KOLUMNA; GRBOVIĆ: Konan i Kraljević Marko

KOLUMNA; GRBOVIĆ: Konan i Kraljević Marko


Ne smeta mi taj njegov usiljeni humor sa ozbiljnim deficitom vaspitanja jer namenjen je određenoj vrsti publike od koje polovina i ne zna gde je Srbija, nego mi bode oči mlin za kafu koji mi stoji ispred nosa, a koji sam dobio od babe, a on je negde taman stariji od njihove Deklaracije nezavisnosti

Olimpijske igre su završene. Organizovan je doček osvajačima medalja i svih učesnika na platou ispred Narodne skupštine zato što nije bilo dovoljno mesta na balkonu za sve koji su osvojili medalje na olimpijadi.

Veličanstvenost trenutka izlaska naše sportske elite pred publiku koja ih je strpljivo satima čekala i spontanost kojom su dočekani je ono zbog čega se počinje sa bilo kojim sportom.

Nije samo dovoljno pobediti sportskog rivala na terenu nego znati i kako da nosiš taj trijumf sa sobom jer on zna ponekad biti i težak i nerazumljiv i za one koji su pobeđeni i za one koji su pobedili.

Srpski sportisti nikad ne potcenjuju protivnike, to ne radi ni naša publika, posebno kada su u pitanju reprezentativna takmičenja. Naprotiv, mi smo skloni da ponekad potcenimo sebe u odnosu na druge. Odatle ona čuvena „Koliko Srba, toliko selektora”.

Ali to smo mi… Srbi.

Da pređem na stvar. U emisiji Konana O’Brajana koju zovu humorističkom isti gospodin je podsmevajući se porazu srpske košarkaške reprezentacije u finalu od Amerikanaca izveo dvoje dece od desetak godina da igraju protiv dva odrasla košarkaša na improvizovanom terenu u studiju.

Botoksirani Konan sa posebnim pijetetom objašnjavao je kako veliki pobeđuju male uz loš scenario i simpsonovski nerazumljivi humor koji je pristupačan samo obožavaocima njegovog lika i dela.

Ne smeta mi taj njegov usiljeni humor sa ozbiljnim deficitom vaspitanja i pristojnosti jer namenjen je određenoj vrsti publike od koje polovina i ne zna gde je Srbija, nego mi bode oči mlin za kafu koji mi stoji ispred nosa, a koji sam dobio od babe, a on je negde taman stariji od njihove Deklaracije nezavisnosti. Početak osamnaestog veka.

Vratih se u osnovnu školu na brzaka i pesmama o Starcu Vujadinu, Kraljeviću Marku, caru Lazaru, Kosovskom ciklusu i svim onim junacima uz čije sam pesme porastao, protrčah kroz gimnaziju i prvi i drugi svetski rat i ponovo pregledah Konanov šou.

Gledam u to simpatično lice koje me podseća na reklame za policijske krofne u onim niskobudžetnim holivudskim filmovima i pomislim da li ovaj čovek bilo šta zna o sportu, košarci, nama Srbima, istoriji – i našoj i njihovoj.
Pa zar on, koji je porastao uz Rokija, Ramba, čoveka-pauka, čoveka-slepog miša, njegovog imenjaka Konana i raznorazne izmišljene superheroje zaštitnike virtuelnih svetova tek tako da potcenjuje srpske košarkaše i njihov trud na putu do medalje i finala sa očigledno dominantnom američkom selekcijom?!

Razmišljam da li bi Konan Simerijanac uspeo da se izbori sa Markom Kraljevićem, Rambo sa Tanaskom Rajićem ili da li bi vojvoda Radomir Putnik pobedio Bika Koji Sedi u okršaju kod Litl Big Horna

Potcenjujući naše košarkaše potcenio je i američki tim, samo što on to i ne zna zato što je verovatno bežao sa časova fizičkog. Na to mi liči. Ne verujem ni da je gledao utakmicu jer da je gledao, video bi kako su američke košarkaške zvezde pozdravile srpske košarkaše na kraju utakmice. Dostojanstveno. Sportski. Viteški. Ravnopravno.

To i jeste maksima sporta. Viteštvo i elitizam. Zato su prestajali ratovi u staroj Grčkoj kada su počinjale olimpijske igre. Ništa od svega toga nije znao Konan pre ove glupe zamene teze u svojoj emisiji, tako da mu i ne zameram.

Za ljudskost i poštovanje tuđeg truda ne postoji proteza. Isto tako i za glupost.

Jedina čestitka od mene je za dobro organizovani plaćeni smeh publike i progresivne ovacije na tim improvizovanim tribinama za nešto što i ne razumeju.
Razmišljam da li bi Konan Simerijanac uspeo da se izbori sa Markom Kraljevićem, Rambo sa Tanaskom Rajićem ili da li bi vojvoda Radomir Putnik pobedio Bika Koji Sedi u okršaju kod Litl Big Horna.

Voleo bih da gospodinu Konanu pružim šansu da igra basket sa našim voditeljem Šarencem da vidi da nije lako tek tako pobediti Srbe. Voleo bih da ga malo provedem kroz istoriju košarke u Srbiji. Da ga podsetim na Ljubljanu, Indijanapolis i da ga dovedem na balkon.

I da proba ljutu rakiju i da čuje trubu i da vidi svadbu na kojoj svi plaču kada ih „pogodi pesma” i to onda kada su najsrećniji i da opali iz puške u jabuku i da ujutru mamuran počne doručak pivom… ladnim.

Da vidi, bre, ko smo mi bili, ko smo sada i zašto i kada gubimo i kada dobijemo ostajemo isti.

Možda bi onda shvatio zašto se mi ne stidimo poraza od boljih nego se trudimo da im budemo bliži u sportu koji su oni izmislili davne 1891. godine.
Siguran sam da ne bi nikad napravio takav nepristojan gaf u svojoj emisiji da je iole znao nešto o nama.

Da završim nekom poučnom, za sve one koji su bežali sa fizičkog. Sport počinje snovima o nečemu što znate da je veće od vas samih i ako na tom putu neko proba da vam ukrade deo sna o večnoj slavi, ne obraćajte pažnju jer će baš taj koji krade postati samo deo vašeg odvažnog puta ka tri metra iznad neba nad Olimpom.

PROČITAJTE JOŠ: 

KOLUMNA, GRBOVIĆ: Opomena ili kazna

PRIČA O ŽUĆKU: Košarkaški genije i neobični čovek koji je doneo rokenrol u Srbiju

KOLUMNA, MOKA SLAVNIĆ: Njegovo veličanstvo košarkaški menadžer

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar