INTERVJU VLADIMIR CVETKOVIĆ: Od života sam dobio više nego što sam zaslužio

INTERVJU VLADIMIR CVETKOVIĆ: Od života sam dobio više nego što sam zaslužio

Sudjenje,, Vladimir Cvetkovic, 6.12.2011. (© photo: Pedja Milosavljevic / [email protected] / 381641260959 )


Privatizacija znači ulaganje kapitala. Kapital ide tamo gde može da se oplodi. Dakle, ako neko hoće da kupi Zvezdu, on prvo mora da izbroji bar sto miliona dolara. I onda da još toliko uloži u igrače, infrastrukturu… I ko mu posle svega garantuje da će mu se uloženo vratiti i da će u tom poslu nešto zaraditi? PSŽ je uložio milijarde dolara i još uvek ništa nije uradio  

 

I dalje je, uprkos godinama koje menjaju ljude, Cvele – Cvele. Šmeker i gospodin. Nenadmašni košarkaški as, Zvezdin čovek iz legende, reprezentativac s najsjajnijim medaljama, lik s vizijom čije su ideje fudbalsku Crvenu zvezdu učinile klupskim šampionom Evrope i sveta. Danas je penzioner s osmehom na licu, raduje se svakom novom danu i u dobrom raspoloženju planira novo sutra.
– Kao klinac, slomio sam ruku, imao sam prelom na tri mesta. Bila je ozbiljna frka, dve godine sam nosio gips. I danas se sećam, imao sam 13 godina kada je otac na Ortopedskoj klinici, bila je tada u Ulici vojvode Milenka, potpisivao neke papire i plakao. Malo je nedostajalo da mi odseku ruku. Sve je bilo iskidano.

 

Ko je, da li se sećate, bio dobra doktorska vila?
– Naravno da se sećam. Bili su to profesor Đorić i njegov mladi asistent Žare Nikolić. Tada je počinjao karijeru, kasnije je bio lekar u Zvezdi. Posle dve godine, da bih vratio ruku u funkciju, počeo sam da igram košarku. Najpre rekreativno…

 

Onda su se pojavili ljudi iz Crvene zvezde?
– Ne znam, sve je to danas malo čudno. Pamtim da su jednog dana, kada ih niko nije očekivao, u moju Loznicu stigli legendarni crveno-beli asovi Saša Gec i Brana Kontić. Prihvatim njihovu ponudu i potpisujem ugovor sa Zvezdom. Par dana kasnije, 24. maja, napunio sam 18 godina i u proleće te 1959. debitovao za crveno-bele.

 

Znači, uskoro slavite 78. rođendan i 60 godina od dolaska u Crvenu zvezdu. Uz iskrene čestitke, utisak je da pamtite svaki detalj iz tog vremena.
– Ta Zvezda i taj Kalemegdan bili su kultno mesto, epicentar sveta naše generacije. Mile Lojpur i njegov orkestar, devojke sa žiponima, čuvene igranke na Kališu. Mi na jednom terenu treniramo, a na drugom je igranka. Jao, kad biste samo znali koje je to zadovoljstvo bilo. A patike, patike tanke, ni nalik na ove današnje, koje imaju amortizere. Sećam se da smo morali svakih deset dana da idemo kod vulkanizera da nam lepi novi đon. Prvenstvo se igralo napolju od maja do septembra. Sve do 1966. Svi su se čudili kad smo 1963. u Riju osvojili drugo mesto na svetu. Bili smo jedina zemlja u kojoj se prvenstvo igralo pod vedrim nebom. Mi smo prve utakmice pod krovom odigrali na Sajmu. Onda je izgrađena hala na Novom Beogradu, da bi se u sezoni 1966/67. prvi put prvenstvo države igralo u dvorani. Te 1966. prvo smo odigrali šampionat napolju, sve smo završili u septembru, i odmah u oktobru počeli novi, odnosno prvi koji se igrao u dvoranama. Ali da se još malo vratim u ono vreme romantike, vreme kada su košarkaški tereni na Kališu bili pojam zabave, lepote, kada je svaki Beograđanin koji je držao do sebe išao na kolače u poslastičarnicu kod Međeda, kada je štrafta bila u Knez Mihailovoj. Na jednom kraju su stajali Žućko i njegovo društvo, na drugom, kod Kališa, bili smo mi Zvezdaši, dok su ulicom šetale najlepše devojke grada.

 

Legenda o njima i dalje živi. Ko je bila lepša košarkašica, Ljubica Otašević ili Rada Đurić?
– Ljubica je pre mog dolaska u Beograd bila zvezda, ona je bila pojam lepote, gracioznosti. Rada je bila mlađa, ali takođe praznik za oči. Ne znam da li znate, ali Zvezdin ženski košarkaški klub prvi je izašao na teren u kratkim šortsevima. To je bila senzacija! Nije čudo što je Ivo Andrić visio na svakoj utakmici. Šorts je u to vreme bio čudo. Gordana Baraga, Branka Cipruš, Ljubica Otašević, Brana Prelević… Sve su bile lepotice. Imali smo na Kališu dve svlačionice, mušku i žensku. Između je bilo zajedničko kupatilo. Gordana Baraga se često šalila dok su se devojke tuširale uz ono „mangupi, nemojte da gledate”… To je bilo takvo vreme. Skupljali smo se, družili, igrali preferans do ludila…

 

Često ste govorili da je u životu sve sudbina?
– Jeste, u životu je sve sudbina. Debitujem u Zvezdi i jedini iz mlade ekipe dobijem poziv da idem u oktobru na turneju u Poljsku. Tamo se švercovalo, neke marame ili šta već, tek policija uhvati u nedozvoljenoj radnji košarkaše Zvezde i ceo tim bude kažnjen, osim Miće Belića, Vićentića i mene. Branko Radović doživotno, Sreta Dragojlović i Mita Matić na dve, odnosno tri godine. Pitanje je šta bi bilo od moje karijere da se nije dogodilo to što jeste. Morao sam da igram jer nije imao ko. Da bismo popunili broj, vratili smo iz igračke penzije Obrena Popovića i Đoka Andrijaševića. Ja sam tako postao prvotimac sa zavidnom minutažom a da to nisam zaslužio.

 

Legendarni Radivoje – Žućko Korać u Vašem životu ima posebno mesto, zar ne?
– Počeo sam da treniram košarku 1956. Korać je već tada bio legenda. Da mi je neko u to vreme ponudio da se slikam s njim i da na slici piše „Cveletu od Koraća”, a da nikad više ne igram košarku, pristao bih. Ali samo tri godine kasnije sudbina je htela da igramo jedan protiv drugoga, ja u dresu Zvezde, on u timu OKK Beograda. Onda, 1962. doživim i tu čast da zajedno budemo u reprezentaciji Jugoslavije. Dve godine kasnije, kad sam obarao neke rekorde, u novinama se pojavio naslov koji i danas s ponosom čuvam „Cvetković bolji od Koraća”. Stiže gotovo neprimetno i 1969, kada nas Korać posle saobraćajke zauvek napušta. Stojim kao poslednja straža pored odra. Za manje od decenije, od idola do poslednje straže. To mi je nekako za sva vremena ostalo u glavi, to da uvek moraš biti svestan nepredvidivog života. Spoznao sam da sve može da ti se desi i da nikad ne smeš da misliš da možeš više nego što možeš. Sve to me je na neki način opredelilo da u životu mnogo razmišljam o bitnim postupcima.

 

Da li ste se nekad ljutili na sebe što ste nešto uradili ili što nešto niste uradili?
– Seneka je rekao da je srećan i zadovoljan onaj koji nema mnogo, nego tek dovoljno, i da je nesrećan onaj ko ima mnogo, a hoće još više. Vreme zapravo nije nedefinisana kategorija, sadržaj vremena je događaj. Ja sam imao događaja za pet života. Kao košarkaš, za reprezentaciju Jugoslavije sam odigrao 149 utakmica, osvojio medalje na dve Olimpijade, sa Zvezdom odigrao 13 prvenstava, osvajao i kup i prvenstvo. Živeo sam normalan život sa svojim ljudima u svom gradu, koji, uprkos ponudama, nikad nisam napustio. Završio sam fakultet, radio kao diplomirani ekonomista u „Ineksu”, zatim i kao direktor na „Tašmajdanu”, posle u FK Crvena zvezda punih 18 godina i za tih 18 godina Zvezda je slavila 18 raznih titula. Osvajala je i nacionalni kup i prvenstvo, trijumfovala u Bariju i Tokiju. U svemu sam učestvovao. Šta je još trebalo? Ja zapravo mislim da sam u životu dobio više nego što sam zaslužio. I još nešto. Nisam ja bio baš neki radnik.

 

U gotovo svim javnim istupanjima nekako nenametljivo, a s puno ljubavi pričate o svojoj zemlji i životu u njoj?
– Ne znam šta bi to trebalo još da doživim i da još imam. Ne fali mi ništa. Imam dobru porodicu, decu, drugare, prijatelje. U Zvezdi sam počeo, u Zvezdi i završio. Znam da ni u jednoj zemlji nije idealno, ali znam i to da je, uprkos svemu, u vlastitoj zemlji najbolje. Obišao sam ceo svet zahvaljujući košarci i fudbalu, ne postoji zemlja na svetu gde nisam bio. Bez svoje zemlje nema života, nema tog osećanja da živiš život. Možda tamo da imaš više, ovo ili ono, ali bez svoje zemlje si druga klasa šta god da si i gde god da si.

Ko su najbolji sportisti sveta kojima se najiskrenije divite?
– Prvo, ono čime se ponosim jeste to što je među njima i naš Novak Đoković. U košarci je to Majkl Džordan, Muhamed Ali je bio neprikosnoven u boksu, Jusein Bolt u trčanju. To jednostavno nisu normalni ljudi, njihova ostvarenja su apsolutno fascinantna. Danas sa uživanjem gledam Noleta. Čovek u toku godine promeni sve kontinente, vremenske zone, 20 gradova, razne podloge terena i šta još sve ne. I stalno mora da pobeđuje. Pa ne može to baš tako. On osvoji Melburn i odmah leti za Ameriku, mora i tamo da pobedi, a devet je sati vremenske razlike.

 

Ko je broj jedan u istoriji tenisa – Novak, Federer ili Nadal?
– Da ne bih bio pristrasan, ostaću kod onog što je rekao rođeni brat Endija Mareja. On zapravo tvrdi da dileme nema, da je Novak ispred svih jer ima bolji skor u međusobnim duelima i s Federerom i s Nadalom, jedini je u istoriji tenisa osvojio svih devet mastersa Serije 1000, jedini sva četiri u nizu grend slema, prvi je došao do 100 miliona dolara od zarade na turnirima…. Uostalom, da nije Srbin, bio bi svetsko čudo.

 

Zar je zaista toliko prokletstvo biti Srbin?
– Postoji taj animozitet prema Srbiji. Ne znam zašto, možda zato što smo stalno ratovali. Mi nikog nikad nismo napali, a ispade da smo najveći agresori. Stalno smo se branili, baš kao i Rusi, ali šta to vredi. Mala smo zemlja. Lično mislim da je karijeru Federera i Nadala na svoj način profilisao „Najki”. Đoković je imao „Takini”, onda „Uniklo”, za koji je malo ko znao, sad je došao do „Lakosta”, što je opet druga liga. Da je imao „Najki” uz sebe, priča bi bila, siguran sam, sasvim drugačija. „Najki” i „Roleks” snagom kapitala kreiraju puno toga, od TV prenosa do vremena igranja mečeva na turnirima. Zato mislim da je Nole u poziciji u kojoj jeste, a ne zato što su svi protiv Srba. Mi kao narod imamo tu sudbinu koju imamo, mali smo, a to ne priznajemo, hoćemo više nego što možemo i što smemo.

 

 

Da li sport može da izmiri bivšu Jugoslaviju i da li takva uloga sportu uopšte treba?
– Znate li šta je najveći problem sporta? To što se kroz sport manifestuju i najlepše i najružnije stvari. Ne verujem da se skoro može odigrati utakmica Zvezda-Hajduk u Splitu. U tim malim zemljama ima i frustriranih idiota koji misle da će, ako kažu „ubij Srbina”, tako rešiti svoj životni problem. Problem se ne rešava mržnjom. Mi sada imamo i taj problem Kosova. Treba biti u koži čoveka koji će jednog dana morati da stavi potpis. Mislim da mora da bude referendum oko Kosova. Ali ako i na tom referendumu 90% u nečemu bude saglasno, onih 10% praviće frku kao da ih je pola protiv. Amerikanci sada prikazuju filmove kojima sami sebe demantuju i pravdaju neka svoja ponašanja. Sad svet saznaje istinu o bombardovanju naše zemlje, o onome šta se dogodilo Sadamu, Gadafiju… Sve je danas interes, jurnjava za profitom, naftom, zlatom…

 

O privatizaciji u sportu odlučuje politika?
– Privatizacija znači ulaganje kapitala. Kapital ide tamo gde može da se oplodi. Dakle, ako neko hoće da kupi Zvezdu, on prvo mora da izbroji bar sto miliona dolara. I onda da još toliko uloži u igrače, infrastrukturu… I ko mu posle svega garantuje da će mu se uloženo vratiti i da će u tom poslu nešto zaraditi? PSŽ je uložio milijarde dolara i još uvek ništa nije uradio. Privatizacija je privlačenje kapitala koji traži uslove da se oplodi. Zbog svega se malo plašim za budućnost evropskog klupskog fudbala, pogotovo zbog ideja da se napravi neka nova liga, superliga na nivou Evrope. Da li oni znaju u šta će se to pretvoriti? Vrlo brzo će postati neinteresantni. Velikim klubovima trebaju mali.

 

Kako danas vidite snagu i moć Crvene zvezde, one fudbalske, naravno?
– Sve što joj se događalo bilo je normalno. Ti padovi su bili neminovni. Sad se ponovo dižemo. Kriza je bila posledica svih mogućih ekonomskih i političkih odnosa. Kažu da Zvezda stalno slavi Bari i da je Bari bio pre 27 ili 28 godina. Da li ti isti znaju da jedan Real Madrid, iza koga je cela Španija, 30 godina nije bio šampion Evrope? Uz to, mi imamo i drugu muku. Zbog teške ekonomske situacije koja je nametnuta globalizacijom živimo život u kojem veliki uništavaju male da bi imali tržište, jeftinu radnu snagu, mogućnost plasiranja kapitala, uz pravo da uzmu sve što im treba. Mi smo u toj grupaciji zemalja kojoj isisavaju sve što vredi. I resurse i pamet i znanje i lekare, inženjere, talentovane sportiste…

 

U onoj aferi s hapšenjem koja je zbunila ceo svet, Vladimir Cvetković je oduševio javnost, između ostalog i zato jer se nije branio optužujući druge?
– Ne, to nisam činio nikada. Mislim da je pošteno da, kad o svemu odlučuješ, onda ne kažeš da nisi kriv. Ja to nikad nisam radio. Izbegavanje odgovornosti je veliki problem Srbije. U razvijenim zemljama ne postoji prenos krivice. U Japanu voz zakasni minut, ministar saobraćaja daje ostavku, sudare se dva aviona, ministar vojni daje otkaz iako s tim nema ama baš nikakve veze. Ali to je ta struktura vlasti i odnos prema vlasti, to je ono čega kod nas još nema.

 

Kad ste uhapšeni Dragan Džajić, Miša Marinković i Vi, Verica Barać, tada na čelu državnog tela za borbu protiv korupcije, tvrdila je da je proces montiran?
– Jeste, bio je montiran. Ja to znam, znam i odakle je sve krenulo, iz kojeg kazana. To je doba i delo Koštunice, Nikitovića i čuvenog ministra policije Jočića. Uhapšen sam kad sam bio već sedam godina u penziji. Bilo bi smešno da nije tužno. Još u istrazi, u poverenju, čuo sam rečenicu: „Znamo da niste uzeli ni dinar”. To me je spaslo, mozak je sve vreme mirno funkcionisao. U zatvoru sam proveo pet meseci, čitao knjige. To je jedna faza mog života koja meni apsolutno ne smeta. Džaja i ja smo doživeli ovacije, zatvorenici su skandirali naše ime kad smo došli, imao sam u zatvoru i privilegije. I ta abolicija predsednika nije nikakva misterija.

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar