Svet
14.01.2018. 15:40
Ivana Miloradović
KAKO JE DOŠLO DO POBUNE, ANALIZA: I u Iranu najbolji posao - državni posao
Godišnji prihod po glavi stanovnika iznosi oko 19.000 dolara. Međutim, kada zagrebemo, shvatamo da je stvarni godišnji prihod skoro četiri puta niži, što znači da država uzima tri četvrtine zarade na ovaj ili onaj način
Teško da i sami Iranci znaju gde su i kada tačno počeli prvi veliki protesti posle 2009. godine.
Međutim, svi znaju gde nisu. Teheran je poslednjih nedelja najmirniji grad u Iranu. Tu se krije i pravi razlog za najnoviji izliv narodnog nezadovoljstva, koji je toliki da su neki građani prešli jednu od crvenih linija i parolama pozvali na smrt - kako predsednika Rohanija, tako i vrhovnog verskog vođe ajatolaha Hamneja. Seme bunta sigurno je još letos dobro zalio sin reformiste Mohamada Reze Arefa kada je u radijskom intervjuu svoj poslovni uspeh pripisao „dobrim genima". Društvene mreže su potom eksplodirale od kritika na račun „agazade", podmlatka političke i verske elite.
Osamdeset odsto firmi u Iranu u državnoj je svojini. Zato je najbolji posao - državni posao. Deca moćnika su na takve poslove, koji sa sobom nose debele bonuse i beskamatne kredite državnih banaka, prosto pretplaćena. Nominalno, Iran je 25. ekonomska sila sveta sa 1.535 milijardi dolara bruto nacionalnog proizvoda u prošloj godini. Njegov rast iznosio je četiri procenta lani, a nešto veći se predviđa ove godine. Godišnji prihod po glavi stanovnika iznosi oko 19. dolara. Međutim, kada zagrebemo, shvatamo da je stvarni godišnji prihod skoro četiri puta niži, što znači da država uzima tri četvrtine zarade na ovaj ili onaj način.
Kap koja je prelila čašu predstavljao je Rohanijev nacrt budžeta. Nasuprot obećanjima da će na infrastrukturu potrošiti preko 31 milijardu dolara, predsednik je odlučio da izdvajanja za taj sektor smanji čak 16 odsto. Time je pogođena armija građevinskih radnika, koji popravljaju zemljotresima razorenu infrastrukturu i grade novu u mestima poput Kuta ili pokrajine Kermanšah, nedaleko od granice s Irakom. Nacrt budžeta predviđa i obustavljanje socijalnih davanja za preko trideset miliona građana. Istovremeno, ekonomski podaci pokazuju da se od 2007. do 2015. godine prihod prosečnog domaćinstva van Teherana smanjio 15 odsto, dok je u prestonici porastao za isti procenat.
Dodatni razlog za bunt krije se u paroli demonstranata: „Ne Gazi, ne Libanu, ne Siriji - moj život za Iran!" Naime, šiitski Iran u dobrim je odnosima sa sunitskom Turskom i Katarom. Prva zemlja je, uz Kinu i Indiju, okosnica iranske spoljnotrgovinske razmene. Druga sa Iranom združeno eksploatiše ogromne rezerve prirodnog gasa i nafte u Persijskom zalivu. Teheranov nemezis je svakako vahabistička Sudijska Arabija, zakleta u borbi protiv izvoza Islamske revolucije po šiitskoj meri. Dve zemlje vode ogorčeni vojni sukob preko leđa Jemena, pri čemu se kraj građanskog rata ne nazire. Otac iranske Islamske revolucije, ajatolah Hamnej, zakleo se da će je proširiti na ceo muslimanski svet. Ta vizija košta. Čini se da je demonstrantima širom iranske provincije dosta vojne, logističke i finansijske podrške palestinskom Hamasu, libanskom Hezbolahu i sirijskom predsedniku El Asadu.
Predsednik Rohani izabran je pre dve godine da bi sa zapadom postigao dogovor o iranskom nuklearnom programu i stavio tačku na sankcije, koje, u manjoj ili većoj meri, u zemlji ne prestaju od pada šaha Reze Pahlavija. Rohani je dogovor i postigao, a onda mu se dogodio Tramp. Američki predsednik odbio je da ratifikuje sporazum s Iranom, vratio ga u Kongres na doradu, a o krajnjoj sudbini kaznenih mera treba da odluči do kraja januara. To, naravno, druge zemlje i kompanije ne sprečava da posluju s Iranom, ali ih i ne ohrabruje. Na prvi pogled, protesti su znak da sankcije urađaju plodom i da se teokratski režim u Teheranu posle četiri decenije ozbiljno ljulja. Međutim, dovoljno je bilo videti sednicu Saveta bezbednosti koju je američka ambasadorka u UN Niki Hejli sazvala zbog vesti o pogibiji dvadesetak demonstranata u sukobima s iranskom policijom pa znati da to jednostavno nije slučaj. Sednica se preokrenula u salvu kritika na račun SAD. Najugledniji američki spoljnopolitički analitičari na stranicama „Vašington posta" upozoravaju predsednika da ne gura Iran do tačke kada će raskinuti sporazum o nuklearnom programu jer bi time ceo Bliski istok mogao da porine u rat bez kraja.
Ajatolah Hamnej pokazuje istu rigidnost kao i Tramp upirući prst u dežurne krivce - SAD, Izrael i Saudijsku Arabiju. Predsednik Rohani ipak priznaje da je jaz između generacija u korenu problema. Naime, na ulicama su mladi, koji čine većinu u zemlji sa stopom nezaposlenosti od 13 odsto. Zato ovaj protest živi svoj paralelni život i na društvenim mrežama, koje je mnogo teže cenzurisati, mada je vlada u Teheranu daleko spremnije odgovorila na izazov u sajber-prostoru nego tokom nemira pre devet godina.
Iran je svakako na prekretnici. Najnovija vest je da vlasti ponovo otvaraju istragu o misterioznoj smrti bivšeg predsednika Rafsanžanija. On je pronađen mrtav u bazenu pre tačno godinu dana. Porodica tvrdi da je njegov kateter bio deset puta radioaktivniji nego što je normalno. Odluka iranskog Nacionalnog sveta za bezbednost trebalo bi da pokaže narodu da je šiitsko sveštenstvo čulo i razumelo demonstrante. Istovremeno, prema uhapšenima, kako upozoravaju iranski advokati, vlasti nisu ništa blaže nego pre devet godina. Iranska vlast se prema svom narodu odnosi kao i međunarodna zajednica prema njoj - deset po turu, a onda šargarepa. Izgleda da je vreme da se štap odmori da se ne bi prešle i poslednje crvene linije.
NE PROPUSTITE:
NE PROPUSTITE:
PROTESTI U IRANU: Vojska izvodi tenkove na ulicu
PROTESTI I NEMIRI U IRANU: Još devet ubijenih demonstranata, ukupno preko 20 žrtava
PALE I PRVE ŽRTVE DEMONSTRACIJA U IRANU: Dvoje poginulo na protestu u gradu Dorudu
KONTRAMITING U TEHERANU: 4.000 okupljenih na provladinom skupu, protesti se nastavljaju
BOŽE BLAGOSLOVI ŠAHA REZU PAHLAVIJA ODJEKUJE KOMOM
POČELA POBUNA PROTIV IRANSKIH VERSKIH VOĐA
Komentari
