KOLUMNA, ALEKSANDAR CRKVENJAKOV: Koliko ruska inflacija liči na onu našu iz devedesetih

KOLUMNA, ALEKSANDAR CRKVENJAKOV: Koliko ruska inflacija liči na onu našu iz devedesetih


Drastičan pad cene nafte tokom 2014. doveo je do toga da rublja u odnosu na dolar izgubi polovinu vrednosti. Nakon toga zadivljujuće se stabilizovala, ali privreda, kojoj je naftni sektor osnovni oslonac, još nije izašla iz recesije

Postoji neizbežno pitanje za svakoga ko ovih godina dolazi iz Moskve: “Kako se Rusi bore sa sankcijama?” Istraumirani iskustvom iz devedesetih godina, Srbi u to pitanje uključuju sećanje na sve ono što im je tada zagorčavalo život: prazne rafove, redove, crni kurs, inflaciju…

Odgovor je: Situacija ni blizu našoj nekadašnjoj! S druge strane – ipak u Rusiji nije sve isto kao u vreme privrednog i potrošačkog poleta u prvoj dekadi ovoga veka. Mada i Rusi pamte inflaciju – u pomenutim tranzicionim, haotičnim devedesetim godinama išla je i do 2.500 odsto – ono što im sada preti je deflacija, kao proizvod recesije i pada potrošnje.

Ne sankcije, već drastičan pad cene nafte tokom 2014. – doveo je do toga da rublja u odnosu na dolar izgubi polovinu vrednosti. Nakon toga zadivljujuće se stabilizovala, ali privreda, kojoj je naftni sektor osnovni oslonac, još nije izašla iz recesije – mada je ovih dana u Sočiju ministar ekonomije Uljukajev izjavio da je ekonomija sada toliko blizu nuli da on to više ne bi ni nazivao recesijom. Ono od čega bi privreda trebalo da se oporavlja predstavlja zbilja jak udarac – prihodi od nafte i gasa su od 7,43 triliona rubalja u 2014. spali na 5,86 u 2015!

Moskovski imenjak i prijatelj, Saša, ima tezu da ne postoji to što se u ruskoj prestonici za pare ne može nabaviti. I zaista, u radnjama ima svega, a pogotovo u malim oglasima – moj favorit je privatna podmornica, svega milion i po dolara. Međutim, za one koji ne raspolažu milionima, za prosečnu porodicu, svakodnevica je postala manje opuštena, uprkos tome što je vlada uspela da plate u javnom sektoru sačuva na istom nivou.

Postoje rezerve, kako privatne tako i državne, ali ipak sve vodi u smanjenje projektnih investicija i redukovanje budžeta na svim nivoima. Posledice su: politika umerenog stezanja kaiša, viši porezi i stroži mehanizam njihovog prikupljanja, kao i protekcionističke mere koje otežavaju uvoz.

Kao posledica, uvoz se u odnosu na 2014. prepolovio. Međutim, smanjena ponuda takve robe nije dovela do srazmernog porasta cena. U prehrambenom sektoru deo ranijeg uvoza supstituisan je domaćom proizvodnjom. Pogotovo je to vidljivo u sektoru mlečnih proizvoda – jer je prethodna situacija u kojoj je finski “Valio” suvereno punio rafove u evropskom delu Rusije ne samo mlekom, već i kefirom i grčkim jogurtom, bila gotovo nenormalna. Očigledno je da je i profitna margina uvoznika smanjena jer je, recimo, na vrhuncu potrošačke euforije 2008. bila jednostavno bezobrazna.

MoskvaNe postoji to što se u ruskoj prestonici za pare ne može nabaviti. U radnjama ima svega, a pogotovo u malim oglasima, moj favorit je privatna podmornica – svega milion i po dolara. Ipak, u Rusiji nije sve isto kao u vreme privrednog i potrošačkog poleta u prvoj dekadi ovog veka

Najznačajniji faktor bilo je novo ponašanje potrošača – prestali su da kupuju. U međuvremenu su obnovili kućnu tehniku, probali čuvene brendove, osetili čari lagodne potrošnje – a onda ih je kriza vratila već genetski ugrađenom oprezu pred budućnošću. Prodavci tehnike se žale da nestaje (za njih dobar) običaj da svaki novi model na tržištu odmah i kod potrošača zamenjuje onaj prethodni.

Istraživanja kažu da oko 60 odsto familija traži način da čak i osnovne prehrambene i higijenske proizvode nabavi na promocijama. S druge strane, trgovci koji su ranije praktikovali samo sezonske popuste sada iz izloga i ne vade objave o rasprodajama, produžavajući ih tokom cele godine. I nije sve vezano za krah cena nafte – domaćinstvima su, u međuvremenu, došli na naplatu i visoki troškovi pozajmljivanja i vraćanja kredita akumuliranih u vreme “buma”. Dok je u pomenutoj potrošački sjajnoj 2008. godini samo oko pet odsto porodičnog prihoda išlo u štednju, to je sada skoro tri puta više.

Ova godina je loše počela za proizvođače nafte, s cenom koja je išla i ispod 30 dolara za barel, što je ruski budžetski deficit vodilo ka minusu od bar pet odsto. Međutim, nakon toga je otišla na preko 40 dolara. Nema sumnje da se tog trenutka iz Kremlja čuo uzdah olakšanja. Očekuje se da će se cena nafte u narednom periodu i stabilizovati negde u zoni između 40 i 50 dolara.

Suma Čakrabarti, predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj, pretpostavlja da će ruska ekonomija ponovo “ubaciti” u prvu razvojnu brzinu negde do kraja 2017. godine. Ističe da se recesija u Rusiji negativno odrazila i na ekonomije Centralne Azije, Istočne Evrope i Kavkaza, čija je stabilnost krucijalna za ceo region.

Međutim, ima i onih koji smatraju da se ruska ekonomija, ukoliko se i dalje osloni na prodaju nafte i gasa, neće izvući iz razvojne krize sve dok cena nafte ne prebaci daleko preko 70 dolara za barel. Podaci iz proteklih decenija pokazuju da bi cena nafte trebalo da raste po 10 do 15 odsto godišnje kako bi podržala rast sličan tadašnjem. Praktično, cena barela bi trebalo do 2018. da dostigne 80 dolara, a do 2020. – 110 dolara, kako bi se ruskoj ekonomiji obezbedio godišnji rast od dva do četiri odsto i ona u tom periodu vratila na nivo iz 2008. Takav scenario nije verovatan jer se procenjuje da će proizvođački rat cena i uticaj novih tehnologija dobijanja goriva iz škriljaca i bioizvora ograničiti cenu na šezdesetak dolara.

To bi značilo da će, ukoliko ne sprovede realističan plan modernizacije, liberalizacije poslovnog okruženja i primene strukturnih reformi, Rusija ostati problematičan zarobljenik tržišta sirovina. Ono što joj “sreću kvari” u izbegavanju takve sudbine je što je još uvek relativno izolovana.

Dodajmo tome i činjenicu da se ekonomija do sada držala na površini državnim investicijama i javnim nabavkama. Nama s “ovih prostora” je jasno da to znači i “čvrsto spleteno kolo” biznismena i državnih funkcionera. Država, ili oni koji sebe podrazumevaju da su to, morala bi da “olabavi dizgine” i učini poslovanje u Rusiji transparentnijim, jednostavnijim i sigurnijim – slobodnijom trgovinom, vraćanjem zemljišta na tržište, garancijama za strane investitore i lansiranjem mehanizma koji će stimulisati sada zamrlu potražnju.

To bi bila situacija u kojoj je važnije kreirati poslove i rast nego sakupljati poreze. Atmosfera koja podstiče ljude da sami preduzetništvom zarađuju, radije nego da budu na državnoj platnoj listi. To ne traži političke promene, ali bi promene u ponašanju trebalo da budu kapitalne. Vrlo slično našoj situaciji, uz jednu ogromnu razliku: Sibir i rezerve sirovina koje obezbeđuje. Rusija je, praktično, kontinent koji u kriznim uslovima može biti i dovoljan samom sebi, i to obični Rusi, kad god im se sa Zapada zapreti nečim novim, rado ističu.

U međuvremenu Saša, pomenut na početku, nudi svoj recept za opstanak: kada kupuješ sladoled, kupi “plombir” (smrznuta slatka pavlaka popularna u sovjetskim vremenima) a ne “movenpik”; kada kupuješ novi mobilni telefon, u radnji se hvataj za model pretposlednje generacije; a za sve ostalo idi na “Alibabu” i naruči iz Kine, još malo pa džabe…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar