KOLUMNA, GRBOVIĆ: Zločin bez kazne

KOLUMNA, GRBOVIĆ: Zločin bez kazne


Nekako u celoj ovoj cirkusijadi razmišljam da li ti Raskoljnikovi koji navodno nalaze talente i stvaraju buduće reprezentativce imaju moralne dileme koje je on imao i da li misle da ne učestvuju aktivno u ubijanju košarke zbog lične koristi kao Rodion Romanovič

Košarkaška liga Srbije otvorila je vrata takmičenja odigranim prvim kolom, po kojem se vidi da neće biti neizvesnosti, bar što se tiče prvaka lige, ali će biti neizvesno ko će biti drugi, treći, itd.
Kako god bilo, trofej koji će ove godine dodeliti verovatno predsednik KSS-a ili neko drugi biće samo još jedna recka u tefteru istorije beogradske košarke i potvrda da samo ona i postoji (čast izuzecima, posebno Borcu iz Čačka) zahvaljujući nekolicini mudraca koji sve što valja okupljaju u sabirnom centru po pozivu / dojavi Tviterom, a ponekad i omalovažavajućim SMS-om, jer što bi trošili gorivo, uništavali skupe automobile i gubili svoje dragoceno vreme po nekim varošima i selima kada su odavno napravili mehanizam otkupa u kojem nemaju nikakve troškove.
Gledajući prvo kolo, shvatih da će tako izgledati i poslednje, bez obzira na to s kim bude Crvena zvezda igrala u finalu.
Partizan je najbliži tome da učestvuje u završnici plej-ofa iako se namučio protiv Vršca, što ukazuje na probleme unutar samog tima, koji odavno nema hemiju s početka sezone.
Otkazavši gostoprimstvo F. Robinsonu, uprava Partizana i stručni štab unapred predaju u ruke trofej rivalu, i to bez borbe.
Ne mislim da bi ovaj Amerikanac doneo ikakvu prevagu u nadigravanju, nego mislim da su, ako je napravljena greška u odabiru stranca, to morali da znaju odmah, a ne sada, na kraju, jer pokazivanje slabosti u završnici bilo kojeg takmičenja znači – apsolutnu predaju. Uz sve to dolazi i nervoza, koja je normalna zbog dužine takmičenja i umora koji je prisutan kod svih timova iz ABA lige, tako da se rasipaju i ambicije koje su osnovni pokretački faktor igrača i trenera. Navodno, sukob i rasprava između Veličkovića i Džikića samo su posledica svega toga, kao i neuspešne sezone crno-belih. Kako to biva kod nas Srba, odmah su počele kalkulacije o eventualnom odlasku Džileta s kormila crno-belog broda i licitiranje za novog kapetana.
Maštovitost, koja je karakteristika naroda sa ovih prostora, probudila je hipotetiku, opet jedan od korena srpskog bića, i donela za jedan dan neverovatne predloge ko bi mogao da bude novi trener crno-belih.
Jedino što mogu da zaključim po imenima kojima se kalkuliše jeste da je došlo do podele unutar uprave, i to na nekoliko tabora, gde s jedne strane stoje konzervativci, a s druge mladi lavovi, ali postoji i ona treća strana koja će se umešati kada bude trebalo. Ta treća grupa ne pripada klubu, nego bira one ljude preko kojih će naplaćivati dovodeći igrače kalibra Robinsona i kvazitalentovane i perspektivne igrače koji se nalaze na njihovom posedovnom listu. Ne mareći za kvalitet igrača i tradiciju Partizana, dovešće bilo koga da bi uzeli ono malo para koje crno-beli dobijaju iz budžeta, i to samo preko svojih ljudi koji su odavno izgubili moralnu ravnotežu.
Da skratim, secikese protiv džeparoša, a sudija još nije delegiran. Ništa dobro i ništa novo.
Košarkaška liga Srbije, vođena od nekoliko košarkaški nepoznatih ljudi, opstaje tehnički samo od kažnjavanja odavno bankrotiranih timova koji se gase i pale kao šibice u mraku koji su doneli menadžeri i ljudi koji ih podržavaju zbog sitnosopstveničkih interesa.
Neophodnost uspostavljanja balansa između KSS-a i rukovodstva KLS-a ono je što može da donese dobrobit srpskoj košarci.
Ne radi se samo o regulama i sistemu upravljanja nego i o kvalitetu takmičenja, koje je sada na jako niskom nivou.
U ligi koja je totalno bezvredna, s trofejom koji te ne vodi nigde, nekolicina srpskoligaša dovodi strance koji ne mogu da igraju basket u školskim dvorištima.
Toliko odsustvo logike je zabrinjavajuće iz razloga što treneri koji mantraju o talentima, radu s mladima i kampovima na kraju kupuju bezvredne strance u bezvrednoj ligi, trošeći sredstva koja su neophodna baš za ono što predstavljaju kao svoju ličnu filozofiju zbog koje su i dobili posao koji rade… ili ne rade, nego i oni trguju.
Nekako u celoj ovoj cirkusijadi razmišljam da li ti Raskoljnikovi koji navodno nalaze talente i stvaraju buduće reprezentativce imaju moralne dileme koje je on imao i da li misle da ne učestvuju aktivno u ubijanju košarke zbog lične koristi kao Rodion Romanovič te da li će njihove hedonističke ambicije pobediti u ovoj borbi dobra i ljudske gluposti, prošarane nihilizmom, koji je odavno prisutan jer etički kriterijumi i pravila za njih ne postoje.
Raskoljnikovi, „idioti”, „kockari” i ostali koji se bavite javnim poslom, treniranjem i vaspitavanjem dece, kada izlazite na teren, ostavite licemerje i demagogiju tamo odakle crpite vašu malu snagu i posvetite se onima koji su budućnost vaše lične egzistencije – i zaslužićete njihovo poštovanje. U protivnom, pobediće vas vlastita mizerija duha, i trofej koji ćete odneti kući biće ništavan, kao i ovaj za koji se trenutno nadmećete.

„Sve ima granicu, koju je opasno prekoračiti, jer kada je prekoračiš, ne možeš više nazad.” Fjodor Mihajlovič Dostojevski

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar