TRENERSKI BARD MIROSLAV VUKAŠINOVIĆ

TRENERSKI BARD MIROSLAV VUKAŠINOVIĆ

Fudbal Soccer Okupljanje reprezentacije pred prijateljski mec sa Maroko (Marocco) i Nigerija (Nigeria) Head coach Mladen Krstajic (L) and Nemanja Matic Stara Pazova, 20.03.2018. foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


U reprezentaciji imamo kvalitet. Potrebno je napraviti u ekipi dobru atmosferu i momcima saopštiti šta se od njih traži. Sergej Milinković-Savić i Ljajić mogu da igraju zajedno, u modernom fudbalu nema balerina, a Bane Ivanović i Kolarov treba da igraju muški i da budu primer drugima

Nekada davno je igrao fudbal. Imao je samo 17 godina kada je postao prvotimac užičke Slobode. Na golu tog čudesnog tima stajao je tada  Aranđelović, nezaboravni bekovski par činili su Đorić i Krivokuća, u half liniji, pored Miroslava Pavlovića i Radomira Antića, bio je i on – Miroslav Vukašinović. U tom timu su još igrali i sjani Dogandžić, zatim Đura Marić, Rešad Kunovac…
– Bilo je to vreme kada su obraz i moral predstavljali neizostavne kategorije u fudbalu s ovih prostora, kada je u mojoj Slobodi, ali i u celoj Srbiji, bilo dobrih igrača na svakom koraku.

Uostalom, zar podatak da je čak 58 fudbalera iz Užica završilo karijeru u provoligaškim klubovima ondašnje Jugoslavije ne govori dovoljno o vrednostima Slobode kao kluba? Danas s ponosom konstatujem da je baš u tom timu stasao jedan Petar Krivokuća, za mene jedan od najvećih igrača koga sam ikada video, odnosno da je dres tog kluba nosio Radomir Antić, jedan od najtrofejnijih i najuspešnijih trenera koga je Srbija ikada imala.

Kažu da Srbi u svemu mogu da naprave grešku, osim kad nekome daruju nadimak. Vas su, još u rodnoj Požegi, nazvali Dželat. Da li zbog britkog jezika ili zbog hrabrosti na terenu?

– Bio sam i ostao, naravno za prijatelje, Dželat. Kažu da sam dobio nadimak zato što sam u detinjstvu voleo da se tučem. Dakle, moj nadimak nema veze s fudbalom, u kojem jesam, priznajem, bio fajter i beskompromisan borac, ali u podužoj karijeri samo jednom sam isključen, i to dok sam bio internacionalac u Austriji, odnosno kapiten tamošnjeg Laska. Sudija mi je, sasvim namerno, pokazao crveni karton zbog prigovora, iako sam u komunikaciji s njim bio više nego pristojan. Ali bio sam stranac, uz to i kapiten, a to se tada nije uklapalo u tvrdu tradiciju fudbalske Austrije. Mala osveta.

Fudbal, Meridijan super liga, sezona 2007/08.Partizan Vs. Hajduk (Kula).head coach Miroslav Vukasinovic.Beograd, 17.05.2008..foto: Srdjan Stevanovic

Fudbal, Meridijan super liga, sezona 2007/08.Partizan Vs. Hajduk (Kula).head coach Miroslav Vukasinovic.Beograd, 17.05.2008..foto: Srdjan Stevanovic

U trenerske vode uveo me je legendarni Todor – Toza Veselinović. Do tada sam želeo da  budem nastavnik fizičkog. Ali Toza je tvrdio da mogu biti dobar trener i ponudio mi je veliki izazov na startu karijere, da njegovu Slaviju sa Salajke (naselje u Novom Sadu) uvedem u viši rang takmičenja. Uspeo sam, a Toza mi je poslao čestitku iz Kolumbije, koju i danas čuvam

I u fudbalskoj istoriji Novog Sada imate posebno mesto. Istina je zapravo da se u svakom fudbalskom kutku ovog velikog grada Vaše ime i danas izgovara s poštovanjem?

– Radujem se što je tako. I ponosan sam na to, baš kao i na statistički podatak da sam jedini ko je kao trener radio u svakom od četiri najveća novosadska kluba: Slaviji, Kabelu, Novom Sadu i Vojvodini. Mene je, to moram da kažem, u trenerske vode uveo legendarni Todor – Toza Veselinović. Do tada sam želeo da  budem nastavnik fizičkog vaspitanja. Ali Toza je tvrdio da mogu da budem dobar trener i ponudio mi je  veliki izazov na startu karijere, da njegovu Slaviju sa Salajke (naselje u Novom Sadu) uvedem u viši rang takmičenja. Uspeo sam, a Toza mi je poslao čestitku iz Kolumbije, koju i danas čuvam. Priču sam nastavio u Novom Sadu, klubu iz kojeg je čak pet provotimaca prešlo u Vojvodinu u trenutku kada je Ljupko Petrović, čije trenerske kvalitete iskreno uvažavam, počeo da stvara šampionski tim Novosađana. Istina je da sam kroz trenersku karijeru najviše voleo da stvaram igrače, da prepoznam nečiju fudbalsku vrednost i kvalitet i omogućim mu da to pokaže na pravi način.

U Novi Sad ste stigli iz Užica, ali Vas je Novi Sad, za razliku od mnogih drugih došljaka, beskrajno zavoleo. Čak je Đorđe Balašević jednu svoju numeru („Život je more”) posvetio Vama?

– Na A strani te ploče bila je legendarna stvar „Oprosti mi Katrin”, dok je na B strani bila pesma o kojoj pričate. Bilo je to zaista nezaboravno vreme, vreme prepuno romatike, dani i godine kada sam se družio s legendarnim „Ranim mrazom”, Biljom Ristić, Panonskim mornarom… Đole, koga izuzetno poštujem, oduvek je govorio da sam, kao Užičan, doneo nešto novo u Novi Sad. Bio sam im zanimljiv i zbog toga što sam, iako fudbaler, voleo muziku tog istog „Ranog mraza”, Arsena Dedića i Đoleta Balaševića, Kemala Montena i Bore Đorđevića. Kao što sam ja voleo njihovu muziku, tako je i većina njih volela fudbal…

Oduvek ste tvrdili da u Srbiji ima bezbroj talentovanih fudbalera i mnogo dobrih trenera. Da li i danas mislite isto?

– Da, mislim da je i danas tako. Talentovanih fudbalera i stručnjaka Srbiji zapravo nikad nije nedostajalo. Ono što nam je potrebno jesu korektni uslovi za rad i pravi ljudi na pravom mestu. Danas smo, na veliku žalost svih onih koji iskreno vole fudbal, u poziciji da konstatujemo kako su svima onima koji u ovoj zemlji predstavljaju nekakvu fudbalsku vlast u okruženju suvišni stručnjaci koji nešto znaju o fudbalu ili misle svojom glavom. Na ceni su poluobrazovani treneri, licemeri i apsolutni poslušnici, treneri koji će, tresući se od straha, stajati pred njihovim vratima i čekati milostinju verifikovanu kroz ugovor, koji, kasnije će se ispostaviti, nema nikakavu vrednost. Nisu, međutim, ti i takvi ljudi jedini krivci. Odgovornost zbog svega leži na trenerima. Krajnje je vreme da urade nešto sami za sebe, da pogledaju jedni druge u oči i kažu da je ono što rade mnogi sramota za časnu profesiju kojoj pripadaju.

Radili ste u srpskom fudbalu, i glasno pričali, kada je to bilo možda najteže, kada su vlasnici klubova bili Arkan, Trojke, Jusa Bulić i mnogi drugi koji su završili u čituljama. Da li je bilo posledica, pretnji?

– Nikada. U svemu je bilo daleko više glasina nego prave istine. Moguće je da danas ne bih govorio neke stvari koje sam pričao tada, ali reperkusija ili bilo čega sličnog nije bilo ni posle jednog mog komentara izrečenog u besu na konferenciji za medije posle utamice Obilić – Hajduk Kula, kada je sudija Mića Radoman ponovio penal. Tada mi je Arkan samo rekao, citiram, „Ja znam da si čist, znam i da ponekad mnogo pričaš, ali sam takođe svestan da se boriš za svoju profesiju, i to poštujem”.

Kao dokazani intelektualac, ne tako davno srpske trenere ste uporedili s jednim literarnim junakom, sa Šekspirovim Hamletom?

– Istina je. Biti trener u Srbiji znači biti Hamlet. U prevodu, praviti se lud i raditi kao da je sve u redu. Druga opcija je da zapravo radiš a da ne budeš ono od čega živiš i za šta živiš. Postoji i treća opcija. Njoj pripadaju oni ljudi, odnosno stručnjaci koji pomoću medija prodaju mržnju prema profesiji uz tvrdnju kako više nemamo dobre igrače i trenere itd. Ljudi su postali sebični, narcisoidni. Najglasniji su, stičem utisak, oni koji najmanje znaju, čije je fudbalsko obrazovanje pod velikim znakom pitanja.

Kako tumačite ponašanje trenera Ilije Stolice, koji je napustio klupu Vojvodine na utakmici protiv Radničkog?

– Nedopustivo ponašanje! Trener uvek mora da bude tamo gde mu je mesto, uz igrače, bez obzira na to šta se dogodilo ili šta se događa. Razumem revolt, bes, ali ne opravdavam to ponašanje jer imam pitanje šta će sutra posle svega raditi fudbaleri. Da li će i oni sebi uzeti za pravo da napuste teren kad poveruju da su oštećeni?

Govorili ste, a siguran sam da i danas tako mislite, da veliku odgovornost za budućnost srpskog fudbala imaju, pre svih, dva najveća kluba – Crvena zvezda i Partizan.

– I to je istina. Ti klubovi su nešto na šta se ugleda cela Srbija. Oni moraju da vode računa o svakom detalju i ne smeju sebi da dozvole da budu loš primer u bilo kojem segmentu. U sezoni iza nas se pokazalo da neće moći još dugo da zavaravaju ni sebe ni druge. Glasno zagovaraju priču o evropskom uzletu, Ligi šampiona. Verujete, to nisu nemoguće želje i mogu da se ostvare, ali uz uslov da u ekipama imaju najkvalietnije fudbalere i najbolje trenere.

Da li to znači da ih danas nemaju, da su u minusu sa strukom, odnosno da Đukić i Milojević nisu treneri na koje se može računati?

– Ne, to nije istina. I Zvezda i Partizan imaju kvalitete, ne samo u timu već i na klupi. I to kvalitet koji ne zaostaje za Evropom. I Đukić i Milojević, uverili su Srbiju u to na ovosezonskim evropskim mečevima, imaju znanje i moderan pristup fudbalu, ideju i još dosta toga zarad čega zaslužuju da im se ukaže poverenje i u narednim sezonama. Međutim, i pored svega što ih čini predvodnicima novog trenerskog kvalitetnog talasa na srpskom fudbalskom nebu, siguran sam da neće napraviti iskorak i da će u celoj priči biti nemoćni, neka vrsta kolateralne štete, ukoliko se klubovi odluče, bez konsultacije s njima, a zarad jeftine retorike, da je jedini način da klub opstane da na kraju sezone proda ono najbolje što ima u timu. A kako sada stvari stoje, gotovo je izvesno da će se tako nešto dogoditi. Tim za Evropu se naprosto ne pravi za jedno leto.

Bili ste i ostali neko ko nije prezao od istine, ko je skupo plaćao naviku da govori ono što misli, ko se nije libio da se bori za dostojanstvo trenerske profesije.

– Sada sam doborovoljno u fudbalskoj penziji i imam vremena da mirno razmišljam o nekim stvarima. Često se zapravo pitam da li će se vratiti vreme kada su treneri jeli led da bi dobili Miljanićevu boju glasa. On je bio uzor mnogima. Zarad generacija koje to ne znaju moram da kažem da je Miljan Miljanić bio stručnjak koga je uvažavala fudbalska planeta. Imao sam priliku da se u to uverim ne samo u Evropi već i u dalekom Salvadoru, gde sam radio kao selektor, ili u Kuvajtu, u kojem sam zarad Miljanove veličine profitirao, mada ne samo ja već i više od 30 drugih manje poznatih srpskih trenera s prostora bivše Jugosalavije koji i danas rade u ovoj zemlji. Čeznem i za trenerskom magijom i ljudskom veličinom jednog Toze Veselinovića ili legendom poput Vujadina Boškova, koji je bio uzor mnogim trenerima na evropskom kontinentu. Priželjkujem da se našem fudbalu ponovo dogodi Radomir Antić, čija je karijera ovenčana slavom pre svega u Španiji. U Srbiji je kao selektor bio neko kome nije moglo da se naređuje, imao je svoj stav, naglašeni personaliti. Dugo ga poznajem, još iz klupe užičke Elektrotehničke škole, takav je bio oduvek. Srbija jednostavno nije smela tako lako da se odrekne stručnjaka njegovih vrednosti, kao što nije smela ni da se na onakav način zahvali Muslinu na saradnji.

Novi selektor je Mladen Krstajić. Mnogi sumnjaju u taj izbor, nagovaštavaju debakl i sramotu na SP jer je reč o stručnjaku bez iskustva. Vi niste nikada bili ni kritizer ni demagog, pa je zato interesantno kako to Vi sve vidite?

– Ne potcenjujte Mladena Krstajića. Bio je odličan fudbaler, respektabilan internacionalac, reprezentativac koji je uvek pružao maksimum. Dobio je priliku da se dokaže kao selektor i siguran sam da je neće prokockati. Fudbalska Srbija ne sme da bude protiv njega, već bez zadrške uz njega. Ružno će biti ukoliko se opet budemo kurvali, odnosno govorili jedno, a radili drugo. Prošlost nas podseća da na velikim takmičenjima nismo gubili zarad fudbalskog znanja ili neznanja, već zbog stvari koje su pravile razdor u ekipi i oko reprezentacije. To sada ne bi smelo da se ponovi. Krstajić  je čovek koji ima fudbalsko ime, obrazovanje, iskustvo velikih utakmica, znanje kako da se za njih pripremi. Da li ima i autoritet, to ne znam, ali po onome što sam video na dve poslednje utakmice deluje da ga momci slušaju. Liči na čoveka koji stoji iza onoga što radi. U celoj priči mora biti svoj, neko ko o svemu odlučuje, neko ko je spreman da iznenadi, neko, primera radi, ko ima tu hrabrost da u minut do dvanaest stavi na spisak fudbalera onoga kome samo on veruje. I, naravno, da uz sebe ima pravi stručni štab. Da li Krstajić ima takvu ekipu ljudi? Mislim da ima, i to je dobro jer je danas jako teško imati poverenje u ljude s kojima radite.

Kakav utisak nosite posle prijateljskih utakmica s Marokom i Nigerijom i da li je to što se videlo nagoveštaj lepog fudbalskog leta i potvrda Krstajićevih selektorskih mogućnosti, odnosno verovanja da se Srbija neće obrukati na SP u Rusiji?

– Ne žurimo sa zaključcima. U prvoj utakmici Krstajić je eksperimentisao. I to je dobro, prijateljske utakmice služe upravo za tako nešto. U drugom meču je promenio dosta toga i sve je delovalo mnogo ubedjivije. Ne samo zbog rezultata već i zbog načina na koji se prišlo utakmici. Očigledno je da se posle Maroka pričalo da je Krstajić u razgovoru s igračima tražio rešenja, insistirao na dobroj atmosferi, ali i na ozbiljnijem pristupu igri. Tim mora da bude jedna duša. U grupi imamo tri moćna rivala, ekipe koje ne smemo da potcenimo, ali ni da precenimo. Krstajić i to zna. On je neko ko voli pobede, ali je takođe, preuzimajući ulogu selektora, svestan da ni u jednom društvu, a pogotovo ne u našem, nema mesta za pobeđenog.

Koji je, po Vašem mišljenju, bolji tim, onaj što je istrčao na teren protiv Maroka ili sastav koji je Krstajić suprotstavio Nigeriji?

– Rezultat utakmica nudi i odgovor. Na velikim takmičenjima, međutim, nema umiranja u lepoti. Krstajić je očigledno objasnio nekim igračima da ne postoji floskula „udari ga lepo”. Bane (Ivanović) zna da udari, Kolarov takođe… Naravno, sve kazujem hipotetički, jer na SP niko nema pravo da na terenu glumi balerinu. Siguran sam da naš selektor zna tačno šta ko može u timu koji je selektovao. Znam i da će imati dovoljno hrabrosti i stručnosti da jednom Nemanji Matiću kaže u lice da je genije, ali da on kao selektor hoće Matića u reprezentaciji s onom istom kilometražom i istim onim žarom koji je vidljiv kada nosi dres Mančestera. Ako toga nema, gospodine Matiću, za vas nema mesta u reprezentaciji, bez obzira na veličinu ili novac koji posedujete. Siguran sam da će Krstajić pronaći i pravu ulogu za Mitrovića. Dečko je u sjajnoj formi, pravi je mali razbojnik, neko ko ima i srce i hrabrost, kao i odlučnost da uleti tamo gde drugi neće. Moraće da ga rastereti nekih obaveza, doduše, kako ga ne bi izgubio…

Da li Milinković-Savić i Ljajić mogu da budu u isto vreme na terenu?

– Naravno da mogu. Ali vodite računa da u grupi imamo tri fudbalski moćna i potpuno različita protivnika. Siguran sam da je Krstajić sa saradnicima prostudirao igru svakog od rivala i da će na predstojećim mečevima uigravati neke stvari. Dobro bi bilo i da selektor primi neke dobronamerne savete, ali je najbolje da sve što misli da treba da uradi, uradi sam. U njegovim je rukama dirigentska palica i tako mora da se ponaša od prvog trenutka. Mora da bude autoritet, da reprezentativci u svemu prepoznaju zašto radi to što radi, ali u isto vreme mora da bude neko ko će okrenuti glavu da ne vidi ono što ne bi trebalo da vidi. Krstajić to može jer je i sam bio reprezentativac i odlično zna šta je to što može da zapali iskru, odnosno da pokvari dobru atmosferu.

 

Novosađanin iz Požege

Datum i mesto rođenja: 29. avgust 1948. godine u Požegi. Porodica: Supruga Mira, ćerke Katarina i Tatjana, unuci Aleksej i Anja. Obrazovanje: Fakultet za fizičku kulturu.

Igračka karijera: Sloga (Požega), Sloboda (Užice), Vojvodina, Herta (Berlin), Lask (Linc), Vineršport (Austrija).
Trenerska karijera: Slavija, Kabel (Novi Sad), Salvador (selektor), Sloboda (Užice), Kastorija (Grčka), Fahohi (Kuvajt), Hajduk (Kula), Sartid, Čukarički, Vojvodina…

Čelsi s Jokanovićem neće pogrešiti

Trenirao je mnoge sjajne igrače. Izdvaja Slavišu Jokanovića, za koga kaže da ga poznaje još od čevrtog razreda osnovne škole.

– Stasao je kod mene u timu Novog Sada, a onda se preselio u Vojvodinu. Sjajan momak s bezbroj vrlina. Biće, siguran sam u to sto posto, i vrhunski trener. Englezi ga izuzetno poštuju. Jedan dobar dečko s Detelinare izrasta u veliku sportsku gromadu, i to je ono što me čini srećnim i ponosnim.
Priča se da prelazi u Čelsi…

– Ne znam, ne mogu da potvrdim da je to istina, ali sam siguran da Čelsi neće pogrešiti ukoliko mu poveri ulogu trenera.
Vukašinović biranim rečima govori i o fudbalskim kvalitetima Zorana Njeguša, kao i o Mateji Kežmanu, velikom talentu koji se na pravi način dokazao…

– Bio je neverovatan dečko, neko ko je imao i fudbalskog znanja i fudbalske drskosti u izobilju. Hrabar, bezobrazan, ali s manirima dobrog momka, izrastao je u sjajnog centarfora izuzetnih vrednosti. Ponosan sam što je napravio veliku karijeru.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar