ZVEZDIN TORANJ, OGNJEN KUZMIĆ: Školovani mašinovođa koji spušta rampe

ZVEZDIN TORANJ, OGNJEN KUZMIĆ: Školovani mašinovođa koji spušta rampe

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©


Počeo kao fudbalski centarhalf, vozio lokomotive po ranžirnim rampama pripremajući se za životni poziv, zbog nedostatka gvožđa u krvi nije prošao na prijemnom u Ljubljani, prespavao draft, igrao sa Stefom Karijem, iz američkog sna probudila ga napukla kost i posle svega postao MVP januara 2017. u Evroligi

Ako nekad neki probitačni producent odluči da snimi film o Ognjenu Kuzmiću, u njegovom nazivu mora da bude reč “neverovatno”. Priča o košarkaškom centru i najvišem junaka osvajačkog pohoda Crvene zvezde po evropskim i jadranskim koordinatama ima sportsku potku, ipak ona je u vrsti životnih parametara bez ikakve sumnje – drama.

Počeo je kao fudbalski centarhalf, kasno je košarkaški prohodao, vozio lokomotive po ranžirnim rampama pripremajući se za životni poziv, pravio prtinu po finskim tundrama, zbog nedostatka gvožđa u krvi nije prošao na prijemnom u Ljubljani, prespavao draft, igrao sa Stefom Karijem, iz američkog sna u San Francisku probudila ga napukla kost na nozi i posle svega postao MVP januara 2017. u Evroligi.

Za sve ovo što mu se dešava u Doboju kažu “čist šićar”:

– Nisu mi bila velika očekivanja. Kasno sam došao pod obruče. Voleo sam sport odmalena. Pokušao sam u fudbalu, pa su me nagovorili da dođem na košarku. Želeo sam samo da igram. Nisam ni sanjao da će moj put biti ovakav. Bilo je tu uspona i padova, ali vredelo je sve to proći. Ovo što mi se sad dešava u Crvenoj zvezdi je privilegija.

Peva lopta “bubamara”

Prva Ognjenova lopta bila je “bubamara”. Zvezdaš po porodičnoj tradiciji, na teren je istrčao zajedno sa Nikolom Žigićem. On na zeleno polje snova plodne Grabovice, severozapadno od Doboja, a Žiga na “Marakanu”. Na centru su se razdvojili – on je otišao u odbranu na štopera, a Žiga u napad na centarfora. I jedan i drugi stigli su u pesmu “delija” u različitim intervalima, ali u vremenu ogromnog ponosa Crvene zvezda nakon pobeda nad Lesterom i Fenerbahčeom, Realom, CSKA.

A onda, u meču protiv Fenerbahče – tri sekunde za ceo život…Poslednji napad gostiju Ekpe Judo kreće na drugi obruč – neshvatljivo pogrešan izbor vrsnog centra?! – Kuzmić, koji sa podignutim rukama dodiruje kotu 2,81 metar, udara blokadu. I Fenerbahče je konačno pao u Beogradu. Erupcija u “Pioniru”, lava se razlila po celom kontinentu. Ta rampa izabrana je za potez kola u Evroligi. Uz umetnički i epski utisak, Ognjen je te 17. evroligaške večeri stigao do rekorda karijere – 21 poen. Mašinovođa koji voli rampe. I dok se po evropskim televizijskim mrežama i digitalnim platformama vrteo njegov šoutajm, on je čvrsto ostajao na zemlji sa cipelama broj 51. Podseća da je u Crvenu zvezdu došao iz dva razloga: zvezdaš je i nakon svih tih selidbi kroz karijeru, posebno nakon odlaska iz Panatinaikosa, želeo je da potpiše dugoročni ugovor sa klubom čija mu igra u potpunosti odgovara. Kao reper mogla je da posluži nadgradnja igračkih vrednosti Bobija Marjanovića i Majka Cirbesa izvedena pod rukom i idejom Dejana Radonjića:

– U Zvezdi postoji sistem igre koji odgovara centrima. Kada imate plejmejkera kao što je Jović, a Simonović i Dženkins izvlače protivnika koji nastoji da spreči njihove rakete, mnogo je lakše igrati, ne samo unutrašnju igru, već i spolja. Postoji balans, svi igrači trude se da doprinesu tome. Ovaj tim pokazuje da je košarka kolektivni sport i, bez obzira na to što je više puta konstatovano, ponoviću da je glavna zvezda ove Crvene zvezde tim.

Serija minijatura u meču protiv Fenerbahčea bila je uvod u kulminaciju. Kad se uradio mesečni obračun, svi u Crvenoj zvezdi mogli su pobednički da podignu palac ne samo zbog pobeda nad Žalgirisom, Fenerbahčeom, Makabijem, Baskonijom i Panatinaikosom nego i zbog centra. Brojke su neumoljive: Kuzmić je prosečno beležio 11,6 poena i osam skokova za ukupan indeks 17,8. I titula najkorisniji igrač Evrolige u januaru.

Foto: Beta

Foto: Beta

“U Zvezdi postoji sistem igre koji odgovara centrima. Zato mi je prilikom dolaska bilo veoma važno šta misli trener Radonjić…”

Ognjen Kuzmić već deset godina nastoji da uhvati “voz” koji je sa velikim zakašnjenjem krenuo iz Doboja. Malo je gubio vreme kao komandant protivvazdušne odbrane mesnog fudbalskog kluba, pa onda manevrisanje po šinama karijere – košarka ili tehničar železničkog saobraćaja? – tako da je prva slova košarkaške azbuke savladavao u juniorskom godištu. Poziv da dođe na trening u klub FinDo nije dobio posle basketa sa drugarima, nego zato što je za glavu viši od svih vršnjaka – 204 centimetra. Počeci su bili teški i mukotrpni, obeshrabrujući. Za ilustraciju problem sa kojim se suočio na prvom (dvo)koraku često navodi “ručam levom, pišem levom, a šutiram desnom rukom”.

Šokantan nalaz u Ljubljani

Taj uvodni period donosio je posle svakog treninga propitivanje da li sam za ovaj sport. Ipak nije pokupio stvari i ušao u lokomotivu. Seo je u kupe i otišao u Banjaluku. U Borcu nije dobio šansu da igra za prvi tim već za juniore. Košarka nije napunila njegove misli niti se primakla srcu. Učio je, ali nije zagrizao basket. (“Snalazio sam se nekako, nije to još bilo ništa ozbiljno. Nisam još bio spreman da igram.”) Posle pola godine vratio se u Doboj i našao se na raskršću.

Novu sreću pokušao je da nađe u Ljubljani. Otišao je u Olimpiju i doživeo šok već na drugom koraku. Slovenci su primetili da kod njega postoji neki košarkaški štof, ali lekarske pretrage zaustavile su ga na ulasku u krojačku radionicu “zmajčeka”. Imao je manjak gvožđa u krvi u takvoj dozi da nije mogao da stavi potpis na ugovor. Preporuka je bila što dalje od košarke. Tada je bio blizu odluke da digne ruke od obruča i da vanredno završi školu. Vratio se u rodnu Grabovicu i počeo po receptima bake Koviljke da puni krvotok krvnim zrncima, a posle pola godine i narandžastim lopticama. Tada je dobio poziv od zemljaka iz Doboja koji je dugo radio u Finskoj:

Zlatan Prešić predložio mi je da, kad već imam toliko slobodnog vremena, dođem malo gore na sever kod njega. Da vidim, probam, nikad se ne zna. Finska košarka? Čudno je zvučalo, ali nikad nisam bežao od avantura, ionako sam imao vremena na pretek. Nisam moga ništa da izgubim.
I otišao je u Usikaupunki, klub Korihajt. Mnogi su njegovu odluku da ode u grad zbog kog je mesec dana lomio jezik i ponavljao kao mantru prihvatili sa podsmehom. Neki će onako “na prvu” pomisliti da je odlazak na košarkašku periferiju pogrešan izbor, ipak Ognjen je u Finskoj fizički ojačao i mentalno očvrsnuo. Tamo je radio sa vrsnim trenerom Jurijem Lehtonenom, koji je paralelno radio u dva bitna segmenta svakog sportiste – razvijanju ličnosti i fizičkoj izgradnji.

Primenjeni režim ishrane podrazumevao je živa jaja i unos velikih količina proteina. Ponekad je i tri puta dnevno radio sa tegovima kako bi stekao gabarit i snagu. Njemu i Bojanu Šarčeviću, takođe Dobojliji, treneri su propisali da na trening dolaze biciklom. U letnjim i jesenjim danima to je bilo zanimljivo, ali kad bi pao sneg, postajalo je “veoma zanimljivo”, a sanke ili saonice javljale su se kao spasonosno rešenje. Prvu godinu igrao je u prvoj ligi kao junior, gde je prosečno postizao 26 poena uz 20 skokova po utakmici. Drugu u drugoj ligi. Kad se vratio u Bosnu, ne više kao bledi i mršavi mladić koji je jedva sebe mogao da nosi na nogama, otišao je u Čelik, u Prvu ligu BiH. Zenicu obeležava kao prelomnu tačku karijere:

– Osetio sam da mi se košarka uvukla pod kožu. Dobio sam strahovit motiv za jačim radom. Bio sam siguran da je basket moj budući poziv. Ništa me više nije moglo zaustaviti.
Svakog dana u svakom pogledu osećao se sve moćnijim i sve većim zaljubljenikom u košarku. Pred oči su dolazili sve jači izazovi. Posle rada sa Kostom Jankovim, za novu stepenicu izabrao je Španiju. Finski đak, pa u ACB ligu. Ipak, nije bilo po njegovom očekivanju, ali nije se bunio jer je bio siguran da je to škola koju vredi proći. Potpisao je za Unikahu, pa prvo prosleđen u drugu ligu, a zatim na kaljenje u Huventud.

Badalona je bila njegovo predvorje NBA. Naoružao se motivima, zategao mišice i krenuo u osvajanje Španije. Dobra sezona i draft, na koji ga je prijavio njegov agent Dragan Delić, kao nagrada. Znao je da skauti Golden Stejta dolaze da bi ga skenirali do poslednjeg detalja košarkaške (ne)kompletnosti. Bio je jedno vreme sa “Voriorsima”, ali zbog povrede u jednom od delikatnijih trenutaka karijere nije igrao. Želeo je da ode u Ameriku, ali ako i ne prođe na draftu, rezonovao je, neće biti smak sveta:

Foto: Beta/AP

Foto: Beta/AP

Kari je Supermen. Munja. Leti sa loptom, šutira i pogađa. Isti je i na treningu i na utakmici. Kad čovek vidi kakav je njegov pristup, onda nije iznenađenje sve to što radi i kakve procente ostvaruje

– Draftu prisustvuje svega 30 košarkaša za koje se veruje da će biti izabrani. Lagao bih kada bi rekao da nisam priželjkivao da prođem. Svi mi koji igramo košarku želimo da jednog dana zaigramo u NBA. Kod nekog se to javi odmah, a kod mene je stiglo kasnije, pošto dugo nisam bio načisto sa tim da li ostati u košarci ili izabrati neko drugo zanimanje. Ti letnji dani tekli su savim mirno. Ni u noći drafta nije bilo nikakvog bdenja i iščekivanja vesti iz Amerike. Istina, internet veza u mojoj rodnoj Grabovici, gde sam bio na odmoru, nije baš najbolja, ali i da je drugačije, ja bih tu noć prespavao. Probudim se, jave mi telefonom da sam draftovan. Rekao sam: “Okej!”

Stef Kari je Supermen

Golden Gejt ga je izabrao kao 52. pika. Ulaznica za visoko društvo bilo je u džepu. Kakva galaksija asova – Stefon Kari, Džermejn O’Nil, Klej Tompson, Andre Igudala, Endrju Bogut i brojni drugi. Prvi utisak koji je poslao sa nove adrese glasio je: “NBA je svet za sebe.” Arene su kao svemirski brodovi sa 20 hiljada mesta, te posebne dvorane za trening, specijalne teretane, saune, velnes centar i još mnogo toga. Uz tebe ceo tim, kondicioni trener, nutricionista i još neki. Ritam sezone je takav. Sa evropske strane Atlantika teško razumljiv i objašnjiv: ili su u avionu ili na terenu, a van sezone treninzi i po četiri sata. Svaku priču na temu NBA počinje i završava sa Stefom Karijem:

– On je Supermen. Munja. Leti sa loptom, šutira i pogađa. Isti je i na treningu i na utakmici. Kad čovek vidi kakav je njegov pristup, onda nije iznenađenje sve to što radi i kakve procente ostvaruje.

Kuzmić je u ruki sezoni odigrao 19 utakmica za Golden Stejt, ali ga je uprava, zajedno sa Nemanjom Nedovićem, poslala u Santa Kruz Voriors, koja se takmiči u Razvojnoj ligi. Godinu dana kasnije osvojio šampionski prsten, a sa Santa Kruz Voriorsima i NBA razvojnu ligu.

– Fantastična je stvar za sve kad si deo te priče, pogotovo za one koji su košarkaško znanje sticali čak u Finskoj. Teško je pronaći adekvatne reči da se na pravi način opiše taj osećaj kad igrate protiv najboljih košarkaša sveta. Ako čovek hoće da vidi koliko stvarno vredi, koje su njegove granice, onda mora makar neku etapu svoje karijere da odradi u NBA. To je neprocenjivo iskustvo. To mora da bude veliki motiv za one koji tek stupaju na košarkašku scenu. I ne treba da se plaše. Treba da veruješ u sebe, snimaš, učiš i uživaš.

Kuzmićeva karijera je po mnogo čemu jedinstvena. Dok mnogi stručnjaci savetuju talente da ne žure u Ameriku već da je mnogo bolje i po njih korisnije da se kale u jednom veoma kvalitetnom takmičenju kao što je Evroliga, Ognjen je odmah odleteo za San Francisko. Zanimljivo je da nije išao ni prekodrinskim putem kojim u svom stasavanju prođu igrači iz Bosne i Hercegovine – nije se našao na radaru ni Partizana ni Crvene zvezde.

Nakon Amerike, iz koje se vratio sa dva prstena – jednim NBA, a drugim vereničkim (supruga Amerikanska Tomiša) – obreo se u Atini. Panatinaikos je vodio Aleksandar Đorđević, a tu su bili Miroslav Raduljica i Aleksandar Pavlović. Činilo se da je našao mirnu luku u kojoj će moći na miru da pokaže sve ono što je tokom svog “puta oko sveta” naučio. Međutim, očekivanja se nisu ostvarila. More u Atini brzo se uzburkalo, vlasnik kluba imao je neke “ljubimce”, pa je Kuzmić dobijao zanemarljivu minutažu. Posle nekoliko slabijih rezultata, a činilo se da su značajnu ulogu u miniranju atmosfere imali i domaći detonatori po kojima je Panatinaikos poznat, Đorđević je dobio otkaz, a zeleni dres morali su da vrate Kuzmić i Pavlović. Još jedno vredno životno iskustvo i potraga za novom sredinom. Igrao je Letnju ligu u Americi, pričalo se da je opet na meti nekih NBA ligaša, ali jedan poziv presekao je sve dileme:

– Kad su me obavestili da je Crvena zvezda zainteresovana za mene, bio sam srećan. Zvezdaška krv je u mojoj porodici. Ipak, ono što mi je bilo veoma važno jeste Radonjićeva vizija. Sve govori da sam ovog puta pogodio.

U izrastanju u centra o koga će se ovog leta otimati evropski velikani sa daleko većim budžetima od Crvene zvezde ogromnu ulogu ima je selektor “orlova” Aleksandar Đorđević. Kuzmić se svojevremeno odazvao pozivu selektora Bosne i Hercegovine Aleksandra Petrovića, međutim posle svega pet dana priprema pokupio je stvari. To je tema o kojoj ne želi da priča, pominje se da je razlog bio favorizovanje nekih igrača i insistiranje na tome da oni igraju po svaku cenu. Koji su tu kriterijumi bili u pitanju, može da se nasluti, ali to je epizoda na koju džin iz Doboja neće da se vraća. Selektor Đorđević na njega je računao za Svetski šampionat u Španiji, ipak zbog povrede potkolenične kosti nije mogao da bude deo tima koji se domogao srebrne medalje. Nepravda je ispravljena godinu dana kasnije na Evrobasketu.

Ognjen Kuzmić ide neobičnom životnim kolosecima. Iz Amerike je krenuo u osvajanje Evrope. I to radi na fantastičan način. Leteća tvrđava.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar