ULOGA “DESETKE” U SRPSKOM FUDBALU: Tadić kao Piksijev naslednik i vođa Muslinove čete

ULOGA “DESETKE” U SRPSKOM FUDBALU: Tadić kao Piksijev naslednik i vođa Muslinove čete

Dusan Tadic of FC Twente


Selektor Muslin postavio je taktiku koja je bazirana na tehnici, vicu i golgeterskom umeću Dušana Tadića, “desetke” koja vraća sećanje na Piksija, Deju i plejadu majstora koji su nosili ovaj broj na leđima –  broj koji nosi vođa!

Nova strujanja u fudbalskoj reprezentaciji dovela su i do provetravanja “desetke” na koju su se od povlačenja Dragana Stojkovića i Dejana Savićevića taložili mirisi naftalina. Dušan Tadić vratio je “orlovima” dribling, proigravanje, završni udarac i nadu da neće biti propušteno četvrto veliko takmičenje u nizu. Srbija je na čelu kolone koja želi da stigne do Rusije, a njen fudbalski junak otvorio je temu o fudbalskim plejmejkerima koji često ostaju bez radnog mesta zbog trenerskih šablona i sistema na isparcelisanom terenu gde nema mesta za čoveka jakog na loptti. Tadić je devete ovooktobarske večeri, protiv Austrijanca u trećem kvalifikacionom meču, igrao tako da je “odveo” misli navijača na jedan od najjačih dvojaca koji je vezao travom “Marakane”.

Povratak Piksija iz Veona i Genija iz Atine

U osmini finala Svetskog šampionata u Italiji, na stadionu „Bentegodi” u Veroni, Jugoslavija je 26. juna 1990. godine igrala protiv Španije. U smiraju meča, kod rezultata 0:0, u 78. minutu, napad „plavih”: Zlatko Vujović centrira, Srećko Katanec prebacuje loptu na drugu stativu do Dragana Stojkovića i tada cela planeta prisustvuje sceni ko iz crtanog filma. Piksi prima loptu, lažnjakom šalje naivnog Martina Vaskeza u izvidnicu pod Julijin balkon, a onda vara i golmana Andonija Zubizaretu. Jugoslavija je povela 1:0, kasnije pobedila 2:1, stigla u četvrtfinale do Maradoninih „gaučosa” (i pala s penala), a Stojković je postao novi Romeo u bajci o plemiću iz Niša. I danas kad se po rubovima sećanja vraćaju izbledeli filmovi o najvećim majstorijama mundijala, od Montevidea do Rija, oni koji nisu imali sreću da trepere uživo tog ranog leta 90, imaju jak i prelep razlog da vide tu minijaturu, spojnu tačku umetnosti i fudbala, lepote i drskosti.

Godina 2016, 9. oktobar, Stadion „Rajko Mitić”. Kvalifikacioni meč za odlazak na Svetski šampionat 2018. u Rusiju. Kolarov s leva šalje loptu po zemlji u šesnaesterac, Tadić fintom svog čuvara kao u dečjoj igri pretvara u „Ledenog čiču”, pušta loptu preko risa, pravi korak-dva pa još jedan i između golmana Ramazana Ozčana i leve stative pronalazi putokaz na kome stoji „Moskva”. Čardaš za Crveni trg! Taj potez se ne uči u fudbalskim školama i balonima, to je filing i fora koji se pokupe iz prašine u igri na male goliće u šoru Bačke Topole. To je ta učionica za koju će Pera Tadić senior reći: „Dušan je znao ceo dan da igra, pa bi ga majka i po nekoliko puta zvala da dođe na večeru kad bi već davno pao mrak. Nije mogao da se rastavi od lopte, srastao je s njom”.

Tadić je vratio i Genija na „Marakanu”. Ima od toga desetak godina: pita novinarka Dejana Savićevića koji mu je saigrač bio najbolji, a on, uz onaj široki osmeh, bez trunke razmišljanja i ne ostavljajući dilemu kod čitalaca, kaže: „Lopta”….

Dejo i lopta. Te reči prati tonska kulisa: „Danas u Vašem gradu…”. Držao je „bubamaru” u radijusu od palca do malog prsta i donosio sreću svima onima koji bi čuvali loptu pod jastukom i za koje su fudbalska popodneva i uključenja radio-komentatora iz Beograda, Zagreba, Ljubljane, Novog Sada, Rijeke, Titograda, Tuzle i Zenice bile nedelje pune sunca. Genije svetlost i toplina fudbala. Za pamćenje, za desetku. Tadašnji direktor Milana i jedan od najuticajnijih ljudi u evropskom fudbalu Adrijano Galijani znao je da kaže: „Dejo je imao samo jednu manu, vozio je mnogo brzo auto-putem – 180 kilometara na sat. Zastrašujuće. U svemu ostalom bio je genijalan.” Nakon finala Lige šampiona s Barselonom u Atini i antologijskog gola koji je u svakom pregledu najkvalitetnijeg evropskog klupskog takmičenja, Savićević je, kako su zapisali italijanski novinari, rekao:
– „Veliki igrači igraju samo velike utakmice.” To je mogao da kaže malo ko, zapravo, samo onaj ko ima istančan osećaj za prostor, za loptu, za gol.

Asistent sa zvanjem doktora

Protokol fudbalskog junaka: Srbija – Republika Irska 2:2 (Strelci: Kostić 62 (asistent Tadić) i Tadić 69. – Hendrik u 3. i Marfi 80.), Moldavija-Srbija 0:3 ( strelci: Kostić 20. (asistent Tadić), Ivanović 37. (asistent Tadić) i Tadić u 59.), Srbija-Austrija 3:2 ( Strelci: A. Mitrović u 6. (asistent Tadić) i 23. (asistent Tadić) i Tadić u 72. – Zabicer u 15. i Janko u 63.).

Dakle, Dušan Tadić asistent sa zvanjem doktora!

„Orlovi” su dobili čoveka koji namešta, pogađa i vodi. Reprezentacija Srbije propustila je tri velika šampionata – Evro 2012. u Poljskoj i Ukrajini, Mundijal 2014. u Brazilu i Evro 2016. u Francuskoj – prvenstveno iz razloga što nije imala lidera na terenu. Selektorska alibi rešenja Tomislava Karadžića uzimala su žestok danak i ostavila kasu FSS bez 50 miliona evra samo od nagrada UEFA i FIFA. Ono što je poraznije jeste saznanje o neprepoznavanju talenta Dušana Tadića. Akumulacija njegovog nezadovoljstva koja je bila proizvod mogućnosti i htenja s jedne strane i nemogućnosti iskazivanja talenta sa druge strane, doveli su do toga da je igrač Sautemptona u jednom momentu bio decidan: „Neću da igram za reprezentaciju dok je Radovan Ćurčić selektor”. Kako je moguće da fudbalski stručnjaci igrača koji leti na terenu stave u kavez svojih tobože taktičkih rešenja?

Dragoslav Stepanović, fudbalski stručnjak: U školama fudbala se deca ne igraju lopte, nego se odmah podvrgnu kojekakvim normama i zabranama. Deci se ne dozvoljava da pokažu kako vole igru. I tu treba iz korena promeniti princip rada

Slavoljub Muslin, koji je u očima fudbalske javnosti iz vremena dok je vodio Crvenu zvezdu ka tituli, ostao upamćen kao pobornik defanzivne varijante igre s puno odgovornosti i malo kreativne slobode, odustao je od svog trenerskog postulata. Postavio je taktički koncept koji je baziran na tehnici, vicu i golgeterskom umeću Dušana Tadića. Srbija s Muslinom igra na gol više! I za bodove i za groš navijača i za kartu za Rusiju. Njen novi maestro oslobođen taktičkih šema i rebusa, piše jako lepu pozivnicu za fudbalske večeri na putu za Mundijal.

– Volim dribling, neobičan potez i proigravanje. Ne da volim nego uživam u njima. To je strast. Neke dobre akcije jednako su mi drage kao sam pogodak, ako ne i draže. Šta ću i kako da odigram? Nema tu nekog pravila, razmišljanja ili određivanja namere, jednostavno sve se desi u trenu. Takav sam još od dana kad sam počeo da treniram u AIK-u, pa nastavio u Vojvodini, Groningenu,Tventeu, Sautemptonu ili u reprezentaciji. U početku je bilo dosta komentara šta ja zapravo hoću na terenu. Igram kako igram, ne da bih se dokazao ili ponizio protivnika, nego to je moj stil. To je u mojim genima. Verovatno bi moja karijera imala bržu putanju da sam malo drugačiji, ali kad je o fudbalu reč meni su lopta i tim sve. Otuda ne vidim razlog da se sada oko mojih igara stvara neka fama. E, sad me pitaju koje mi mesto najviše odgovara: plejmejker ili na levom ili na desnom krilu. Biću iskren, nisam izbirljiv najviše volim mesto na kome imam loptu. Selektor Muslin i saigrači su mi omogućili da budem tu gde jesam za vreme igre. Dobro funkcionišemo, ali daleko smo još od plasmana na Svetski šampionat u Rusiji. Prolazno vreme je okej, ali do cilja ima još sedam etapa. Iznenađenja se dešavaju. Gruzija u našoj grupi izbori remi s Velsom u Kardifu!? Verujem da ovog puta nećemo kiksnuti protiv rivala protiv kojih smo favoriti na papiru – kaže Tadić.

Nikog sad ne čudi što je u noći kad su prvi taktovi kazačoka kao najava onoga što će se događati u junu i julu 2018. tamo preko Urala, osvajali splavove na Savi i Dunavu, Tadiću stigao poziv iz Milana. Silvio Berluskoni je posle tri decenije umotao snove tifoza rozonera u svilu i kadifu pristiglu iz Kine, ali Beograd je za Milaneze i bez njega opet postao mesto gde se pakuje fudbal s dušom. Bajern je bio Savićevićev promotivni film, Austrija je Tadićev klip. Sekvence koje donose definitivnu potvrdu – „to je to”. E, sad, šta čeka onog ko ide na podijum gde su artističke tačke izvodili Savićević („U moje vreme bilo je jako teško za igrače, klasične desetke, da pronađemo mesto u timu jer je forsiran sitem 4-4-2, pa smo Bađo i ja najviše trpeli zbog toga, ali nismo se predavali”), te Boban, Kaka, Pato, Ronaldinjo, Robinjo i brojni drugi majstori fudbala. Tadić se ne plaši jer ima jak adut – loptu.

Cepali dres, pocepali Zvezdu

Desetka na dresu – slika dečačkih snova. Magičan broj. Zbir svih maštanja i nadanja bez obzira po kojim meridijanima skakutali za loptom. Pozicija plejmejker – saigračima deliš lopte, a navijačima darove. Da li može nešto više u fudbalu da se očekuje?
Borili su se za nju i čuvali je. Razvlačenje tog dresa, pre tri decenije, donelo je mnogo varnica u Crvenoj zvezdi. Tadašnji trener Branko Stanković želeo je da desetku Dragana Stojkovića da kapitenu Bošku Đurovskom. Piksi se usprotivio, nije želeo da zaduži sedmicu, krenula je lavina optužbi, svlačionica se pocepala i na kraju jedne od najslabijih polusezona u istoriji crveno-belih, Ambasador je otišao sa klupe a Stojković je nastavio da leti na krilima desetke dotakavši astralne sfere igračke karijere.
Zanimljivo je kako i zašto rekorder crno-belih po broju igara, Saša Ilić, fudbalski vek provodi u dresu s brojem 22.
– Kad sam došao u Partizan, kao svi klinci, sanjao sam da nosim desetku, međutim, kako je ona bila zauzeta, rekli su mi da izaberem broj koji hoću. Odgovorio sam: Ako ne mogu desetku, meni je onda svejedno. Ekonom Gavran mi dade jedinicu, pa naredne sezone ne znam zašto 22. Nisam kasnije menjao, mada su mi u Galatasaraju nudili desetku.

Dragan Koković, sociolog sporta:
Bez obzira na trendove, pa sada gledamo igrače i sa brojem 99 na leđima, ideal većine onih koji žele da postanu fudbaleri jeste broj 10. To je povezano s nekom invencijom i s nekom inovacijom. I ono što, čini mi se, upravo danas nama nedostaje jeste jedna klasična desetka iz vremena Stojkovića, Savićevića…

Desetka kao poklon nasledniku ili južnoamerička štafeta u Kataloniji. Ronaldinjo je u Barseloni pet godina nosio “banku” (2003-2008). Tri meseca pre nego što će napustiti “Kamp nou”, i s ugovorom s Milanom u džepu, pozvao je Lionela Mesija.
– Rekao mi je da odlazi i da bi trebalo da nasledim njegov dres. Bez najmanjeg dvoumljenja, klimnuo sam glavom, počastvovan što je mene izabrao. Sad kad bolje razmislim, da se ponovi ista situacija, rekao bih: “Ne, hvala”- ispričao je Mesi, ukazujući koliko je veliki teret ući u broj jednog tako velikog prethodnika.
Te Mesijeve reči nije čuo ideolog igre Arsenala. Mesut Ozil je pre nekoliko nedelja potpisao/produžio, kako su naveli nemački mediji, mega ugovor po kome će nedeljno dobijati 280.000 evra, ali ono što je upalo u oči jeste njegov zahtev da uz povišicu dobije i dres s brojem 10.

Radno mesto koje se gasi
U novoj nomeklaturi fudbalskih uloga, klasična desetka je sve manje zastupljena. Preovlađujući trend svetskog fudbala zaobilazi poziciju plejmejkera, jer je teren tako podeljen da je svaki igrač zadužen za određni broj kvadrata. Treneri se retko odlučuju na formaciju 4-3-1-2, u kojoj arhitekta deluje iza dvojice završnih izvođača radova. Fudbalski šmekeri su, uglavnom, preseljeni na krilo, odakle ulaze u sredinu i traže prolaz do gola.
Dragoslav Stepanović, nekadašnji reprezentativac i trener više evropskih klubova, zagovornik je ofanzivnog fudbala i zato je voleo da u timu ima majstore koji će oplemeniti igru, napraviti višak na terenu i zabaviti navijače.
– Dugo se čeka da se pojavi novi Piksi, Dejo, Prosinečki ili ne znam ko već. Problem kod nas počinje od malih nogu. U školama fudbala deca se ne igraju lopte, nego se odmah podvrgnu kojekakvim normama i zabranama. Deci se ne dozvoljava da pokažu kako vole igru. I tu treba iz korena promeniti princip rada. Iluzorno je pričati šta znači “kapitalac” u timu. Igra s njim mnogo lakše dobija smisao a preko nje sigurnost. Na pitanje zašto treneri ne postavljaju igru koja bi bila podređena tim majstorima, odgovor u Srbiji zna svaki vrabac na grani. To je pitanje statusa trenera. Od njih se traži rezultat po svaku cenu i nemaju vremena ni prostora da odneguju igrače koji šalju signale da bi mogli jednog dana biti uspešni kreatori igre i završnih pasova. Šteta, jer su izvori talenata kod nas skoro nepresušni, ali ih brzo ubacujemo u neke tokove i šablone, što je uz organizacione propuste dovelo do toga da naših “orlova” praktično nigde nije bilo – kaže Stepanović.

Statusni simbol na leđima
Dragan Koković, sociolog sporta, snima već više od pola veka nastojanja fudbalera da se domognu desetke jer je, kako kaže, ona oličenje kreativnosti, ali su u toj borbi primetni i porivi koji nisu čisto sportskog karaktera.
– Bez obzira na trendove, sada gledamo igrače i s brojem 99 na leđima, ideal većine onih koji žele da postanu fudbaleri jeste broj 10. To je povezano s nekom invencijom i s nekom inovacijom. I ono što, čini mi se, upravo danas nama nedostaje jeste jedna klasična desetka iz vremena Stojkovića, Savićevića… U timu gde nje nema duvaće promaja po svim linijama. Desetka je njihov kohezioni faktor, a ne samo laički shvaćeno napadačka opcija. Čovek sam koji voli fudbal i koji od 1965. godine u Beogradu prati sve utakmice. Kreativnost ljudi koji su se izborili oko te desetke magnet je za navijače. Setimo se samo Aćimovića, Janjanina, Stojkovića, Savićevića, Ramba Petkovića, Stankovića iz Zvezde, ili Vladice Kovačevića, Vukotića, Mijatovića, Saše Ilića u Partizanu. Bilo je, da se ne ogrešim, tih znalaca u Vojvodini, Nišu, na Karaburmi, Zemunu… Zbog njih su navijači vezani za tu igru.
Mnogi smatraju da je desetka statusni simbol. To je ono visoko društvo fudbala u koje ulaze samo odabrani i koji imaju veoma visoke cene na tržištu. Zato su neki čelnici klubova oblačili u desetku igrača kojeg su odredili za prodaju, želeći da mu time podignu vrednost.
– Ima tu i određene doze pomodnosti. Vidite, kad je u pitanju moda u bilo čemu pa i u sportu, ona se širi putem jasnih talasa. Kad neko objasni šta znači desetka u nekim klubovima, mnogi navode primer Argentinca Omara Sivorija u Južnoj Americi.
Ne vole samo igrači taj magičan broj. I navijači najbrže svoje emocije poklone “poslovođama” na terenu, onima kod kojih je lopta najčešće u posedu.
– Desetke imaju poseban značaj. Kad timu ne ide onda navijači kažu „E, fali nam desetka”. Retko se čuje fali nam polutka, jer oni znaju da ko ima desetku i to dobru desetku, taj stiče prednost na terenu.
Uloga plejmejkera se promenila, transformisala skoro do iščeznuća. Najigranija formacija 4-3-3 ne računa na desetku.
– Plej, onaj koji treba da vodi igru, više je vezan za košarku nego za fudbal, ali fudbal preuzima mnogo iz košarke. Čak me fudbalska završnica sve češće podseća na košarkašku. Kod nas su ti sistemi igre posle totalnog fudbala dosta drukčiji. Promenilo se to što više nema one klasične raspodele mesta u timu kao nekad kada je Radivoje Marković prenosio utakmice i nije pominjao imena igrača, nego govorio desni bek, levi bek, desna polutka, leva polutka. Međutim, danas se ti sistemi toliko menjaju da vi više nemate krila. Posle tog totalnog fudbala ostalo je zamešeteljstvo, tako da ove uloge nisu jasno diferencirane. Na sreću, igrači i danas pokušavaju da se izbore za taj broj deset. Kod navijača pominjanje desetke je žal za nekim prohujalim vremenima kada je bila potpuno drukčija kombinacija linija tima. Promenio se sistem i više se ne igra sa centraforom. Praktično, imena svih pozicija su izmenjena. Voleo bih da se vrati desetka i njena stara uloga. Ali kao i kod mnogih drugih stvari, ako do promena ne dođe na terenu, promene nastanu u jeziku – kaže prof. dr Dragan Koković za “Ekspres”.

Desetke koje se pamte: Pele (Brazil), Zinedin Zidan (Francuska), Frančesko Toti (Italija), Lionel Mesi (Argentina), Dijego Maradona (Argentina), Ferenc Puškaš (Mađarska/Španija), Omar Sivori (Argentina), Bobi Čarlton (Engleska), Euzebio (Portugalija), Ginter Necer (Nemačka)Đani Rivera (Italija), Mišel Platini (Francuska), Ziko (Brazil), Rud Gulit (Holandija), Lotar Mateus (Nemačka), Mario Kempes (Argentina), Rivaldo (Brazil), Roberto Bađo (Italija), Ronaldinjo (Brazil) Dragan Stojković (Jugoslavija), Dejan Savićević (Jugoslavija), Blaž Slišković (Jugoslavija), Safet Sušić (Jugoslavija), Romario (Brazil), Zvonimir Boban (Hrvatska), Aleksandar Del Pjero (Italija)…} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar