LJUPKOVIH 16 ZAPOVESTI

LJUPKOVIH 16 ZAPOVESTI

foto: Srdjan Stevanovic


Od svih fudbalskih trenera s Balkana, Ljupko Petrović je najtrofejniji, osvojio je sa Crvenom zvezdom Kup evropskih šampiona, radio je uspešno na četiri kontinenta, u dvanaest zemalja, a ove sezone osvojio je prvenstvo Vijetnama

Ljupko Petrović je čovek fudbal ili neko ko živi za fudbal i od fudbala. Bukvalno otkako zna za sebe i otkako se zna za njega. A da je poznat – jeste. Ne samo u Srbiji ili nekadašnjoj Jugoslaviji jer Ljupka, uistinu, poznaje ceo svet. S Crvenom zvezdom je 1991. pokorio Evropu, što pre i posle njega nikome na ovom prostoru u ulozi trenera nije pošlo za rukom. Posle se otisnuo u svet. Neprocenjivo fudbalsko znanje i iskustvo sasvim namerno bogato je unovčio na četiri kontinenta i u 12 zemalja Evrope i sveta.

„Čovek nije bogat onoliko koliko novca zaradi, već je bogat onoliko koliko novca potroši”, govori danas uz osmeh.

A Vi, koliko ste Vi novca potrošili?

– Mnogo, baš mnogo. I nije mi žao. Ja zapravo radim da bih zaradio, a kad zaradim, živim za to da bih zarađeno potrošio.

Da li je to možda objašnjenje što ste kao trener prihvatali poslove i u zemljama poput Kazahstana, Ruande ili Vijetnama, kao i u klubovima čije ime samo Vi znate da izgovorite?

– Dobro, malo šale nije na odmet. Fudbal je industrija snova na svim meridijanima sveta. Ima, dakle, i u tim zemljama, pored novca za dobrog trenera, i fudbala i talenata, izazova da nešto napraviš po čemu će te pamtiti, baš kao što ima istine i u onom što ste u pitanju naglasili. Ali zar je to sada bitno? To je moje iskustvo i ponosan sam na sve što sam radio i uradio. Činiću to i ubuduće jer ću živeti i biti živ samo dok radim u fudbalu – priča uz osmeh, ne nudeći sagovorniku ni gram nade da eventualno posumnja u ono što govori i otkrivajući, opet s ponosom, da je prošle godine napunio 70, ali da je duhom i dalje mlad.

Nogomet ili fudbal

Igrao je nogomet u Osijeku iako je po talentu mogao, nogomet ili fudbal, da igra i u klubovima velike četvorke tadašnje Jugoslavije. Međutim, nije – Jugoslaviju je osvojio tek kao fudbalski trener. Od severa ka jugu, iz Osijeka je preko Subotice i Novog Sada stigao do Beograda. Radio je i u posleratnom Zagrebu, održao čak jedan trening na sarajevskom Koševu…

– Neko u BiH nije želeo da budem trener na Koševu iako su me Koševo i navijači Sarajeva dočekali s maksimalnim poštovanjem. Javnosti je poturena ona fotografija sa Arkanom i to je bilo dovoljno da započetu saradnju prekinem već posle prvog radnog dana. Nisam imao ni volje ni želje da se upuštam u priče šta je istina.
Ekavicu i ijekavicu i danas ravnopravno koristite pa otuda pitanje da li ste čovek nogometa ili fudbala.

– I nogometa i fudbala. Rođen sam u Bosni, tamo smo se igrali lopte, u Osijeku je to bio nogomet, u Srbiji fudbal. Bile su to godine dobrih vibracija, prelepo vreme u kojem smo istu stvar zvali različitim imenima, ali smo se, uprkos svemu, više nego dobro razumeli.

U Osijeku ste započeli i trenersku karijeru?

– Prvo Metalac, zatim Osijek. Prvo kao pomoćnik Milanu Đuričiću, a zatim sam radio i samostalno kao prvi trener. Bili smo deseti pa šesti. Imali smo sjajan tim, Šukera kao zvezdu u usponu, ideju kako Osijek treba kao klub da izgleda u nekom budućem vremenu. Za bod nam je te godine umakao Kup UEFA. Uprkos svemu, povukao sam se zbog nekih nesporazuma sa upravom, ali i u prepotentnom ubeđenju da će me tražiti svi prvoligaški klubovi ondašnje Jugoslavije. Međutim, niko nije zvao. Bila je to lekcija koju sam zapamtio za sva moja trenerska vremena. I kad sam to najmanje očekivao, zazvonio je telefon. Zvali su iz Subotice, iz drugoligaša Spartaka. Bio je to pad s konja na magarca, ali i potvrda da u svakom zlu ima i neko dobro.
I danas se priča da Vam je Tole Karadžić kupio ulazak u Prvu ligu…

– Besmislica. Tole (Karadžić) jeste bio alfa i omega u Subotici i šire, ali kad se on te jeseni vratio s mora, Spartak je već imao 10 bodova prednosti. Istina, po njegovom dolasku odmah su isplaćene plate i premije, kao i sva druga dugovanja. A titulu smo pečatirali u Vinkovcima, u direktnom okršaju s tada moćnim Dinamom, koji je sjajno predvodila trenerčina imena Tonko Vukušić.

Bila je to utakmica na kojoj Vas je snimio i kao trenera u svom klubu već video Milorad Kosanović, direktor Vojvodine?

– I to je istina. Tole mi je u Subotici, posle plasmana u Prvu ligu, ponudio uz vidljiv potcenjivački stav novi ugovor pod starim uslovima, a ja sam hteo više. Miša (Kosanović) je, opet u Novom Sadu, tragao za trenerom i timom, uz garanciju da ne ispadne iz lige. Brzo smo se dogovorili. Od igrača sam zatekao Šestića, Punišića, Joksimovića, Vujačića, Vorkapića, Šaponjića… Insistirao sam da se odmah angažuju, i tako je i bilo, Kartalija, Jokanović, Mijić. To je bio moj izbor, dok smo Mihajlovića jednako u timu želeli i Miša i ja. Taj i takav tim je odmah osvojio šampionsku titulu, a ja sam posle 15 meseci napustio Novi Sad. Razlog je bila politika. Vojvođanskim autonomašima nije trebala šampionska Vojvodina.

Novi pad s konja na magarca?

– Vratio sam se u Osijek. Ovog puta sam bio siguran da vredim, da će neko prepoznati ono što znam. I bilo je tako. Opet je sve rešio jedan telefonski poziv. Ovog puta iz Beograda, s Banjice. Znao sam šta može Rad, šta ja hoću. Selja Jovanović je bio genije, bilo je zadovoljstvo sarađivati i uopšte poznavati čoveka kakav je bio on.
Zvezda je bila magija

I onda Crvena zvezda. Kada su Vas predstavljali na konferenciji za medije, došli ste žuti kao limun i na nogama koje su podrhtavale?

– Ne znam, možda je i bilo tako. Tek kad je Džaja pred novinarima rekao da sam novi trener Zvezde, i ja sam, konačno, postao svestan da to nije samo lep san ili nečije obećanje, već istina. Imao sam tremu, što je, ljudi moji, normalno. Zvezda je u to vreme bila magija, klub sa svetskim manirima.

Usledile su pripreme na Igmanu. I tada smo razgovarali pa je u novinama sutradan osvanuo tekst pod naslovom „Sa olimpijskog Igmana na evropski Olimp”. Verovali ste u taj evropski projekat od prvog dana?

– Zvezda je tada imala sve, baš sve što jedan klub čini velikim i u evropskim razmerama. Nedostajala je ta titula, trijumf u Kupu evropskih šampiona. Radili smo na tome, ali o svemu nismo baš glasno pričali i previše obećavali. Meni je kao treneru ukazana čast da tu misiju dovedem do velikog trijumfa.

Imali ste i moćan tim, ali ste tražili da se i pored toga angažuju Jugović, Mihajlović, vrati Dragiša Binić…?

– Cvele (Cvetković) mi je rekao: Jugović ili Mihajlović, uporedi. Kažem da je mrtva trka, a on da može samo jedan, a onaj drugi tek ako Zvezda prezimi u Evropi. I prezimila je, stigao je odmah i Miha. Bina mi je jednostavno trebao od prvog dana. Tražio sam brzog igrača, nekoga ko može da se vrati iza centra, a onda da, trčeći poput munje, pokupili Robijevu ili Dejinu loptu gurnutu u prazno. I tako je i bilo, Bina je na kraju bio jedan od ključnih igrača za konačan trijumf u Evropi. Setite se samo onog prodora u Minhenu, pobegao je beku Bajerna, centrirao, a Pančev je pocepao mrežu. To smo crtali na treningu, to je ta uloga trenera, njegova sposobnost da pridobije igrača za ono što želi, da mu sakrije nedostatke, a uzdigne na pijedestal vrline.

Da li možda ponekad sanjate onaj revanš iz polufinala s Bajernom u Beogradu, nesrećnog Augentalera?

– Svi pričaju o nesrećnom Augentaleru. Sanjam ja i njega, ali i našeg golmana Diku Stojanovića. Čovek je primio gol kroz noge tada i nikad više, podigao je posle toga Bajern do neba i ubedio ga da može da nas zaustavi na putu do finala. Da nije bilo Augentalera, možda bi i bilo tako. Ali bez obzira na to što se bližio kraj, što je Bajern imao prolaz, osećao sam da dalje idemo mi. Imali smo tog trenutka strast koja je Nemcima nedostajala. Tražio sam od Duje (Dujkovića), koji je kao trener golmana sedeo na klupi, da ustane i drekne, jer je bio najgrlatiji među nama, da krenu napred. Čuli su ga, i ostalo znate… A Dika? Ljudi moji, on je u finalu branio i nemoguće, doneo nam je titulu.

Pre finala ste, pričalo se, imali žestoku diskusiju s Džajićem i Cvetkovićem oko taktike, niste navodno isto razmišljali, a njihova je bila poslednja.

– Neistina. Bili smo na istom zadatku, isto smo želeli, isto mislili. Održali smo šest treninga u Bariju, ništa se nije prepuštalo slučaju. Svi su znali šta hoću, tražio sam igru bez greške u odbrani, način da zaustavim kao vetar brzog Papena, kako da ne dozvolim Vodlu da se razmahne. Na treninzima, u timu koji je simulirao Olimpik, Žota Antonijević je bio Mozes, a Džajić Di Meko. Rekli su mi (Džaja i Cvele) da uradim kako ja mislim da treba i da budemo prvi. I bili smo. Nismo umirali u lepoti, ali smo pobedili, postali šampioni Evrope.

I onda ste otišli u Espanjol. Bio je to trenutak kada ste počeli da putujete i radite po svetu.
– Espanjol je u tom trenutku bio moja velika greška. Nikada zapravo neću prežaliti što nisam dočekao Tokio, što sa Zvezdom nisam bio i klupski šampion sveta.

Nisu Vas u Zvezdi, koliko se sećam, ni nešto posebno nagovarali da ostanete. Možda su se na „Marakani” i obradovali Vašoj odluci da idete?

– Nikada na tu temu nisam tako razmišljao. Znam samo jedno, a to je: da nisam sam otišao iz Zvezde, niko ne bi mogao da me otera. Više od 50.000 ljudi je tada skandiralo moje ime, moje mesto je bilo betonirano. Uostalom, da nisam bio to što jesam, ne bih se na poziv Zvezde još dva puta vraćao u Zvezdu.

Opširniji intervju sa našim poznatim fudbalskim trenerom pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji je od petka u prodaji na kioscima

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar