INTERVJU, LALATOVIĆ: Volim Zvezdu, ali živim za Vojvodinu

INTERVJU, LALATOVIĆ: Volim Zvezdu, ali živim za Vojvodinu

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©


Ne može niko meni da naredi da zaboravim Zvezdu. Ja sam u njoj ponikao, afirmisao se, ali sad Lalatović nije više u Zvezdi, nego u Vojvodini. Profesionalac sam. Meni je važno da pobedim, nebitno da li je rival Crvena zvezda ili Partizan

Zvezdino dete. Na “Marakani” krenuo od skupljača lopti, debitovao za prvi tim, postao kapiten, dao gol Partizanu, podigao dve titule i dva pehara pobednika nacionalnog kupa. I nije sa crveno-belom značkom kao mnogi drugi sa mnogo manje minulog šampionskog rada čekao da se dogodi “nešto ili dođe neko” pa da po završetku igračke karijere dobije funkciju u našem najtrofejnijem klubu.

Ne, nije to učinio jer Nenad Lalatović je fajter. Arhivirao je zvezdaško poglavlje karijere (“To mi niko ne može oteti niti izbrisati”) i izašao na vatrenu trenersku liniju, ne znajući da je meta na njegovim leđima jer u našem fudbalu opake strelice sujete i intrige u snopovima lete ka onima koji žele, ne mereći format sopstvene žrtve, da ostanu takvi kakvi jesu. Šest klubova za šest godina na užarenoj klupi. Tako se kalio Lale! Peklo je, ali je vredelo.

Privilegija je raditi u Vojvodini

Jakom energijom, znanjem koje je “kupovao” od Muslina, Lučeskua, Šustera i Filipovića, pokrenuo je evropsku Vojvodinu, šaljući istovremeno u srpski fudbalski prostor signale da je došlo vreme za razbijanje dogme po kojoj Crvena zvezda ili Partizan moraju biti šampioni. Igrače pred svaki meč podseća: “Mi smo Vojvodina, moramo da pobedimo.” I zato se danas o Novom Sadu priča kao o Lesteru. Panonske lisice!

– Vojvodina je, nema oko toga nikakve dileme, ogroman klub. Počastvovan sam što sam njen trener. Od dolaska na stadion “Karađorđe” svakog dana sve jača veza, prihvaćen sam sve bolje i bolje. Moram reći da u početku nije bilo tako, ali kako je vreme odmicalo ljudi su prepoznavali moju odlučnost da bih ja za Vojvodinu dao sve. Za mene postoji samo Vojvodina! Veliki klub – velike obaveze, ali volim izazove. Bio sam u Crvenoj zvezdi, sad sam u Vojvodini i godi mi to saznanje da sam vodio dva od tri najveća kluba u Srbiji – započinje priču Lalatović.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©

Voleo bih da klinci igraju kao Čileanci FOTO: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©

Voleo bih da reprezentacija do 20 godina igra kao što je na Svetskom prvenstvu u Brazilu igrala reprezentacija Čilea. To je za mene model pravog, brzog, snažnog i efikasnog fudbala

Start je bio leteći.

– Zadovoljan sam i srećan, dobri su i rezultati. Imam slobodu u radu, sjajnu upravu kluba koja mi veruje i imam njenu podršku. To je jako bitno. Onda ni rezultati ne izostaju. Nisam, naravno, samo ja zaslužan za ovakav start sezone kako u kvalifikacijama za Ligu Evrope, tako i u Superligi. Zaslužni su igrači, predsednik Zoran Šćepanović, te gospodin Dragoljub Zbiljić i njegova “Energotehnika Južna Bačka”, koja je sada generalni sponzor kluba. To daje veliku sigurnost i mirnoću u radu. Kad znate da ćete imati redovne plate i premije onda svi, i igrač i treneri i ostali zaposleni, mogu u potpunosti da se okrenu svojim zadacima i obavezama.

Vojvodina je klub izuzetno bogate tradicije. Stručnjaci koji su se oprobali na njenoj klupi kažu da je ona kao klackalica. Brojna nekadašnja velika imena srpskog i evropskog fudbala vrte se oko Spensa, analizirajući svaki potez trenera “lala”, predstavljajući svojevrsnu porotu.

– Ponoviću, ja sam srećan što vodim igrače kluba tako velike tradicije. To je za mene inspiracija i motiv. Tu su bili Vujadin Boškov, Miša Pavić, Branko Stanković, Toma Kaloperović, Toza Veselinović, Ivica Brzić, Marko Valok, Dragoljub Bekvalac, Ljupko Petrović, Miša Kosanović i da ne nabrajam sve ostale. To su ogromna imena i treneri sa velikim karijerama koji su ostavili dubok trag u Vojvodini. Nije lako naći mesto i ostati u tom društvu, ali ja sam zbog tog izazova jako srećan. Imam privilegiju da radim u jednom tako velikom klubu. Ne plaši me, naprotiv, prija mi. Voleo bih da jednog dana budem kao što su bili oni.

Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Vatreni obračuni: Lalatović u duelu sa Partizanom   Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Rekao sam da ću kada odem iz Zvezde ostaviti na stolu između deset i 12.000.000 evra. Toliko danas vrede Jović, Grujić, Jovanović, Rajković, Ristić. To niko izuzev Muslina nije uradio u poslednjih 15 godina

Odluka o trenerskom pozivu bila je nečiji nagovor ili…

– Samo moja. Po završetku igračke karijere konsultovao sam se sa ocem o tome šta i kako dalje. Radio sam prvo kao skaut, pa u jednoj menadžerskoj agenciji, ali to me nije ispunjavalo. I onda mi jedan moj prijatelj kaže: “Što ne upišeš trenersku školu da imaš licencu?” I otišao sam na predavanja za trenera. Jednostavno, već posle tri dana nakon što sam odslušao predavanja znao sam da je trenerski posao moje buduće zanimanje. Moram reći krajnje iskreno – nisam ja još postao trener! Nisam još onakav kakav želim i verujem da mogu da budem. Trener uvek treba da uči i da se usavršava. Nikad neću misliti da sve znam, jer sam svestan da ne znam sve. Želim svaki dan da budem sve bolji i bolji, kako ja, tako i Vojvodina. Svaki dan odlazim srećan na trening i vraćam se prezadovoljan kad igrači urade ono što očekujem od njih. Srećan sam kad vidim da napredujemo iz dana u dan. To me ispunjava i čini ponosnim.

Zvezdi ostavio 12 miliona evra

Mladi treneri kojima još u ušima odzvanja huk sa tribina iz igračkih dana gube vreme čekajući prestoničku premijeru. Bivši kapiten Crvene zvezde, rekosmo, vođen trenerskim instinktom i jakom željom za dokazivanjem na novom poslu nije bežao od provincije niti od rada u, uslovno rečeno, malim klubovima. Krenuo je od Srema (Sremska Mitrovica), pa Proleter (Novi Sad), Voždovac, Napredak… I onda se dogodila Crvena zvezda. Jako turbulentna sezona, “Marakana” na finansijskom klizištu, igrači nezadovoljni, navijači nestrpljivi. Nekadašnji kapiten je rekao: “Doveden sam da pronađem mlade igrače i da ih izaberem. Jednog dana kada odem iz Zvezde ostaviću na stolu između deset i 12.000.000 evra. Toliko danas vrede Jović, Grujić, Jovanović, Rajković, Ristić. To niko izuzev Muslina nije uradio u poslednjih 15 godina.”

– Imao sam dobre rezultate, iako ništa nismo osvojili. Ali pet klinaca je gurnuto u vatru, a dovodili smo igrače koji su imali platu od par hiljada evra, bila je ogromna kriza. Nisam mogao da dovodim igrače koji imaju platu od 40.000 evra kao što je imaju sada. Sastavljao sam tim od onih koji nigde nisu igrali i što su ih za džabe dovodili. Došao sam na Zvezdinu klupu u nezgodno vreme, ali sam afirmisao nekoliko mladih igrača iz omladinskog pogona i zbog toga sam jako ponosan – priča dalje on.

Sledeća stanica za mnoge je bila iznenađenje – Čačak.

– Retko ko bi uradio tako nešto. Crvena zvezda, pa Borac koji je ostao bez nekoliko najboljih igrača. Čovek da bi bio na sceni i ceni, kao i da bi bio bolji, mora da radi. To je kao u Španiji – budete trener nekog velikog kluba kao što je Real, što je Crvena zvezda ovde, i onda te traži Selta. Mi smo Srbija, nismo Španija, i ja sam otišao u Čačak. To sam tako prihvatio, nijednog trenutka ne pomislivši da je to sramota. Verujem u sebe, verujem u ono što radim i došao je rezultat sa Borcem.

Kako se nositi sa etiketom “Zvezdino dete”?

– Ne može niko meni da naredi da zaboravim Zvezdu. Ja sam u njoj ponikao, odrastao, afirmisao se, ali sad Nenad Lalatović nije više u Crvenoj zvezdi nego u Vojvodini. Profesionalac sam. U svakom klubu u kome sam radio želeo sam da pobedim, bez obzira na to protiv koga smo igrali. Kao da sam tu u toj novoj klupskoj sredini odrastao, moja posvećenost je maksimalna. Meni je važno da pobedim, nebitno da li je rival Crvena zvezda ili Partizan, ili kad sam bio u Čačku – Vojvodinu. Jednostavno živim za igrače koje treniram i znam koliko njima znači pobeda za klub, ali i za njihovu karijeru. Tako da za mene tu prepreke nema.

Iz igračke karijere šest momenata je ostalo u sećanju.

– Pamtim dve titule, dva kupa, dakle četiri trofeja za tri i po godine, te gol Partizanu kad smo pobedili 2:0 i te godine postali šampioni, kao i to kad sam postao kapiten Crvene zvezde. To su lepi trenuci u mojoj karijeri. Zapravo, uvek je fin osećaj kad istrčite na pun stadion i kad vas u tim igračkim danima podržava publika. Uvek sam osećao naklonost publike jer uvek sam davao srce na terenu, igrao ne sa 100 nego sa 200 posto. Isti pristup sam imao i na treningu i na utakmici. To navijači znaju da prepoznaju.

Sa Kokezom i Muslinom “orlovi” mogu do Rusije

Pre godinu dana Marku Grujiću je rekao: “Nastavi tako da radiš i igraćeš dogodine u Čelsiju!” Pogodio je vreme i (Premijer) ligu, ali je mladi Zvezdin vezista otišao severozapadnije u Liverpul, kod Jirgena Klopa. Lalatović gde god radio ohrabrivao je talentovane igrače, ne plašeći se da im da šansu, svestan takmičarskog rizika.

– I ja sam bio mlad igrač i pamtim kad sam ušao u prvi tim. Dajem šansu onom ko je zasluži. Onaj ko dobro radi i u kome vidim kvalitet mora na teren. Greota je ne stavljati neko dete u tim kad vidim da može da donese budućnost srpskom fudbalu i klubu. Naravno, i njemu može iz korena da promeni život. To, da se razumemo, nije pitanje emocije nego talenta, rada i upornosti za afirmacijom. Od toga svi imamo koristi – priča Lalatović.

Graničnici temperamenta nekad popuste.

– Nikad ništa za trenera nedopustivo nisam uradio a da nisam bio napadnut, nikog nisam prvi uvredio. Samo, ovde u Srbiji je problem kad imaš karakter, ponos i kad ne daš na sebe! Ovde kad bilo kakvu grešku napraviš samo gledaju kako da te sputaju, omalovaže i vređaju. Nekad me kritikuju zbog mojih reakcija i ja kažem: “Dobro, pogledajte trenera poput Klopa ili Sieoena. I oni naprave greške pa ih ljudi dižu u nebesa.”

Kum Nemanja Vidić sad prati Vojvodinu?

– Čujemo se skoro svakodnevno. Mi smo kumovi, najbolji prijatelji, ja sam njemu bio kum na venčanju, krstio sam mu sina, Vida će krstiti moju decu. Tako da je naše prijateljstvo neraskidivo.

Selektor ste mlade reprezentacije Srbije do 20 godina.

– To je jako talentovana generacija i čast mi je da radim sa njom. Nije u pitanju takmičarski period. Godinu dana je do početka kvalifikacija, bez problema mogu da radim i u Vojvodini i u reprezentaciji. Za šest meseci imamo samo dve utakmice pa ću iz kluba odsustvovati dva, najviše tri dana. Cilj je da se dobro pripremimo kako bismo izborili plasman na Evropsko prvenstvo.

Kako biste voleli da igra “vaša reprezentacija”?

– Kao što je na Svetskom prvenstvu u Brazilu igrala reprezentacija Čilea. To je za mene model pravog, brzog, snažnog i efikasnog fudbala.

Dolaskom Muslina za selektora i Kokeze za predsednika FSS-a, dakle ozbiljnih i ambiciozni ljudi koji znaju šta hoće, mnogo toga će se u našem fudbalu promeniti nabolje

Kakve su šanse da “orlovi” konačno odlete na jedno veliko takmičenje? Za tri nedelje počinju kvalifikacije za Svetski šampionat u Rusiji?

– Dolaskom Slavoljuba Muslina za selektora i Slaviše Kokeze za predsednika FSS-a, dakle ozbiljnih i ambiciozni ljudi koji znaju šta hoće, mnogo toga će se u našem fudbalu promeniti nabolje. Muslin je odličan trener, veliko ime, vodio me je u Crvenoj zvezdi i sigurno će sklopiti mozaik igre reprezentacije. Republika Irska, Vels i Austrija zaslužuju puni respekt, ali imamo šanse da odemo na Mondijal. Verujem u selektora, verujem u Slavišu Kokezu i verujem u naše reprezentativce. Poenta kod “orlova” je samo da shvate da treba da vrate reprezentaciji makar deo onoga što im je ona dala. Treba biti srećan i ponosan u dresu sa grbom Srbije. Pobedom donosiš sreću u mnoge domove u Srbiji i onda je potrebno da daš sve od sebe na terenu kako bi se to dogodilo. Verujem da će tako i biti. I zato očekujem Srbiju na Svetskom prvenstvu 2018. u Rusiji.if (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar