li je bilo pritisaka da baš i ne mora da igra u Zvezdi?
– Nemamo mi taj problem. Svoje dete učim da nije bitno koji klub voliš, ali pre svega mora da ima poštovanje prema svim ostalim klubovima. Nema problema, ali rivalitet u kući postoji!
Kakav je to osećaj prezivati se Kralj?
– Kad mi kažu: “Ti si kralj”, kažem pa jeste – od rođenja. Ne može da se ne zapamti prezime. Imam tu sreću, privilegiju da se prezivam Kralj i ponosno nosim prezime.

 document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar