INTERVJU, MOMČILO – MOCA VUKOTIĆ: Naš derbi počinjao je u svitanje

INTERVJU, MOMČILO – MOCA VUKOTIĆ: Naš derbi počinjao je u svitanje

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©


Možda je Stjepan Bobek bio bolji fudbaler, ali Momčilo – Moca Vukotić je najveće ime Partizana! Njegove lopte bile su meke, udarci s puno efea i još više mašte i nepredvidivosti. Sporogoreće šok-bombe. Sve je s loptom mogao, znao i želeo. Uvek je svoj fudbalski šarm i vic slao na dve adrese s brojem 1 – fudbal i Partizan. Bio je antizvezda, a stekao je neverovatno popularnost gde god je igrao. I zato pojam iz ukrštenih reči „čovek apsolutno odan fudbalu i klubu” ima četiri velika slova: MOCA! Odigrao je 781 utakmicu za crno-bele, od toga 395 prvenstvenih uz 112 golova, osvojio tri titule kao igrač, dve kao „tehniko” i podigao trofej Kupa kao trener. Igrao je 25 večitih derbija i upisao šest golova. Sve te brojke, koliko god bile kolosalne, ne otkrivaju veličinu ove legende. Kad je Partizan 1979. klizio ka drugoj ligi, Moca je prekinuo angažman u Bordou i prvim letom došao u Humsku. Četiri godine kasnije bacio je kopačke u gledalište kao poslednji čin igračke karijere, ali dobio je horski poziv za bis i odigrao još jednu sezonu. Srce i Partizan su tako želeli. Partizan se dizao i padao, a jedina konstanta bio je Vukotić.
Večiti derbi bio je posebna inspiracija. „Ide Moca sa Balkana, zaplakaće Marakana.” Budilnica crno-belih, od koje su žmarci podilazili navijače Crvene zvezde, neispavane od derbija i pristigle istim vozovima iz Knina, Bara, Skoplja, Slovenije, Hercegovine…
– Ta svitanja u „Palasu” na dan derbija ne mogu da zaboravim. Mi u karantinu, a navijači u kolonama sa Železničke i Autobuske stanice počinju zagrevanje. Često su nas i budili. Praznična atmosfera koju su stvarali navijači i jednog i drugog kluba. Zastave, trube, čegrtaljke, ali bez ikakvog incidenta. Na istočnoj strani stadiona bio je bife koji bi okupirali navijači, naš bi autobus tu stao i mi bismo prolazili pored njih. Nikad ni najmanja uvreda. Sećam se, derbi ’64. ili ’65. godine, verovatno je više gledalaca bilo nego što je kapacitet stadiona, pukla je ograda na istoku i dve hiljade ljudi se spustilo do terena i odatle gledalo utakmicu. Nestvarna scena za današnje prilike.
Za derbi ste rekli da je tih 90 minuta priča za sebe. Ne odlučuje ni pozicija na tabeli, ni bodovna prednost, ni trenutna forma.
– Za sve igrače derbi je poseban događaj. Iščekivao se taj meč, nedelju dana pre živelo se za njega, a onda su se još jednu nedelju prepričavali događaji.
Koji derbi pamtite?
– Uvek se najduže pamte oni derbiji kada se pobeđivalo. Meni su dva derbija ostala u sećanju. Jedan je iz sezone 1977/78, kad smo pobedili sa 3:2. Ante – Biće Mladinić bio je trener Partizana. Ta utakmica je u neku ruku rešavala pitanje prvaka jer je odnos bodova bio 47:45 za nas pet kola pre kraja. Zvezda je, dakle, pobedom mogla da ugrozi naše liderstvo, prednost od dva boda. Tu utakmicu smo dobili uz puno preokreta, vodili smo sa 1:0, pa sa 2:1 gubili, i na kraju je bilo 3:2 za nas.
Tada ste bili dvostruki strelac?
– Jeste i posle utakmice potpisao sam predugovor s Nicom. Računao sam da je završena stvar jer je Škija Katalinski pokojni trebalo da ide u Čikago. Ipak, nešto se isprečilo pa mu je propao transfer, a i meni. Tada su u francuskim klubovima mogla da igraju dva stranca, a tamo je već bio Nenad Bjeković. Odbijao sam sve druge ponude i otišao na odmor. Neočekivano se povredio jedan igrač Bordoa i otvorilo se mesto za mene.
Pogodak koji ste postigli u 67. derbiju prati anegdota koju „grobari” s ponosom prepričavaju. Partizan je pobedio sa 3:1, ali rezultat je ostao u senci vaših lažnjaka i bacanja na travu golmana Ljukovčana.
– Pričali su partizanovci da je komentator na radiju rekao: „Evo, dok Moca daje gol, vi slušajte malo muzike iz studija.” Taj pogodak mi je jako drag, u ravni sa onim protiv Dinama u Maksimiru. Bio je to moj stoti prvenstveni gol. Završio je u najavnoj špici tadašnjeg „Sportskog pregleda”.
Odigrali ste 25 večitih derbija, postigli šest volova. S kojim direktnim čuvarom ste vodili najveće bitke?
– Pa dobro, bilo je opasnih… Pavika Pavlović je bio najnezgodniji pošto je bio jako dobar defanzivac, uporan, kad ga izdriblaš, ponovo pokušava da se vrati u igru. S njim sam imao i najviše duela pa posle sa Stajom Nikolićem, ali Pavika mi je bio najteži rival u derbijima. Bilo je to vreme koje mi stariji pamtimo s nostalgijom jer je bila jaka liga, igrači nisu mogli da idu u inostranstvo pre 28. godine. Ostajali su u timu pet-šest godina. Bilo je dosta publike. Sećam se jedne utakmice protiv Čelika, protivnika koji ne može da privuče veliki broj gledalaca, međutim, verovatno se nije računalo da će tako mnogo ljudi doći na taj meč. I tako dolazimo na stadion, a redovi pred blagajnama. Nije bilo karata pa su morali da ih doštampaju. Te ’77/78. Partizan je imao prosek 27.500 gledalaca. U toj ligi sedam klubova osvajalo je šampionske titule. Uz veliku četvorku, i Sarajevo, i Željezničar i Vojvodina bili su šampioni.
A 1:6 protiv Hajduka na stadionu JNA?
– Ta utakmica je neizbrisiva. Dali jedan, primili šest golova, a publika reagovala kao da smo pobedili. Ušli smo u svlačionicu, počeli da se tuširamo, ali se s tribina još čuo tutanj od navijačke pesme. To nam je sigurno dalo samopouzdanja da na kraju prvenstva prvi stignemo na cilj. U toj sezoni se pokazalo da derbiji ne rešavaju prvenstvo jer smo derbije i sa Zvezdom (1:4) i s Hajdukom (1:6), iako smo igali na našem stadionu, gubili. Tad je bilo ko s najviše bodova prođe Bosnu, iz koje je bilo sedam timova – taj je šampion.
Odgledali ste prvi derbi?
– U prvom derbiju nisam igrao, bio sam rezerva. Debakl 1:6 sa Zvezdom na „Marakani”. Stvarno mi je drago što tu nisam debitovao. Zvezda je u tom periodu dominirala, a mi nismo imali puno uspeha. Moje iskustvo s večitih derbija je da je jedan naboj uvek prisutan, jedva čekaš da istrčiš na teren. Dok si u svlačionici, zagrevanje, masaža, sve to stvara neku pozitivnu tremu, onu koja ne sputava, a kad izađeš na teren i čuješ huk s tribina, sve se pretvara u jednu misao – kako da daš najviše od sebe i da pobediš.
Ko su najbolji treneri koji su Vas vodili?
– Prvi seniorski trener bio mi je Štef Bobek. Kod njega sam i debitovao sa 18 godina protiv Vardara. Kasnije su došli Džina Simonovski, Gojko Zec, pa Toma Kaloperović, koji je bitan zbog te prve titule koju smo čekali deceniju, pa Vilotić u jednom periodu, te Vasović. Ali nekako kod Biće Mladinića, Partizan je bio najubedljiviji. Osvojeno je prvenstvo s rekordna 54 boda, uz samo dva poraza, od Slobode i Veleža. U derbijima smo dokazali našu nadmoć – od mogućih 12 u duelima s najvećim konkurentima, velikom četvorkom, osvojili smo 11 bodova, remiziravši 0:0 sa Hajdukom u Humskoj. Iako nismo imali tim od kojeg se moglo očekivati da će biti tako superioran, uspeli smo da ostvarimo punu dominaciju. Za ilustraciju navedimo i to da je Pera Borota bio rekorder s najmanje primljenih golova u prvenstvu. Kod Miloša Milutinovića isto smo pružali jako sugestivne partije. Miloš je dozvoljavao slobodu u igri. Bio sam pri kraju karijere, planirao sam da na kraju te sezone, 1982/83, sa osvojenom titulom stavim tačku na „i”. Nakon te poslednje utakmice čak sam bacio kopačke navijačima, ali su me kasnije ubedili da odigram još jednu sezonu.
Još jednom ste imali ulogu spasioca, iz Bordoa ste se 1979. vratili da biste spasli klub.
– Posle osvojene titule Partizan je došao u poziciju da se do poslednjeg kola bori za opstanak, što je u tim vremenima bilo nepojmljivo. Sve to mi je teško padalo. Kad je stigao poziv od Zorana Miladinovića, bez razmišljanja sam ga prihvatio, tako da sam Bordo napustio već posle prve sezone, mada sam imao ugovor na još godinu dana.
Pre 55 godina, sa ocem Aleksandrom došli ste na trening pionira Partizana i ostali.
– Bilo je to pred kraj leta 1962. Došao sam u beloj kratkoj majici, belim pantalonama i belim sandalama. Pokojni otac i ja došli smo na stadion kad je trening te dece već počeo. Otac mi je bio vojno lice, kapetan prve klase i bio je na prekomandi u Mladenovcu tako da je dolazio petkom veče u Beograd, gde smo živeli, i ostajao do nedelje uveče. Posle treninga je zamolio Čedicu Lazarevića de vidi šta znam. Vođenje lopte, primanje, dribling… Kad sam posle probe video očev osmeh nakon razgovora sa Čedicom, znao sam da sam položio. Tako sam otvorio vrata Partizana.

VUKOTIC MOMCILO-MOCA STARA 2Pričali su partizanovci da je komentator na radiju rekao: „Evo, dok Moca daje gol, vi slušajte malo muzike iz studija.”

Nedugo zatim stigla je ponuda s „Marakane”. Kako se to dogodilo?
– Zvezda je organizovala neko prvenstvo škola u fudbalu, gde su gledali tu decu. Prišao mi je trener i rekao da bi voleli da ja dođem kod njih. Bio sam u Partizanu i nije postojala nikakva mogućnost da odem tamo. Moj otac je bio veliki partizanovac. Sećam se 1957. i utakmice protiv Honveda. Nije voleo samo fudbal. Vodio nas je na boks, ring je bio na južnoj tribini stadiona JNA, sećam se Mitrovića, Buce Jelisića, Sretenovića… Vaterpolo se igrao u Domu garde, na Topčideru, generacija Muškatirovića, Sandića i Jankovića. Na hokej smo išli na Tašmajdan i glavna zvezda bio je Kanađanin O’Nil. Zadojen sam od malih nogu i fudbalom i Partizanom. Došao sam kući da se pohvalim nakon tog školskog takmičenja kako me Zvezda zove, a otac je rekao: „Ako odeš, spavaj na ‘Marakani’!”
Da li je kasnije postojala bilo kakva mogućnost „za sve blago ovog sveta” da pređete u Crvenu zvezdu?
– Ne, ne, kakvi… U tim situacijama reagujem srcem. Ono što mi srce govori da činim. Tako da nije postojala mogućnost ni u jednom trenutku da odem tamo. Kad voliš Partizan, onda mu se predaješ. I tu nema alternative!
Pune 32 godine, od 1984. do 2016, držali ste rekord po broju igara (25) u večitom derbiju. Saša Ilić polako skida Vaše rekorde?
– Rekordi i jesu da se obaraju. I ja sam obrio Bobekov rekord. To je normalno. Samo, sad u ovim uslovima, sve će biti teže. Problem je što sad praktično jedan tim ne možeš na okupu da imaš dve sezone. Ovde talenata ima, to je činjenica. Problem je prelazak iz juniorskog u seniorski staž jer igrači jako nezreli odlaze.
Utisak je da u reprezentaciji Jugoslavije niste ostvarili ono što se očekivalo, s obzirom na vaš igrački potencijal – 14 nastupa i četiri gola. Šta je uzrok tome?
– Bila je velika četvorka, gro igrača u reprezentaciji bio je iz kluba koji je u tom trenutku dominirao. Konkurencija je bila jaka. Na mestu gde sam ja igrao bili su Aćimović, Oblak, Jerković, Vladić, Pavlović, Karasi… Meni je bila čast da igram za reprezentaciju, i s tih reprezentativnih utakmica nosim dva utiska koje ću uvek pamtiti. Jedan je debi protiv Italije u Torinu, gde sam dao gol Dinu Zofu nakon što je 110 minuta bio nesavladiv. I drugi, protiv Velsa u Zagrebu, kad smo se plasirali za fajnal for 1976. godine. Postigao sam gol u 20. sekundi meča. Taj rekord je ostao neprevaziđen. Ono za čim žalim jeste neodlazak na oproštajnu utakmicu Pelea. Pred put u Brazil organizovana je utakmica reprezentacija – tim novinara. Pre meča je bio objavljen spisak, i ja nisam bio među putnicima za Rio. Igrali smo tu utakmicu, selekcija novinara je dobila sa 3:0, a ja sam kao najbolji igrač dobio televizor. Ostaje žal jer jednom ti se u životu ukazuje prilika da igraš na oproštaju Pelea. Pokazao sam na toj utakmici da mi je bilo mesto u avionu.
Da li se u reprezentaciji osetilo strujanje Partizan – Zvezda?
– Bili smo veliki rivali 90 minuta, dok večiti derbi traje. Jesam za rivalitet, i tu ne poznajem nikoga. Tako su i drugi postupali, naravno u granicama fer-pleja i viteštva. A kad je reč o reprezentaciji? Za ilustraciju ću navesti jednu scenu s priprema u Splitu kad je Beki Bogićević ušao u svlačionicu i rekao reprezentativcima: „Zdravo, Džajo doktore, Moco majstore, i trkači.” Pre i posle utakmice Zvezde i Partizana bilo je veliko poštovanje i uvažavanje. I takav odnos smo sačuvali i po završetku igračkih karijera. S Kuletom Aćimovićem na Svetskom šampionatu 2006. u Nemačkoj bio sam tri nedelje i nismo se razdvajali, igrali smo šah i evocirali uspomene.
Ko je najbolji igrač na svetu?
– Mesi je ispred svih. Igrač je koji je i kreativac i realizator. Ima i asistenciju i gol. Nije brz igrač, ali imaš utisak da je brži s loptom nego bez nje. On na dvadesetak metara ostavi po trojicu-četvoricu igrača. I drugo, snalazi se na malom prostoru. U ovim uslovima, kad se igra s pajačanom odbranom, on je igrač koji će jednim potezom napraviti prevagu u korist Barselone.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Šta mislite o otkupnoj klauzuli od 222 miliona evra za Nejmara?
– To je preterano, ne samo kad je reč o tom transferu nego uopšte. Nisam ni pristalica Lige šampiona. Možda sam staromodan, ali preferiram Kup šampiona. Nisam pristalica formata takmičenja u kojem četvrti u ligi igra sa šampionima. Klubovi iz istih zemalja u polufinalu i finalu?! Sve se radi za bogate, da bi oni bili još bogatiji. Za to sam da se svima pruži šansa, ako žreb tako odluči, neka igraju Real i Mančester u prvom kolu. U prvom kolu, pa šta? Što se tiče Nejmarovog transfera, možda on sam po sebi ne bi bio problem. Malo je igrača takve top klase jer se te pare kompenzuju, ali sad je u fudbalu doveden u pitanje sistem vrednosti. Fudbaleri se međusobno porede: ako je on 200, onda sam ja 150 miliona evra. Pa onda i onaj koji ne vredi ni 10 miliona kaže ja sam za 50 miliona…
Niste imali izrazitog igračkog uzora, ali ste voleli način na koji je igrao Vladica Kovačević. Kako je igrao prvo poslovođa Partizana iz Vašeg ugla? I zašto u našem fudbalu od odlaska Piksija nema takvih igrača?
– U svakoj generaciji postoji igrač koji se voli, zbog koga se klub voli, zbog koga se dolazi na stadion. Vidiš nešto što nema kod drugih igrača ili na drugim utakmicama. Izdvajam Vladicu Kovačevića. Takvi igrači mi se sviđaju. Vladica je imao maštu, kreativnost, preciznost u pasu, slobodan udarac. Bili smo i slične građe. Niti masa, niti snaga, niti brzina, pa ipak protiv fizički mnogo jačih igrača uspevao je da dominira. Ta lucidnost, potez iznenađenja, nešto što može da poremeti protivniku odbranu – to je ono čemu sam uvek težio. I sad ima talentovane dece, ali oni iz ove naše lige, takve kakva je, idu u jače lige i tu se gube. Ne dostižu nivo koji bi mogli da ostvare na osnovu svog potencijala da imaju normalan razvoj. Oni ovde nemaju punu sezonu, dakle ni 30 utakmica, i već odlaze.
Da li će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati za Svetski šampionat u Rusiji?
– Šansa je tu. U našim je rukama. Od nas zavisi, mada neće biti lako jer imamo gostovanja u Dablinu i u Beču. Ovime što je do sada pokazano sami smo se nominovali za Mondijal. Neko će reći kako je moglo i više, ali dobro je prolazno vreme i sami odlučujemo o našoj sudbini.
U ono vreme bili ste jedan od retkih fudbalera koji su u sportskoj torbi nosili udžbenike. Kao osnovac bili ste odlikaš, nakon gimnazije upisali ste Višu ekonomsku školu, a kasnije i Višu trenersku.
– Bio sam vukovac u Osnovnoj školi „Nikola Tesla” u Rakovici, bio sam odličan u prvom razredu gimnazije, ali kako su obaveze nadolazile, malo sam popustio. Nikada mi nije teško padala ta kombinacija knjige i fudbala. Imao sam od malih nogu usađene radne navike.
S kim ste najbolje sarađivali na terenu?
– Mnogo mi je značilo, predstavljalo mi je i čast i zadovoljstvo što sam počinjao u timu koji je igrao finale Kupa šampiona: Vladica Kovačević, Hasangić, Bajić… Kasnije su stigli Bjeković, Živković, Varga, Klinčarski, Stevanović i drugi. Igrao sam na takvoj poziciji, spoljna odbrana – napad, pa sam s mnogima sarađivao. Nisam imao problema ni u jednoj generaciji. Ipak, izdvajam tandem s Nenadom Njekovićem.
VUKOTIC MOMCILO-MOCA 2Od pre desetak godina kod Vas se oseća još jedna strast. Ostali ste sami kod kuće, nacrtali ste tikvu i ukućani Vam nisu verovali da je to Vaše delo. Da li Vam sada veruju?
– Nisam bio iz likovnog odličan ni u osnovnoj koli, nisam ni pomišljao da ću uopšte sesti ispred štafelaja. U školi sam najviše voleo biologiju i jezike, konkretno engleski sam voleo da spremam i učim. Kad sam nacrtao tikvu u dokolici, posle sam slikao na šperploči pa na malim platnima. Moj prijatelj, akademski slikar Nebojša Đuranović dao mi je vetar u leđa. To radim iz hobija, iz zadovoljstva, i to me na neki način smiruje. Cela fudbalska karijera je stres i pritisak. Kako u fudbalu, tako i u slikarstvu, najvažnije je to što ti je majka priroda dala. Tu ne može nešto da se nauči što nemaš u sebi. To jednostavno dođe. Ne znam kad idem u dribling šta ću uraditi, zavisi, menjam težište levo-desno, čekam i reakciju protivnika… I to je nešto što se ne uči, s tim se neko rađa. Usavršavanje je nešto drugo. Tako je i sa slikarstvom. Drago mi je da ima ljudi kojima se sviđa to što radim.
Iz škole ste pobegli samo jedanput.
– Prvi i poslednji put. Bio sam u Desetoj beogradskoj gimnaziji i pružila mi se prilika da u Beogradu gledam Mančester junajted, za koji su tada igrali Čarlton, Best, Denis Lou, Nobi Stajls… Potrefilo se da sam bio u poslepodnevnoj smeni. Mi muškarci iz razreda dogovorili smo se da odemo na stadion. Razredni je ušao u učionicu i nije obraćao pažnju – otvorio je dnevnik da vidi ko nije prisutan i onda je bacio pogled i video da nema pola razreda. Jedinstvena je to bila šansa da se uživo vide asovi fudbala.
Sinovi Dejan i Nikola nisu krenuli Vašim stopama?
– Dejan je bio je u kadetima, međutim, kad sam otišao u Grčku, tamo više nije imao prilike da trenira, bio je ceo dan na koledžu. A kao stranac nije mogao da igra i onda kad su se vratili u Beograd, igrao je za Rakovicu, Sinđelić, Bask. Rano je napustio fudbal jer je imao problema s leđima. Sinovi su završili fakultete, jedan Ekonomski i drugi Pravni, i svoja interesovanja su našli van fudbala.
Hoćete li unuku naći neku belu majicu, šorts i patike i odvesti ga na mesto s kojeg ste Vi pre pet i po decenija krenuli?
– Uloga dede mi savršeno odgovara. Obožavam da vreme provodim sa unukom i unukama. Unuk je zagrejan za fudbal, mada još je mali, devetogodišnjak. Važno je da se raduje fudbalu i da ima to zadovoljstvo u igri s drugom decom.

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Jovan Banjac

    Dugo pamtim, a čini mi se i dobro poznajem, jugoslovenski fudbal i odgovrno tvrdim da je Moca bio jedan od najboljih igrača svih vremena. To što je on posedovao, to su imali retki pojednici, a odanost klubu je nešto što se retko sreće. Šteta je što mu se Partizan nije odužio na adekvatan način, jer je dao neprocenjiv doprinos uspešnoj istoriji kluba. Kada je on počinjao, tada su klub napustili velikani “bebe”, ali je i pored toga uspevao da predvodi tim do najvećih uspeha. Kao okoreli partizanovac, moram da naglasim da mi je čast što sam mogao da uživam u njegovim fudbalskim čarolijama, a posebno mi je drago što je uvek bio i ostao skroman i dostojanstven. Bravo Moco!

+ Ostavite komentar