INTERVJU, PAJA SAMARDŽIĆ: Kako su me Krcun i udbaši vodili u Zvezdu

INTERVJU, PAJA SAMARDŽIĆ: Kako su me Krcun i udbaši vodili u Zvezdu


Nije mi se svidelo što je moj razgovor sa tadašnjim republičkim premijerom organizovan baš u tom restoranu. Odmah se za njega saznalo i razglasilo na sve strane. Zvezdini ljudi su baš to hteli. A ja sam sutradan, nakon treninga na Karaburmi, morao da objašnjavam šefu Udbe zašto se sa “njima” viđam po gradu

“Ulazim u ‘Maderu’ i osetim na potiljku poglede koji me prate. Pitaju se šta ću ja u ovom zvezdaškom gnezdu. Idem pravo za sto za kojim su Krcun, Miljan i još dvojica članova uprave crveno-belih. Sednem. Oni su pričali a ja sam rekao samo jednu rečenicu, koja je još te večeri prostrujala gradom. Lavina je krenula. Znao sam kroz šta moram da prođem. Voleo sam Zvezdu, osetio sam da je momenat da zaigram za nju. Veliki klub mi je bio ideja vodilja još od dana kad sam u Karavukovu kod Odžaka čistio kopačke bratu, a zauzvrat dobijao fudbal koji je on kao kapiten Poleta nosio kući posle utakmica. Znao sam da sad o mojoj sudbini odlučuju Krcun, s jedne strane, i šef Udbe Životije – Srba Savić, s druge strane. Samo nisam znao koliko su oni udaljeni u fudbalu.”

Tako Spasoje – Paja Samardžić, zvanično najbolji jugoslovenski fudbaler s početka šezdesetih godina prošlog veka, za Ekspres počinje priču o jednom od šest pokušaja da postane igrač Crvene zvezde. U sondiranje staze, od Bogoslovije do Autkomande, bila je angažovana moćna Zvezdina mašinerija. Tako je Bora Kostić izjavio da Zvezdi treba Paja Samardžić da bi postala najbolja u Evropi. Glumački bard Ljuba Tadić uključio se u dobrodošlicu “plavoj sedmici”. Pokrenuta je ilegalna akcija preko “Avala filma” kako bi se skupilo pet miliona dinara za otkupninu OFK Beogradu. Dribler iz uskog kruga najvećih koje je naš fudbal podario fudbalskom svetu ne može da reši misteriju zašto nije došlo do susreta Slobodana Penezića Krcuna, tadašnjeg predsednika Republičkog izvršnog veća, i Životija – Srbe Savića, ministra unutrašnjih poslova Srbije, o letu desnog krila iz OFK Beograda u Crvenu zvezdu. Napravio je Samardžić karijeru za ponos, igrao u Tventeu, Fejenordu i Sent Etjenu i 26 puta obukao dres reprzentacije Jugoslavije. Po njega su dolazili emisari Bajerna, a Velibor Vasović imao je specijalni zadatak da ga dovede u Ajaks. Ipak, ostaje seta što nije istrčao na polje svojih snova u crveno-belom dresu. A šest puta je san usnio pod zvezdanim nebom. Visoko svetlo fudbalske javnosti Spasoje – Paja Samardžić usmerio je ka sebi na neobičan način.

– U Beogradu pre 54 godine, tačnije 6. februara 1963, igrali smo meč protiv Napolija. Bila je susnežica. Ni na šta se nismo obazirali. Bili smo u zaletu, već sazrela ekipa. Pobedom u finalu nacionalnog kupa nad Spartakom stekli smo pravo igranja u Kupu pobednika kupova. I verovali smo da je naš osvajački pohod počeo. Krenuli smo u pokoravanje prostora od Vardara do Triglava. Za početak. Baš smo verovali u sebe.

Igre OFK Beograda dovele su tada do pucanja mita o velikoj četvorki jugoslovenskog fudbala. Kako je do toga došlo?

– Razbili smo to društvo – Zvezdu, Partizan, Hajduk i Dinamo. U celoj Jugoslaviji munjevito smo stekli popularost, zvali su nas “romantičari” i “butik fudbala”. Sigurno ne bez razloga. Igrali smo fudbal. Može da priča ko šta hoće, ali OFK je imao najbolji tim početkom šezdesetih godina prošlog veka. Takav napad – Samardžić, Gugleta, Santrač, Banović, Skoblar, samo je jedna od navala koji se pamte- nijedan tim nije imao u onoj velikoj ligi. I da sudije nisu radile to što su nam radile, mi bismo u sezoni 1963/64. glat osvojili prvo mesto. Igramo na strani, a sudije nam ne daju da dođemo na 16 metara. Čim bismo stigli na 20-30 metra od gola rivala, sviran je ofsajd ili kontrafaul, sve naravno izmišljeno i bez osnova. Za ono šta su nam radili postoji samo jedna reč – skandalozno. Crvena zvezda pretekla nas je u finišu, mislim da su bila tri boda razlike. A ukočili su nas za jedno sedam-osam bodova.

Vraćamo se na Napoli. Tada je pisana snežna bajka.

– Prethodno, do Italijana u četvrfinalu pregrmeli smo Hale i Portdaun. I onda čitamo hvalospeve novinara koji su pratili Napoli. Jaka ekipa. Imaju Brazilca, centarfora Nenea, igrao je i za reprezentaciju. Ali to nas i nije mnogo brinulo. Kika Popović je fantastično vodio tim. On je prethodno bio tehnički direktor crveno-belih, reprezentativac pre rata, igrao je i za Rumuniju. Onako, pravi gospodin, radio je u Gradskom saobraćajnom i on je uvezao onaj čuveni autobus “lejland”. Imali smo trenere u OFK-u koji rade na terenu i oni ovo i oni ono, ali Kika vodi sve. Čovek koji je meni u nezaboravu ostao. Pred tu utakmicu u Beogradu imao sam operaciju krajnika. Većaju doktori šta će i kako će, i na kraju odluče, daju mi neku pilulu, savetuju da dišem na nos jer je vazduh bio leden, igralo se na nekih deset u minusu. Istrčim na teren i dam gol, Popov da još jedan. Imali smo lep rezultat pred revanš.

 

U Napulju hod po “ivici Vezuva”?

– Napoli je tad bio jedan od najboljih timova u Italiji. Vatrena publika, a ja ne mogu da hodam, povreda mišića, donjeg lista. Vođa puta bio je jedan od najdivnijih ljudi koje sam sreo u životu – Miša Pavićević, predsednik opštine Stari grad. Strašan dasa, voleo je fudbal i razumeo se u njega. Vidi Miša da ja vučem nogu, ćopam, pa mi kaže: “Pajo, igraj makar jednom nogom, nemoj da se zezaš.” Pred utakmicu Raki izmasira mišić onom kremom što užasno peče. Izađem, kljucam, ne smem da sprintam, čuvam nogu. U jednom trenutku ispratim Skoblara s leve strane, on centrira, ja tup – i gol. I tako izborimo majstoricu u Marseju.

Na “Velodromu” nova drama i novo iznenađenje fudbalske Evrope, koja je verovala da će se Napolitanci naći u polufinalu.

– Bila je to zanimljiva utakmica po mnogo čumu. Francuzi vole fudbal, bilo je i Italijana. Taj duel pamtim i po jednoj anegdoti. Čuveni Raća Marković prenosio je taj meč i kad smo stigli u hotel, oštrim tonom je rekao: “Pobogu, Pajo, dokle da driblaš? Šta ti je, čoveče? Pa ja sam poludeo dok sam opisivao kako postižeš gol.” A šta sam ja uradio? Došao sam u situaciju da prođem centarhalfa, naiđe mi golman, i ja zamahnem, a on padne, pa krenem ja ulevo, a onda krenem kontra, lagano, i čekam ga da se digne, pa da se ponovo baci, još jedan lažnjak i on se opet složi. I ja tada loptu ćušnem u prazan gol. Raća se baš umorio dok je sve to prenosio. Nisam driblao radi driblinga nego da bih nadmudrio i prelazio protivnika. A kad bih izašao pred golmana, nisam odmah šutirao jer bih mogao da ga pogodim, a znao sam da mi ne može oduzeti loptu, pa sam je ubacio u mrežu kad sam bio sto odsto siguran da je gol. Tako sam dao dva gola Škoriću iz Dinama, jednom na Karaburmi, drugi put u finalu kupa.

Podsećanje na gol u majstorici stiglo je šest godina kasnije.

– Pozvao me Lekler, predsednik Marseja, i kaže da bi me oni angažovali, ali žele da me publika vidi. Kad sam došao tamo, podsetili su me baš na taj gol Napoliju. Nisam zaigrao za Olimpik jer je Sent Etjen bio brži. Pobeda u majstorici nad Napolijem jeste trijumf koji ostaje urezan.

U polufinalu Kupa pobednika kupova – Totenhem. Okršaj sa Džimijem Grivsom, tada i zvanično najboljim fudbalerom Evrope, pa Blančflauerom, Vilsonom, Normanom i Smitom.

– To je za nas bilo finale! Za protivnika imaš ekipu koju predvodi Džimi Grivs! Igračina. Dobra tehnika i prodor, teško ga je držati. Tipičan engleski centarfor, brz snažan, beskompromisan. Sve radi u pokretu. To je kumst u fudbalu. Nema ono klaj-klaj… I ostali su bili za respekt. Ali i mi smo bili u formi. Kika Popović, koji je često putovao u London, znao je sve o Totenhemu. Bio je oduševljen engleskim fudbalom. Pričao nam je bajke o njemu. I mislim da nas je malo i uplašio svim tim pričama. Izgubili smo na stadionu Partizana 2:1, u revanšu na “Vajt Hart lejnu” bilo je 60.000 gledalaca i sve smo ih držali u strahu do kraja meča. Kod rezultata 1:1 propustili smo bar četiri šanse. Englezi su prošli u finale i tamo pobedili Atletiko iz Madrida 5:1. Nama je za utehu ostalo njihovo priznanje da su finale te sezone odigrali u Beogradu protiv nas.

Kako je došlo do izlaska na “romantičarsku” putanju?

– S ponosom mogu da kažem: otkrio me je 1958. godine na treningu Đokica Vujadinović, čuveni naš reprezentativac. Po mišljenju mnogih predratnih igrača sa kojima sam pričao, on je najkompletniji i najbolji fudbaler tog vremena. Zašto? Odigrao je više od 50 utakmica, zvanično je drugi golgeter posle Moše Marjanovića, ali Moša je polovinu golova postigao nakon njegovih asistencija. Isto tako, učestvovao je u 50 odsto golova koje je postigao Tirnanić. Za godinu i po, koliko smo radili, mislim da smo do savršenstva doveli, recimo, udarac punim risom. Veoma retko u našoj ligi može da se naiđe na igrača koji zna tako da šutira, pogotovo u pokretu, u punoj brzini, kao što je to radio Ferenc Puškaš. Bio je čuven po tome, i kad dođe u zonu 20 metara, nastajala bi muka živa za golmana. Đokica je počeo da priča svima, od prvog treninga kad sam došao iz kluba Novi Beograd, koji je trenirao na Starom sajmištu, gde je sada Brodarac. Bili smo treći u omladinskoj ligi Beograda, posle Partizana i Zvezde. Strašan naš tim. Pitao me je Đokica: “Možeš li da dobiješ ispisnicu, trebaš nam za desno krilo?” Odgovorim: “Mislim da mogu.” A on kaže: “Ako bude nekih problema, kaži, ja ću da sredim.” I on brzo raširi priču kako su dobili dobrog igrača. Kako sam samo bio ponosan zbog toga.

Igrali ste omladinsku ligu, kako Vas nisu primetli “lovci na talente” večitih rivala?

– Nije ni lako otkriti mladog igrača. Mnogi koji rade u fudbalu i sa decom nemaju, nažalost, tu sposobnost da procene igrača. Onaj ko oseća fudbalsku igru već će detetu od 12-13 godina koje pokazuje vrline posvetiti posebnu pažnju. Đokica Vujadinović imao je istančan osećaj. Odmah me ubaci u širi spisak igrača za omladinsko prvenstvo Evrope u Bugarskoj 1959. I tako ja uđem u OFK Beograd.

Doživeo sam šok pred Mundijal u Čileu. U februaru 1962. FIFA je tražila da nacionalni fudbalski savez pošalje spisak od 40 igrača za Čile. U klubu su svi bili uvereni da ćemo na njemu biti Skoblar i ja. Ali mene nije bilo. Osveta jednog policajca iz kluba…

Niste dugo čekali na prvu ponudu za prelazak?

– U Novom Sadu igran je turnir omladinskih selekcija. Bili su Hajduk, Zvezda, Vojvodina, Spartak, Parma iz Italije i još neki. Mnogo talentovanih igrača na okupu. Mene proglase najboljim igračem turnira. Ja radostan, tipujem Vojvodina će da me zove. Roditelji mi žive na pola sata od Novog Sada. Kolonisti iz Crne Gore, preko Kosova do Vojvodine. Nas je osmoro dece, velika i lepa familija. Kad je bilo proglašenje pobednika i dodela prizanja, priđe mi Siniša Fulgozi iz Hajduka i kaže: “Pajo, slušaj ti, šta radiš u OFK Beogradu? Vidim, ne daju ti da igraš za prvi tim. Jebate Bog, ti da dođeš u Hajduka, znaš di bi bio!” A ja napunio tek 18 godina, nekako mi Dalmacija kao inostranstvo, daleko od roditelja. Što se tiče karijere, mislim da sam napravio kardinalnu grešku što nisam otišao u Hajduk. Ali nije jedina, bez obzira na to što mnogi misle da sam ostvario veliku i uspešnu karijeru.

A kako je došlo do toga da Vas nema na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962? Veoma ste se dobro kotirali na lestvici favorita za dres sa brojem brojem sedam kod stručnjaka i navijača. Zašto su selektori Ljubomir Lovrić i Prvoslav Mihajlović imali drugačije mišljenje?

– Cela fudbalska nacija bila je iznenađena njihovim izborom, ne samo zbog mene. Čudno je da u reprezentaciji nisu bili ni Zvezdan Čebinac (Partizan), Silvester Takač (Vojvodina), ni Vladimir Lukarić (Rijeka), a na pet mečeva naše najbolje selekcije u Čileu na desnom krilu – promenada. Igralo je četiri-pet fudbalera, među kojima i centarfalf Šijaković, za koga su svi govorili da je daleko od prave forme.

Teško ste podneli brisanje sa spiska reprezentativaca?

– Doživeo sam šok. U februaru 1962. FIFA je tražila da nacionalni fudbalski savez pošalje spisak od 40 igrača za Čile. U klubu su svi bili uvereni da ćemo na njemu biti Skoblar i ja. Ali mene nije bilo. Osveta jednog policajca iz kluba. Tad sam se lomio da li da idem kod Srbe Savića, koji je, za razliku od tog gada, imao veoma korektan odnos prema meni. Sanjao sam Svetsko prvenstvo u Čileu. Bio sam u životnoj formi. Šta je za igrača lepše nego igrati i nadigravati se sa najboljim svetskim fudbalerima. Mi smo imali šanse za finale glat, ali i šansu da pobedimo Brazil. Pele nije mogao da igra. Samo da smo imali čoveka kao što je Kika Popović da sastavi tim. I tako ja otpadnem. Bilo mi je došlo da emigriram, ali nisam to uradio samo zbog roditelja. Inače bih otišao. Imao sam mnogo poziva. Roma me je posle utakmice na “Olimpiku” zvala, uveče predsednik Rimljana pita mog predsednika: “Jeste li spremni da nam prodate desno krilo?” Čuvao me Loci, italijanski reprezentativac. Nije mogao ništa, a stekao je lepo ime. Ipak, vratmo se Čileu. Javnost je tada izbrojala da šest fudbalera nije trebalo tamo da ide jer nisu to zaslužili, ali to je bilo iz političkih razloga, pa onda kako će koja republika da bude zastupljena… To sa reprezentacijom bila je bruka.

Sakupili ste u A reprezentaciji 26 utakmica, za mlade ste igrali tri puta, ipak, izostanak sa Mundijala u Čileu nikad niste preboleli?

– Nepravda me je pekla do kraja. Znali su mnogi da mi je postalo mrsko da igram za reprezentaciju. Nisam želeo da budem u sastavu tima za Olimpijske igre u Tokiju 1964. Tražio sam od uprave OFK Beograda da nađe način da ne idem u Japan, ali klupski rukovodioci smatrali su da moram da odem. Selektor Lovrić bio je arogantan prema meni. Šta ja da radim tamo sa takvim čovekom? Osetio sam netrpeljivost, zapravo mržnju, koja je sve više izbijala u njegovom odnosu prema meni. To je užas! Posle prvog meča u Tokiju, kad smo pobedili Maroko, a ja, po mišljenju mnogih, bio jedan od boljih, optužio me je za nezalaganje. Čak je hteo da me vrati u Beograd. Iskreno, ne bih imao ništa protiv da su veze kao danas. Ipak, igrači su održali sastanak i insistirali na tome da ja ostanem.

Prvi kontakt sa Crvenom zvezdom dogodio se na početku Vaše karijere, još 1959. godine.

– Bilo je prvenstvo omladinskih reprezentacija tadašnjih republika i pokrajina. Selektor Đorđe Vujadinović poveo me je sa omladinskom reprezentacijom na Evropsko prvenstvo u Bugarskoj. Nisam odmah startovao, ubacivao me je postepeno u igru pošto sam debitant. Kapiten tog tima bio je Zvonko Bego, od mene stariji dve godine, možda i više, jer je tada švercovanje godišta bilo uobičajena praksa. Posle toga uđem u reprezentaciju Srbije i selektor mi je bio Žarko Mihajlović.

Poznavali ste selektora odranije?

– Mene su u Trgovačkoj školi, koja se nalazi između Radio Beograda i Politike, zvezdaši nagovarili da idem u Zvezdu, a partizanovci da idem u Partizan. Pošto sam bio zvezdaš, kao i svi u porodici, odem na “Marakanu”, na onaj stari stadion na kome je pored ulaza, s desne strane, bio šuting-boks. To je bila jedna hala sa peskom kao podlogom, a tu se šibalo u zid. I Žarko Mihajlović tu proba igrače. Nisam rado otišao jer sam verovao da ću da igram, pa će neko da me zapazi. Posle silnih nagovaranja drugara, ipak sam odlučio da dođem na prijemni. Posle probe Žarko mi kaže: “Mali, sve radiš perfektno, udaraš levom, desnom, ali ovde je konkurencija velika. Idi igraj negde godinu dana, pa mi se javi.” Tad smo se upoznali.

Kako je bilo na turniru u Mariboru?

– Odigram odlično prvu utakmicu, čini mi se, protiv Bosne. Žarko me pozove i kaže: “Nama bi u Zvezdi za krilo trebao jedan igrač kao što si ti. Da li si voljan da dođeš?” Nisam ni čekao da završi, pekinuh ga: “Prihvatam, veoma rado. Ja sam zvezdaš. Samo, da li ću dobiti papire iz OFK-a?” On je onako pokroviteljski i samouvereno rekao: “Ne brini, na nama je to.” Kad smo se vratili iz Slovenije, mene je kopkalo da li da o razgovoru obavestim treneru Đokicu Vujadinoviću ili ne. I nađoh za shodno, ljudski je, da mu se poverim. Ipak me je on stavio u reprezentaciju Jugoslavije, promovisao me kao igrača. Nema smisla da on ne zna da me Zvezda traži. Ispričam mu to na treningu, a on mi kaže da dođem sutra u savez. Tako i bude. Uz Đokicu je bio još jedan čovek. I sad oni mene ubeđuju daću se pre probiti ako ostanem u OFK-u nego ako odem u Zvezdu. Imao sam poverenju u Đokicu. Nisam mogao mimo njegove volje da uradim nešto krupno kao što je taj prelazak u Zvezdu. Te godine otpadne mi Hajduk, otpadne mi Zvezda. Nastavio sam da treniram, ali to nije bilo to. Radio sam od sedam do tri kao trgovaćki pomoćnik, pa na trening. Ako stignem, stignem, ako ne – nikom ništa. Onda bih okupio drugare, pa na Mali Kalemegdan da sa njima odigram koju partiju. Nisam mogao nijedan dan bez fudbala.

Nisu Vas pustili u Zvezdu, a za celu polusezonu upisali ste jedno poluvreme (Novi Sad) i pola sata (Radnički Kragujevac, i to u prijateljskim mečevima?

– Mnogi su me nagovarali da idem napolje, mogao sam da igram kao amater. Nisam otišao zbog porodice. Ali greota je što Đokica nije promenio odluku, pa da me je pustio da idem u Zvezdu. Tad je bio pravi momenat.

Ko je bio na Vašem mestu u Crvenoj zvezdi?

– Nikola Stipić. Oni su kuburili i sa centarforom, a Bora Kostić igrao je levo krilo. On se spremao za inostranstvo. Meni je bilo svejedno – levo, desno, centarfor, polutka. Mogao sam sve to da igram. Znam da je za moj dolazak u Zvezdu bila gotovo cela uprava. Svi su govorili da sam igrač za Zvezdu. Kad već nisam otišao u Čile, dobio sam priiku da odigram jednu međunarodnu utakmicu. Protivnik Crvene zvezde u Srednjoevropskom kupu bila je Bolonja. Prema propozicijama tog takmičenja, svaki kub mogao je da se pojača sa dvojicom igrača. I izabrali su mene. Pitali su hoću li da igram, a ja sam odgovorio: “Baš mi se igra, međunarodna utakmica i Zvezdin dres.” Bio sam, svi su govorili, u velikoj formi. Dao sam dva i namestio jedan gol (Prljinčević). Bilo je 4:2. Zvezdaši na tribinama poludeli od sreće. Oni su te fudbalske poteze uvek znali da proprate na sjajan način. Igrao sam za Zvezdu i protiv Barselone na kraju te ’62. godine i opet moja dobra igra i pobeda 3:2.

Pavle Paja Samardzic (5)Preko nekih posrednika dogovoren je sastanak Crvene zvezde i mene. Rečeno mi je da će doći Krcun, tadašnji predsednik Republičkog izvršnog veća. Miljanić je imao tu određenu posredničku ulogu. Izabrali su “Maderu”, zvezdaški restoran…

Ipak, zelenog svetla sa Karaburme za transfer i dalje nije bilo?

– Nije, ali stvar je postajala sve interesantnija. U jesen 1963. godine Zvezda je trebalo da odigra prijateljsku utakmicu protiv Peleovog Santosa u Njujorku. Bila je svetska izložba, a fudbal je bio deo njenog programa. I mene Zvezda pozove da idem s njima. U OFK Beogradu neće ni da čuju za to. Čudna odluka. Igram fudbal, bavim se fudbalom, Brazilci sa Peleom, Amerika – ali nikakvi argumenti nisu pomagali. Zovnu me iz uprave i predsednik Miša Pavićević, očito po zadatku jer je on imao drugačija razmišljanja, i kaže: “Slušaj, Pajo, ovi ovde mrze Zvezdu više nego išta na svetu. Ne dolazi u obzir da ideš u Ameriku. I dobićeš plaćenu povratnu avionsku kartu Beograd-Njujork i hiljadu dolara da se prozezaš dok traje meč.” Odbio sam. Bila me je sramota. Još da gledaš tamo Crvenu zvezdu i grizeš nokte. Da sam tad otišao sa Zvezdom, siguran sam da bi pregovori oko mog transfera krenuli željenim intenzitetom. Na meni se lomilo fudbalsko pravilo. U kojoj god ligi neko iskoči i nađe se među petoricom najboljih igrača u šampionatu, on obavezno prelazi u neki od najvećih klubova u državi. To ne može da se spreči, ali naše naravi su čudo. Zato i jesmo gde smo.

A kako je izgledalo kad su se u transfer-priču uključila tadašnja najjača imena političkog života Srbije?

– Preko nekih posrednika dogovoren je sastanak Crvene zvezde i mene. Rečeno mi je da će doći Slobodan Penezić Krcun, tadašnji predsednik Republičkog izvršnog veća. Miljanić je imao tu određenu posredničku ulogu. Izabrali su “Maderu”, zvezdaški restoran. Tu su sedeli svakog dana, između ostalih, Aca Obradović, Miljan Miljanić i Ljuba Tadić. Kuću su mogli da promaše ali “Maderu” nikako! Iskren da budem, nisam voleo “Maderu”, niti sam u nju često zalazio jer su je neki tada prisvojili. Za naš sastanak izabrali su je namerno. Neka vidi publika, neka priča. Mene baš briga, gledao sam svoja posla. Trajao je razgovor oko sat vremena. Šta sam mogao da kažem već: “Prihvatam, pristajem”, uz molbu da oni završe sve ostalo. Nemaš slobodu kretanja, ne možeš da odlučiš gde ćeš i šta ćeš. Tad sam shvatio kako sam veliku grešku napravio što nisam imao kuraži da odem u Hajduk, pa posle bi bilo i pregovora i razgovora. Desilo se da je, kad me je zvao Fulgozi u Hajduk, Skoblar došao u OFK Beograd iz Zadra. Splićani su ga odbili na treningu, pa ga golman Perica Radenković, koji je služio vojsku u Zadru, dovede kod nas.

Kako su reagovali u OFK Beogradu nakon sastanka u “Maderi”?

– Očekivano. Ceo Beograd znao je za to sa Krcunom. Odmah je prohujalo prestonicom. A kad sam se sutradan pojavio u OFK-u, sretnem sekretara, jdnog divnog čoveka Milorada Lišanina, koji hukće: “Digla se velika hajka, buka. Svi se pitaju šta ćeš ti sa zvezdašima. Ne znam kako ćeš proći!” Posle treninga pozvali me na razgovor. Pričaju kako nije lepo da se nalazim… Odgovorio sam: “Znate šta, ja nisam mogao da odbijem. Ceo svet zna da sam zvezdaš i da Zvezda hoće da me dovede!” Sa Partizanom nisam imao nikakav kontakt. U OFK Beogradu ništa nisu smeli da preduzmu prema meni jer pričao sam sa Krcunom

Zašto Krcun nije preduzeo nešto više po pitanju realizacije, makar da je nekog svog čoveka zadužio?

– Krcun je, ne treba isticati, veoma hrabar čovek, ali izgleda da se plašio otvaranja nekakvog fronta protiv Životija – Srbe Savića. Srba je bio šef Udbe, ministar policije. Najpametnije bi bilo da su se njih dvojica našli i dogovorili. Otvoreno sam rekao Krcunu: “Evo, pozovite ih i dogovorite se, ja sutra potpisujem za Zvezdu. Dao sam reč, zvezdaš sam i hoću da igram za Zvezdu.” Krcun je u Srbiji bio jaka marka sve do sumnjive pogibije u jesen 1964. godine na Ibarskoj magistrali.

I kad se završila Vaša potraga za Zvezdom?

– Poslednji poziv bio je 1966. godne, Tad se, 1. jula, desila ona nesreća na Brionima kad je Srbija smenila Leku Rankovića. Smatram da je to strahovita politička tragedija Srbije i srpskog naroda. Žestok udarac za klub. Nedugo posle pozove nas Miša Pavićević, a bili su tu Živko Mučalov, direktor “Energoprojekta”, te Boža Tomić, predsednik opštine Novi Beograd, i još neki, a sve ljudi koji su bili na dobrom glasu kao privrednici. Svojevremeno je doktor Aca Obradović rekao kako bi radije uzeo upravu OFK-a nego Skoblara i Samardžića. Aca menadžer voleo je pare, pa je ekonomskim argumentima obrazložio stav: “Lako ću ja posle sa takvim finansijerima kupiti obojicu.” Nakon pada Rankovića u klubu je zavladala komorna atmosfera. Pavićević skoro kroz suze kaže: “Momci, mi smo pukli, nemamo dinara, možete da idete gde god hoćete, ali članovi uprave mole vas samo da ne idete u Zvezdu ili Partizan.”

To je bilo praktično odmah nakon što je OFK Beograd pobedio Dinamo u finalu kupa Jugoslavije (6:2).

– Nije nam se dalo da uživamo u tom uspehu. Po dva gola smo dali Skoblar, Santrač i ja. Srba Savić je bio na banketu povodom osvojenog trofeja, ali malo kasnije je uhapšen. Tri dana nakon što je pao Srba dobio sam poziv od Miljana Miljanića da se vidimo. I on predloži da se opet vidimo u “Maderi”. Kažem: “Ne dolazi u obzir!” Šetali smo Tašmajdanskim parkom i pričali. Ništa novo nisam čuo od onog što sam slušao četiri poslednje godine. Te sad je momenat, znaš li šta ćeš biti, oko tebe će se vrteti ovo, ono… Bajke za igrača sa 26 utakmica u reprezentaciji, a ko zna koliko bi ih još bilo da sam zaigrao za Crvenu zvezdu!?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar