Zašto je Beogradski maraton kao nijedan drugi u svetu

Olimpijske igre su počele. Kruna svakih Igara, pa i ovih u Tokiju, biće maraton koji se uvek održava poslednjeg dana, neposredno uoči ceremonije zatvaranja igara.

I dok čekamo 8. avgust, kada ćemo imati priliku da uživamo u maratonskoj trci najboljih dugoprugaša sveta, prisećamo se Beogradskog maratona – ovog poslednjeg, “pandemijskog”, koji je održan 6. juna 2021, ali i mnogih prethodnih koji su takođe na svoj način bili jedinstveni. Prisećamo se i kako je sve počelo i ko je uopšte zaslužan što naša prestonica ima takvu jednu međunarodnu trku.

O 34. maratonu u Beogradu su svetski mediji pisali ne samo koristeći reči hvale, već i pitanja: kako nam je to uspelo i da li možemo da im prenesemo svoje iskustvo, da pomognemo u organizaciji maratona u nekim drugim gradovima, koji takođe žele da trče u doba korone.

“Bio bih neiskren kada bih rekao da nisam zadovoljan kako smo organizovali 34. maraton, a srećan sam i kako su drugi ocenili naš trud, naročito s obzirom na mnoge nepoznanice koje smo imali, pre svega - da li će maraton uopšte biti održan i u kom terminu. U startu je svima bilo jasno da će ovo biti sasvim drugačiji maraton – uslovi su bili teški, pripremali smo se na jedan drastičan način. Sada se već održavaju i koncerti, putuje se, ali pre samo par meseci nije bilo tako. Na kraju smo imali 5.000 učesnika (od 10.000 prijavljenih), dok smo istovremeno imali mnogo više toaleta, okrepljujućih stanica i svega što je bilo neophodno kako bismo odgovorno ispoštovali sve epidemiološke mere. Nije bilo Trke zadovoljstva, a sve koji su dobili brojeve smo redovno obaveštavali o tome na koji način će maraton biti organizovan. Svi učesnici su dobili preporuke da se ili vakcinišu ili imaju negativne PCR testove, kao i da ukoliko su imali kovid u poslednja tri meseca ne učestvuju zbog mogućih posledica koje taj virus može da ostavi na zdravlje. Nismo imali ni promotera, što je meni naročito teško palo, jer smo do sada uvek dovodili velike sportske zvezde“, kaže u intervjuu za "Ekspres“ Dejan Nikolić, prvi čovek Beogradskog maratona i dodaje da su ga neposredno nakon trke kontaktirali iz Budimpešte i Praga.

Sada su mnogi gradovi "otključani“ i organizacija maratona više nije izazov kao što je bio u junu ove godine, ali da bi se uopšte došlo dotle, bilo je potrebno mnogo truda i znoja, mnogo organizovanih trka. Kako i kada je sve počelo i da li je istina da su dve večere uticale na to da i srpska prestonica dobije maraton?

 "Siguran sam da aludirate na moj prvi susret sa Fredom Libouom koji je, zapravo, tvorac savremenog trkačkog pokreta, osnivač Trkačkog kluba Njujorka, kao i Njujorškog maratona. On je rumunski jevrejin, izbeglica iz Arada, mesta koje se nalazi oko 100 km od Beograda. Upoznao sam ga 1989. godine u Los Anđelesu, gde sam bio kao atletski menadžer nekoliko naših i bugarskih sportista. U tom trenutku je već bio održan jedan maraton u Beogradu ali nije imao standardnu distancu, nije bio međunarodni, niti sertifikovan. Dakle, na večeri u okviru pomenute turneje u SAD, pored mene je sedeo čovek kojeg nisam poznavao. Pitao me je - šta se dešava sa maratonom u Beogradu, a moj odgovor je bio: ’Ništa posebno’.  Nakon nekoliko meseci smo se ponovo sreli, opet slučajno, sada u Njujorku, ali sam ja tada već znao o kome se radi - o Fredu Libou i naš razgovor je bio drugačiji, već je ličio na sastanak čija je tema bila maraton u Beogradu. Razgovor se završio tako što je Fred rekao: ’Hajde da uradimo nešto. Ja ću doći u Beograd da pomognem’.

Čim sam stigao u Srbiju otišao u Sportsko društvo ’Crvena zvezda’, gde sam bio aktivni atletičar. Otišao sam kod generalnog direktora Mileta Tomića, koji je takođe bio atletičar. Objasnio sam mu o čemu se radi ali mi je rekao da to odložimo za sledeću godinu. Istog trenutka samo otišao u Sportsko društvo ’Partizan’ i tamo sam sreo generalnog sekretara Predraga Manojlovića, kojeg do tada nisam poznavao. On je bio i kapiten bivše vaterpolo reprezentacije Jugoslavije. Kada sam mu sve objasnio on je rekao: ’Hajde da radimo’. Brzo smo dobili članstvo u Udruženju svetskih maratona i uličnih trka, a Fred Libou je došao u Beograd i kreirao stazu. Inače, on je i kreator staze u Njujorku.“

Koliko mu je bilo potrebno da kreira stazu?

"Dve noći i jedan dan, a cilj je bio ne samo da staza bude dobra za trčanje, već i da pruži ono što je, zapravo, veoma važno za svaki maraton – da bude razglednica grada, da prođe kroz delove koje treba prikazati svetu, a da pri tom ima nekoliko tehničkih karakteristika: veliku logističku podršku za start i za cilj, da bude dovoljno široka i da se ne menja često. Naša staza je skoro 28 godina bila ista, promenili smo je tek 2017. jer smo izašli na novi most – Most na Adi.“

Pobednik maratona dobija - ženu!

Verovali ili ne

Verovali ili ne

Sport 19.07.2021. 06:05

Pobednik maratona dobija - ženu!

Sada je jasno zašto Beogradski maraton ima trofej "Fred Libou“. Da li smo jedini?

"Da, jedni smo, a dobijaju ga pobednik i pobednica maratona. Fred se nije saživeo samo sa našim maratonom već i sa samim Beogradom. Mnogo nam je pomogao, u vreme sankcija smo bili jedini dozvoljen međunarodni događaj. Nažalost, Fred je 1992. godine oboleo od kancera na mozgu i odlučio je da u Beograd dođe 1993. godine u vreme najstrožih sankcija, a tu svoju odluku je saopštio celom svetu na Kongresu maratona i uličnih trka, koji se održavao u Lisabonu. Pred više od 300 članova je rekao: ’Pozivam vas da zajedno odemo u Beograd na maraton’. Došao je tako bolestan i istrčao polumaraton. Odatle je otišao u Arad, prvi put otkako je odatle otišao kao izbeglica sa samo osam godina. O svemu tome je napisao autorski tekst koji je bio najavljen na naslovnoj strani ’Njujork tajmsa’, a sankcije prema našoj zemlji su i dalje bile na snazi. Tu je rekao, između ostalog, da je Beogradski maraton trka mira i nade u bolje sutra. Zato je najbolji način da mu se odužimo upravo to da imamo medalju koja mu je posvećena.“

Osim sankcija, naš grad je u novijoj istoriji bio i bombardovan. Šta se te 1999. godine dešavalo sa maratonom?

"Sve dok nije pala prva bomba niko nije verovao da će se to desiti, zato smo se mi regularno pripremali za maraton koji je bio zakazan za 17. april. Mada, dobili smo upozorenja, od jednog Amerikanca i jednog Šveđanina, koji su od svojih ambasada u Srbiji obavešteni o tome da je bombardovanje Beograda izvesno. Ali, mi smo odustali tek kada su pale prve bombe 26. marta. Posle nekoliko dana me je pozvao tadašnji gradonačelnik Beograda i pitao šta će biti s maratonom jer se ’neki stranci interesuju’. To je za nas u organizaciji bio znak da ipak treba da istrajemo. Međutim, opet se desilo nešto što nam nije išlo u prilog - 16. aprila je Beograd prvi put bombardovan tokom dana, a pre toga se to dešavalo isključivo noću. Opet smo pomislili da treba odložiti maraton, ali nas je tada pozvao predsednik Svetske asocijacije uličnih trka i maratona i pitao nas je da li ćemo održati trku s obzirom na to da se nalazi u međunarodnom kalendaru. Shvatili smo da je to dobro – da će oni izdati saopštenje za medije, da će to stići i do NATO-a, mada smo i mi poslali saopštenje tadašnjem generalnom NATO sekretaru Havijeru Solani. Nismo dobili odgovor ali Beograd tog dana ipak nije bio bombardovan. Padala je kiša, lila je, a na kraju trke su se pojavile dve duge i to je bila neverovatna simbolika. Učestvovalo je 37 maratonaca iz šest zemalja, svi su dobili lovorove vence, jer su svi bili pobednici – trčali su u gradu koji je tih dana bio konstantno bombardovan. Trka zadovoljstva je bila veoma masovna, imala je više od 15.000 učesnika, što je takođe bio znak nade u bolje sutra.“

Dakle, maraton je zaustavio NATO?

"Možda može i tako da se kaže, ali bombi tog dana stvarno nije bilo. Zanimljivo je da sam desetak godina posle toga bio u NATO sedištu jer su oni hteli da organizuju neku trku na granici Mađarske i Srbije i nama su se obratili kao potencijalnim organizatorima. Ja sam tada iskoristio priliku da pitam jednog od generala da li zna da je 1999. godine bio održan maraton u Beogradu i da smo im uoči toga uputili dopis? General mi je rekao: ’Da li možemo da ne odgovorimo na ovo pitanje’.“

Maraton, nažalost, nije zaustavio koronu, ali ni korona nije zaustavila one koji vole da trče?

"Baš tako. Prošlogodišnji maraton smo morali da otkažemo ali su naši prijatelji iz Kine, trkači kojih ima u velikom broju, 26. aprila 2020. organizovali onlajn Beogradski maraton. S obzirom na to da se 500 Kineza spremalo da dođe u Beograd i trči, kupili su avionske karte, rezervisali hotelske sobe, morali su sve to da otkažu zbog korone, ali su ipak trčali! Skoro 8.000 Kineza trčalo je virtuelni Beogradski maraton. Svi su imali svoje brojeve, mogli su da počnu i završe bilo kada, da trče bilo gde, važno je bilo samo da se prijave na određenoj onlajn platformi i da svoju trku posvete Beogradskom maratonu. Postignuto vreme im je čak i zvanično priznato.“

Osim Kineza, ko još voli da trči ulicama Beograda?

„Beogradski maraton i Turistička organizacija Beograda već četiri godine zajedno promovišu naš maraton ne samo u Kini, već u mnogim drugim zemljama. Tako smo postigli da, na primer, u godini neodržavanja, imamo skoro 3.000 prijavljenih stranaca iz više od 70 zemalja sveta. Važno je napomenuti da trkač nikada, ili makar vrlo retko, ne dolazi sam već u društvu barem jedne ili više osoba zbog čega je maraton, zapravo, prilika da u naš grad dođe veliki broj stranaca, a u ovom slučaju računamo da bi to bilo od 7.000 do 10.000 njih. Tako bi Beograd mogao da napravi veliki turistički prihod. Zvanični podaci Grada Njujorka pokazuju da je zarada tokom održavanja njihovog maratona oko 500 milion dolara. Dakle, maraton je veliki potencijal i to ne samo za zaradu već i za podizanje svesti populacije o značaju bavljenja sportom. Zanimljivo je i to da nove studije pokazuju da trkački pokret ima ekspanziju tokom pandemije.“

Kako se to objašnjava? 

"Trčanje je veoma popularno zbog niza razloga: jeftino je, lako dostupno, pogodno za sve polove, za sve generacije. Ono popravlja raspoloženje zbog lučenja hormona sreće tokom trčanja, a kada se tome dodaju i novi izazovi poput maratona, polumaratona ili putovanja u neki drugi grad da bi se trčalo, onda je zadovoljstvo zaista višestruko i ništa drugo ne može da ga zameni. Nova istraživanja su pokazala da je sport, ne samo trčanje, veoma važan za takozvanu post kovid eru koja nam predstoji. Starije osobe, one preko 65 godina, bolje prihvataju vakcinu ukoliko su fizički aktivni.“

Da li i vi trčite maratone?

"Ja sam se bavio atletikom, trčao sam sprint i bio sam u juniorskoj, a potom i u seniorskoj reprezentaciji. Maraton mi u to vreme nije padao na pamet. Međutim, kada sam počeo da ga organizujem poželeo sam i da ga istrčim i vidim kako to izgleda iznutra, a izgleda potpuno drugačije.“

Lepše?

"Naravno, lepše, a na to mi je prvi ukazao profesor Branko Bošković, naš sadašnji stručni saradnik, koji je bio maratonac i mislio je da zna sve o maratonu. Međutim, kada je postao tehnički direktor Beogradskog maratona rekao mi je: ’Pa ja ništa ne znam, ovo je nešto potpuno drugačije. Mislio sam da te čaše i flaše, na tim stolovima stoje jer trebaju trkačima i nikada nisam razmišljao ko ih, zapravo postavlja’. Prvi svoj maraton sam istrčao u Njujorku i to je posebno iskustvo. Tada sam video, na primer, muzičke stanice koje sam potom primenio i kod nas – na maratonu 2019. imali smo 26 takvih stanica na kojima sviraju različiti bendovi, muzičari, DJ pušta muziku... a namera je da se trkači bodre ali i da publika ima dodatnu zabavu, što je veoma važno. Bez obzira na to što su mnogi maratoni međusobno pobratimi, mi smo ipak jedni drugima konkurencija - trkači ne mogu na svim maratonima tokom godine da trče i moraju da odaberu nekoliko, zato nam je važno da baš naš bude među njihovim favoritima. Trkač mora da bude zadovoljan organizacijom maratona da bi mu se vratio i sledeće godine.“

Da li ste zato svih ovih godina dovodili u Beograd velike sportske zvezde?

"Ideja da se dovode zvezde nije izvorno naša, to sam video u Njujorku 1990. kada je promoter bio Kasijus Klej. Snaga njegovog prisustva na atletskom događaju, bez obzira na to što je bokser, bila je neverovatna. Zato smo rešili da i u Beogradu radimo isto. Naš promoter tada bio je Bob Bimon – aktuelni olimpijski rekorder u skoku u dalj. Uvek smo birali takve osobe, harizmatične, pristupačne, one koje žele sa svima da se slikaju, porazgovaraju, daju autograme... kao što je na primer Karl Luis, koji je bio naš promoter 2013. i 2016. godine. Za jubilarni 30. maraton, 2017. napravili smo projekat „Legende ponovo u Beogradu“ i doveli smo prethodne promotere: Majkla Paulea (sadašnji svetski rekorder u skoku u dalj), Galinu Čistjakovu (rekord u skoku u dalj), Kevina Janga (rekord u 400 m sa preponama), Havijera Sotomajera (rekorder u skoku u vis)...

 Koji maraton u svetu biste izdvojili kao najbolji?  

"U Svetskom udruženju maratona i uličnih trka ima oko 500 članica, Njujorški je najveći sa 55.000 učesnika, a takvi su i Boston, London, Čikago, Tokio i Berlin. To je ta velika šestorka i svi brojevi u vezi sa tim maratonima su neverovatni. Osim velikog broja učesnika, na raspolaganju im je i oko 14.000 volontera, skoro 2.000 zdravstvenih radnika, dakle armija ljudi. Prijavljivanje mora biti i do godinu dana ranije, a novac od prijava ide delom organizatorima, a delom u dobrotvorne svrhe. Svetsko udruženje je počelo da ocenjuje maratone ne samo po tome koliko učesnika ima već i po tome koliko su dobrobiti učinili za društvo. Mi smo to prihvatili još pre 20 godina i ostvarili smo saradnju sa Unicefom, kao i sa mnogim drugim humanitarnim organizacijama, sa udruženjima osoba sa invaliditetom. Beogradski maraton je dobitnik nagrade za društveno odgovorno poslovanje 2018. godine. Takozvani maratonski Oskar dobili smo za dva značajna programa: „Heroji Beograda“ – za uključivanje u trku osoba sa invaliditetom, kao i „Mama fit“  - angažovanje trudnica i mama koje imaju bebe.“

Japanski pisac, maratonac i ultramaratonac, Haruki Murakami je u svojoj knjizi „O čemu govorim dok govorim o trčanju“, objasnio zašto trči i o čemu razmišlja u tim trenucima. O čemu vi razmišljate između dva maratona i koliko ranije počinju pripreme za sledeću najpopularniju trku u Beogradu i regionu?

"Drago mi je da ste pomenuli Murakamija jer smo mu poziv da dođe u Beograd odavno uputili. Dok čekamo njega, ne čekamo ništa drugo – odmah kada se završi jedan Beogradski maraton počinjemo da radimo na sledećem, naročito sada u izazovnim vremenima pandemije kada je sve neizvesno. Radimo i nadamo se da će sledeće godine korona biti iza nas i da ćemo moći da se vratimo maratonu u punom sjaju, onakvom po kojem je naš grad postao prepoznatljiv na svetskoj trkačkoj mapi.“