PRETPLAĆENI NA ZLATO

PRETPLAĆENI NA ZLATO


Srpski basketaši ponovo su dokazali ne samo da su najbolji već i da su neprikosnoveni jer su osvojili novu titulu na Svetskom prvenstvu u Manili. Novi trofej nije bio prvi ni drugi, već četvrti za ove momke, a čak treći zaredom. Godine prolaze, izazivači se smenjuju, a oni i dalje protivnike šalju kući. Pravilo je da samo pobednik ostaje

Rođeni su i odrasli u vojvođanskom Bronksu. Na terenima Limana i Starih Banovaca igrali su basket. Dejan Majstorović, Dušan Domović zvani Bulut, Marko Savić i Stefan Stojačić su sve samo ne tipične Lale. Od ulične igre su uzeli ono najbolje jer za njih basket nije samo gubljenje vremena. To je stil života, način izražavanja i ponos. Na vreme su shvatili da se drugačije ne postaje pobednik. Muški, jako i bez kompromisa. Upravo s takvim stavom svet je imao priliku prvi put da se upozna 2012. godine na prvom Svetskom prvenstvu u basketu 3 na 3 u Atini. Od tada oni ne staju. Pre nedelju dana ponovo su dokazali ne samo da su najbolji već i da su neprikosnoveni jer su osvojili novu titulu na Svetskom prvenstvu u Manili. Novi trofej nije bio prvi ni drugi, već četvrti za ove momke, a čak treći zaredom. Godine prolaze, izazivači se smenjuju, a oni i dalje protivnike šalju kući. Pravilo je da samo pobednik ostaje.

Na putu do titule u finalu su, kao i prošle godine u Nantu, pobedili Holandiju i tako nastavili da zadaju glavobolju igračima koji su im uz Amerikance redovne mušterije. Sjajnim igrama, međutim, samo izazivaju rivale, koji na turnire dolaze samo kako bi njih pobedili te, kako kaže Dejan Majstorović, „igraju kao da im je to poslednji basket u životu”.

dEJAN mAJSTOROVIC, Nemanja Jovanovic (8)

– Holanđane smo pre finala pobedili u grupi. Posle tog meča sreo sam se na doping kontroli s njihovim reprezentativcem. On razočaran, jedva govori. Ja mu kažem da možda i nije loše što su izgubili jer će imati lakši raspored do kraja turnira. On odmahuje glavom i odgovara: „Ako mi veruješ, ništa mi nije bitno, hoću samo vas da pobedim. Samo smo zbog toga i došli na ovaj turnir.” Iskreno, zbog te njihove ogromne želje nadao sam se da ćemo ih izbeći u finalu. Kada je, međutim, počela finalna utakmica, kroz glavu mi je samo prošlo da ne smemo da izgubimo od Holandije u košarci – kroz smeh prepričava Majstorović.

Novo ime

Pre samog turnira ekipa je pretrpela određene promene i na spisku se našlo novo ime – Stefan Stojačić, koji je u reprezentativnom dresu zamenio dugogodišnjeg člana ekipe Marka Ždera. Iako su reprezentativci bili skeptični zbog neuigranosti jer je Stojačić član konkurentske ekipe na klupskom nivou, pokazali su da sujeti nema mesta kada se obuče oprema sa državnim grbom. Stefan ne samo da se odlično uklopio već je bio i jedan od junaka finala.

– Meni je, pre svega, velika čast što sam ove godine bio član reprezentacije. Što se tiče rivaliteta, on postoji, ali ne u toj meri koliko FIBA forsira. Nije bilo nikakvih problema sa uklapanjem, naprotiv, atmosfera je bila odlična. Verujem da će ovo s vremenom izgledati još bolje i da ćemo biti još dominantniji – navodi Stojačić.

Na prvenstva – kako evropska, tako i svetska – dolaze najbolji u ovoj igri. Sve reprezentacije imaju dobar individualni kvalitet. Prethodnih godina naši momci su igrali protiv velikih imena u svetu košarke poput Grina, koji je četiri godine igrao u Sakramentu, bivšeg reprezentativca Grčke Papasa, Dominika Džejmsa, Garbahose… Na terenima na kojima naši momci igraju, međutim, imena ništa ne znače. Najbitnija je hemija i kvalitet koji imate kao tim. E tu je, tvrdi Majstorović, ekipa najjača.

dEJAN mAJSTOROVIC, Nemanja Jovanovic (2)

– Verovatno je to posledica toga što smo toliko godina zajedno i što se veoma dobro poznajemo. To je naš X faktor. Kada sam, 2014. godine, počeo da igram za reprezentaciju, kliknuli smo odmah i odigrali turnir kao da smo zajedno sto godina. Za razliku od drugih ekipa, nemamo previše akcija. Igramo na to samo kada zagusti i kada su nam potrebni poeni. Svaki put se trudimo da igramo kao da smo izašli ispred zgrade sa ortacima na basket. Znamo se dobro i znamo šta možemo da očekujemo jedni od drugih. Imam osećaj da Savić i sad može da mi doda loptu, da zna gde sedim – ističe Majstorović.

Bez dinara

Ko god misli da im je bilo lako da dođu do mesta na kojem su danas, vara se. Put od uličnih terena do svetskog vrha nije bio lak. Trebalo je probiti se, nositi se sa svim preprekama, biti sam na tom putu. Često ih nisu shvatali ozbiljno i ostavljali su ih na cedilu. Iako su uveliko bili prvaci sveta i nizali uspehe na klupskom nivou, pre četiri godine su se suočili s brigama na koje šampioni ne bi trebalo da misle. Kako to obično biva, blago koje vam je ispred nosa i koje ne prepoznajete ili ignorišete doći će da uzme neko drugi.

– Prvi sponzor koji nas je prepoznao bio je „Red Bul”. Da njih nije bilo, siguran sam da ne bi bilo ni ove priče danas. Oni su nam dali prvi vetar u leđa. Te finansije nisu bile velike, ali nama su mnogo značile. Dali su nam mogućnost da se bavimo ovim sportom. Međutim, ni one nisu bile dovoljne za sve naše potrebe. Zato smo 2015. godine potpisali sponzorstvo sa „Al Wahda” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Tog trenutka konačno dobijamo mogućnost da postanemo profesionalci. Nismo morali da razmišljamo šta ćemo jesti sutra, da li ćemo imati za kartu. Mogli smo svu svoju energiju da usmerimo na treninge i da se sportu posvetimo maksimalno. Izabrali smo UAE samo zato što ovde niko ni dan-danas ne ulaže ni dinara u nas i ne vidim ljude koji bi mogli da doprinesu situaciji u kojoj se nalazimo. Stvarno smo kucali na mnoga vrata. Nijedna nam se nisu otvorila i zato smo bili primorani da tražimo podršku u nekim drugim zemljama – ističe Dušan Domović, dodajući da ništa bolju saradnju nemaju ni sa Košarkaškim savezom Srbije.

– Taj odnos ni sada nije na nivou na kakvom bi trebalo da bude i kakav zaslužujemo. Mada ne bunim se. Navikli smo da se snalazimo kako znamo i umemo. Kad je reč o Savezu i njihovom odnosu prema nama, to je oduvek bilo na niskoj grani. Ali stvari su počele da se menjaju od kad je ovaj sport postao član porodice olimpijskih sportova. Ima pomaka nabolje, ali sve to ide sporo. Naša ekipa i sam sport se mnogo brže razvijaju nego što nas Savez prati. Ove godine smo imali pratnju selektora i Dejana Tomaševića na prvenstvu. Međutim, ipak smo četvorostruki svetski šampioni i ekipa koja će se boriti za zlato na Olimpijadi. Potrebno je mnogo više od same podrške na turniru, potrebno je više uložiti u sam projekat – napominje za „Ekspres” Bulut, najbolji basketaš sveta.

I pored svih uspeha i problema, oni ne odustaju i ne žele da stanu na ovome. Jedino zlato koje im nedostaje jeste ono sa Evropskog prvenstva. Priliku da to isprave imaće već ove godine.

– Cilj je jasan. Želimo da ispišemo istoriju ovog sporta. Želimo da jednog dana ljudi o nama pričaju kao o najboljim igračima u istoriji koji su se bavili ovim sportom – jasan je Majstorović.

dEJAN mAJSTOROVIC, Nemanja Jovanovic (10)

Bulutove bebe

– Posle Indonezije i Jordana, od 2. do 9. jula u Novom Sadu biće organizovan kamp pod nazivom „Bulut Hoops”. To je moja lična ambicija koju prati moto da, ukoliko ne prenesem znanje koje imam u uličnom basketu, sve će biti zaboravljeno. Ideja je da pripremamo igrače koji žele da budu profesionalci u našem sportu. Za kamp se mogu prijaviti deca starija od 14 godina – kaže Dušan Domović Bulut.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar