JOŠ SAMO DA SE ODSVIRA REKVIJEM ZA NEZNALICE: Srpska fudbalska reprezentacija ide na SP, klubovi su u Evropi, ali…

JOŠ SAMO DA SE ODSVIRA REKVIJEM ZA NEZNALICE: Srpska fudbalska reprezentacija ide na SP, klubovi su u Evropi, ali…

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


U srpskom fudbalu i dalje poslednju reč imaju neznalice jer da je drugačije, ne bi domaći klubovi na početku sezone više novca izdvajali za kupovinu bodova nego na mlade i talentovane igrače, pravu stručnost i infrastrukturu

Poznata je istina da Srbi, bar kad je fudbal u pitanju, ne propuštaju priliku da propuste priliku. I ne samo u fudbalu. Međutim, čini se da sve ovo više ne važi. Makar kada je srpsko loptanje posredi. Jednako klupsko koliko i ono reprezentativno.
Zvezda i Partizan su stigli do Lige Evrope, a reprezentacija je napravila bezmalo – čudo. Podsetiću da je na ovom prostoru lepo živela i jedna generacija koja je mnogo toga učila od legendarnog Alana Forda. I Slavoljub Muslin, selektor „orlova”, čini se da je iz te priče. I generacije. A jedna od životnih istina Alana Forda, koja je donosila osmeh u ondašnji život, bila je i ova: nije važno sudelovati, važno je pobediti. I još jedna njegova istina, mislim na Alana Forda, zaslužuje mesto da se pomene. Glasila je: ako nameravaš da pobediš, ne smeš da izgubiš.
Dakle, ako je Muslin svoju strategiju na početku kvalifikacija, ali i u samim kvalifikacijama gradio na ovome, a sasvim je moguće da je kao iskusni trenerski vuk (64 godine) iza koga je rad u 15 evropskih klubova to i činio, onda postaje i jasno zašto je 180 minuta pre kraja juriša na SP u Rusiji srpska reprezentacija, predvođena Muslinom, ostvarila bilans koji je do juče mogla samo da sanja. Skor od pet pobeda i tri remija, a bez poraza u još aktuelnom kvalifikacionom ciklusu zaslužuje apsolutno divljenje. Tim pre što ova generacija ima i još jednu priliku koja se ne ukazuje često. A to je da ostane u istoriji srpskog fudbala kao primer. Uz uslov, naravno, da od gotovog ne napravi veresiju i da do kraja kvalifikacija ne doživi fijasko u duelima sa Austrijom u Beču ili fudbalski nemoćnom Gruzijom u Beogradu. A kakvi smo – i to je moguće. Čak i s Muslinom kao strategom koji je, uprkos svemu, struci u Srbiji bar delimično vratio ugled.
Trebalo bi, međutim, znati da Slavoljub, čije ime i znanje danas cela Srbija slavi, nije izabran. I on je, kao i mnogi njegovi prethodnici, jednostavno imenovan. Naravno, po klasičnom, a ovde vaspostavljenom demokratskom principu – MOŽE MI SE. Mnogi su tada pričali da se sve dogodilo u inat onome ko Muslinu nikada ne bi dao šansu, a sve zato da bi onaj ko je imenovao Slavoljuba pokazao kako slava i znanje u srpskom fudbalu ne vrede ništa u odnosu na poziciju. Ili ako baš hoćete – funkciju. Znajući s kim ima posla, Muslin je postavio uslove, čineći i sitne kompromise poput onog prilikom formiranja svog crveno-belo-crnog štaba. Usput se, kažu, ponašao kao vojnik: na naredbe nadređenog, odnosno funkcije, izgovarao je ono čuveno „razumem”, a onda radio po svome. Ovu samovolju otelotvorio je ne samo kroz rezultate već i stvaranjem utiska da naša reprezentacija zna da igra na rezultat, odnosno ne toliko lepo koliko korisno.
Srpski reprezentativni fudbal je danas tu gde jeste. Zahvaljujući, naravno, i Muslinu. Osmislio je reprezentaciju, strategiju tima prilagodio vrednostima pojedinaca, uz pojedinačno ubeđenje da je fudbal kolektivna igra i da u svemu mogu učestvovati samo oni koji su spremi da na treningu uigraju ono što se uigrava, odnosno da na meču kroz timski rad sve to pretvore u rezultat. Mnogi Muslinu, istina, zameraju to što su u reprezentaciji ponovo priliku dobili neki koji to uslovno ne zaslužuju, za koje su i neki prethodni selektori bili ubeđeni da su veće zlo nego korist, kao i što u reprezentaciji nije bilo Ljajića i što još uvek nema Milinković-Savića, napadača Lacija i jedne od najboljih „desetki” kontinenta u ovom trenutku. Muslin je naučio da je najbolje da na sva pitanja, bez obzira na to koliko su neprijatna, odgovara precizno. Za Milinković-Savića je jednostavno rekao da u njegovoj zamisli za takvog igrača nema mesta. I tako treba, bez obzira na to što je ovde u pitanju nešto sasvim drugo. Kad svoje stavove koriguju oni koji bi to pre Muslina – odnosno selektora, koji jedino ima pravo da određuje taktiku i tim – trebalo da urade, onda će i sjajni igrač biti reprezentativac. Moguće već u finišu kvalifikacija. Makar i po cenu da ga izgubimo za sva vremena jer se uveliko nagađa kako je na vratima reprezentacije Crne Gore. Bilo bi dobro da, pre nego što ga nagovore šta da uradi, o svemu dobro razmisli i sjajni fudbaler Lacija. Ili da sebi postavi jednostavno pitanje ko njegovim izostankom iz reprezentacije više gobi: on ili fudbalska Srbija.
I to što u timu nema tako dobrog igrača na neki način kazuje da je apsolutno sigurno da srpska reprezentacija može i više, ali je znano da i ovo postojeće vredno može, što ne bi bilo prvi put, i da unakazi i pretvori u žuto. Ne mislim da tako nešto mogu da učine fudbaleri, iako su oni direktni proizvođači sreće i (ne)uspeha. Takođe, sumnjam i u zlu nameru stručnjaka ili srpskih trenera, koji uglavnom ne rade ono što im savest nalaže, već šta gazda kaže. Ko su onda proizvođači nesreće ili zarad koga srpski fudbal i danas, uprkos lepom letu, liči na ucvalu lepoticu kojoj su se nekad svi divili?

FUDBAL; SRBIJA - MOLDAVIJAMuslin je osmislio reprezentaciju, strategiju tima prilagodio vrednostima pojedinaca, a igraju samo oni koji su spremni za timski rad

To su one nazovi individue u fudbalu i oko fudbala koje su i do sada u sličnim prilikama bisere bacale pred svinje. Taman kada bismo poverovali da se srpski fudbal oslobodio jedne umišljene i namrgođene a gorde grupe amatera, koja baulja na začelju civilizacijske kolone, pojavila bi se neka druga s brendom – bofl roba. Ishod onoga kad fudbalski nekompetentan čovek postane superioran i kada isto tako superiorno brani svoje neznanje, dobro je znan – zbog njih i njihovog nazovi znanja srpski fudbal je dve decenije unazad doživljavao neprimerenu blamažu.
Loše za srpski fudbal u ovom trenutku je i to kakve poruke jedni drugima, kao i fudbalskoj javnosti uopšte, šalju prvi ljudi dva najveća srpska kluba. Vreme je za otrežnjenje. Nedavno su na stadionu „Rajko Mitić” u istoimenoj loži, jedan pored drugog, za vreme derbija, a kako to i dolikuje, sedeli predsednici Mijailović i Vučelić. I ništa ružno se nije dogodilo, osim što se isto u revanšu na stadionu Partizana nije ponovilo. Mržnja ne vodi prosperitetu. Ono što srpskom fudbalu u ovom času zapravo treba jeste nekadašnje osvedočeno, a zdravo rivalstvo Crvene zvezde i Partizana, rivalstvo i sportsko prijateljstvo koje će biti primer drugima.
Pogubno je i saznanje da su loše veze i na relaciji FSS – Crvena zvezda. Iskrenim razgovorom se sve može rešiti na obostrano zadovoljstvo. Ne funkcioniše sve najbolje ni na mnogim drugim mestima. Sve one koji se suprotstavljaju aktuelnoj fudbalskoj vlasti, aktuelna fudbalska vlast vrlo vešto, a po principu „oženi ga da ne peva”, uključuje u rad Saveza. Otuda problemi i s takmičenjem, odnosno regularnošću takmičenja, suđenjem i da ne nabrajamo dalje. I predstavnici sedme sile se žale, pre svega, na uslove rada, ali i na odnos prema njima i njihovoj profesiji. Ako ste u sredu čitali izjave predsednika Saveza posle trijumfa „orlova” u Dablinu, znajte da ste tu čast imali samo zato što su „orlovi” pobedili. Da nisu, prepričavali su po povratku podobni izveštači koji su na utakmice putovali o trošku Saveza, izjave ne bi bilo jer predsednik, kako tvrde, živi u ubeđenju da izjave treba da daje ne kada ga novinari nešto pitaju, već kada on to hoće. I kada ON misli da treba. Ali sve to i nije toliko bitno jer ljudi na funkciju dolaze i s funkcije odlaze. Iza njih ostaje trag i (ne)delo. Zato im i ne treba suditi zbog lošeg dela koje su počinili, već zbog dobra za srpski fudbal koje su propustili.
Bolesni i ojađeni fudbal ništa ne leči tako dobro kao dobar rezultat. Ili dobri rezultati. Sada se stvari, uprkos svemu, menjaju. A da li će se uistinu i promeniti, ostavimo vremenu da sudi. Zato bez preuranjenih zaključaka, jer u srpskom fudbalu je još mnogo toga nedefinisanog, nejasnog. Počev od infrastrukture i statusa klubova, pa sve do uloge i pozicije trenera, za koje još uvek nismo sigurni da li su neiskorišćeni znalci ili neznalice s licencom.
Ipak, najveći nedostatak je to što generalne strategije ili petogodišnjeg, odnosno višegodišnjeg plana o razvoju fudbala, o čemu se tako rado priča, nema ni u naznakama. Šteta, jer…
Istina je, međutim, i to da je zajednički imenitelj onog što su ovog leta uradili srpski reprezentativni A tim i dva najveća srpska kluba – trijumf struke. Ili pravo onih koji se bave strukom da, konačno, bez pritisaka fudbalskih genijalaca i nazovi znalaca, kvazimenadžera i (ne)dobronamerne bulumente grebatora, pokažu ono što znaju. Muslin je to vešto iskoristio u A selekciji, jednako kao i Đukić u Partizanu, odnosno Milojević u Crvenoj zvezdi. Da li mogu i više, odnosno da li imaju sledbenike u srpskom fudbalu?
Na oba pitanja moglo bi se odgovoriti potvrdno. Oni koji prate srpski fudbal ne mogu a da ne primete kako vrednost onog što Ilija Stolica radi u Voždovcu ili Aleksandar Veselinović u subotičkom Spartaku nije ništa drugo do potvrda stručnog znanja, koje će se s vremenom, ukoliko im se omogući da jedino o struci i brinu, valorizovati kroz rezultat.
Ima i onih koji se neće složiti s tom tezom, koji će dokazivati da ni Muslin, ni Đukić, ni Milojević nemaju pojma. I da su u celoj priči samo deca sreće. Uglavnom su to misli onih čije „iskustvo” nije ništa drugo do skup ličnih poraza. I koji bi trebalo, kao dokazani fudbalski radnici, pre nego što ponude svoje stručno mišljenje, da odgovore na neka druga pitanja. Konkretno zašto je ta ista struka u Srbiji pala na najniže moguće grane, kako je moguće da neznalice naređuju znalcima, da brojni treneri s rejtingom nisu u klubovima poželjni ni kao savetnici, zar zaista mora da se živi od prodaje fudbalera, odnosno zašto se svake godine u finišu sezone više novca potroši za kupovinu utakmice kad dođe stani-pani trenutak nego što se ulaže u fudbalski znanje, infrastrukturu, organizaciju? Ostaje bez odgovora i pitanje zašto su srpskim klubovima važniji reflektori od oranica prekrivenih travom, a zvanih fudbalski teren, zašto su stadioni daleko od evropskih minimuma u infrastrukturnoj ponudi ili kako je moguće da nijedan od objekata nema toalet, tribine (ako postoje) stolicu, novinarska loža priključke za savremeni način komuniciranja sa svetom… Ili zašto su tribine još uvek poprište demonstracije mržnje prema rivalu i poligon za dnevnopolitičke potrebe? I da li je sve to srpskom fudbalu potrebno? Oni koji su umislili da fudbalska istorija počinje s njima – trebalo bi da odu. Vrednosti prošlosti su izbrisali, ne bi bilo dobro da unakaze i budućnost. Tim pre jer je ovog leta postalo jasno da Srbi znaju šta je fudbal, da imaju i talenat i, uprkos svemu, struku dostojnu poštovanja, ali i da na tom putu oporavka definitivno nemaju onu treću tačku oslonca. Možda će se neko zbog ovoga i naljutiti. Ako, ljutnja je uvek bila i biće odraz nečije nemoći.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar