INTERVJU, MAŽIĆ: Ne navijam ni za Zvezdu, ni za Partizan, samo za Srbiju

INTERVJU, MAŽIĆ: Ne navijam ni za Zvezdu, ni za Partizan, samo za Srbiju

Foto: Nemanja Jovanović


Kakve su fudbalske zvezde? Reč je o sasvim normalnim ljudima. Profesionalcima do koske. Uz njihova imena, sasvim razumljivo, ide pojačani ego. I to je obično neizostavan detalj u njihovom profilu, univerzalna stavka, bez koje nema uspeha. Ne daju na sebe, ali poštuju druge

“U nekim momentima čovek može da pomisli kako su igrači velika deca. Svi ti asovi su, pre svega, veliki profesionalci. Fudbal pripada fudbalerima. Publika dolazi na stadione zbog njih. Mi svi ostali smo tu da bi igrači pokazali svoj talenat, veštinu, znanje i ambiciju. Lepo je biti deo te priče i videti kako, recimo, Inijesta, Ćavi ili Humels prihvataju sudijsku odluku bez obzira na to u čiju je korist ona bila, kao da hoće da kažu: “Loptu na zemlju i igraj.”

Tako priča Milorad Mažić. Član Elit grupe UEFA i jedan od najboljih sudija na svetu. Najlepši aspekt srpskog fudbala. Čovek kao da nije odavde. Fenomen sa gubitničke matrice. U vremenima kad je sezona otkazanih letova “orlova” ušla u drugu petoletku i kad klubovi svoje kvalifikacione avanture na međunarodnoj sceni završavaju polovinom leta, Milorad Mažić je u visokom društvu evropskog i svetskog fudbala. Celi kontinent to zna, a manji deo će da prizna da je reč o sudiji koji bi vodio ovogodišnje finale Evropskog šampionata u Francuskoj da je Vels prošao u finale. Ovako, Mark Klatenburg određen je da vodi završni duel Portugalija – Francuska.

Zašto Englez a ne Mažić, koji je ostavio fenomenalan utisak i dobio visoke ocene? Tih dana iz pariskih kuloara stizao je odgovor: Kako može neko sa fudbalske periferije da bude ispred onog ko je iz “kolevke fudbala” i Britanske imperije? Nekoliko nedelja posle EVRO Mažiću je uručena “utešna nagrada”, nalog za vođenje finala Superkupa Evrope Real – Sevilja. Ogromno i lepo priznanje, još da u sebi nema notu kompromisa.

I dok je sportska javnost razvijala teoriju zavere, Mažić je odmahivao rukom: “Šampionat u Francuskoj za mene je fenomenalno iskustvo. Velika mi je čast što sam bio učesnik jednog takvo fantastično organizovanog događaja.”

Kako je Mažić stigao u top-klasu fudbalskih arbitara? On je vrsni stilista fudbalske pravde. Prvi je na ovim prostorima, pa i šire, shvatio da mora izgraditi lični identitet i integritet. Znao je da nije dovoljno naučiti pravila fudbalske igre. Važno je steći poverenje u njihovoj primeni. Odzvonilo je vremenu kad je sudija bio N. N. lice bez personalitija, tamo neko u crnom. Milorad Mažić je magistar ekonomije, direktor u visokopozicioniranoj kompaniji, čovek bez mrlje u karijeri, ponosni otac dva sina i suprug, kako kaže, zlatne žene. Si-vi po meri visokobudžetnog fudbala. Ozbiljna je to industrija iz sfere igre i zabave da bi neko ko nema personaliti dobio priliku da vodi 22 fudbalera vredna stotine miliona evra, pred 80.000 ljudi na tribinama i milijardom TV gledalaca. Znanje, učenje, vežbanje – trojno je pravilo vrhunskih sudija. Testiranje i praćenje njihovih psiho-fizičkih perfomansi umnogome je slično onom kod astronauta. Samo besprekorno spreman sudija može biti uvek korak ispred igre, da predvidi šta će se dogoditi tokom utakmice i da reaguje na sve situacije. A kad je o Mažiću reč, on ide i ispred vremena.

Rođen je 1973. godine u Vrbasu, diplomirao je i magistrirao na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Na listu sudija Superlige došao je 2006. godine. Ubrzo su iz Sudijske komisije UEFA prepoznali njegov kvalitet, njegovu posvećenost suđenju i uvrstili ga u svoj Talent-mentor program. I onda je počeo da osvaja stepenice uspeha. Zapravo, jedna otpusna lista, nakon preloma noge u duelu sa Brankom Savićem, korpulentnim centarforom Proletera, kasnije i Partizana, oblikovala je jedan ponosan fudbalski put.

Kao igrač nastupali ste za Vrbas, Vojvodinu, Kabel. Prva povreda kolena, zbog koje ste imali pet operacija, dogodila se 1992. Na suđenje ste prešli 1996. i bili ste u dilemi – šta dalje? Izabrali ste sudijski poziv. Šta je uticalo na tu Vašu odluku?

– Na svaki fudbalski trening išao sam sa velikim zadovoljstvom. Učestale povrede kolena nisu me odvojile od terena, nijednog trenutka nisam razmišljao da napustim fudbal. Zahvaljujući Belom Vujačiću, tada saveznom fudbalskom sudiji, mom Vrbašaninu, latio sam se pištaljke i zavoleo suđenje. Pronašao sam tu sebe i sve ostalo je istorija…

Još 1998, dok ste sudili petu ligu po vojvođanskim salašima, govorilo se da ćete jednog dana biti na Svetskom prvenstvu. Kako ste Vi to sve doživljavali?

– Nisam se mnogo obazirao na priče, niti prodirao u njihovu suštinu. Nije mi bilo lako, kako što ni danas nikome nije, kad se opredeli za ovaj posao. Na moju sreću, imao sam velikog prijatelja, Đorđa Žutića, danas predsednika Sudijske komisije FSS, čija je reč u mojoj karijeri uvek imala težinu. Bez obzira na sve, imam veliku dužnost da pomenem pokojnog Bogoljuba Stepanovića. Postavio je temelje modernoj sudijskoj organizaciji i njegova uloga postala je još vidljivija selidbom na “onaj svet”.

Kako ste odoleli svim iskušenjima koja se nalaze pred sudijom? Znamo za Vašu maksimu: “Budite pošteni sami prema sebi.”

– Upravo vođen tom devizom, trudio sam se da gradim ličnu karijeru. Nažalost, ponekad sam se sretao i sa problemima koji nisu imali veze sa sportom i fudbalom. Pobeđivao sam i u tim borbama, uprkos činjenici da su vođene bez pravila i imale mnogo prljavštine u svojoj suštini.

Prvi večiti derbi vodili ste 5. aprila 2008. i otada ste skoro redovan učesnik. Po čemu se ti mečevi Crvene zvezde i Partizana razlikuju od ostalih koje vodite na domaćoj i internacionalnoj sceni?

Sudija Milan MažićNe navijam ni za Zvezdu ni za Partizan! Jedinu navijačku strast gajim prema reprezentaciji Srbije

– Večiti derbi je po svemu specifikum našeg fudbala, pa i šire – društva. Razlikuje se mnogo od svih ostalih utakmica i nije mala stvar naći se 12 puta na centru, u duelu tako ljutih rivala. Sve je posebno, od pripreme, ambijenta, fudbala na terenu, dešavanja na tribinama i “odjave” večitog derbija. Velika je odgovornost i privilegija biti deo tog kolorita.

Najčešće, zavisno od rezultata, navijači pričaju kako ste Zvezdin ili Partizanov sudija. Kad ćete srpskoj javnosti obelodaniti čiji ste navijač?

– Ne navijam ni za Zvezdu ni za Partizan! Jednostavno, navijačko opredeljenje u disproporciji je sa mojim poslom. Priče o mom opredeljenju prihvatam kao logično obeležje sudijskog posla. A kad me već pitate – navijam za reprezentaciju Srbije.

Kad dobijete obaveštenje iz UEFA ili FSS da ćete voditi tu i tu utakmicu, šta prvo uradite? Kako se pripremate?

– Postoji tačno definisan program priprema za utakmicu. Od njega zavise i dinamika priprema, intenzitet treninga, program ishrane i režim dnevnih aktivnosti. To je već postalo rutina, moja životna svakodnevica. Slede potom strogo isplanirane aktivnosti, putovanje, karantin na poseban način, uz analizu rivala, utakmica, zajednički sastanak sa kontrolorom i povratak kući. Slično je u Srbiji. I tako ukrug cele godine.

Kako sudije ostvaruju autoritet? Koliko tu pomažu kartoni, a koliko međusobno poverenje sa igračima, trenerima?

– Kao i u svim životnim sferama, sudija svoj autoritet izgrađuje – znanjem. Ostali detalji samo su prateći i obavezan segment izgradnje autoriteta na terenu i ispred njega. Tu ne sme da bude propusta. Kartoni su nužna mera na terenu, a međusobno poverenje često je presudan faktor da svi zajedno učestvujemo u fudbalskoj predstavi za oko, dušu i pamćenje velikog broja navijača. Sudijski tim uvek može da bude presudan tas na vagi i suštinska neizbežna pretpostavka dobre utakmice.

Da li pre utakmice fudbaleri analiziraju sudije kao što Vi analizirate njih?

– Naravno! Profesionalizam, pogotovo u evropskim okvirima, ne dozvoljava konformizam. Ako potencijalne nepoznanice svedemo na minimum, i naš uspeh na terenu automatski biva izvesniji. Laicima nije mesto u savremenom fudbalu.

Za vreme meča pretrčite ponekad i 16 kilometara. Više nego bilo koji igrač. Kako održavate formu?

– Posao FIFA sudije podrazumeva velika odricanja i žestoke treninge. Ne volim poređenja jer se podrazumeva da sudija bude spreman koliko i akteri na terenu, bez obzira na to o kome je reč. Bez dobre pripreme, kvalitetnih treninga i ishrane, niko ne može da računa na uspeh. Kao što su poznavanje igre i osećaj za dešavanja na terenu pretpostavke dobrog sudije, tako i ova tri gore navedena preduslova moraju da budu polazna osnova za korak napred. Inače, navedeni podatak oko pretrčanih kilometara desio se u finalu Superkupa između Real Madrida i Sevilje, treba da napomenem da su igrani produžeci. Što se tiče utakmice Lige šampiona, pređena distanca kreće se između 12 i 13 kilometara.

Da li ste nekad poželeli da sebi date žuti karton?

– Figurativno, bilo je i takvih trenutaka. I sudije su živi ljudi… Najbitnije je da nije bilo razloga za crveni!

Neki Vam zameraju da delujete previše strogo na terenu, tek ponekad se vidi Vaš osmeh, za razliku od, recimo, italijanskih arbitara, koji skoro svaku odluku proprate smeškom?

– Trudim se da isključim emocije za vreme utakmice. Njihovo iskazivanje je i nedozvoljeno, ali sama priča na terenu, sa neposrednim akterima, uvek može da doprinese mirnoći susreta i često deluje relaksirajuće, nevezano za ulog i naboj emocija. Nikad ne želim da treniram strogoću, niti sam karijeru gradio na takvim osnovama. Nije u pitanju rang takmičenja, svaka utakmica ima svoju specifičnost i ne dozvoljava opuštanje. Deviza “lako ćemo” često se obije o glavu…

Milorad Mazic (9)Najveći sportsmeni među fudbalerima su Inijesta, Ćavi i Hjumels, koji je iz Dortmunda stigao u Bajern. Svi su dobri ljudi. Odani fudbalu

Kakav je osećaj kad se nađate među zvezdama koje vrede više od 100 miliona evra? Kakvi su Mesi, Suarez, Ibrahimović izbliza?

– Reč je o sasvim normalnim ljudima. Profesionalcima do koske. Uz njihova imena, sasvim razumljivo, ide pojačani ego. I to je obično neizostavan detalj u njihovom profilu, univerzalna stavka bez koje nema uspeha. Ne daju na sebe, ali poštuju druge – protivnike na suprotnoj strani, sudije, službena lica. O saigračima i da ne govorim. Znam da čitaoce interesuje ko je najveći sportsmen među fudbalerima. Pa, evo, prvi mi na pamet padoše Inijesta, Ćavi, koji je sada u Kataru, i Hjumels, koji je iz Dortmunda stigao u Bajern. Svi su dobri ljudi. Odani fudbalu.

Na kojem stadionu najviše volite da sudite? Ili koji je najlepši stadion u Evropi?

– Volim da sudim na svim stadionima. Iznenadio sam se, na primer, koliko je lep “La Luž”, stadion Benfike. Jedan od najreprezentativnijih evropskih objekata. Čudo modernog doba. O ostalima se već sve zna: “Sen Deni”, “Kamp nou”, “Alijanc arena”, “Park prinčeva” predstavljaju vrhunska arhitektonska dostignuća.

Za Ronalda ste rekli da je veliki igrač, ali da su njegove emocije često pregrejane. Na Svetskom prvenstvu u Brazilu, u meču protiv Nemačke, njegovi osigurači su iskočili. Šta se dešavalo dalje? Kakvi su sad Vaši odnosi sa Portugalcem?

– Često smo se sretali posle te utakmice. Ništa posebno, među nama postoji odnos međusobnog poštovanja. Opet se vraćam na priču o profesionalcima. Među nama na terenu ponekad ima i razmirica, ali svi ti detalji idu u “rok službe”. Ništa lično!

Mora li fudbalski sudija da bude poliglota?

– Naravno da je poznavanje jezika karika bez koje nema dobrog sudije. Na moju sreću, sudio sam mnogobrojnim evropskim ekipama i svetskim reprezentacijama, pa sam uz obavezni engleski, vremenom, usvajao i reči ostalih, uglavnom evropskih jezika.

Da li Vam je draži prvi ili poslednji zvižduk na utakmici?

– Prvi volim jer se svakoj utakmici radujem na poseban način i doživljavam je kao iskorak napred u karijeri, priliku da se dokažem i potvrdim da nisam slučajno sudija sa FIFA znakom. Poslednji zvižduk takođe ima veliku draž jer se u tom trenutku na najbolji način sublimira svih 90 minuta jednog duela. Čini mi se da u toj milisekundi nema greške. Priznajem, takav osećaj je neopisiv.

Početkom septembra na prijateljskom meču Italije i Francuske (1:3) prvi put je došlo do upotrebe video-tehnologije tokom utakmice. Holandski arbitar Bjorn Kujpers pomoću video-snimka odlučio je da ne dosudi penal za Italiju. U kojim slučajevima video-tehnologija pomaže glavnom sudiji, a da li nekad odmaže?

– Video-tehnologija može samo da pomogne sudijama. Druga je priča šta ona zapravo može da donese. Suštinski, da ne bude zabune, planirano je da video tehnologija pomaže isključivo sudijama kad su u nedoumici. Konkretno, modernizacija na ovakav način ne podrazumeva utvrđivanje da li je reč, na primer, o kaznenom udarcu, već pomoć sudiji u trenucima kad ima dilemu u presuđivanju.

Da li će jednog dana roboti voditi utakmice?

– Verujem da će takav dan doći tek sa robotima na terenu. Nikako drugačije. Sudije su, logično, akteri na terenu i imaju pravo na grešku. Kao i fudbaleri, treneri… Zato i njihove odluke, čija težina je ponekad zapanjujuća, imaju posebnu draž. Zamislite kad bi golmanima, na primer, dozvolili da barem njihov jedan kiks gol bude poništen. Da u slučaju njihove greške pogodak ne važi. Na šta bi onda ličio fudbal, kako bi reagovali navijači? O napadačima i da ne pričam.

Šta je za Vas suđenje – hobi, posao ili…?

– Isključivo posao u kojem uživam. Moja strast prema suđenju nije umanjena u dve decenije, koliko se ovim poslom bavim. Naprotiv, dobio sam u međuvremenu i nova zaduženja i uloge, mlađe kolege s posebnim interesovanjem prate moje odluke i ne kriju znatiželju, što me posebno čini srećnim i obavezuje da istrajem.

Ustajete rano, ležete kasno. U principu, svaki drugi dan niste sa porodicom…

– Članovi najuže porodice podneli su i najveću žrtvu u izgradnji moje karijere. Priznajem, nije lako kad bukvalno idete iz aviona u avion. Tu su i karantini, obavezne aktivnosti. Kako sam prelazio stepenike u karijeri, tako su i moje preokupacije bivale sve veće, a trenuci sa najbližima sve kraći. Otprilike oko 200 dana provedem van kuće. Ostalih 160, samo naizgled, pružaju priliku da se posvetim familiji. U praksi, i ti dani ne ostavljaju mnogo prostora za zajedničke aktivnosti. Kada sam u Srbiji, između putovanja i sudijskih obaveza svaki slobodan trenutak pokušavam da provedem s porodicom.

Milorad Mazic (12)Nema malih utakmica. U meču Jedinstvo – Borac pretrčao sam isto koliko i u duelu Kopenhagena i Porta, koji je odlučivao o učesniku druge faze Lige šampiona

Kako se adaptirate na transverzalu koju ste imali u oktobru: sudite Barselona – Mančester siti, a potom odlazite na stadion “Rupa” u Surčin i vodite meč četvrte lige Jedinstvo – Borac Ostružnica, pa onda Fenerbahče – Mančester junajted u Istanbulu u Ligi Evrope, te Francuska – Švedska u Parizu i na kraju odete u Čačak i sudite Borac – Crvena zvezda?

– Nije fraza, ali takav mi je pristup još dok sam prvi put izveo seniorske igrače na teren u Loku, za mene nema malih utakmica. U meču Jedinstvo – Borac pretrčao sam isto koliko i u duelu Kopenhagena i Porta, koji je odlučivao o učesniku druge faze Lige šampiona. Dobar je to potez predsednika FSS-a Slaviše Kokeze, na afirmaciji nižerazrednog fudbala u Srbiji i kad mi obaveze budu dozvoljavale uvek ću se rado odazvati.

Regionalna fudbalska liga?

– Njeno pokretanje nije samo sportsko pitanje. Jeste, ima izražen bezbednosni rizik, ali kad se zna da bi ona doprinela podizanju kvaliteta fudbala i imala finansijski odraz na poslovanje klubova, onda treba sve učiniti kako bi ona zaživela. Treba razmotriti opcije da regionalna liga ima prohodnost do evropskih kupova. To bi dodatno pojačalo njenu draž. Ja sam za Regionalnu ligu.

Direktor ste u kompaniji “Zlatiborac”. Uz velike fudbalske i poslovne obaveze stigli ste do doktorske disertacije na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Koliko je teško sve to uskladiti?

– Uspevao sam, na sreću, da uskladim sve te obaveze. Imam sreću da sarađujem sa sjajnim ljudima i profesionalcima u kompaniji “Zlatiborac”. Spojio nas je posao, ali vremenom smo postali mnogo više od pukih saradnika. Vodeći ljudi kompanije sa neskrivenom pažnjom prate moj sudijski rad i raduju se svakoj utakmici. Otuda je i moja svest da na posredan način predstavljam kompaniju u kojoj radim, posebno izražena. Iskustva kroz posao u kompaniji u rukovođenju su mi mnogo pomogla da ih implementiram u sudijski poziv, kao što su i iskustva s fudbalskog terena pomogla da lakše rešavam probleme u kompaniji.

Milorad Mazic (13)Drago mi je da državni tim hrabro i muški korača ka Mondijalu u Rusiji, predvođen sjajnim profesionalcem, selektorom Slavoljubom Muslinom

Dugo ste, sa Vašim timom, bili jedina svetla tačka našeg fudbala. Sad Vam se pridružuju “orlovi”, koji su odlično startovali u kvalifikacijama za Svetski šampionat u Rusiji.

– Rekao sam da ne krijem jedinu navijačku strast – prema reprezentaciji Srbije. Drago mi je da državni tim hrabro i muški korača ka Mondijalu u Rusiji, predvođen sjajnim profesionalcem, selektorom Slavoljubom Muslinom. Tokom ovih kvalifikacija provodili smo mnogo vremena u Sportskom centru sa našom reprezentacijom jer smo i mi imali kvalifikacione utakmice. Atmosfera i odnos su za veliko poštovanje. Prvi stručnjak naše reprezentacije dokazao je bezbroj puta, na ličnom primeru, koliko su odnosi sa javnošću i profesionalizam bitne pretpostavke izgradnje ličnosti i profila svakog uspešnog sportiste. Verujem da će Muslin Srbiju odvesti na Mondijal.

Koji su sudijski izazovi još pred Vama?

– Idemo korak po korak, sa jasnom idejom i ciljevima. Imam sreću da su uz mene sjajni saradnici – mahači Milovan Ristić i Dalibor Đurđević. Izneli smo na zajedničkim plećima mnogo toga, nadam se da će biti još mnogo lepih vesti za ljubitelje fudbala u Srbiji u našoj režiji. Već smo posle Superkupa Evrope definisali ciljeve za naredni period tako da ne bih o tome… Život nas je naučio da o planovima ne pričamo mnogo već da se svojski trudimo da ih realizujemo}

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Živko

    ČESTITAM, PRAVI PROFESIONALAC, KAMO SREĆE DA IMAMO JOŠ TAKVIH MEĐU SUDIJAMA ALI I U DRŽAVI. ČOVEK SA AUTORITETOM STEČEN RADOM I POZNAVANJEM SVOJE PROFESIJE. ŽEIM TI SREĆU DA TAKO NASTAVIŠ I DA SUDIŠ JEDNO VELIKO FINALE.

+ Ostavite komentar