NEMAM DILEMU ODAKLE DOLAZIM

NEMAM DILEMU ODAKLE DOLAZIM

Foto: Printscreen Youtube


Uvek ću se truditi da budem ono što jesam. Nema tu mnogo politike u mom stavu, a ukoliko ljudi prepoznaju da na neki način prezentujem našu zemlju i našu školu košarke, drago mi je zbog toga

Volimo samo uspe­šne, priznajemo samo pobede, govorimo samo o prvima. Lojalni smo im dokle god nas hrane svojim uspesima i dokle god tuđe pobede možemo da prisvajamo. S velikim ponosom upiremo prst i govorimo: „On je naš“. Bez obzira na vremensku zonu, ostajaćemo budni do kasno u noć samo kako bismo ujutru uz kafu mogli da srbujemo. Nismo škrti na superlativima dokle god se pobeđuje. Međutim, zanima nas samo vrh tog ledenog brega. I to samo dok pluta. Najsvežiji primer tog kolektivnog egocentrizma je Igor Koko­škov. Davno smo ga bez mnogo buke i očekivanja pustili u beli svet da traga za uspehom. Mnoge je tuđina progutala, ali ne i njega. On je uspeo da ispliva. Danas, 28 godina kasnije, njime se dičimo. Naše strpljenje se isplatilo i danas možemo da kažemo: „Znali smo da ćeš uspeti“. Puna su nam usta toga da je naš zemljak postao prvi neamerikanac na klupi nekog tima u najjačoj ligi sveta, čime je ispisao stranice svetske istorije.

A podsmevali smo mu se kad je odlazio. Pre skoro dve decenije imao je neformalnu ponudu od ljudi iz Saveza da bude prvi profesionalni trener koji će biti koordinator svih mladih kategorija, a istovremeno je dobio za njega „naučnofantastičnu“ ponudu iz NBA. Ni tada nije odmah prelomio.

– Zovem ljude iz Saveza i kažem: „Moramo da donesemo odluku zajedno vrlo brzo zato što imam ponudu da odem u Kliperse“. A njihova reakcija je bila: „Vidi ovog malog koji nas igra sad, on nama prodaje NBA“. Kažu mi: „Ako imaš ponudu tog tvog NBA, možda bi bilo bolje da odeš u NBA“. Spuštam slušalicu i pomislim: oni meni zaista ne veruju – ispričao je nedavno Kokoškov.

Njegov trenutni uspeh do­šao je, reklo bi se, u pravo vreme. Baš u trenutku kada Novak Đoković nije na svetskom vrhu i kada ne možemo da se hvalimo uspehom „najvećeg Srbina pored Nikole Tesle“. Istorijski momenat koji je došao preko bare poštedeće Novaka slušanja pri­ ča o razlozima svog pada. Makar do prvog Igorovog neuspeha. Do pre samo godinu dana bio je čovek koji je sa Slovenijom Srbiji oteo zlato na Evropskom prvenstvu, danas je najveći ambasador naše zemlje. Njegov razvojni put bio je atipičan, makar u odnosu na druge trenere sa ovih prostora. Nije išao stepenicu po stepenicu, od nižerazrednog kluba, preko Zvezde ili Partizana, do Evrolige, već je gotovo odmah oti­ šao u Ameriku. Možda baš zbog neuklapanja u milje mahale, koja ne trpi one koji štrče.

Bez obzira na uspeh, Igor je skroman i smatra da je Novak „drugi nivo“. Čvrsto stoji na zemlji i ne zaboravlja odakle je došao i gde su mu košarkaški koreni. Iako je ostvario ono što mnogi ne mogu da dosanjaju, za njega bi kruna karijere bila samo klupa reprezentacije Srbije.

U razgovoru za „Ekspres“ prvi put od kada je preuzeo klupu Feniks Sansa, Kokoškov govori o poziciji u novom klubu i svojim ambicijama.

– To je veliko priznanje, ali u istoj meri veliki izazov za mene kao sportistu. Sve ovo je u maloj meri zavisilo od mene, a više do okolnosti i mnogih stvari koje je trebalo da se poklope. Već 17 godina sam u NBA, ovde je moj posao, porodica, život. Međutim, i pored toga nisam zaboravio odakle dolazim, odakle vučem ko­ šarkaške korene. Jedino šta sam mogao da kontrolišem i da time doprinesem svojoj karijeri jeste moja priprema. Drago mi je da su se neke kockice posložile i da je tajming bio dobar. Zaista ne mogu da budem nimalo nezadovoljan, ovo je svakako velika stvar, veliko priznanje, kako za mene i moju porodicu, tako i za košarkašku školu iz koje dolazim. Ovim počinje novi izazov i nova stranica u mojoj karijeri.

Suprotno pravilima, Vi ste odmah otišli u Ameriku. Šta Vas je navelo na takav potez? Ambicija ili možda to što u Srbiji niste bili dovoljno dobro prihvaćeni?

– Prvo sam radio u Partizanu tri godine s juniorima, kao i s juniorskom reprezentacijom Jugoslavije. Baš kao igra­ či, i treneri imaju neki svoj životni put. Moj je bio takav da ga možemo nazvati atipičnim, ali svako od nas ima svoj život, svoj razvojni put. Nisam mnogo razmišljao o tome. Sigurno da je velika stvar biti pionir u svom poslu, prvi u koledž košarci i u nekom NBA klubu kao pomoćni trener, ali ja sam se jednostavno samo bavio svojim životom. Donosio sam svoje odluke. Me­ đutim, imao sam dosta sre­ će da se nađem u pravo vreme na pravom mestu. Pričamo o vremenu od pre dvadeset godina, kada je tržište bilo potpuno drugačije od ovog danas. To tržište je bilo mnogo više okrenuto sebi, a manje otvoreno internacionalnoj ko­ šarci, stranim igračima. O trenerima da i ne govorimo, bilo je gotovo nemoguće raditi kao stranac u Americi. U to vreme nisi mogao da odeš i kažeš: „E, sada ću uspeti“, niti sam ja došao u Ameriku sa idejom da radim. Razlog mog odlaska bilo je školovanje i usavršavanje, a sticajem okolnosti sam dobio priliku da ovde i radim. Sve ovo nije bio deo plana, već deo nekih životnih okolnosti. Svako od nas živi svoj život koji treba prihvatiti onakvim kakav jeste.

Spomenuli ste tajming i to da je poziv za novi posao došao u pravom trenutku. Smatrate li da ste konačno spremni da posao asistenta zamenite poslom glavnog trenera?

– Veoma teško pitanje. Bilo bi suviše arogantno s moje strane da govorim o spremnosti za ovaj posao. Najbolje je da o tome odlučuju ljudi koji su mi dali posao. Neka vreme pokaže da li je to bila prava odluka ili ne. Novinari, mediji i ljudi koji vole košarku će komentarisati i baviti se time, a na meni je da se ne osvrćem na komentare i da radim svoj posao. Pogotovo sada kada imam mnogo posla.

Mediji su pisali da ste pored Feniks Sansa imali i ponudu Njujork Niksa. Zašto ste se odlučili za klub u kojem ste već radili?

– Ne, zaista nisam imao kontakt s Njujork Niksima. Znam te ljude, ali oni su imali drugačiju koncepciju u glavi. Međutim, postojala su interesovanja nekih drugih klubova koji su i dalje u potrazi za trenerima. Oni su mi dali signal da ćemo razgovarati i mislim da je to još jedan od razloga zašto su Sansi reagovali tako brzo i što mi nisu dali prostora da pregovaram s drugima. Sve je to bio deo trenutka i sticaja okolnosti. Nimalo ne žalim što smo se tako brzo dogovorili. Feniks Sansi su klub koji mi pruža komfor, klub u kojem sam radio pet godina. Doduše, u neko drugo vreme. Ovde poznajem sve ljude, od vlasnika do ostalih zaposlenih, radio sam sa svima njima. Ali ponavljam, uopšte ne žalim što nisam imao prostora da razgovaram s drugim timovima i čujem šta su imali da mi ponude.

U kojem smeru ide Vaša zamisao za novu ekipu?

– To je više stvar strategije i neke šire slike. Oni svakako nisu imali impresivnu sezonu. Radi se o mladom timu koji tek treba da se vaja, da se pravi, ali koji ima potencijal i talenat. Međutim, biće ovo dugo leto i sklapanje tima zavisi­ će od pikova na drafu. Imamo dva prva, dva druga pika, kao i loteri pik, neko ko će biti visokorangiran, a to sve mo­ že da promeni tim. Pored toga imamo solidnu mogućnost i fleksibilnost da napadnemo slobodne agente ovog leta. Videćemo, ima vremena… Izgled i identitet tima može dosta da se promeni tokom pauze, ali svakako da do početka kampa očekujem određene promene.

Koga biste voleli da trenirate u novom timu, onako neskromno?

– Bilo bi pretenciozno i neozbiljno da odgovorim na to. Moram da volim svoj tim i roster kojim raspolažem. To je nešto na čemu će pre svega raditi naš generalni menadžer Rajan. Moj posao je da od sastava kojim raspolažem napravim što bolju priču.

Koliko je realno da se u eri Golden Stejta Vaša ekipa vrati na zlatne staze kada su u njoj bili igrači poput Stiva Neša?

– To nije realno da se desi u kratkom vremenskom periodu. Svakako da težimo tome, kao i ostalih 29 timova pored nas. Razlog zbog kojeg se baviš ovim poslom jeste ambicija da preokreneš nešto u svom timu, da sve preusmeriš na pozitivan pravac. Sreća u nesreći je što su Sansi imali lošu sezonu. Zbog toga stvari mogu da idu samo nabolje. Međutim, potrebno je vreme da se sve postavi na svoje mesto kako bismo postali kvalitetniji tim u ligi. Potrebne su određene promene u rosteru, da igrači kliknu, počnu da funkcionišu zajedno. Sigurno ćemo tome težiti i daćemo sve od sebe. Kontrolisaćemo organizaciju, pripremu i nadam se da ćemo imati dovoljno talenta za to.

Vaš prvi angažman u Americi bio je na Univerzitetu Misuri. Koliko vam je teško pala tranzicija sa evropskih na američke parkete i koliko se prvi posao u inostranstvu razlikovao od svega što ste do tada naučili?

– Ne mogu da kažem da je bilo mnogo problema. Svaka situacija, novi tim, iziskuje neku novu rotaciju. Sa ovog aspekta odlazak u Misuri je bio idealno rešenje. Kako zbog napuštanja evropske košarke i dolazak na koledž košarku, tako i zbog adaptacije na drugu kulturu, jezik i novi način rada. Samo godinu dana rada na koledžu bilo je sasvim dovoljno da se pripremim za NBA. Tajming je bio odličan, nisam imao nekih većih problema. Postojali su određeni izazovi, ali sama adaptacija na koledž, a kasnije i na NBA košarku, nije predstavljala veliki problem. Jednostavno se nisam susreo s većim problema. Uostalom, bavio sam se onim što jedino znam – košarkom.

Gde god ste radili, od Gruzije do Amerike, svuda ste bili prihvaćeni na najbolji mogući način i ostavili ste dubok trag. Kada to kažem, mislim na odlikovanje nacionalnim ordenom od gruzijskog predsednika, a u Americi Vam je priređena svečanost u hali kada ste dobili američki pasoš. Stiče se utisak da ste svuda u svetu više cenjeni nego u zemlji iz koje dolazite.

– Pored svega toga, 2004. sam upoznao Džordža Buša u Beloj kući kada smo imali prijem. Imao sam priliku da se rukujem s predsednikom Amerike. Ali ne bih to da komentarišem, to je više vaš stav, za koji mi je ipak drago što je takav. Nikada nisam zaboravio odakle dolazim i odakle sam krenuo, gde su mi koreni. Trudio sam se da u najboljem svetlu prezentujem sebe, svoju porodicu, kao i košarkašku školu iz koje dolazim. Nikada nisam bio dovoljno ambiciozan da sebe vidim kao ambasadora svoje zemlje. Trudim se da nosim odgovornost prema svojoj zemlji, to svakako, ali snosim odgovornost i prema sebi i svojoj porodici. To je stvar kućnog vaspitanja. Uvek ću se truditi da budem ono što jesam. Nema mnogo politike u mom stavu, a ukoliko ljudi prepoznaju da na neki na­ čin prezentujem i našu zemlju i našu školu košarke, drago mi je zbog toga. Nikada nisam imao dilemu odakle dolazim i, što bi rekao profesor Vidaković sa Univerziteta Djuk: „Slonovi se uvek vraćaju da umru na mesto odakle su krenuli“.

Je l’ to znači da potajno želite jednog dana da se nađete u ulozi selektora Srbije?

– Pa naravno, ali Đorđević je vrhunski trener, koji je uradio mnogo za nacionalni tim. Ali da, naravno, moj odgovor je apsolutno da. To je posao koji se radi iz zadovoljstva. Ipak, najteže je raditi u svojoj kući, sa svojim ljudima. To je neka odgovornost i psihološki pritisak koji je nametnut od ljudi s kojima si odrastao, od prijatelja, komšija i ljudi koje svakodnevno srećeš na ulici. Mislim da je manji pritisak raditi u inostranstvu. Ali biti selektor Srbije je sjajna stvar. To bi bila kruna moje karijere.

 

 

Luka Dončić je dijamant

Postoji mogućnost da ponovo sarađujete s Lukom Dončićem.

– I prošlog leta sam rekao da je Luka sigurno najtalentovaniji igrač s kojim sam u dosadašnjoj karijeri imao priliku da radim. Nije najbolji, ali je svakako najtalentovaniji. U njemu postoji veliki potencijal, koji pokazuje i ove sezone u Evroligi. Nadam se da će imati dobar fajnal for, kao i završetak španske lige. Luka je dijamant i supertalentovan momak, koji je spreman za najjaču ligu na svetu. Već sam mu rekao da će sigurno doći u NBA, tu nema dileme. Bilo bi sjajno raditi ponovo s njim. Luka Dončić ima svoje ime i prezime i ne treba mu moja pomoć. Sigurno će napraviti dobru karijeru, u kojem god klubu da se nađe. Jedna od opcija koju razmatramo, s obzirom na to da je visok pik na draftu, jeste loteri pik. Bilo bi fantastično da sarađujemo, ali to nije nešto što nas opterećuje. To su moje trenerske želje, ali videćemo. Sve će se znati za nekoliko nedelja.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar