NOVA INFLACIJA U SRBIJI: Trenera sve više, fudbala nigde

NOVA INFLACIJA U SRBIJI: Trenera sve više, fudbala nigde


Ovih dana Srbija će imati 200 fudbalskih trenera s UEFA licencom, što je slab ili nikakav pokazatelj da će se u našoj zemlji igrati kvalitetniji fudbal jer njima, osim istinskog fudbalskog znanja, nedostaje širina, obrazovanje i kultura komunikacije sa igračima i novinarima

Za nekoliko dana fudbalska Srbija biće bogatija za 25 novih stručnjaka sa UEFA PRO licencom. Sa onima koji istu diplomu imaju od pre dve ili više godina, jedna mala ali fudbalu verna zemlja svrstaće se u malobrojne evropske nacije s više od 200 fudbalskih stručnjaka sa zvanjem koje omogućava svakom od njih da rade u bilo kojem klubu Evrope i sveta. Istovremeno, bar statistika tako kaže, svaki od 32 kluba iz srpske Super i Prve lige biće posle svega u poziciji da, kad je struka u pitanju, za svoje potrebe bira uistinu najboljeg među najboljima, jer s novim diplomcima u konkurenciji za posao sada su tri stručnjaka po glavi kluba.
Nova generacija diplomaca Centra za edukaciju FS Srbije jednog dana, a možda i pre, biće u prilici da se pred svetom, ili najmilijima, pohvali kako je stekla licencu u školi koju je na istom mestu i u isto vreme pohađao i proslavljeni as brazilskog fudbala Roberto Karlos. Istina, Brazilac neće dobiti PRO, već samo A licencu. Naravno, ukoliko bude na visini zadatka, uz nadu da u Staroj Pazovi nikome od nadobudnih instruktora neće pasti na pamet „da uči tatu kako se prave deca”, odnosno Roberta Karlosa kako se izvodi slobodan udarac levom nogom sa 20 i više metara…
– Sve to s Robertom Karlosom je fantastično dobar marketinški potez – kazuje Mirko Poledica, prvi čovek Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost”. – Niko, međutim, neće da kaže pravu istinu zašto je brazilski as odlučio da dođe baš u Beograd.
Istina je na nekoj drugoj strani. Ili tamo gde prstom upire Mirko Poledica.
– On u Španiji, gde danas živi, očigledno nije mogao da dobije šansu, bez obzira na to što je as Reala sa bezbroj trofeja, da dobije željenu licencu bez koje ne može da radi.
Naravno da i u Srbiji baš kao i u Španiji, odnosno u ostatku Evrope, postoje kriterijumi koji trenerima omogućavaju da dođu do željene licence. Po nepisanom pravilu, uvek je više kandidata za svaku, pa i za PRO licencu nego što je mesta u klupama. Setite se samo šta se pre dve godine pričalo ili kako se ljutito i s naglašenim ogorčenjem komentarisalo to što su pravo da polažu za licencu stekli ti i ti, a ne neki drugi (Krstajić, Mladenović)… Završilo se na konstataciji: „psi laju, karavani prolaze”. Tada priliku da se dokažu nisu dobili ni neki vrhunski asovi i zaslužni reprezentativci, ali jesu treneri koji ni fizičko u školi nisu radili.
Bilo je, takođe u prošlim vremenima, i prekorednog polaganja (Stojković, Prosinečki), ali da ne bude zabune – to nije izum Srbije, jer asovi poput navedenih svugde u svetu imaju prednost i olakšice za sticanje licence.
Da li je ove godine bilo protekcije? Profesor dr Aleksandar Janković, prvi čovek Centra za edukaciju FS Srbije, odgovorno tvrdi da nije. Ako je tako, svaka čast. Ipak, utisak je kad se pogleda spisak polaznika da je bilo, uprkos svemu, malog gledanja kroz prste.

Čitali samo bukvar
Ali vratimo se onome što je rak-rana priče o srpskim fudbalskim trenerima. Među skoro 200 fudbalskih učitelja sa PRO licencom, ima i onih koje ni dobri poznavaoci fudbala u Srbiji ne poznaju i koji, bez obzira na to što imaju licencu, nikada nisu radili kao treneri u ozbiljnim klubovima. Male su šanse da ikada i počnu da rade.
I dobro je što neće, uverava jedan dokazani stručnjak, jer su mnogi od njih, kako kaže, samo jednu knjigu pročitali od korica do korica – BUKVAR!
Otuda nije tajna da je fudbalsko znanje u Srbiji na nizbrdici. Ili na izuzetno niskom nivou. Treneri, solidarno, o tome nerado govore, ali zato u celoj priči postoje rezultati kao merljiva kategorija nečije uspešnosti i poznavanja posla kojim se bavi. A oni, uprkos svemu, misli se na rezultate, i nisu u većini primera za pohvalu.
Moguće da je i ovo tačno, ali mora se priznati da mnoge stvari, bar kad je ova profesija u Srbiji u pitanju, nisu kao što su nekad bile. I nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju.
Nekad su ti isti fudbalski stručnjaci bili u svojim sredinama i šire istinski guliveri. Danas su uglavnom – mali miševi. Nesrećni i nezadovoljni, poniženi i uvređeni, izloženi teroru ljudi koji se kite neznanjem i funkcijom u jadnom srpskom fudbalu. A koliko juče predstavljali su profesiju od ugleda, ljude poštovane i rado viđene u svakom društvu, pripadali su više nego dobro plaćenom zanimanju, važili za likove za koje su sva vrata svih institucija i kabineta bila širom otvorena, dragi gosti s rezervisanim stolom u najelitnijim gradskim kafanama…
Srpska fudbalska nacija u tim čudesnim vremenima nije krila ponos što ima Miljanića i Boškova, stručnjake iz komunističke zemlje za čije fudbalsko strateško umeće pozamašan kapital za višegodišnji ugovor ne žali ni kraljevski klub iz Madrida. Pre toga, divljenje je izazivao legendarni Ljubiša Broćić, prvi fudbalski stručnjak sa ovih prostora s pozivnicom za rad u fudbalskoj pečalbi.

Nekad bilo, sad se Spominje
Koliko je znanje srpskih stručnjaka uistinu vredelo, može se zaključiti i kroz iskreni kompliment upućen u tim prošlim vremenima, negde sredinom sedamdesetih prošlog veka, Crvenoj zvezdi i njenom treneru Miljaniću od legendarnog engleskog fudbalskog maga Bila Šenklija, koji je, videvši umeće, strategiju, taktiku i realizaciju uvežbanog, oduševljen izgovorio sledeće: „Moj san je da jednog dana Liverpul zaigra kao Crvena zvezda.”
Novac, kapitalistički ili onaj koji je pripadao bloku nesvrstanih zemalja, udružen sa srpskim fudbalsko-trenerskim znanjem, predstavljao je nekada uistinu dobitnu kombinaciju, pogotovo kada su se u priču uključili likom i delom dr Aca Obradović, Branko Zebec, Miša Pavić, Radomir Antić… U ovom društvu trenerskih velikana je i nezaboravni Bora Milutinović, stručnjak bez prilike da radi u Srbiji, ali i fudbalski mentor sa sposobnošću da i danas srpsko trenersko umeće i talenat za ovaj posao nestvarno dobro promoviše na mnogim kontinentima planete uz zadivljujuće rezultate.
Na veliku žalost fudbalske Srbije, to je samo lepa prošlost. Prošlost, u kojoj Srbija nije imala toliko školovanih fudbalskih trenera, ali jeste među njima znalce i vrhunske profesionalce žedne znanje i spremne da se svakodnevno usavršavaju.
Sadašnjost je opora i gorka. Fudbalski treneri u Srbiji su, po sopstvenom priznanju, žrtve društva koje izjednačava stručnjake i mešetare, znalce i pozere, lažove i častan svet. Ljupko Petrović, stručnjak čije je znanje omogućilo Crvenoj zvezdi da dostigne evropske visine i zaposedne kontinentalni vrh, i sam ogorčen pozicijom profesije kojoj pripada, izgovorio je: „Odnos prema trenerima u Srbiji je sraman. Kao da nisu u pitanju živa bića, a kamoli ljudi.”
Njegova misao je i da su „treneri u Srbiji isto što i ofucana krpa”, da ih ne poštuje niko, da je u svemu nemoćna čak i strukovna organizacija na čijem je čelu i sam bio. Kad to kaže i izgovara jedan doktor fudbalskih nauka, neko bi uistinu stavio prst na čelo i zamislio se uz pitanje da li baš mora tako.
– Treneri su u poziciji, ma koliko obrazovani, da saginju glavu, i to će činiti sve dok se ne organizuju, dok kroz sindikalno ili drugo povezivanje ne pronađu način da sačuvaju lični ugled, ali i ugled profesije. Nama se javljaju samo kad imaju konkretan problem, kada im treba savet kako da se zaštite od onih koji su ih vrlo smišljeno prevarili – kazuje Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost”.

Nisu cvećke
Postoji i naličje priče o trenutnoj poziciji trenera u Srbiji. Da su i sami cvećke – nisu. Da su mnogo toga ružnog što im se događa zaslužili – moguće je da jesu. I pred onim što ne odobravaju spremni su da zabiju glavu u pesak, da u kafanskim pričama znanje kolega potcenjuju, a svoje precenjuju, da kvazifudbalskim radnicima, ali i ljudima koji su u poziciji da odlučuju laskaju čak i preko mere dobrog ukusa, da budu nezadovoljni i svojim nezadovoljstvom. Mnogima, priča se, nedostaje i ono što se zove elementarno vaspitanje, minimum kulture u ophođenju prema igračima i kolegama, klupskim rukovodstvima, medijima… Ima i onih, kazuje isti izvor, koji nisu otporni na mito, koji roditeljima vešto prodaju bajke, trice i kučine kako bi zaradili za preživljavanje i imali prihod više uz platu koju često ne primaju. Ima i onih koji su spremni da se tale sa igračima i menadžerima kod transfera, koji se bez zadrške i pogovora, a vrlo pokorno dogovaraju s klupskim rukovodiocima oko nečasnih radnji, ili prihvataju, opet bez pogovora, dilove s fudbalskim funkcionerima oko angažmana u inostranstvu.
Koliki je kvantum znanja naših trenera i šta i koliko zapravo znaju, kaže isti izvor, mogu da posluže i njihovi diplomski radovi sa ovih ili onih visokih i manje vrednovanih škola. U prevodu, bolje ih je ne čitati. O tome kako su došli do diploma, koliko se usavršavaju i šta uistinu znaju, koliko su kao ljudi beskičmenjaci i spremni na poniženje, odlično su obavešteni i oni koji bi trebalo da ih angažuju.
Malo je sredina ili klubova gde je trener imao odrešene ruke u onome što je njegov posao. Nadobudni klupski rukovodioci, zvanično finansijeri i mali klupski bogovi, ne libe se u svom prostakluku i nevaspitanju da pre utakmice, za vreme meča ili u poluvremenu skoknu do svlačionice i ponude svoje ideje o tome kako bi trebalo da se igra. Ponekad ili sve češće to čine i preko svojih pokornih sluga koje u svlačionicu nose papirić. Mnogi treneri to prihvataju. Ukoliko ne prihvate, sledi ekspres otkaz.
Sve ovo, naravno, nadmašuje granice normalnog i vređa ljudsko dostojanstvo svakog pa i fudbalskog učitelja. Još kad se u sve dodaju, poput dobre zaprške, interesi nezajažljivih i iskompleksiranih roditelja, kao vampire krvi žednih menadžera, sudija, kladionica…

Poslušni „stručnjaci”
Zbog svega u srpskim klubovima, ne samo onim iz saveznog ranga, posao su dobijali ili dobijaju samo poslušnici ili „stručnjaci” koji su zbog milion i jednog razloga morali da se ,,prilagode” aktuelnom fudbalskom sistemu, odnosno filozofiji moćnih pojedincima koji s kvazi znanjem i malim ili nikakvim ulaganjima vedre i oblače fudbalskom scenom. Mnogi treneri, egzistencijalno ugroženi, prihvataju i da rade za minimalne honorare jer je to zapravo jedini način da prežive i prehrane porodicu. Neki, kako bi dobili bar neki dinar, prihvataju da „pred zakonom”, a u ime izvrgavanja ruglu propisa, glume trenere i sede na klupi za vreme utakmice kao mumije jer imaju licencu, dok posao šefa obavlja stručnjak bez tog neophodnog papira.
Nije, takođe, tajna da među trenerima, nekada vrhunskim fudbalerima, danas ima sve više onih s prefiksom – socijalni slučaj. Dakle, ako neko zbog aktuelnog lica, naličja i položaja trenerske struke u Srbiji odluči da im sudi za gore nabrojana dela, moraće ih okvalifikovati kao prekoračenje nužne odbrane jer su, ma koliko ponižavajuća, zapravo jedini način da se opstane. Ne u fudbalu, već među živima.
Koliko krovna fudbalska organizacija brine o svojim stručnim kadrovima? Na papiru sve je, naravno, med i mleko. U praksi pak…
– Trenerska organizacija je razjedinjena i neorganizovana. Većina onih koji rade u Superligi nema dovoljno iskustva. Kratko traju, brzo ih menjaju ukoliko nemaju rezultate. Malo je zapravo trenera za koje možemo da kažemo da su treneri. Nema više ni trenera od kojih mogu da uče. Imamo začarani krug, ljudi postaju treneri preko noći. Čak i selektori. Sve se urušilo – komentariše iskreno Milorad – Miša Kosanović, novi trener kruševačkog Napretka i jedan od retkih srpskih stručnjaka koga plaćaju za ono što radi i kako radi.
I još jedna priča je zanimljiva, ali i ilustrativna. Da bi trener XY bio polaznik za dobijanje licence pri Centru za edukaciju FS Srbije, kao prvo mora da plati izvestan iznos. Cena kursa edukacije za sticanje trenerskih zvanja UEFA/FSS je sledeća: UEFA PRO nivo – 750.000 dinara, UEFA PRO nivo za strance – 1.500.000 dinara, UEFA A nivo – 180.000 dinara, UEFA A nivo za strance – 360.000 dinara.
Kada se pomnoži gore navedena cifra sa 25 polaznika, dobije se… Ali to nije kraj brige. Dobijena licenca mora svake treće godine da se obnavlja. A za obnavljanje ili produženje mora da se plati 40.000 dinara. Nije mnogo kad se ima…
– A pošto većina nema, a nema jer nigde ne radi, doći će do prirodnog osipanja. Priznaćete, boljeg načina da nas izbrišu za sva vremena nema – komentariše trener koji u strahu od osvete ne želi da bude imenovan.
Želju ispunjavamo, uz pitanje za kraj – da li je i u Srbiji, kao svuda u svetu, ovo profesija intelektualnih i emocionalnih izazova, profesija stvaralačkih i kreativnih izazova, profesija visoke radne etike i samodiscipline, profesija koja se neprestano razvija, menja?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar