NOVE EKONOMSKE PERSPEKTIVE SRBIJE: Evroazijska ekonomska unija i kineski “novi put svile”

NOVE EKONOMSKE PERSPEKTIVE SRBIJE: Evroazijska ekonomska unija i kineski “novi put svile”


“Treba da se učimo od drugih, recimo od Turske, koja ne odustaju od EU, ali gradi saveze i ekonomske veze na drugim stranama. Naša politika treba da bude otvorena prema svima, ali ne samo prema EU i Rusiji već i prema Kini, koja bi da od Srbije dobije prostor za ekspanziju u EU.”

Evroazijska ekonomska unija i kineski novi “put svile” sve ambicioznije trasiraju budućnost evroazijskih integracija i postavljaju pitanje da li će one stići sve do Lisabona ili će se zaustaviti u Minsku i Istanbulu.

Osnivanje Evroazijske ekonomske unije, koju čine Rusija, Kazahstan, Belorusija i Jermenija, uz Kirgistan kao pridruženu članicu, dodatno je učvrstilo integracije između zemalja koje su već bile u jedinstvenom carinskom i ekonomskom prostoru. Ubrzo nakon raspada Sovjetskog Saveza, podsećamo, započinje proces evroazijskih integracija kao vid novih oblika saradnje novonastalih nezavisnih država.

Evroazijska unija i srpska perspektiva

Tokom godina potpisano je više sporazuma o međusobnoj saradnji, usmerenih prvenstveno na produbljivanje i jačanje ekonomskih veza država članica, posebno između najvećih zemalja Rusije, Belorusije i Kazahstana. Evroazijska ekonomska zajednica i Evroazijska ekonomska unija su primeri integracionih procesa, odnosno dinamičnog regionalnog povezivanja i zasnivaju se na već poznatim modelima ekonomske grupacije država. Na osnovu Ugovora o Evroazijskoj ekonomskoj uniji, potpisanog u Astani (Kazahstan) 29. maja 2014, a početak rada Unije ozvaničen je 1. januara 2015. godine.

– Evroazijska unija je institucija stvaranja zajedničkog tržišta na prostorima pre svega bivšeg SSSR-a, ali sa ambicijom širenja i mimo tog prostoraukazuje Branko Radun, politički analitičar, i dodaje:

– Teško je reći kojom dinamikom će se razvijati ovo zajedničko tržište jednog ogromnog prostora koji nije za potcenjivanje. Iako se u ovom momentu čini da nam je taj prostor daleko i da je mnogo manje atraktivan od evropskog tržišta, u njega je lakše ući, naročito u momentu sankcija EU prema Rusiji. Ipak, nikada ne treba smetnuti s uma da većinu trgovine i finansijskih transakcija imamo sa zemljama EU, ali ni ova geoekonomska orijentacija nije za potcenjivanje.

Radun upoređuje mogućnosti koje nude EEU i EU.

Ne bih stvari postavljao ili-ili, već kao dva paralelna procesa. Ne smemo da okrenemo leđa Rusiji zarad evrointegracija, pa čak i da znamo da ćemo nekada ući u EU. Koliko vidim, naše članstvo je na dugom štapu. Treba da se učimo od drugih, na primer kako se ponaša Turska – ne odustaju od EU, ali grade saveze i ekonomske veze na drugim stranama. Naša politika treba da bude otvorena prema svima, ali ne samo prema EU i Rusiji već i prema Kini, koja bi da od Srbije dobije prostor za ekonomsku ekspanziju u EU. Mi u takve projekte moramo ući bez obzira na to što se to nekom na Zapadu ne sviđa. Prioritet nama ne treba da budu ni evropske ni evroazijske unije, već nacionalni interes. Kako se koja od njih uklapa u naše vitalne nacionalne interese, takav i naš odnos prema njima treba da bude – ukazuje Radun.

Manevarski prostor na putu za EU

Jedna od najznačajnijih tendencija u razvoju savremenog sveta jeste i rast integracionih privrednih procesa i uspostavljanje velikog broja trgovinskih blokova univerzalnog i regionalnog karaktera.

Na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, gde je početkom devedesetih godina 20. veka došlo do ozbiljnih geopolitičkih promena nakon raspada SSSR-a i formiranja novih nezavisnih država, integracija je postala jedan od trendova razvoja političkih i ekonomskih procesa. Međutim, raspad centralizovane države pratio je i raskid tesnih međurepubličkih ekonomskih, političkih i društvenih veza, što je umnogome otežalo proces nastanka novih nezavisnih država.

– Uspostavljanjem čvršćih ekonomskih veza sa Evroazijskim ekonomskim savezom, čemu bi svakako doprineo i sporazum u zoni slobodne trgovine, Srbija bi stvorila dodatni manevarski prostor za brži razvoj domaće ekonomije, čiji se budući rast mora prvenstveno bazirati na izvozu – tvrdi Nenad Popović, srpsko-ruski privrednik, i dodaje:

– S obzirom na to da je Srbija u 2015. čak 63,8 odsto svog deviznog priliva od izvoza ostvarila na tržištu Evropske unije, teško je očekivati da se u narednih nekoliko godina izvoz u EU može bitnije povećati, pa je rešenje u pronalaženju novih tržišta i mogućnosti za domaće kompanije. Iako Srbija već ima bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Kazahstanom i Belorusijom, sklapanjem takvog sporazuma sa Evroazijskim ekonomskim savezom za domaća preduzeća širom bi se otvorila i vrata nekih novih tržišta sa ukupno 200 miliona potrošača. Njima bi srpska roba postala konkurentnija jer na nju ne bi plaćali carine i druge uvozne dažbine. U dogledno vreme relativno skroman izvoz na ta tržišta mogao bi da se poveća za petinu, što bi srpskim kompanijama omogućilo da povećaju proizvodnju za oko 200 miliona evra ili za 0,7 odsto bruto domaćeg proizvoda.

evroazija

Nova sila sa Istoka: LIderi Evroazijske ekonomske unije, predsednici Belorusije, Kazahstana i Rusije

 

Popović: Sklapanjem sporazuma sa Evroazijskim savezom za domaća preduzeća širom bi se otvorila i vrata nekih novih tržišta sa ukupno 200 miliona potrošača. Njima bi srpska roba postala konkurentnija jer na nju ne bi plaćali carine i druge uvozne dažbine.

Popović dalje objašnjava:

– Koliko su ta tržišta važna i za Evropsku uniju vidi se po tome što na rang-listi prvih 17 zemalja, iz kojih je Belorusija 2014. najviše uvozila, nema nijedne izvan EU! A najviše je uvozila od Italije i Nemačke. Ni Srbija ne bi smela da se ponaša drugačije i zato bi ovu šansu trebalo iskoristiti. Nema nijednog razloga da Srbija odbije poziv državnog vrha Rusije, Belorusije, Kazahstana, Jermenije i Kirgistana da sklopi sporazum o slobodnoj trgovini, pogotovo što o istoj vrsti aranžmana EES pregovara i sa Kinom, Egiptom, Indijom, Iranom, Turskom, Izraelom i još nekim zemljama. Uostalom, čak ni Evropska unija, koja je Ruskoj Federaciji uvela sankcije, ne krije da je zainteresovana za takav aranžman sa EES, koja je nedavno već uspostavila zonu slobodne trgovine sa Vijetnamom, a u toku su pregovori sa Tajlandom. Zato tu priliku Srbija ne bi smela da propusti. Jačanjem institucionalnih ekonomskih veza, bez namere da postane punopravna članica tog saveza, Srbija bi svojim preduzećima olakšala prodor na nova tržišta, što je u ovom trenutku, uz nastavak reformi, najvažniji posao države na ekonomskom planu.

Uostalom, da li se iko bunio što je nedavno Vijetnam uspostavio zonu slobodne trgovine sa EES? Bilo bi zaista pogrešno odbiti mogućnost bescarinske trgovine sa EES, koji je najveći svetski proizvođač gasa, nafte, suncokreta i šećerne repe i jedan od najvećih proizvođača krompira, pšenice, mesa i cementa. Srbija, međutim, ne bi trebalo da se zadrži samo na unapređenju trgovinskih odnosa jer postoje veliki potencijali i za druge vidove saradnje, naročito za privlačenje novih direktnih investicija. Taj sporazum omogućio bi Srbiji da za finansiranje infrastrukturnih projekata koristi i povoljnije kredite Evroazijske razvojne banke, koja raspolaže kapitalom od oko četiri milijarde evra. Uz to, ne treba zaboraviti ni na moguće širenje EES jer bi u dogledno vreme toj zajednici država mogli da se priključe Tadžikistan, Uzbekistan i Turkmenistan. Uspostavljanje čvršćih ekonomskih veza sa EES i jačanje ekonomske saradnje sa Kinom otvorilo bi nove mogućnosti za brži ekonomski oporavak Srbije u izmenjenim globalnim okolnostima, kada su male, otvorene ekonomije prepuštene sebi jer i najveće razvijene zemlje traže nova rešenja za izlazak iz krize.”

Na osnovu sporazuma o Zajednice nezavisnih država, zemlje potpisnice počele su da razmatraju nove oblike integracija pa se može zaključiti da je ovim sporazumom udaren temelj novim evroazijskim integracijama. Do kraja poslednje decenije dvadesetog veka, potpisano je više sporazuma koji su imali za cilj formiranje Carinskog saveza Rusije, Belorusije i Kazahstana, Jedinstvenog ekonomskog prostora i Evroazijske ekonomske zajednice.

– Punopravno članstvo donosi koristi od trgovinske unije, mogućnost lakšeg plasmana veče količine robe, rasta izvoza, podsticaja domaćoj izvoznoj industriji, naročito prerađivačkoj, prehrambenoj, poljoprivrednoj, auto-industriji, veći devizni priliv, rast radnih mesta i čitav niz dobitaka koji otvara tržište bez carina i sa lakšim pristupom izvozu – napominje Bojan Dimitrijević, univerzitetski profesor.

– Razume se, ukoliko smo mi u stanju da tu šansu iskoristimo na pravi način. Sankcije EU i zemalja Zapada prema Rusiji, ako potraju, otvaraju dodatne mogućnosti za plasman naše robe u ovo područje. Što se tiče Evroazijske unije, verovatno ne, ali bi punopravno članstvo u dve ekonomske, pa i političke integracije bilo nemoguće iz ugla EU koja bi tokom pregovora sigurno postavila uslov da Srbija ne može biti punopravni član ove integracije, tim pre što je na sceni veliko geopolitičko pregrupisavanje i svojevrsna bitka za ekonomsku, političku i vojnu kontrolu nad prostorom čitave Evroazije. Iako članstvo u EU ne povlači formalno članstvo u NATO, pritisak na Srbiju će jačati da se odrekne vojne neutralnosti i da pre ili kasnije uvede sankcije Rusiji – ističe profesor Dimitrijević.

Mislim da u budućnost Srbija ne može u isto vreme biti punopravni član obe integracije, ali verovatno može da obezbedi specijalni status u Evroazijskoj uniji zahvaljujući partnerskom odnosu sa Rusijom. Vlada Srbije već 3-4 godine uspešno balansira između Istoka i Zapada, održava odlične odnose i sa Kinom koja ovde ulaže u velike insfrastrukturne projekte i tu formulu treba nastaviti i u budućnosti, tim pre što konačna integracija u Evropsku uniju nije potpuno izvesna. Nažalost, nisam detaljno upoznat sa pravilima i procedurama koje se odnose na Evroazijsku uniju, ali mislim da je ovo prva etapa. Međutim, jasno je da bi pregovori za Evroazijsku uniju bili mnogo brži, jednostavniji i bez značajnog političkog uslovljavanja i ispunjavanja uslova, što je karakteristično za pregovore sa Evropskom unijom. Konačno, Srbija je na takvom mestu da bi za nju bilo najbolje da bude vojno neutralna, a da ekonomski sarađuje sa obe unije. Punopravno članstvo u EU se nameće kao neminovnost, ali bi verovatno bolje bilo izbeći ga zbog političkih uslova koje EU postavlja pred Srbiju. Ipak, Evropa nam je bliža od Evroazijske unije, ali bi sa obe trebalo ekonomski sarađivati, sa punom ekonomskom korišću i sa minimalnom političkom cenom koju treba plaćati. Srbija zasad nema snage za takav izbor, ali promene u EU, jačanje Kine i Evroazijske unije mogu doneti značajne promene u tom smeru – kaže Dimitrijević.

Istorijska škola

Novoj alijansi Evroazijskoj ekonomskoj uniji možda bi se pre svega iz ekonomskih interesa mogla pridružiti i Indija.

– Eventualno opredeljenje Srbije za Evroazijsku uniju bilo bi taktičko, ali ne i strateško opredeljenje – otkriva Mihailo Crnobrnja, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

– Jasno je da je, kada govorimo o ekonomiji, veoma važna i geopolitika. Sve ima političku cenu. I eventualno “vezivanje” za Rusiju, Kinu, itd. Teško je pronaći razvojni put koji nema i političku cenu. Osim “uzdaj se u se i u svoje kljuse”. Ali taj put ima veoma visoku ekonomsku cenu. Pravo pitanje nije da li izabrani put ima političku cenu ili ne, nego kolika je ona i da li se pozitivno ili negativno reflektuje na ostale aspekte izabranog puta, pre svega ekonomske. Najveća prednost EU je pristup bez ograničenja ogromnom tržištu od gotovo 500 miliona stanovnika. Taj pristup je u inicijalnoj fazi i bolan jer pojačava konkurenciju na našem tržištu i primorava naše proizvođače da se bore za veću produktivnost i efikasnost. Neki to smatraju i najvećom manom. Za mene, dugoročni interes je važniji od trenutnog. Prepisuje se žestok lek da bi pacijent preživeo. Još niko nije ekonomski umro od ulaska u EU – dodaje Crnobrnja.

EVROAZIJSKA UNIJA

Spajanje tržišta sa kineskim bi omogućilo dominaciju svetskih razmera: Samit u Astani

Trka za jedinstvenim tržištem od Atlantskog okeana do Pacifika ozbiljno se zahuktala, a ulog je globalna dominacija. Kina i Rusija su trenutno u prednosti u odnosu na SAD jer igraju “na svom terenu”

Srpski kulturni interes je, tvrde etnolozi, da se poveže sa državama koje spadaju u postvizantijsku civilizacijsku sferu, sa kojima deli zajedničke vrednosti, kao i mogućnost da proširi svoje veze sa za nju relativno novim istočnim civilizacijama.

– Srbi su starosedeoci na evroazijskom prostoru, bilo koja istorijska škola da se prihvati – kaže etnolog Dragomir Antonić, i objašnjava: – U interesu je države Srbije i srpskog naroda da održava najbolje moguće odnose sa Evroazijskom unijom u ekonomskom, političkom, kulturnom i svakom drugom smislu jer imamo mnogo sličnosti.

S druge strane evroazijskog prostora, Kina punom snagom sprovodi sopstvenu inicijativu. Radi se o uspostavljanju novog “puta svile” – mreže kopnenih i pomorskih trgovačkih puteva 21. veka koja treba da poveže Kinu sa Evropom i Afrikom preko centralne, zapadne i jugoistočne Azije i učvrsti njeno prisustvo u regionima kroz koje će ovaj put prolaziti. Dakle, trka za jedinstvenim tržištem od Atlantskog okeana do Pacifika se tako ozbiljno zahuktala, a ulog je globalna dominacija. Kina i Rusija su trenutno u prednosti u odnosu na SAD jer igraju “na svom terenu” i nemaju direktno suprotstavljene interese, naprotiv. Ipak, bilo kakvo zaokruživanje evroazijskih integracija neće biti moguće bez EU, koja zasad ne učestvuje u procesu stvaranja jedinstvenog evroazijskog prostora. Kina i Rusija računaju na to da će vodeće evropske ekonomije, u prvom redu Nemačka, vremenom uvideti prednosti trgovinskog povezivanja evroazijskog prostora i načiniti prve korake u tom pravcu.

IMPOZANTSKE BROJKE

Zemlje EEU zauzimaju 15 odsto svetske teritorije i obuhvataju tržište od 180 miliona ljudi. Iako njeni osnivači od početka insistiraju da je udruživanje zasnovano isključivo na ekonomskim interesima, administrativno uređenje EEU upadljivo nalikuje načinu na koji je organizovana Evropska unija, uključujući i osnivanje sopstvenog suda i razvojne banke, kao i potpisivanje Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koji od 2002. godine funkcioniše kao vojna alijansa.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar